Pre svega, na napomenu predstavnika poslaničke grupe SRS, naravno, uopšte nije tema patriotizam njihove poslaničke grupe, niti stranke. Ništa ja tu apsolutno da zamerim nemam, niti mi to pada na pamet na ovoj ili bilo kojoj drugoj sednici. Nismo mi pričali o tome. O procentima na izborima jesmo pričali iz samo jednog jedinog razloga. Taj razlog je što je njihov predlagač amandmana tu temu pokrenuo. Drugi razlog, verujte, ne postoji. Niti sam ja pričao o procentima na izborima pre toga, niti sam planirao posle toga. Onog momenta kada se to pojavilo kao tema zato što je to želela, a ja ga za jezik nisam vukao, njihov predlagač amandmana, progovorili smo koju reč i o tome.

Na temu različitog statusa, kako je rečeno, Beograda, ministar je pružio određena objašnjenja, ali ja moram da napomenem da taj različit status, odnosno posebnost rešenja jeste predviđeno zakonom o lokalnoj samoupravi. Evo, pročitaću vam stav. Kaže – pravila i postupak za izbor odnosno obrazovanje saveta mesne zajednice na teritoriji grada Beograda: utvrđuje se zakonom kojim se uređuje položaj glavnog grada. E to je ovaj zakon. Dakle, zbog toga se ovo pitanje nalazi u ovom predlogu. Zakon drugi kaže – ovaj zakon će to definisati i urediti na nivou grada Beograda i to je odgovor na pitanje zašto. Zašto baš ovako, to je drugo pitanje i smatram da, takođe, ne treba da bude tema.

Rečeno je ovde zaista svašta, da će sada da se tu prave ne znam kapilarni glasovi, vrbovanje za izbore itd, ali hajde još jednom da pogledamo lepo kako glasi predlog. Predlog kaže – doneće se odluka na skupštini. Na skupštini, dame i gospodo, i tu onda postaje deplasirano i pričati o strankama i nekakvim vrbovanjima i o zloupotrebama. Kada na skupštinu predlog dođe, sa predlogom će biti upoznati i o predlogu će odlučivati svi oni koji su zastupljeni u tim skupštinama, pa između ostalih, gde god se za to kvalifikuje i odbornička grupa predstavnika stranke koja je predložila ovaj amandman. Gde god se pređe cenzus, gospodo, imaćete priliku, zahvaljujući ovom predlogu, da imate informaciju o svim predlozima i da odlučujete, pa ako smatrate da nešto proceduralno i nije kako treba, da na to ukažete. Ja mislim da je to i više nego demokratski.

Pošto je još rečeno – izazvaće gnev, uz svo nerazumevanje razlike između lokalne samouprave negde u centralnoj Srbiji i samouprave gde je grad nosilac, a gradske opštine to nisu, gnev ja nisam još ni jednog čoveka sreo, Beograđanina ili da živi u nekom drugom mestu, da oseća gnev zbog toga što mu je ponuđena demokratija, a to mi radimo svakim predlogom koji donesemo ovde, a ne samo ovim. Ja mislim da smo se sada bolje razumeli nego prethodni put. Hvala.

Vi znate, gospodine predsedavajući, da ja uvek izlazim u susret takvim predlozima.

Iako razumem želju i trud ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da zaštiti mladog kolegu, da mu se nađe, dakle, moje citiranje zakona predstavljalo je neposredan odgovor na njegovo pitanje – zašto je nešto sada specifično urađeno za grad Beograd. Odgovor je glasio – zato što tako predviđa zakon. Ništa drugo ja dodao nisam.

Dakle, zakon predviđa da se uredi zakonom o glavnom gradu, ovim zakonom o kom mi predstavljamo. Mislim da je potpuno jasan i korektan odgovor.

Da će nešto biti partijsko, to je bila napomena od strane ovlašćenog predstavnika. Sa tim se ja duboko ne slažem. Partijsko u onoj meri u kojoj se za to pita neka skupština, bilo koja skupština, evo, sada konkretno pričamo o skupštinama gradskih opština, i ja mislim da je to pre svega demokratsko odlučivanje i demokratsko pružanje odgovora. Partijsko bi bilo, kako? Na nekom stranačkom organu donese se odluka i onda ona postane izvršna. Nije tako.

Dakle, bukvalno preslikana situacija u odnosu na bilo šta drugo što odlučuju neke skupštine. I u tom smeru je išla moja dobronamerna napomena. I oni koji danas zameraju ovom rešenju, imaće priliku, gde god su zastupljeni u lokalnoj skupštini, da odlučuju, imaće priliku da se upoznaju sa predlozima, imaće priliku i da ukažu, ako smatraju da nešto nije kako treba. To je sve, dame i gospodo, demokratski.

Na one lične napomene upućene meni, naravno, da odgovaram nemam nameru. Ja sam samo kazao, mnoge od tih napomena opravdavaju zašto se posle završe sa nekih dva posto na izborima, pošto neću da se obraćam lično, to sam obećao vama gospodine predsedavajući.

Hteo sam da zamolim vas, predlagaču amandmana samo prenesite moju želju da to znanje i tu stručnost koju je pokazao upotrebi da nešto edukuje i onog Bastaća. Ja sam siguran da će Bastaću pomoći da i on završava na tako dobrim procentima i mislim da će to da koristi i Starom Gradu i Beogradu, a i čitavoj Srbiji. Hvala.

(Vjerica Radeta: Javljam se za reč.=

Dobro, kao i do sada, vodite računa šta sam rekao ja, šta drugi, pa onda po tome sudite ima li osnova za dalje.

Zapravo, vrlo kratko. Ko je šta i koliko razumeo, ja mislim da je svakome ko prenos gleda jasno, da po treći put nešto citiramo ovde i pokazujemo gde piše, mislim da nikakvog smisla nema. Ko neće da razume, ne mora. Ne moram ja nikome da namećem da razume nešto što ne želi, nego jedna bitna napomena, tiče se onog gaženja u raspravi.

Hteo sam da zamolim ljubazno vas još jednom, gospodine predsedavajući, da prenesete moje molbe i iskrena nadanja da će ovaj nivo gaženja u raspravi i mene ili bilo koga iz SRS biti ljubazni da podele i da u tom smeru poduče i Bastaća.

Nama bi samo odgovaralo da nas i Bastać isto tako u raspravama gazi i pobeđuje, jer će sigurno to završiti time što će i Bastać da osvaja po tih procenat ili dva. Ja mislim da je to samo u dobrom interesu i građana Starog grada i Beograđana, a i građana čitave Srbije. Što više takve sudbine za Bastaća i Đilasa, to će svima biti bolje i u tom smeru, ja mislim, vrlo konstruktivan predlog sa moje strane, pa to i prenesite. Hvala vam najlepše.

Hvala lepo.

Pošto su poslednje napomene bile, što se kaže, na dušu kompletnog Predloga zakona, uz različite napomene, vezano za opštine, koliko mi se čini, ako se ne varam, novac koji dobijaju i vezano za mišljenje međunarodnih institucija. Mislim da je važno napomenuti još nekoliko stvari.

Prvo, što se tiče novca koji se predviđa za opštine i pomenutu opštinu Stari grad. Još u onom trenutku kada je planirano i kada je donošena odluka koliko će sredstava ta opština dobiti za ovu 2019. godinu, ja se dobro sećam, bilo je tu strašnih žalopojki od strane njihovog opštinskog rukovodstva, te maćehinski odnos grada, te nas maltretiraju, te nas zlostavljaju, ne daju nam pare. Zašto? Zato što mi nismo iz iste stranke.

Važno je da se zna da je opština Stari grad odlukom koju jeste donela Skupština grada Beograda dobila više novca. Pazite, više novca za 2019. godinu, nego 2018. godinu. Može onda i Bastać i ko god hoće da skače kao oparen i da priča besmislice kako njih neko maltretira, zlostavlja itd, pa im nešto uskraćuje sredstva.

Oni su, i to kad pogledate lepo kako brojevi izgledaju, više novca dobili, između ostalog i zato što su svi više novca dobili. To nikakve veze nema s tim gde je ko na vlasti. Činjenica je da je ukupno naša kasa u mnogo boljem stanju.

I kad priča o MMF-u, zanimljiva napomena, moram da priznam, mi o njemu pričamo mnogo češće. Oni koji su ga pomenuli danas koriste ga kao napomenu da mi ne treba da se bavimo mišljenjem međunarodnih institucija, pa ni MMF-a, da oni nama uglavnom ne žele dobro itd, zato bi bilo zanimljivo da čujem da se sada na njega pozivaju. Nemam ništa protiv, ja i dalje smatram, kao što inače govorimo ovde svi mi iz naše poslaničke grupe, da treba da imamo u vidu i njihovo mišljenje, jer je to važno iz više razloga.

Evo šta, na primer, kaže MMF – privredni rast Srbije je snažan, javni dug pada, inflacija je niska i stabilna i mnoge ključne reforme su sprovedene, ocenili su predstavnici Misije MMF-a na kraju zvanične posete Srbiji. Dakle, ovo vam je objavljeno u jednom od ovih konstantno i hronično Đilasu, Jeremiću, tom Bastaću i ostalima naklonjenih nedeljnika. Dakle, ovo je objavio neko ko nama, ne da ne drži stranu, nego o nama misli sve najgore i po pravilu objavljuje i piše sve najgore. Ako oni ovo kažu, ja uopšte ne sumnjam da je ovo tačno, dakle, oni priznaju da je MMF ocenio da je naš rast snažan, da javni dug pada, da je inflacija niska i da su sprovedene krucijalne reforme.

Šta još priznaju oni sami? Kaže – makroekonomska situacija je i dalje stabilna i zabeleženo je ubrzanje privrednog rasta u 2018. godini na 4,3%, što je najviša stopa u poslednjih 10 godina. Završene su konsultacije o drugoj reviziji instrumenta za koordinaciju politike i predstavnici Misije MMF navode na kraju posete, koju su započeli 10. maja, raspoloživi fiskalni prostor treba da se iskoristi za kapitalnu potrošnju uz primenu postupaka selekcije i ocena kako bi se maksimalno podržao stabilan rast.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Poslednja rečenica.

Dakle, jako je dobro što ste naveli da treba da vodimo računa o mišljenju MMF. Međunarodni monetarni fond kaže da je u Srbiji danas toliko bolje nego u vreme tog Đilasa, tog Jeremića i tog Bastaća, da može da finansira pametne stvari, korisne stvari, pa između ostalog, da obezbedi više novca i za gradske opštine. U njihovo vreme to je bilo nezamislivo. Jel znate za koga je uvek bilo više novca? Za njih i njihove firme. To je ta suštinska razlika koja se danas vidi u svemu što mi radimo, pa između ostalog i po ovom predlogu zakona. Hvala.

Dobro, to što ja počinjem i završavam na isti način kada odgovaram na neke napomene, to znači samo jednu stvar – da su te napomene na koje odgovaram uvek iste. Jel tako, pa su zato i odgovori isti?

Ništa tu dublje ne treba da traži onaj koji je to rekao.

Da se poziva na mišljenje MMF, ali ga ne priznaje i želi mu sve najgore, ja to da raspetljavam ne mogu. Ja ću samo da napomenem da je to mišljenje važno. Ako treba da ponovim i zbog čega je važno – zato što ove ocene koje sam pročitao malopre, a zaista odlične ocene, ocene na koje možemo da budemo ponosni kao zemlja, prate i neki investitori koji razmišljaju da li hoće da ulože u Srbiju ili neće, negde na teritoriji Srbije, u Beograd, u Kragujevac, u Novi Sad, u bilo koje peto mesto, odaberite sami, nije važno, oni prvo pogledaju ovakve ocene i kada vide da institucija poput MMF kaže da su prilike stabilne, da je rast visok, da je među 10 najviših na nivou kontinenta u prethodnoj godini, da su strukturne reforme sprovedene sa uspehom, da je država ozbiljna i uređena, oni mogu samo da kažu – da, ovo je pravo mesto i mi ćemo tu da dođemo.

Naš je interes i u Beogradu, i u Kragujevcu, i u Novom Sadu, Nišu, gde god hoćete, naš je interes da takvih slučajeva bude što više, da takvih kompanija bude više, da više radnih mesta obezbedimo, jer onda opet punimo kasu i zatvaramo krug, omogućavamo više prostora i za opštine i za gradove i za infrastrukturu, o kojoj smo na nivou Beograda, mi pričali ovde pre neki dan.

Stopedeset hiljada žitelja Borče dobiće kanalizacionu infrastrukturu sada po prvi put. Odakle i zbog čega? Upravo zbog toga što se neko ozbiljan stara i o gradu i o Republici, upravo zbog toga što te investicije privlačimo, što nam kasa bolje stoji i što imamo odakle da se ovim stvarima bavimo.

Šta misle međunarodne institucije? Pogledajte Svetsku banku, pogledajte Duing biznis listu, pogledajte na kojim smo sve parametrima napredovali i vezano za grad Beograd, koliko beše, jel ima milion kvadrata godišnje da se odobri u građevinskom sektoru, godišnje i koju već godinu za redom i koliko je to puta više nego da sumirate sve te Đilasove, Bastaćeve godine i ostale o kojima smo pričali danas. To su dobre stvari. Ne treba mi da budemo kivni što su rezultati dobri zato što su rezultati tuđi. To su rezultati koji pripadaju svim građanima ovog grada i ove zemlje. To su rezultati koji ostalu trajno. Mogu stranke da se menjaju. Mogu većine da se menjaju, ali niko neće odneti ni put, ni autoput, ni fabriku u svoju kancelariju ili svoju stranku sutra. To će ostati građanima i Beograda i bilo kog drugog grada, građanima Srbije i na to svi mi treba da budemo ponosni i u tim stvarima da učestvujemo punog srca. Mislim da smo se opet razumeli kako treba. Hvala.

Ovo na kraju je bilo potpuno nepotrebno.

Verovatno prvo što se dogodilo bez naplate troškova, a da dolazi sa te strane.

Što se tiče transfernih sredstava i budžetske rezerve, njih ne treba da mešate. Dakle, transferna sredstva su utvrđena zakonom. Budžetska rezerva i to po pravilu više upotrebljena tamo gde je bilo potrebnije, a potrebnije je zbog toga što je bilo groznije, devastirano od strane bivšeg režima, to je druga stvar. I na nivou grada Beograda i ako hoćete bilo koje mesto u Srbiji. Tamo gde je katastrofa bila veća, tamo gde je šteta napravljena veća, pa tamo je trebalo i pomoći više. Tamo je trebalo i pomoći više i šta tu ima ko da ne razume.

Na nivou grada Beograda, već sam vam kazao. Svi su dobili više. Oni gde je bilo potrebnije, dobili su više od onih koji su već stajali bolje. Ali, da je problema bilo svuda - jeste. Jedna stvar je tačna i sa tim ću da se složim. Da može veliki problem da se napravi, ako se neodgovorni ljudi nađu na određenim mestima, mi smo to videli na nivou grada Beograda u vreme Dragana Đilasa i pričali smo o tome mnogo puta.

Ti dugovi o kojima govorite sada, milijardu i dve stotine miliona evra su iznosili. I mi smo uspeli da ih prepolovimo jer smo se ozbiljno trudili, mnogo radili i ozbiljan rezultat napravili i pominjali ste danas i neka imena. Te ljude koje ste pominjali, mi smo na listu stavili. Ti ljudi su dobili glasove građana. Naravno najviše ime Aleksandra Vučića, to je potpuno jasno. Ali, da se zna, svaki projekat koji je realizujemo sada stavljen je pred oči građana i za te projekte su se izjasnili. I za ljude koji danas te projekte nose.

A, da može da se ispravlja, može i mora. Može i mora. Dakle, i na nivou tog Starog Grada u kom čini mi se i dalje učestvujete u vlasti, baš kao što je ispravljeno i ispravljaće se na nivou Beograda gde ste takođe učestvovali u vlasti, u onim čuvenim upravnim i nadzornim odborima.

I, na sreću Srbije danas o tim stvarima brinu ljudi koji mogu razliku da naprave i to ne moramo sada da se sada složimo ili ne složimo mi. Jeste li čuli šta kaže MMF, jeste li čuli šta kaže Svetska banka? Jeste li videli kako to razumeju investitori koji u ovu zemlju dolaze? Ja mislim da pogledate malo kako svet vidi i tumači i Beograd i Srbiju danas. Srbiju na čijem se čelu nalazi, da, Aleksandar Vučić. Biće vam potpuno jasno. Ko je koja klasa i ko je koja kategorija, pa sad da li će neko na kraju da poželi ili da ne poželi da nešto naplati ili neće, neka ostane privatna stvar svakoga od nas. Bitno je da štetočine ne budu u prilici da bilo šta naplate, ako to sami žele nezavisno od zakona i volje građana. Danas je to u Srbiji nemoguće. Danas je Srbija posve drugačija zemlja. Hvala lepo.

Biće pre svega usmerena na ove poslednje napomene. Dobro, došlo je tu do očiglednog izvesnog umora. Od 1993. godine i tadašnje funkcije predsednika Skupštine grada do danas, mnogo se promenilo. Mnogo se promenilo i način funkcionisanja i tih skupština i odnosa između međunarodnih institucija i kada se kaže sada bivši, ne znam da li se misli na to 1993. godine ili ono posle sa čime se sarađivalo na nivou grada Beograda ili sa čime se sarađivalo na nekom drugom nivou. Ne mogu sada to da ispratim, ali primećujem da je tu bilo umora i uopšte ne zameram zbog toga.

Šta je bitno da se ne zaboravi? Međunarodni monetarni fond nije nikada davao, kako je rečeno, bolje ocene onima koji predstavljaju bivši režim na nivou republike ili grada. Naprotiv, MMF je upozoravao te ljude da nekontrolisano troše, a ne stvaraju, MMF je, to možete da pronađete u zvaničnim dokumentima, govorio njima ako nastave tako sve će se srušiti kao kula od karata. Rasturiće zemlju, dovešće je na rub propasti, a onda će iz sve snage još da je šutnu preko te ivice. Znate šta je bilo? Nisu slušali MMF, ignorisali su. Mislili su da su oni pametniji, stručniji, da MMF pojma nema. Da bi ga konačno 2011. godine izbacili. Pokupili se ljudi i rekli – ovde nemamo više šta da tražimo, a ovi tada na nivou republike još im otvorili vrata i rekli – pa i ne trebate nam ništa, znamo sve bolje.

Šta se dogodilo i ko je bio u pravu. Pokazalo se jako brzo da je Srbija dovedena na ivicu bankrota. To sada priznaju i ti veliki geniji koji kažu – danas MMF takođe pojma nema, kao što ni onda nije. Jelte? A kako je onda Srbija završila baš onako u onoj opasnosti na koju je MMF upozoravao? Na to odgovora nema.

Umesto toga danas i od tog Đilasa, Bastaća i od drugih koji, to je takođe dobra napomena, jesu prolazni. Danas slušamo, opet MMF ne zna ništa, Svetska banka ne zna ništa, niko na ovom svetu stručan nije, nemaju pojma čak ni, kažu, ambasadori zašto su došli u dom Narodne skupštine na, zamislite, sednicu posvećenu Kosovu i Metohiji. Jedini pametni na ovom svetu su taj Đilas, taj Bastać, taj Vuk Jeremić i ovi fašisti iz Dveri. Ali, znamo za šta, pametni i sposobni uvek samo za svoj džep i ništa drugo.

Mi, s druge strane, smatramo da treba oslušnuti šta govore drugi ljudi, da treba voditi računa o tome kako drugi ljudi vide prilike u Srbiji, jer to nama obezbeđuje i nova radna mesta i više hleba na stolu i veće plate i veće penzije i sve druge stvari koje znate da pomenem često, koje su danas u Srbiji realnost.

Danas je to, ne samo moguće, danas se to u Srbiji dešava, a naš je cilj, i videćete, cilj koji je dostižan kao i sve drugo o čemu smo govorili, da ga vremenom bude samo sve više, da vremenom to stoji samo sve bolje, jer upravo smatramo – nismo najpametniji na svetu. Ali, možda najviše na svetu volimo svoju zemlju i hoćemo da se borimo za nju. U tome je razlika.

Ispašće sada da su svi odgovori u stranačkom programu. Samo, koji stranački program tačno da pročitam, onaj koji je bio oslonjen na liberalni kapitalizam ili onaj na, kako beše, tačerizam, ili, mislim da je i neki novi najavljen, nešto tako?

Treba da se vidi vrlo precizno na šta se misli, da ne bi ja morao da čitam stvari koje nisu aktuelne. Jedina moja napomena je bila da izgleda neke stvari nisu aktuelne.

Nije stvar u tome kad se ko rodio, ja sam primetio kod sebe promenu boje kose, promenu boje kose samo u ovom sazivu, nego je druga stvar, šta je aktuelno i mnogo važnije, šta je istina koju treba pamtiti?

Lepo sam pričao, istina koju treba pamtiti je šta je mislio MMF o prilikama u Srbiji 2009, 2010, 2011, a šta misli danas. To su bitne stvari.

Zašto je to tako danas? Pa, znate šta, različit je odnos ljudi. Danas kada imate na nivou Srbije ljude koji se staraju o svima i o svakome, zato što im je do ljudi stalo i zato što im je svaki građanin važan, ta se razlika vidi. Zna se kako je nekada raspolagao Dragan Đilas novcem koji je pripada gradu Beogradu. Ne mislim sad na one upravne, nadzorne odbore koje je podelio vašoj stranci. O drugim stvarima sad pričam. O tome kako se odnosio prema pojedinim opštinama. Pogledajte danas, svako može da dobije samo više nego što je imao ranije.

Potpuno je besmisleno i bespredmetno da vi danas odgovarate nekim Bastaćima i ostalima koji su sa njima u koaliciji na nivou Starog grada, da ih neko zlostavlja, da se neko prema njima odnosi loše. Jer, znate, oni dobijaju više. Baš kao što i Paraćin kada se obrati, pa traži, ministarstvo mu odobri da zaposli dodatne ljude. Baš kao što Šabac , kada ima problem sa zapošljavanjem, a ima, dobije podršku za stranog investitora. I mogu da lažu i oni u Paraćinu i ovi u Šapcu, baš kao ovi vaši na Starom gradu da neko njih ne voli. Svi građani dobijaju pomoć, jer su nama ljudi važni.

A to, ko je uspeo da gde formira većinu, ako je ima na nekom nivou skupštine, bilo kakve, odrešene mu ruke i široko polje, nek radi, ali nek tim radom pokaže da zaslužuje poverenje koje je dobio ili nije dobio. Ko ga ne zasluži od građana, nema šta da se obraća nama. To se odnosi i na Novi Sad i na Stari grad i na Beograd. Godine 1993. to je važilo, baš kao što važi 2009. ili 2019, u Srbiji. Znate, građani ja mislim da su uvek bili najbolji sudija svima. Onih dva, dva i po posto koje smo pomenuli jutros, i to ima veze sa temom znate kako. Hvala.

Važne su teme, dame i gospodo, koje smo pokrenuli danas. Što se tiče svega onoga što se radi u gradu Beogradu, naravno neizostavne su teme koje se tiču i železničke stanice i autobuske stanice i izgradnje infrastrukture i obezbeđenja odgovarajućih komunalnih usluga, sve su to izvanredno važna pitanja.

O železničkoj stanici smo mi, čini mi se, govorili i vezano za grad Beograd, u ovoj sali kada smo raspravljali o nekim drugim zakonima. Rekli smo da naravno postoji, eno je onolika i u upotrebi već odavno. Autobuska, 2020. godine. To vam je zvanični podatak koji ćete čuti od ljudi koji se staraju o gradu Beogradu danas. Godine 2020, lokacija Novi Beograd, Blok 42.

Inače, poznata tema, mislim da nije bilo, bukvalno nije bilo gradske vlasti koja se nije bavila tom temom i tim planovima. Međutim, ono što je izvesno, to je da će oni ljudi koje delegira na dužnosti SNS i po ovom pitanju, potvrditi pravilo da je reč o ljudima koji najavljeno i planirano, javno izgovoreno, na kraju ispune. Videćete to i na primer autobuske stanice na Novom Beogradu. Biće naravno i veća, i prostranija, i lepša, daleko bolje opremljena, pa ako hoćete i na boljoj lokaciji u odnosu na onu koju smo imali do sada.

Biće sigurno mnogo pogodnije da se saobraćaj odvija tamo i pod tim uslovima, ali ono što je najvažnije, videćemo to svi zajedno svojim očima, ja tu apsolutno nikakve sumnje nemam. To se pokazalo na osnovu bezbroj primera do sada.

Govorili smo i o infrastrukturi. Evo, jedna od aktuelnih stvari, aktuelnih tema, podatak za vas, pokazaće se da mi o tim stvarima ozbiljno promišljamo i da ozbiljno mislimo kada o njima govorimo i na osnovu Borče, odnosno 150.000 ljudi koji žive u tom delu Beograda dobiće kanalizaciju. Dakle, da znate, to je aktuelna tema, projekat sadašnje gradske vlasti i to je takođe nešto što ćemo moći da vidimo svi zajedno, baš kao i ovu autobusku stanicu, uostalom kao Savski trg.

Znate koliko se prašine diže svaki put kad se pojavi neko onako pametan i genijalan poput ovog Bastaća i njegove ekipe, inače ekipe batinaša, da znate o kome je reč, koju angažuje zloupotrebljavajući direktno opštinski novac tamo na Starom gradu gde je, na žalost ljudi koji žive u tom delu Beograda, on u poziciji da se nešto pita i sve plaćajući neke zanimljive fakture i čudne račune različitih organizacija i udruženja živopisnih imena preko kojih organizuje te svoje batinaše, kojima posle maltretira, bukvalno, da znate da nema ovde nikakvog metaforičkog izražavanja, maltretira radnike širom prestonice, kada se pojave u centru grada, pa onda one ljude vuku da siđu sa mašina, kada ih teraju, to su u pratnji Bastaća ovi koje je angažovao na ovaj način, da znate na koga mislim. Isto to radi i na Kalemegdanu, vezano za gondolu, isto vezano za one gradske ulice koje će biti u formi pešačkih zona ili delova pešačkih zona, isto i kada je reč o Savskom trgu.

Ali, to su stvari sa kojima smo, kada su bile na nivou predloga, teme, koja je ideja, mi izašli pred građane, pred Beograđane konkretno, uoči prethodnih izbora. Za te planove mi smo tražili podršku. Za te planove, te ideje i te predloge mi smo podršku dobili. I to što se danas realizuju, dakle, jasan vam je dokaz da smo ozbiljno mislili i da, što bi rekli ovi Anglosanksonci, ono što obećamo građanima, isporučujemo.

Dakle, nije reč o šarenim slikama, nije reč o lepim plakatima koji važe taman koliko i važi predizborna kampanja. Mi o tim stvarima ozbiljno razmišljamo i ozbiljno na njima radimo. I sve ono što i vaša poslanička grupa neretko podrži i kaže da smatra dobrim za razvoj Beograda, sve su to jedan za drugim živi dokazi da je ovako kako vam kažem.

I taj Beograd na vodi, koji je, uzgred budi rečeno, takođe jedna od stvari o kojima je možda svaka gradska vlast, ali svaka, pričala u poslednjih 15 ili više godina, ali setimo se za vreme čijih je mandata taj projekat zaista započet, za vreme čijih mandata se taj projekat u toj meri razvio da ga danas golim okom može videti svako. I ovaj Đilas koji danas o tome govori sve najgore, koji danas priča da je, zamislite, najlepši deo Beograda poklonjen tamo nekom investitoru, ma da, besmislica sve jedna za drugom, nikome ništa nije poklonjeno, naravno, ali taj njegov najlepši deo Beograda, koji je nekada zaista bio ruglo, gde su zaista živeli i pacovi i zmije i sve ono o čemu mi pričamo ovde, nije vredeo, nije bio bitan Draganu Đilasu ni toliko da prošeta tamo, da pogleda šta bi eventualno moglo malo da se raskrči ili očisti.

Čišćenje tog Savskog amfiteatra, vi da pitate bilo kog čoveka, nek je najzagriženiji, najokoreliji pristalica i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Boška Obradovića, ali nek je građanin običan, dakle, nek je neko ko ovde živi, reći će – znate šta, to je dobro, hvala bogu da se neko setio da to uredi, da to na nešto liči. Ali, Dragan Đilas neće to da vam prizna. Godine 2011. on je mislio da je to sve odlična ideja i da tu treba da se radi Beograd na vodi. Uostalom, nije valjda to ban badava reklamirao po belom svetu, na primer, čini mi se, u Kanu te godine. Tad je to bilo sjajno, ali znate šta je problem, nikada nije bio sposoban da bilo šta uradi. To je za njega bilo priča, uostalom, to ne tvrdim ja, to tvrdi sam Dragan Đilas.

Imate javno objavljene informacije kako se, onako verovatno u nekoj prijatnoj, opuštenoj atmosferi, hvalio pred tadašnjim američkim ambasadorom da je to što on priča o razvoju Beograda, da je to što on reklamira kao nekakve svoje projekte, da je to više marketing. Eto, tako je to procenio sam Đilas Dragan. Rekao – ma to je više marketing, to nije ozbiljno. Nemojte to da shvatate tako doslovno i bukvalno. A vidite, za nas ono što je javno izgovoreno, za šta smo od građana tražili podršku, pa podršku dobili, to je obaveza. I taj Beograd na vodi, izgradnja infrastrukture, dakle, i prilika da onu infrastrukturu koju, recimo, u Borči, pomenuo sam vam to, nikada nisu imali, mi obezbedimo, ali da se završe i te obilaznice i trgovi koji će biti zaista velelepni. To ćemo videti svi zajedno jako brzo.

Pomenuli ste da ljudi obično koji dođu Beograd ispostavi se više prestonicu vole od nekih koji su u njoj rođeni. Pomenuo je i gospodin Rističević nešto slično. Ja mislim da to nema toliko veze sa tim odakle čovek dolazi koliko ima veze sa tim kakav je taj čovek, o kome je konkretno reč.

Evo, ni Boško Obradović nije iz Beograda, jel tako? I on je u Beograd došao i dobio ovde sve što je mogao da dobije. Dobio je ovde i platu iz budžeta, iz narodnih para, dobio je i priliku da mu se nadoknadi putovanje i kad ne putuje, dovoljno je samo da se potpiše ovde i da slaže da je, na primer, došao na sednicu, a svi znamo da nije, pa će i to da mu se plati, dobio je ovde i stan u elitnom delu prestonice, a opet došao je u grad i kako mu se zahvaljuje i kako vraća na sve to što je dobio? Tako što čovek izađe lepo na televiziju, šifrovanu onu, jel tako, gospodine Rističeviću? Distribucija, redistribucija, emitujemo na reemitovanje preko Ljubljane i ne znamo odakle još. Tamo čovek u, kako se to danas popularno kaže, prajm tajmu, poziva da se ne plaća gradski prevoz. Dakle, čovek kaže – moramo da srušimo i zlog Aleksandra Vučića i odvratnu SNS koju ne može da smisli, i na nivou Republike i na nivou glavnog grada. Kako? Pazite tu genijalnu ideju, tako što ćemo prestati da plaćamo gradski prevoz.

Inače, nije ništa genijalno novo smislio Boško Obradović, samo je bio izgleda najveseliji da tako nešto izgovori 2019. godine, a on je to takođe imao prilike da nauči od drugih vedeta opozicione misli u našoj zemlji. Zoran Živković, beše, u Nišu, on je tako pozivao pre nekih dve decenije da se ne plaćaju računi, pa se završilo fenomenalno, po grbači svih onih koji su se prevarili pa ga poslušali, Živkoviću ništa falilo nije. Tako ni Boško Obradović neće sigurno ostati ni bez jednog od svojih novih skupih odela koja samo niže otkad se udružio sa Draganom Đilasom o kom, uzgred budi rečeno, ništa dobro nije imao da kaže do pre samo 10 meseci. Sećate se šta je sve pričao o Đilasu, pa je prelomio. Prelomio je verovatno zbog onih lepih odela, kravata, kola i drugih stvari koje su došle onako u paketu sa novom političkom pameću.

Sada Boško Obradović pokušava, kao Živković nekada, da prevari druge ljude, pa da oni rizikuju da budu kažnjeni i da njima sutra bude u Beogradu, u njihovom gradu, svega manje. Jer zbog toga što neko neće plaćati prevoz, a mnogi nažalost ne plaćaju ni danas, zbog toga mi nemamo sredstva, na primer, taj remont autobusa o kojem su govorili drugi poslanici iz vaše poslaničke grupe da sprovedemo još bolje nego što radimo, a dajemo sve od sebe, zaista, pa da kupimo još boljih autobusa, i o tome je danas bilo reči. Naravno da nam ih treba još. Odličan smo broj novih autobusa skoro nabavili, videćete ih u septembru na ulicama grada. A hoćemo još, treba nam, naravno. Odakle? Pa između ostalog odatle što će se plaćati karte, to je valjda zajednički interes.

Onda dođe neki ovako pametan čovek koji je svratio u Beograd, a ne voli ga ni najmanje i nek je došao, dobrodošao svako, ali da mu ne vraća tako kako mu vraća pametnjaković Boško Obradović. Onda taj neko ko živi ovde inače, ko se vozi autobusom, a Boško Obradović se ne vozi autobusom, svi znamo kakvim kolima paradira ovde oko Narodne skupštine, taj neko sutra neće imati gradski prevoz, i ne samo gradski prevoz.

Dakle, to je pitanje odgovornosti i to je pitanje koje pre svega negde na nivou neke svoje unutrašnjosti, da tako kažem, svaki čovek prelama sam. Koliko ceni i poštuje i grad Beograd ili bilo koji drugi, koliko ceni i poštuje svoje sugrađane ili komšije, koliko ceni i poštuje svoju zemlju i svoje sunarodnike. Koliko ih cene i poštuju i taj Obradović i ovi ostali koji su u stanju da maltretiraju radnike, koji su u stanju da blokiraju razvoj prestonice, oni su dovoljno pokazali.

Da je tim ljudima ikada bilo šta od svih tih stvari zaista bilo važno, jel mislite da se ne bi bavili tim stvarima kad god su imali prilike, a imali su onoliko? Jel ne bi Dragan Đilas, ako ga stvarno bilo šta brine i onako iskreno sekira vezano za Trg republike, pa nekad se setio da nešto uradi na tom Trgu republike, a nije nikad ništa? Obilićev venac, koliko su se popeli na glavu svima, što se radi, zašto nam smeta, ne možemo da prođemo, ne možemo da prošetamo, sad ste nam suzili, ne može džip da uđe, danas svako ko prođe tim delom grada napravi selfi, toliko je to tako lepo. Pa i Đilas, siguran sam, kad prošeta tamo opali neki selfi, ima ih koji se tim stvarima hvale po ovim svojim društvenim mrežama.

Što nisu nešto uradili za Kosančićev venac, Topličin, sve ono što drugi jesu, što danas smeta, ali kažem, da ih je zaista zanimalo, pokazali bi kako to treba, ako ovako ne treba, i da se sada ne vraćamo na gradski prevoz i na ono što radili kad su bili u prilici, a vezano upravo, za nabavku i autobusa, i tramvaja. Ne znam da li je bilo jedne stvari kojom su se bavili a da nije reč o aferi.

Jednu stvar sam, inače, kada je bilo reč o tome, ja priznao u Skupštini grada, vezano baš za ovo o čemu govorimo sada, priznao sam da sam se ja na jednom mestu ogrešio. Sećate se kad su Đilas i ova njegova ekipa objavili onih svoji, više se i ne sećam koliko, tačka, 30, 20, nije bitno, uglavnom ja sam rekao da su to sve besmislice i da oni nikada ništa nisu uradili ni na jednu od pomenutih tema, niti će. Moram da priznam da sam se ogrešio. Jedna od tih tačaka tamo je zaštita srpskog ćiriličkog pisma. Dragan Đilas, ispostavilo se, ipak se bavio tim pitanjem. Znate kad i kako? Za vreme javnog poziva da se izvrši nabavka čuvenog BusPlus sistema. Moram to da priznam, evo, priznajem i vama, tada se Đilas bavio zaštitom srpskog jezika i našeg pisma. Međunarodni poziv, tako je bio okarakterisan, pojavio se preko noći samo na srpskom jeziku, napisan ćirilicom, oglašen samo ovde, po lokalu u Beogradu, toliko je bio veliki međunarodni poziv u pitanju, i niko nije mogao iz inostranstva ne da razume o čemu je reč, nego čak ni da dobije dokumentaciju da bi učestvovao kako treba, jer se ta dokumentacija izdavala isključivo u papiru, na srpskom, ćirilicom. Morao je da dođe svako ko je učestvovao da to preuzme lično, pa vam je jasno koliko je taj posao bio fer i tržišno orijentisan i koliko, to što se pokazalo da je poguban za grad Beograd, nema baš nikakve veze sa traljavošću, a ja bih rekao i namerom, da bude izveden baš tako kako je izveden.

Takav odnos govori ne samo nama danas, da je reč o ljudima koji su duboko neiskreni, koje ništa od toga ne zanima suštinski, ni izgled trga, ni razvoj „Beograda na vodi“, ni uređenje gradskog prevoza, niti izgradnja komunalne infrastrukture. Dakle, reč je o ljudima koje je uvek zanimalo samo jedno, kod Đilasa, znate već čuvenih 500 miliona evra prihoda za njegove firme. To je to, početak i kraj svake priče. Interesovanja, želja, motivacija, ma bilo čega, kod tog Dragana Đilasa i ekipe koja ga danas prati, uključujući i ove genije koji smatraju da ne treba da se plaća gradski prevoz, ali tako da bude po grbači nekog drugog, da kaznu snosi neko drugi i posledice trpi neko drugi. Šta građani o tome misle? Lučani, dakle, nije Beograd u pitanju, pokazali su im da će to moći da se završi isključivo jednocifreno, samo je pitanje u kom procentu, hoće li biti 3%, ili će moći da napabirče nekako da bude preko 5%.

Ali, ja mislim da je mnogo aktuelniji podatak ono što mi svojim očima vidimo u Beogradu danas, u njihovom čuvenom čadoru, eno ga tamo na 50 metara od ulaza u ovu zgradu, znate koliko je ljudi defilovalo dnevno, dvadesetak, ne procenata, nego duša. Dvadesetak ljudi je prolazilo, toliko je veliko interesovanje i toliko je veliki nivo podrške tim ljudima, toliko im se veruje, kad rade ovako kako rade Đilas, Jeremić, Obradović, Bastać i njima slični. Znate šta, nije to najbolje. Pokazali su da oni sami sebe i u tom smislu mogu da nadmaše. Na kraju su onaj šator demontirali, niko više ne zna gde se nalazi.

Što se tiče perspektive Beograda, budite uvereni dok mi radimo ovako ozbiljno kako smo radili do sada i dok se trudimo uvek da budemo od sebe bolji i da dobro nadmašimo još bolje, biće i Beogradu i Beograđanima samo bolje vremenom, uostalom kao i čitavoj Srbiji. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Mi smo se, u stvari, razumeli.

Ja se sa vama, gospodine Rističeviću, u potpunosti slažem kada je reč o ovoj napomeni. To je dokaz jedne strašne diktature. To je dokaz jedne toliko strašne i nesnosne diktature, da sam ja siguran da svako ko pogleda kako izgleda Srbija u domenu medijskih sloboda o kojima ste govorili sada, može samo da gorko zaplače. Toliko je teška ta strašna diktatura, da mogu televizije da funkcionišu ovako kako ste objasnili.

Ne znam da li mogu još negde, u nekoj drugoj zemlji na svetu, diktatorskoj, demokratskoj, kako god hoćete? I to po pravilu, primetili ste dobro, televizije koje sadržaj svoj programa, ja ne znam da li su ikada pokušali makar da rade i pripreme program na način drugačiji od da bude direktno protiv Aleksandra Vučića, šta god mislio, radio, govorio, Srpske napredne stranke, parlamentarne većine, apsolutno svih koje lica Šolak i Đilas smatraju za svoje ne političke protivnike, nego doslovce neprijatelje.

Strašna je ovo diktatura kada to sve kod nas apsolutno može.

I naravno, da i vi budete svaki dan među udarnim vestima, među onima na kojima će da se lomi njihova organizovana haranga, i drugi narodni poslanici, i ovo što mi danas ovde govorimo, sigurno će da bude u njihovim vestima. Uopšte ne sumnjam da će biti tako.

Koliko tu strahovite diktature u ovoj zemlji ima govore i dnevne novine i njihovi čuveni nedeljnici, gde je samo pitanje ne da li ćete biti na naslovnoj strani, bićete sigurno, nego da li će od ukupno raspoloživih 56 stranica da vam posvete 55 ili će da zakači i onu na kojoj su reklame.

To je jedina dilema koja se ovde postavlja, ali ima veze i sa onim što ste pomenuli, ne znam da li ste to uradili namerno sa autorskim pravima u domenu muzičkog programa. Znate za ove njihove čuvene karikaturiste koji, prosto, ne mogu da žive sami sa sobom kada naprave neku karikaturu na koju nas prikažu na najgori mogući način, da je ovo strašna diktatura, a niko se na to ne osvrne, pa ne mogu sebi da oproste što izgleda nisu bili toliko okrutni i toliko ubedljivi kao što misle da jesu kada se o tome ni reč ne kaže, te karikaturiste.

Ti ljudi su, takođe, umešani i u biznis sa muzičkom industrijom, negde, otprilike krajem prethodne godine, taman u vreme kada su nas prikazivali kao Hitlera, Gebelsa, znate već kako su prikazivali Aleksandra Vučića i nas ovde, jedan od tih čuvenih karikaturista reklamirao se preko radio Beograda i to, zamislite PGP RTS na Radio Beogradu, sve same državne kuće reklamira jedan muzički disk uz koji idu poklon ilustracija, kalendar koji je oslikao karikaturista koji se po ceo božiji dan bavi samo Aleksandrom Vučićem i nama. Znate, gospodine Rističeviću, to je dokaz koliko je strašna diktatura u ovoj zemlji. A kako je bilo u vreme Đilasa neću ja da kažem ništa, samo ću da pozovem svakoga da pogleda ovo, 2011. godina, ovaj izveštaj potpisala je Vjerica Barać, tu piše sve o Draganu Đilasu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije prvi put, verovatno ni poslednji, biće toga još dok ovaj saziv traje, da neki promaše i zakon, pored toga što redovno promaše i član zakona, stavove tek da ne pominjemo. Govorili smo mi njima ovde mnogo puta da su izgleda onog momenta kada su poželeli uopšte da uđu u Narodnu skupštinu, promašili instituciju i promašili poziv. Neki su to izgleda razumeli, neki nisu.

Evo pitanje – koga oni predstavljaju, imaju li poslaničke grupe, stranke? Veoma je teško pružiti pravi odgovor na to pitanje, u nekim slučajevima. Recimo u slučajevima ovih koji ni sami ne znaju kako se zove. Jesu li danas ujedinjene demokrate ili demokratske unije ili su reujedinjeni, šta god im to bilo, ali za neke mislim da uopšte nije teško naći pravi odgovor i na to da li postoje i na to kako se ponašaju i zašto.

Primera radi, poslanička grupa Dveri. Nekadašnja poslanička grupa, dakle, ona više ne postoji. Tu je i gospodin Ševarlić, on može da potvrdi sve što govorim, dakle, poslanička grupa Dveri više ne postoji kao takva i ja u tome vidim glavni razlog za ponašanje Boška Obradovića i onih koji ga možda eventualno još uvek prate.

Znate, kada on krene da objašnjava kako iz nekih visoko moralnih razloga, zbog nekih obaveza koje proističu iz koje kakvih sporazuma sa narodom i kako su sve to nazivali, onako sve kitnjasto, on neće da dođe u Narodnu skupštinu. Građani Srbije treba da znaju da bi puna istina, govorili smo ovih dana o važnosti da se govori puna istina, glasila ovako – Boško Obradović sve i da se ovog momenta pojavi u Narodnoj skupštini, ne predstavlja više nikoga, on poslaničku grupu više nema. On nema vreme poslaničke grupe po kome bi mogao da se javi i da govori. On bi dakle morao da poštuje sva ona pravila koja Poslovnik predviđa za ljude koji su narodni poslanici, ali nemaju poslaničke grupe, odnosno ne pripadaju nijednoj.

Što se tiče sednice na temu KiM, čuli ste sada kako glasi puna istina i kompletna informacija. To vam je jasno zašto Boško Obradović pokušava iz petnih žila da smisli neko obrazloženje koje bi ponudio ljudima za koje se nada da će sutra da ih opet obrlati da za njega glasaju. Zašto on, veliki Srbin, još veći rodoljub, a najveći nacionalista kome su puna usta KiM neće da dođe da objasni šta on misli o KiM za šta se bori i šta zastupa na sednici Narodne skupštine. Neće, dame i gospodo, građani Srbije, zato što Boško Obradović pokušava da sakrije za njega bolnu istinu da on nema poslaničku grupu, da bi morao da se prijavi za reč baš onako kako to čine drugi koji nisu članovi poslaničkih grupa, gospodin Ševarlić na primer, Živković i ostali. Ima ih više od 20 čini mi se. Neko je primetio, prošle sedmice čini mi se, sada narodnih poslanika koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi ima toliko da ozbiljno konkurišu, kada bi jednu grupu napravili da automatski postanu treća, ako ne i druga po brojnosti.

Dakle, to su problemi sa kojima se oni bore. Uz sve to, naravno, mi svi dobro znamo, mi koji smo imali prilike da te stvari onako izbliza uvidimo, da Boška Obradovića zapravo nikada nije ni bilo briga za KiM. Baš kao ni bivše, sadašnje varijante, podvarijante žutog preduzeća, baš kao ni samog Dragana Đilasa koji se u međuvremenu opskrbio poslaničkom grupom Vuka Jeremića koji ne zna da li ima jednu poslaničku grupu ili dve, možda ni on više nema nijednu, nije ni bitno. Bitno je da njima do KiM nije stalo ni najmanje. Kako to znamo?

Znamo na primer tako što smo imali prilike da pratimo šta oni pričaju, oko čega sve histerišu prethodnih nedelja. Onog momenta kada je Aleksandar Vučić počeo da govori javno o problemima koje imamo vezano za KiM, odmah su skočili kao opareni, siktali bukvalno – ma šta ima Vučić da priča o tome bilo gde i bilo kome, kada to ne priča pred Narodnom skupštinom. Mora da dođe u Narodnu skupštinu, mi insistiramo da on dođe u Narodnu skupštinu. Kada je govorio pred Sv. Sinodom, odnosno Saborom, skočili su opet isti ti – ma šta on ima da ide tamo i kome on ima da se obraća, mora Narodnoj skupštini da se obrati i da govori o KiM.

Šta se dogodi? Zakažemo sednicu na kojoj će govoriti predsednik Republike Aleksandar Vučić, upravo na temu KiM i oni sada nama objašnjavaju, e sada ni to ne valja. Ni to sada ne valja, pa ne mogu da se smisle kako da objasne sami sebe izgleda pre svega, zašto sada to ne valja, pa onda kažu – ma zato što nije poslat materijal, mi nismo videli materijal i nećemo da dođemo zbog toga.

Juče su dobili materijal svi. Ne samo narodni poslanici, nego bude i javno istaknut na sajtu Narodne skupštine da mogu da čitaju i Đilas koji nije poslanik i Jeremić koji nije poslanik i ovi njihovi Bastaći ako ih to zanima, pa sada ni to ne valja. Sada materijal nema dovoljan broj strana ili nekako ne piše baš ono što bi oni želeli da piše.

To su, dame i gospodo i građani Srbije, koji ovo gledate, sve same gluposti, dakle pokušaj da se objasni neobjašnjivo. Zašto oni koji pokušavaju da napadnu Aleksandra Vučića, na najpodliji, najneljudskiji i nečasniji način, na temu Kosova i Metohije, nemaju hrabrosti da se pojave, nemaju sadržaja koji bi ponudili na temu Kosova i Metohije u Narodnoj skupštini u kojoj se o tom pitanju govori i govoriće se, već koliko za tri dana od danas? To će se pričati u dvostruko predviđenom vremenu za raspravu, ukoliko, naravno, to podrže narodni poslanici.

Mi ćemo kao poslanička grupa taj predlog izneti. Očekujemo da će se o tome izjasniti Narodna skupština i ako bude u skladu sa onim što mi predlažemo, raspravljaće se o tome dvostruko sadržajnije nego što smo raspravljali, recimo, o ovim stvarima koje su na dnevnom redu današnje sednice. Ima li šta bolje, korektnije, demokratskije? Zakazana sednica, mnogi su je tražili, dostavljen materijal i njega su tražili. Hoćemo i vreme da obezbedimo, da bude dvostruko duže, pa opet neki problem imaju. Imaju problem što se na tom pitanju, možda bolje nego na bilo kom drugom, vidi koliko nemaju šta da ponude, koliko su, zapravo, prazni i koliko ih, zapravo, nije briga. Koliko se samo pretvaraju da im je stalo do bilo čega.

Dame i gospodo, govorio sam danas o gradu Beogradu i govorio da nikada njih nije suštinski zanimalo ništa u vezi sa gradom Beogradom. Kosovo i Metohija? Pa ista situacija, ali identična. Evo, dan današnji, Borko Stefanović, jedan od onih koji su vedrili i oblačili svojevremeno, upravo na temu Kosova i Metohije, napravio čovek sebi nekakvo ime i nekakvu karijeru, što ga je posle preporučilo da bude nešto u njihovom matičnom žutom preduzeću, pa posle mnogo lutanja sada je čak zamenik Dragana Đilasa u onoj stranci koju je Dragan Đilas nedavno pazario.

Dakle, on bi trebalo da je među vrhunskim ekspertima u njihovim redovima za Kosovo i Metohiju, ako neko tu treba nešto da predloži, obrazloži, to bi trebalo da bude on, je li tako? Danas taj Borko Stefanović, na novinarsko pitanje u vezi Kosova i Metohije, odnosno povlačenje priznanja, kojih je usledilo više, ja mislim da je dvocifren broj samo nekoliko meseci unazad kad posmatramo, neka bude i godinu dana u pitanju, ali to je fantastičan rezultat, na pitanje da kaže šta misli o svemu tome, o stalnom angažmanu, vanrednim naporima koje danas Srbija preduzima, kako bi sa svim svojim prijateljima i partnerima u svetu uspostavila najbolji mogući odnos, kako bi i po pitanju onih koji su nekada priznali, iz nekih razloga, tzv. Kosovo i Metohiju, postigli i onaj nivo razumevanja da oni svoje prethodne odluke povuku i to nam je još jednom uspelo. Kakav je jedini komentar Borka Stefanovića? Kaže – svakako je ta kampanja iscrpljujuća za našu diplomatiju i zauzima skoro sve resurse državi koja ima i drugih problema u odnosima sa svetom. Znači, za njih je Kosovo i Metohija i pitanje da se izborimo za povlačenje priznanja, pa ne baš toliko važno. Kaže – imamo mi i drugih problema, ne moramo mi, kako kaže, da trošimo i da se iscrpljujemo i što se tiče naše diplomatije i drugih resursa. To je njihov odnos. Da li ovo zvuči kao da izgovara neko kome je do tog pitanja zaista stalo? Meni ne. Neko kome je stalo do ovog pitanja bi mogao samo da podrži svaki rezultat koji smo napravili, a njima je to iscrpljivanje, trošenje resursa, a kako kažu – imamo mi i bitnijih stvari. Tako se odnose i prema Kosovu i Metohiji u svakom drugom aspektu.

Vi ćete videti, oni će pokušavati da prodaju naivnima i lakovernima neka obrazloženja u vidu – eto mi imamo sada tamo neku obavezu, jer smo nešto potpisali da doći nećemo, a neće doći zato što ne bi imali šta da ponude, bar ništa što njima ide u prilog. Da li je neko nekada čuo da su neko konkretno rešenje ponudili vezano za Kosovo i Metohiju? Nikad ni za šta. Jedno što su kazali to je da će, neka me slobodno neko ispravi ako šta pogrešim, ali da naprave neki tekst deklaracije o tome da ljudi treba da se vole i da zajedno žive zajedno. Onda oni misle kad to usvoje i parlament ovaj naš, a i parlament u Prištini, da će to onda sve da dovede u idealne uslove i sve je gotovo, završeno i niko više neće pretiti Srbima na Kosovu i Metohiji i niko više u svetu neće pod pritiscima belosvetskih ala da se lomi da li da prizna tzv. lažnu državu i nikada više neće biti niko fizički ugrožen i neće biti sporna ni imovina i neće biti sporni status Srpske pravoslavne crkve, sve će da se razreši samo od sebe. To ni malo dete smislilo ne bi.

Ima li šta bolje i konkretnije od toga? Ako, naravno, ne računamo da su otišli pa na skupu zatvorenom i za publiku i za učesnike napravili neki svoj savez za Kosovo, kako ga zovu, u koji su opet pozvali i vedete koje ne mogu da isprose 1% glasova od Srba na Kosovu i Metohiji, što ih opet ne sprečava da imaju neka svoja kreativna rešenja i tumačenja kako će sve biti sjajno i dobro i razrešiće se samo od sebe. Znate kad, šta kažu? Kad Srbija uđe u NATO. To je čini mi se rešenje koje je ponudila Rada Trajković. Ona je o tome govorila javno, da mi uđemo u NATO i biće sve kako treba. E, ti će da vode politiku tog tzv. Đilasovog saveza na KiM. Tih, manje od 1% glasova, ako ikada bude i toliko, će to verovatno pratiti, a mi nikada nikakva rešenja od njih čuti nećemo.

Dame i gospodo, to je bilo važno da javnost u Srbiji čuje, da zna zašto se ponašaju ovako kako se ponašaju i na temu KiM, i da nikoga ne iznenadi da sutra vrlo lako može da se desi da Boška Obradovića vide kako stupa u punopravno članstvo ove ujedinjene ili reujedinjene DS, kako se to zove, ne znam da li su smislili svoje novo ime ili su Socijaldemokratska stranka ili su slobodarsko pravaška stranka, ne znam kako se zove ono Đilasovo, ali u neki od tih novih oblika žutog preduzeća, jer po svemu drugome on je apsolutno prihvatio njihove prioritete, njihove modele ponašanja, njihov čuveni sistem vrednosti.

Nema ni jedne jedine stvari koju je govorio, a da je nije pogazio, koju je kritikovao kod žutih lopova, kako sami sebe nazivaju, a da joj se nije priklonio. Zašto onda ne bi stupio i u formalno članstvo, ja mislim da je to logičan naredni korak. Uostalom, danas više ne pripada nigde, poslaničku grupu nema, a nema smisla da on jedini ostane na ulici bez igde ikoga. Svi ostali od ovih protesta, tzv. protesta, napraviše stranke, a on jedini da bude, koji ju je izgubio, pa nema smisla, složićete se, meni bi ga bilo žao. Hvala vam puno.

Ne, gospodine Ševraliću, nismo se razumeli. Nisam ja vas kritikovao zbog toga što vi niste više član poslaničke grupe Dveri, nego sam rekao da vi možete da potvrdite da ja istinu kažem kada kažem da ta poslanička grupa više ne postoji. Dakle, to sam ja jedino rekao i verujem da nisam ništa pogrešio i nisam vas sigurno ničim uvredio što sam konstatovao da niste član te poslaničke grupe, uostalom to ste vi nama sami saopštili i ništa protiv nemam.

Znam i da ste kao nestranačka ličnost bili na izbornoj listi, nekada zajedničkoj Dveri i DSS, pa je tu onda došlo do razdvajanja na dve zasebne poslaničke grupe, pa se onda prvo raspala jedna, a sada i druga. Ova koju je predvodio Boško Obradović, koji je u međuvremenu pričao da je napredovao, da je postao univerzalni koordinator svih koji pripadaju Đilasovom, Jeremićevom i Boškovom kartelu, međutim ispostavi se drugačije. On više poslaničku grupu nema, nemaju uopšte, ona ne postoji. Vi sada kada pogledate evidenciju poslaničkih grupa na internet sajtu Narodne skupštine, ja sam na to ukazivao i rekao da ako neko ne veruje meni, misli da sam pristrasan, jer nikada nismo bili na istoj strani, rekao sam da vi to znate i vi to da potvrdite možete. Nisam mislio ništa loše.

Jedino što ne ide u prilog, a što bih ja mogao da istaknem, to je činjenica da je, moram da priznam, trajalo izvesno vreme da se neke stvari razjasne koje su nama bile odavno jasne. Jer, recimo, ovo što danas tvrde poslanici Nogo i Radojičić, da su Dveri i ogrezle u kriminal, ali da su izdale sve svoje nekada one zvanične vrednosti i stavove, nama je to bilo jasno od samog starta. Ako je nekome bilo potrebno određeno vreme da te stvari shvati, možda je to jedino što je u celoj situaciji neprijatno.

Ali da Boško Obradović i njegova poslanička grupa za Narodnu skupštinu više ne postoje kao takvi, ja mislim da je to prosto notorna činjenica i nema razloga da se oko toga ljutimo, ni vi, ni ja. Verujem da se slažete.

Gospodine Ševarliću, nisam ja vas optužio za to što se dogodilo Bošku Obradoviću i njegovoj poslaničkoj grupi. Ako ste slušali, ja sam baš to na šta ste vi sad ukazali izgovorio pre minut. Dakle, narodni poslanici Nogo i Radojičić su napustili Boška Obradovića zbog, kako su oni to naveli, a to je Radojičić, uostalom, objavio u svom otvorenom pismu koje je upućeno svim članovima Dveri, zbog kriminala u okviru pokreta Dveri, zbog toga što su nestajale neverovatne sume novca koji ne samo da je stranački, nego je novac koji je iz budžeta bio namenjen za potpuno druge svrhe.

Oni su rekli u tom svom otvorenom pismu, vrhuška oko Boška Obradovića se lično okoristila na taj način i nazvali to kriminalom. Boško Obradović, Jugoslav Kiprijanović, Marija Janjušević, itd, naveli su tu mnogo ljudi. Između ostalog i, čini mi se, dal predsednika izvršnog odbora ili nekog resornog odbora, ne znam kakva je organizacija tamo u Dverima, koji se zalagao za to da Kosovo treba priznati u okviru ovih granica koje je odredilo samo sebi. I njega su imenovali među ljudima koji je potkradao i Dveri, ali, i mnogo opasnije, budžet Srbije.

Što se tiče narodnih poslanika koji su postali narodni poslanici na listi Srpske napredne stranke, oni su, gospodine Ševarliću, članovi naše poslanike grupe. To sam siguran da znate. Oni koji nisu bili članovi poslaničkih grupa, nisu potekli sa naše liste i kad kažete – nestranački, znate, tu treba biti precizan do kraja. Nestranački su bili, recimo, Radulovićevi sve vreme. Radulović se pretvarao da ima stranku a svi smo znali da nema. Na kraju se to u potpunosti ogolelo i postalo jasno. Ali i raznorazni drugi, koji se, ja mislim, sada nalaze u tzv. Klubu samostalnih poslanika. Trenutno ih predvodi Marinika Tepić, koja je odatle izbacila Zorana Živkovića. Sećate se tih drama u nastavcima, kompletan serijal je tu bio, sapunica. Oni su sada u džepu Dragana Đilasa. Došao je na taj način do svoje poslaničke grupe, iako na izborima učestvovao nije, baš kao i Vuk Jeremić, koji je to uradio godinu ranije.

Ne bi bilo baš sasvim lako odrediti ko su nestranački ljudi, ko su ljudi koji ne pripadaju nikome, jer tu toliko promena ima, da je to neverovatno. Nekad mi se čini brzina rasformiranja, te formiranja nečeg novog, zavisi samo od brzine koliko će neko brzo nešto da ponudi ili neku uplatu da realizuje.

Zbog toga sam ja hteo samo da budemo precizni, gospodine Ševarliću. Niste vi odgovorni za to što Boško Obradović više nema poslaničku grupu. Za to su, da kažem, zaslužna dvojica nekadašnjih članova predsedništva Dveri, koji su prepoznali kriminal u Dverima, lopovluk Boška Obradovića, izdaju, kako sami kažu, njihovog programa, te zbog toga napustili Boška Obradovića i vrhušku koja ga okružuje, i to javno objavili.

A šta se dešava sa ovima Đilasovima i Jeremićevima, koga su oni napustili, zbog čijeg kriminala, koliko su sami uzeli, koliko će tek uzeti, to ne znam pa zaista ne bih želeo da spekulišem, ali sam ubeđen da mogu da budu samo još gori od Boška Obradovića. Mislim da smo se razumeli. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam predloge odluka koje je dostavio Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Mi danas raspravljamo o drugoj važnoj stvari koja se tiče neposredno odnosa prema nosiocima pravosudnih funkcija, ali i odnosu pojedinaca koji pripadaju tom delu našeg društva i našeg sistema, njihovom odnosu prema drugim ljudima. Konkretno, o hajci i o harangi.

Hajka i haranga koja je ovih dana organizovana zbog skupštinskih izlaganja, zbog onoga što je ovde, u ovoj sali, izgovoreno tokom rasprave o izmenama Krivičnog zakonika, hajka i haranga protiv, na prvom mestu, predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, zatim Aleksandra Martinovića, Marijana Rističevića. U pozadini tih brutalnih napada, naravno, uvek mora da se nađe, pravilo je to već i dobro je poznato svima, Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka u celini.

Zbog čega su se i kako to ustremili medijski jastrebovi Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, svako ko se našao pozvanim da ovih dana izgovori najtežu moguću reč koja mu padne na pamet na račun ovih ljudi. Da se vratimo u taj dan i tu raspravu i da vidimo zbog čega su i na šta to oni tako burno reagovali.

Evo vam par rečenica iz te rasprave, kako je sve počelo. Rečeno je da se suočavamo sa jednom pojavom koja je nezabeležena u civilizovanom i demokratskom svetu. Iz jednog dela srpskog pravosuđa nama stalno dolaze, nama kao narodnim poslanicima, kritike da narodni poslanici, a pogotovo izvršna vlast, a pogotovo ministarka pravde, vrše nekakav strašan pritisak na pravosuđe. I mi smo, zaista je to tako, mnogo puta, konkretno, dokazima pokazali da to uopšte nije tačno. I više puta smo pozivali sve te koji to tvrde da kažu lepo, jasno i precizno, imenom i prezimenom – a ko to vrši pritisak na njih, na koji način, da daju dokaze? I nikada ih nismo dobili.

A onda, mi smo se suočili sa jednom potpuno obrnutom situacijom. Jedan sudija kog je u toj raspravi pomenuo gospodin Rističević, sudija Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, sebi je dao za pravo da vrši pritisak na Narodnu skupštinu, o tom smo mi odnosu pričali samo nekoliko dana unazad, pritisak na narodne poslanike i na ministarku pravde i na Vladu Republike Srbije zato što ćemo, kako smo najavili tada, mi koliko sutra da glasamo o Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika kojim uvodimo doživotnu kaznu zatvora za onog ko sa smrtnom posledicom siluje dete, trudnicu, nemoćno lice.

Taj sudija Majić je rekao da je nečovečno što će to Narodna skupština da uradi. I još je smelost i drskost pokazao da kaže da je nečovečno što će narodni poslanici da uvedu doživotnu kaznu za nekoga ko siluje dete od tri godine, jer taj siledžija, manijak i ubica, i sve je ovo inače tačno, njemu se oduzima svaka nada da će jednog dana da se nađe na slobodi.

Šta nekome nije bilo jasno iz ovoga što je rečeno? Jel neko misli da se neko od ljudi koji su se našli u ovoj sali tokom kompletne rasprave i tokom dana za glasanje ne slaže sa ovim stvarima? O odnosu prema tom zakonu i slučaju koji je bio povod da inicijativa „Tijana Jurić“ dođe u formi pripremljenog zakona ovde, mi smo se svi izjasnili, gospodo koja je ovo gledala i koja je reagovala na ove reči, mi smo se izjasnili. Što se nas tiče, da, one terazije, kad se na njih stavi s jedne strane ovakvo nedelo, ovakvo zverstvo, a s druge strane briga za to da li će biti lep život, a nastaviće da živi, čovek koji je ovakvo zverstvo počinio, zna se na koju stranu preteže.

Dakle, mi smo svojim glasanjem kazali na kojoj strani mi stojimo. I mi iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke, a ovo su reči predsednika naše poslaničke grupe, i ostalih ljudi koji čine parlamentarnu većinu, ali ne samo mi, opozicija koja je bila prisutna i na raspravi i na glasanju, poslanička grupa SRS sigurno je jasno stavila do znanja svojim glasanjem kako se odnose prema ovoj dilemi jer to nikakva dilema nije. Bilo je i drugih narodnih poslanika koji nisu deo parlamentarne većine, sad nije trenutno u sali ali treba da se kaže, bio je i gospodin Ševarlić i glasao je za to da mi usvojimo izmene, i Vukadinović. Ja uopšte ne sumnjam da se oni na isti način odnose prema ovom pitanju kao i mi, koji smo zagovarali to tokom diskusije u sali.

Ne znam, pretpostavljam da je reč o poslaničkoj grupi Stranka moderne Srbije, ne znam da li i oni smatraju isto što i mi, nekada mi je delovalo da smatraju, sad na raspravi ih nisam video, na glasanju nisam, mogu samo da pitam, ali što se nas tiče nikakvih tu nedoumica nema.

Druga stvar što se tiče neprihvatljivog odnosa prema Narodnoj skupštini, mislim da se oko toga svi apsolutno slažemo, ko god je danas govorio ovde iz svake poslaničke grupe rekao je da tako nešto ne dolazi u obzir i da je podlo i licemerno prebacivati nama kad god kažemo da se sa nečim ne slažemo da smatramo da nešto nije u redu, odmah dizati visoko prst i glas i govoriti, ovo je neprihvatljiv pritisak. Narodni poslanici, Vlada Srbije, ministri vrše neprihvatljiv pritisak, sve njih gura Aleksandar Vučić da vrše neprihvatljiv i nezakonit pritisak. A kad neko ko je sudija sebi da za pravo da pritiska on i Narodnu skupštinu i narodne poslanike i to na ovakvoj temi zamislite, šta je onda to? To je evropski civilizovano i onda treba da skoči i jala i vrana, kojekakvi internet sajber nindža ratnici, šta su ne znam.

Ali mnogo zanimljivije i mnogo važnije ove njihove medijske eskadrile, sve sam go Šolak i sve sam go Đilas, da se obruše na ljude koji su imali hrabrosti da kažu – ne, pa neće moći tako, pričamo o vladavini prava i pričamo o odnosu prema institucijama, pričamo o nekim vrednostima, evropskim ili kojim god hoćete. E, pa ovo nije ništa od toga.

I da se jasno kaže, hrabro, da, to neće moći tako. Nije prošao ni dan jedan, odmah su krenuli. Evo vam naslova – „Rističević pozvao na linč sudije Majića i Hadžiomerović“, zamislite na linč. Na linč, time što je rekao da su u jednom predmetu sudili, odnosno da su se poneli, kako su se poneli. Izvor N1. tako beše gospodine Rističeviću?

Zagranična, vangranična sa reemitovanjem, reemitovanja preko Ljubljane, pa do. Da oni. Neprimerene ocene o ličnosti i stručnosti, napadi, ovo je Beta, kritike vlasti, ali mi branimo struku. To je sam Majić rekao. Opet N1, zagranično, vangranično sa remitovanja.

Martinović nazvao sudiju pametnjakovićem, drskim i licemernim i sad to treba da se osudi, opet malo Bete, ali ima opet i ovih što se reemituju. Poruka svim stručnjacima bolje bi vam bilo da ćutite. Znači, strašno ućutkivanje, time što mi kažemo da neko vrši neprihvatljiv pritisak, a poziva se na nekakvo poštovanje sistema i naravno na slobodu govora.

Između ostalih, posle svih ovih uzeo je i sam sudija Majić da brani sudiju Majić. I o tome smo govorili danas, evo imamo i saopštenje Centra za pravosudna istraživanja, što je inače nevladina organizacija. Nevladina organizacija u kojoj je sudija u isto vreme i medijska ličnost i bloger i vloger i ne znam šta sve ne. Predsednik Upravnog odbora, ovo je sa njihovog sajta.

Dakle, ta organizacija koje se skraćeno zove CEPRIS okuplja, evo ovo je, dakle ono što vi vidite kada odete da se malo informišete kod njih na sajtu. Slobodana Beljanskog kao predsednika CEPRIS-a, on je valjda najvažniji, zato je prvi naveden ovde i tu mu je slika, pa je onda drugi dr Miodrag Jovanović, potpredsednik i član Upravnog odbora, a na visokom trećem mestu, Miodrag Majić, predsednik Upravnog odbora.

Ima tu i drugih, dobro, bivših predsednika Vrhovnog suda, o tome je govorio danas gospodin Perić i kojekavih drugih, ali ova organizacija, nevladina organizacija u kojoj je predsednik Upravnog odbora Majić, poznata je našoj javnosti po svom delovanju, po svom, ja ću vam reći otvoreno, očigledno, planskom delovanju koje je sa zadatkom.

Ne mogu da se setim jedne prilike, da su neko saopštenje napravili, ne računam ovo kada Majić priča kako je strašno što je neko rekao, reč kritike na račun Majića, a vi ste gospodine Marinkoviću inače, tu potpuno bili u pravu, reč je o samoproglašenim svetim kravama, da se razumemo.

Šta je problem ovde, što je neko rekao, mi stojimo na toj i toj poziciji po pitanju izmena i dopuna Krivičnog zakonika? Šta je problem u tome što smo mi rekli neprihvatljiv pritisak na Skupštinu i poslanike, ne dolazi u obzir. Samo jedna stvar je problem, što je tu konkretno bilo umešano jedno ime i prezime, konkretno taj Majić. Zbog toga sve ovo.

Jesu, to su samoproglašene svete krave koje preko CEPRISA, ne znam da li su imale jednu aktivnost, a da nije bila usmerena na najpodmukliju moguću kritiku i Aleksandra Vučića i Vlade Srbije i ministarstva, i našeg sistema ukupno.

Dakle, nema inicijative da se oni nisu našli na suprotnoj strani, od onoga što govorimo mi, na suprotnoj strani od onoga što je elementarni interes države i na to ćemo mi da ukazujemo danas, nije to problem, ne jedan, mnogo tu primera postoji.

Kažu, to je njihovo stručno mišljenje i njihovo pravo na stručno mišljenje. Nikakve tu struke nema.

Ovo je, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije koji ovo gledate, čista propaganda, gde se vidi da postoji namera, gde se vidi da postoji cilj, pa tamo gde se jasno ogoli da nema principa, da ni jedan univerzalni etalon ne važi.

Kako ja da drugačije tumačim ovakav skup ljudi, do kao ljude bez principa koji imaju očigledno jasnu definisanu nameru i svim sredstvima dejstvuju u pravcu da je ostvare, ne obazirući se ni na pravila, ni na zakone, standarde.

Evo, drugi po rangu, Miodrag Jovanović. On je redovni profesor Pravnog fakulteta koji naveliko štampa pamflete sa svojim saopštenjima, kako Aleksandar Vučić krši Ustav Srbije, kako krši sve zakone.

Ovo je političko delovanje, ovo je politički stav i prema Aleksandru Vučiću i prema SNS.

Taj čovek, naravno, jedan je od učesnika inicijative da se još jednom, pošto im tri puta nije dovoljno, tri komisije ne znaju ništa, bavimo problemom doktorata ministra Malog. Ovo je inače čovek koji je po sopstvenim rečima veoma zainteresovan iz principijelnih razloga za to pitanje, a koji nisam video da se ikada oglasio na temu tih njegovih principa i iskrene želje, naravno, da se bavi akademskom čestitošću.

U vezi sa ovim prvim na spisku rangiranih, jer ovaj prvi, Slobodan Beljanski, on je po pravosnažnoj presudi nezakonito doktorirao, a ovaj drugi po rangu, on je mnogo zainteresovan za akademsku čestitost i za pitanje kvaliteta doktorata zakonitosti, ali mu ne smeta da bude odmah ispod ovog prvog, koji je nezakonito doktorirao, 2001. godine, e sada tu postoji kompletna istorija slučaja, na šta nije imao elementarno pravo, nije zadovoljavao elementarne uslove, pa se lažno predstavljao kao doktor nauka, pitaj Boga koliko dugo, da bi na kraju sud morao da razreši situaciju.

E sada, ovi ostali, visoko moralni i visoko principijelni, sa takvim sede zajedno i dele taj moral i te principe koji su upereni protiv ministra iz SNS, protiv Aleksandra Vučića, bukvalno svega što vam padne na pamet, a da može imati bilo kakve veze sa nama.

Ovog se Beljanskog ja sećam iz slučaja od pre dve i po godine. Čovek je brutalno lagao, optuživao jedan parlamentarni odbor ove Narodne skupštine da je, pazite sada ovo, falsifikovao neku deklaraciju, falsifikovao deklaraciju da je poturio ljudima iz Evropskog parlamenta jednu verziju na engleskom, a ovde za domaću upotrebu izbacio drugu na srpskom, što je potpuni nonsens, apsolutno nemoguće.

Ali, čovek je sebi dao za pravo da to uradi tada, onomad zajedno sa tadašnjim ombdusmanom, Sašom Jankovićem, da nas napadne, oblati. Znate šta je najgore i najstrašnije? Ne što on ili oni o nama imaju loše mišljenje i hoće da nam naude, nego što time direktno škodi i šteti Republici Srbiji i našim institucijama, što se nisu nikada ustručavali ni na sekund da nanesu potencijalnu štetu Narodnoj skupštini, sa njenim su se kredibilitetom igrali, kada su ovakve stvari plasirali, a sve lagali, kao što su lažovi svaki put lagali i svaki put bili uhvaćeni u lažima.

E, ta se ekipa okupila danas, da im predsednik Upravnog odbora bude sudija koja je izgleda sveta krava, pa niko ne sme reč da kaže kada on učini nešto što nije dobro, a učinio je mnogo toga.

Čovek piše knjigu, nema tu ništa sporno. Ja gledam čime se bavi u njima i po knjigama i po svojim natpisima koje objavljuje na svojim blogovima, vlogovima, ja više ne znam kako se to zove.

Ima tu nekih fantastičnih priča, i kako hoće da kaže stručnih, analiza i sve se to tako pomešalo, da vi danas kada pogledate tekst koji on potpiše, a u kom je sve najgore i najcrnje, govori o Republici Srbiji, o nekakvim izmišljenim pritiscima, koje današnja vlast, kako on tvrdi vrši na sudije i tužioce, onda se brani pričom, ne znam da li je to sada fikcija ili je to stvarno. Da li sam ja ozbiljno mislio ili sam samo bio u napadu umetničkog nadahnuća. Ja to ne mogu sada da vam kažem, ali mu ne smeta ništa da to potpisuje, to objavljuje i da od tog posle mi trpimo priču od strane ovih medija, još jednom, sve samog Đilasa i sve samog Šolaka.

Objavljuje knjige, ko je zapitao, dobro je primetio. Izgleda ni u jednoj od tih knjiga nije našao za shodno, i ako piše o sučajevima na kojima je radio, da opiše slučaj oslobađanja zlikovačke Gnjilanske grupe, možda u nekoj od narednih knjiga objasni kako je došlo do oslobađanja na drugom stepenu, na apelaciji, u kome je učestvovao lično.

Može to čak i preko ove nevladine organizacije CEPRIS ili preko svog bloga ako smatra da je potrebno da reaguje što pre, da ne čekamo mi na knjigu, neka to objasni koliko danas, ima bar tri, četiri kanala ili odmah neka ode na ove televizije na koje defiluje, pa neka lepo objasni svojim rečima, kako se to tačno dogodilo, zbog čega.

Moraće, izgleda da objasni i zašto nisu u pravu svi koji tvrde da je tada bilo reči o dokazima čvrstim kao stena, da ne bude da ja znam više od drugih, neka to lepo oni objasne.

Ali, prećutao je izgleda i nikada se nije potrudio da se bavi tim pitanjem.

Zato se bavi pitanjima kao što su moralna pridika i kritika vlasti u bizarnom tekstu, gde se pominje štelovanje presuda, gubljenje dokaza, zataškavanje brljotina, kako bi se pokazao nekakav strašan pritisak vlasti na pravosuđu.

Na ove njegove natpise reagovali su ljudi iz struke. Dakle, ovo nije tema kojom danas maše bilo koji narodni poslanik zato što se jutros setio. Onda, kada se ovo dešavalo odmah su se javili ljudi poput, recimo, advokata ili udruženja sudija i tužilaca Srbije da kažu – To nikakvog smisla nema. Na šta to liči. Optužujete tako bez ikakvih dokaza, Majiću, što se ne bavite time onako kako propisi nalažu? Zašto se ne obratite institucijama, nego pišete tako, objavljujete po tviterima, dajete intervjue, Ninovima, kome sve ne, bez ikakve odgovornosti, bez ikakvih ozbiljnih koraka, jer ste ozbiljan čovek kao što se predstavljate, veliki stručnjak ako tvrdite da jeste, ili ste šta, zabavljač hronično željan pažnje?

Nije bilo nikakvog odgovora, ali je bilo tekstova. Pazite, sada sa kakvim sadržajima - Zamolio bih te da mi ukineš jednu presudu, pa Majić opisuje odnos između nekog sudije i sudija - Proglasio sam čoveka krivim, u tom trenutku je bio već nevin. To sve Majić u tim svojim pričama i saopštenjima piše - Nisi se sekirao kada si gubio čaure sa uviđaja po kladionicama. Peglali smo mi veće svinjarije šta nas košta da sada preimenujemo nešta. Sudija ima da odlučuje samo kada su sve druge mogućnosti iscrpljene itd. I, onda ga pitaju novinari – da li je ovo fikcija ili je ovo stvarno? O čemu vi pričate, čoveče? A, on onako, ironično odgovori - čitaocima prepuštam da u skladu sa uverenjem otkriju ono što je namenjeno. Fiktivnost ne isključuje mogućnost da je priča inspirisana stvarnim likovima i događajima, naprotiv, tvrdi Majić.

Optužuje, optužuje, dakle, sistem kom treba da pripada, optužuje sopstvenu državu za ove stvari, a onda se pravi duhovit i šarmantan, pa kaže – nemojte misliti da je slučajno zato što ste pomislili da je slučajno, naprotiv. I, onda reaguju, rekao sam već udruženja i pojedinci.

Advokat Svetozar Vujačić, bavio se pitanjem, a zašto bi čovek ovo uopšte radio? Zašto bi se ovako ponašao? On je ponudio jedan odgovor. Evo, ja ću da vam pročitam šta je on ponudio kao odgovor. Kaže, Vujačić – Miodrag Majić je poznat da i sve snage protiv režima, jer je uz bivšu vlast meteorološkom brzinom sa mesta sudija, tada prvog opštinskog suda imenovan za predsednika, a onda sa tog mesta što nije zabeleženo u sudskoj praksi otišao direktno u apelaciju i on sada drži nekome neka moralna predavanja, to je poslednji čovek koji može da kaže bilo šta.

Da li je ovo ovako ili nije ovako, pa što bi rekao Majić, ako vam deluje - nemojte misliti da nema veze sa stvarnim licima i stvarnim događajima, evo, da malo parafraziram Majića, možda ovo ima baš neke veze sa stvarnim licima i stvarnim događajima. Udruženje sudija i tužilaca Srbije, pitalo ga je u odgovoru na ovakve njegove natpise - zašto govori sada ako je stručan, ako je moralan, ako je čestit, ako se bavi principima? Zašto se nije nikada oglasio, pitali su ga otvoreno 2009, 2010. godine, a bilo je mnogo razloga.

Kaže – stotine vaših kolega, pročitaću vam sada navode iz tog pisma udruženja. Stotine vaših kolega tada su izbačeni na ulicu. Kada su oni bili obespravljeni, osramoćeni, pogaženi, samo zato što se nisu uklopili u viziju pravosuđa kako je imala tadašnja moć i tadašnja vlast.

Pitaju ga, Majiću, što si ćutao tada? Šta to znači? Kažu, Majiću, znao si. Nemoguće da nisi i nemoguće je da se praviš da ne znaš sada da su radili po spiskovima lokalnih partijskih odbora 2009. i 2010. godine uz rukom dopisane komentare lokalnih poslušnika koji znaju da je sudija taj i taj blizak sa ovim ili sa onim, da je taj i taj tužilac, kum, brat, prijatelj predstavnika političke partije, taj i taj sudija u braku sa advokatom itd.

To su bile stvari koje su nekoga preporučivale. Znao je Majić. Znao je, zna i sada, nema nikog u Srbiji ko to ne zna, pa ćutao. Ćutao onda, ćuti i sada na ovu temu i kaže – sve vam je to bilo ili što u pravničkom smislu jednako ukazuje na krivicu moralo biti poznato, ali ste ćutali, niste ni pisali, niti se slikali, ni tvitovali, ni blogovali, samo ste statirali i poleteli, poleteli ste i preleteli sve druge u pravosuđu. To mu kaže udruženje, a odgovor Majiću nema.

Kaže – vi danas osmišljavate načine da pokušate da diskreditujete svakoga ko bi vam mogao pokvariti planove u poljuljati temelje vašeg malog, a tako moćnog carstva. Počeli ste da klevetate i počeli ste ili bolje reći nastavili da svoju državu i kolege koji su se drznuli da misle drugačije klevetate u inostranstvu.

Ovo su ga ljudi iz udruženja izgleda negde čuli i videli da radi. Nisam video da je na ovo odgovorio. I, oni su ponudili mogući odgovor – zašto se čovek ponaša ovako, poput Majića. Evo kako glasi njihov moguć odgovor – Jedno je sigurno, niste pisali o Soroševskim fondovima i Fondovima albanskog helsinškog komiteta, iako je u mnogim medijima objavljena, tu temu ste, čini nam se olako preskočili. Ni jedne reči o tome ni na blogu, ni o namenskim medijima, ni na globalnom sredstvu opismenjavanja Tviteru. Slažemo se, nije lako odbraniti tezu da novac za vaše projekte, transparentnost i pravosuđe Srbije dolazi iz takvih izvora.

Što bi rekao Majić – Ako ovo deluje kao da nije slučajno, možda ste u pravu, možda nije slučajno. Na ovo odgovorio nije, kako oni kažu – nije nikad.

Tvrdio je i tvrdi i dalje Majić da se pritisak izvršne vlasti na pravosuđe danas otrgao svakoj kontroli. Kaže – Oduvek je postojao pritisak na pravosuđe, ali se poslednjih nekoliko godina otrgao svakoj kontroli. Danas je, po njegovim rečima, gore neko ikad. Naravno, nije se libio da u svojim javnim nastupima kritikuje predsednika republike, zašto Aleksandar Vučić nešto kaže, zašto Aleksandar Vučić nešto saopštava, zašto komentariše da li treba ili ne treba podržati određeno zakonsko rešenje. I, dok se mi ubismo ovde da pričamo o vrednostima, a rekao sam vam o čemu smo govorili, kakva je tema bila – izmene Krivičnog zakonika, gde mi treba da se odredimo, konačno, prema ljudima koji su u stanju da siluju i ubiju trogodišnje dete. Kaže on – nema pravo da govori o tim stvarima Aleksandar Vučić, on ima samo neku ceremonijalnu ulogu.

I, on je rodonačelnik, Majić, sa ovakvim stavovima, svih onih teorija da je ovde došlo do nekog kršenja procedure i do onog stava zajedničkog za sve te koji su se našli i pametni nekada potpisivali inicijative, nekada tražili da se o tome raspravlja ovde, da se o tome glasa da se to usvoji, a danas kažu da nešto nije po evropskim standardima u skladu sa evropskom praksom. Njihova osnovna teza je – ne može to tako, zato što je rekao da to treba usvojiti Aleksandar Vučić.

Evo, ko je prvi smislio da to ne može tako zato što je nešto rekao Aleksandar Vučić. Posao predsednika republike nije ni da predlaže, ni da obrazlaže i nije ništa od toga.

Znači, po njemu, što je dozvoljenu Majiću, nije nikome više. On može i da kritikuje i da predlaže i da obrazlaže i da govori da će Narodna skupština da napravi katastrofu, da će planeta zemlja da bude zbrisana onog momenta kada mi nešto izglasamo. On to sve može, ali ne može ni narodni poslanik ni predsednik republike, ne može niko da kaže svoj stav o nečemu.

Kaže Majić – Tek što je Vlada veselo najavila, potpuno nezavisno i da je politizovano sudstvo, Predsednik Srbije, gostujući na javnom servisu, svojom procenom, od oka, je zaključio da su pripadnici opozicije lopuže, kriminalci i strani agenti, valjda je ovo strani agenti posebno bolno zvučalo, a da je zbog žutih sudija, apsolutno nemoguće neke smestiti u zatvor. Rekao je u intervjuu za NIN, konstatujući da je moguće ukinuti pravosuđe, potrebno je samo da donesemo odluku da ćemo biti istočnjačka despotija. – Čista politička izjava, čist politički aktivizam.

Kaže – zašto da neko pominje postojanje bilo kakvih žutih sudija? Pa, zbog ovog iz 2009. i 2010. godine, što se Majić pravi da ne zna, a sigurno se dobro seća tog perioda, jer mu je, nekako u tom periodu baš dobro bilo, vidi se to iz njegove biografije. Ne zna kakve žute sudije, nešto mu je to nerazumljivo, a mi govorili u ovoj sali, ne jednom, govorili, pa brat bratu, 20 puta o konkretnim primerima, o tome kako su imenom i prezimenom, potpisom i pečatom stajali iza toga predstavnici bivšeg režima da neko ima da bude izabran za sudiju ili za tužioca zato što je politički blizak, uz opise, čuli ste kakve – To je brat od žene, od sestre, pa pošto je bio dobar sa nama, pa nas je finansirao, da mu učinimo. Govorili su o tome danas i ovlašćeni predstavnik SRS, gospođa Radeta i gospodin Jojić, dakle zbog tih stvari. Rekli ste deset godina neće moći da se sanira šteta koja je DOOS-ov režim napravio.

(Vjerica Radeta: Deset godina. )

Ne znam da li ste u pravu, da li je to deset, da li je više, ja bih voleo da dimenzije te katastrofe nisu tako velike, ali bojim se da niste preterali ništa.

Dokument koji je zvanično dostavljen i objavljen u „Politici“ 8.3.2014. godine. Mi smo donosili u ovu Narodnu skupštinu, rekoh vam već, dvadesetak puta primer Opštine Vlasotince, sudije opštinskog suda, jedna beleška, spisak komentara i predloga, javni tužioci Vlasotince, nastavak, odnosno drugi spisak, potpisali i pečatirali predsednik opštinskog odbora DS Vlasotince i predsednik Skupštine opštine Vlasotince. Evo, kako to izgleda, ovo je fotografija.

Da li je ovo potpis i pečat Slavoljuba, a s druge strane Srđana? Isto potpis, isto pečat. Da li je jadan drugome pisao ili su njih dvojica napravili zajednički predlog, pa se, pazite, potpisali i lupili pečate, jedan opštinskog odbora DS, a drugi pečat Skupštine opštine.

Zamislite to da pošalju spisak dalje gde su naveli karakteristike. Da vas podsetim malo - taj i taj lomio se između DS i DSS, ali je prevagnuo dobar interes, pa zbog toga što je, u principu, pošten, zaslužuje šansu. Tog predlažu da bude sudija zato što je prelomio na pravu stranu, stranu DS, pa da mu se pruži šansa, a drugi je simpatizer i supruga mu je član DS, tako piše, i pošten i vredan i verovatno je zbog toga najbolji, zaslužuje da napreduje, zainteresovan za sudiju u Nišu, da mu se učini. Treći je neukaljan, nekompromitovan, verovatno pošten. Tako su napisali - verovatno pošten, ali je zato druželjubiv i simpatizer je, pa je zato nesporan. Četvrta je nespornih sudskih kvaliteta i ima samo jednu manu - suprug je bivši predsednik lokalne političke organizacije druge stranke, pa to još mora da se protrese i vidi.

Ima i nestručnih i osoba bez ugleda, ali zaslužuju šansu. Ima ljudi bez autoriteta, poštenih, ali neupotrebljivih i sami se nude, tako da je verovatno i njima pružena šansa.

Tužioci, evo - pošten, vredan, sa strane posmatrano nekorumpiran. Znači, ako je i korumpiran, ne vidi se. Stručan, iskusan i odbacivao sve krivične prijave prema funkcionerima opštinskog odbora DS. Sve je odbacivao. Zar to nije najveći mogući kvalitet koji čovek može da ima? Sin mu je član, zaslužuje pažnju i šansu za napredovanje i mnogo je zainteresovan da bude zamenik u Specijalnom sudu ili veću, a ima i zamenika koji je od osnivanja simpatizer i siguran glas, pa samim tim, pošto je nekorumpiran, nedovoljno je preduzimljiv, ali je nesporan za zamenika osnovnog tužioca u Leskovcu. Ovo Majić ne zna? Nije znao onda, ne zna ni sada? Pa, neće biti da ne zna.

Taj je čovek postao zvezda nad zvezdama kada se pojavio u emisiji da oponira predsedniku Fondacije, gospodinu Igoru Juriću. Bili su apsolutno oduševljeni oni koje izgleda inspiriše i motiviše uvek i svuda isključivo prilika da se bude protiv onoga za šta je Aleksandar Vučić rekao da je dobro, protiv onoga za šta su naši narodni poslanici rekli da je dobro i da hoćemo da podržimo i da hoćemo da usvojimo i trebao im je neko da opravda potpuni slom mozga koji se dogodio kod ljudi koji su podržavali taj predlog i sami, a onda, jer hoće uvek da budu protiv Vučića, uvek protiv SNS, onda moraju da nađu neko objašnjenje zašto su i protiv Predloga izmena Krivičnog zakonika. Pojavila im se moguća zvezda u vidu Majića, koji je objašnjavao zašto to sve nije evropski, zašto to nije čovečno itd i, onog momenta kada je rečeno – pa, neće biti da će to moći tako da se ponaša, skočila još jednom i jala i vrana da ga brani.

Oni se slažu da su sve njegove osude čuli ste kakve. Dakle, ovo je takav nivo pretparaštva da ja ne znam šta da vam kažem o kvalitetu tih aluzija i navoda koje su možda fantazija, možda nisu, neću da vam kažem, samo ću da se nasmejem na to, a vi zaključite šta je. Oni se sa svim tim slažu.

Prija im svaka optužba da je u Srbiji na snazi nekakav diktatorski režim, koji, zamislite, pritiska jedno pravosuđe i prija im i slažu se sa svim komentarima i Krivičnog zakonika i svake izjave predsednika Republike, ali i sa svim napomenama koje imaju da kažu iznesu Majić i njegovo udruženje u vezi sa izmenama Ustava.

Po mom uverenju, dame i gospodo narodni poslanici, tu možda dolazimo do jednog od najznačajnijih motiva, oni su, dakle, ovo njegovo udruženje principijelnih, on među njima, uz sve drugo što rade, bili među, i dalje su, najvatrenijim zagovornicima one vrste izmene Ustava koja će omogućiti njima da ako je ikako moguće, kao država u državi, funkcionišu sami za sebe, od sebe, sa sobom i da nikakve više veze nemaju ni sa kim pod milim Bogom, da niko ne može da utiče na to ni da li će sebe da predlažu, sebe da biraju, svoje da biraju i na taj način to svoje malo carstvo, o kome je govorili Udruženje sudija i tužilaca, šire, osnažuju i čuvaju da im traje.

Dana, 12. septembra 2018. godine, slušajte rečenicu - uprkos preporukama Venecijanske komisije da se obezbedi pluralizam u pravosudnim telima i strateškim dokumentima koji to propisuju, Ministarstvo pravde, po svemu, nije odustalo od svojih rešenja za nacrt ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa. Kako se može videti iz konačnog teksta, koji je objavljen, Ministarstvo nije promenilo ključna rešenja koje je kritikovala domaća stručna javnost, ovi stručnjaci, a kasnije i Venecijanska komisija. Među onima koji ovo smatraju nalazi se i Majić koji tvrdi da tim konačnim rešenjem napravljeno je još gore od onoga što je Ministarstvo smatralo.

Kada ovo pročitate, šta možete da zaključite nego izgleda sa ovim se ne slaže Venecijanska komisija? E, neće biti. Dakle, to finalno rešenje dobilo je saglasnost. Prave se da nije, a da li znate zašto? Zato što će isti ovi, i to im je očigledno zadatak, nastaviti da vrše neverovatan pritisak da se ne usvoji ni ono rešenje za koje smo uspeli da obezbedimo neki nivo balansa. Znam ljude koji će reći - nije dovoljan i druge koji će reći - takav je kakav je, ali ne, ne valja ništa, osim onog ekstremizma i maksimalizma koji su oni zacrtali i sigurno će nastaviti da lome kičmu državi Srbiji po ovom pitanju.

Vidi se kome je određena ta uloga, ko ju je držao do danas, ko je namenjen da je drži nadalje, a ovi koji su rešili da mu pridržavaju krila, pomažu mu da leti, strašno su se uzrujali. Srce im je slomljeno zbog toga što je ukazano o čemu je reč, o kojima i kakvima je reč.

Znate šta, ti ljudi su pokazali da im uopšte nije stalo ni do države, n i do njenog interesa, ni do institucija, ni do standarda, ni do pravila, ni do zakona, ni do čega.

Onog momenta kada su se usudili da tu vrstu sebičnih poriva klešu i kale na pitanju kao što je bio Predlog Tijaninog zakona, kako se naziva, odnosno Krivičnog zakonika. Oni su pokazali da su sve granice prešli i da su u stanju da urade bukvalno sve.

Na šta se to svede? Treba li na ono što je ovaj Vidojković, takođe njihova zvezda, jedan od glavnih ljubimaca, napisao danas? To je toliko odvratno da je to, verujte, teško ponoviti.

Čućete i to. Da li to treba da bude dokaz iskrenosti u opozicionom radu? Da li to treba da bude dokaz spremnosti da se bori protiv zle diktature do kraja, dok o toj zloj diktaturi svako kome ćefne da kaže šta god hoće po svim ovim medijima, po ovim listovima, po ovim njihovim blogovima, to neću ni da pričam, da svako može sebi da da za pravo da može da se proglasi za „svetu kravu“ i „Boga u malom“ pa da nama soli pamet i objašnjava šta ne sme narodni poslanik, šta ne sme predsednik Republike, a njihova visočanstva smeju.

Na kraju, treba se svede na taj nivo niskosti, odvratnosti i bljuvotina poput onih koje je izgleda Vidojković jutros sročio, a kojima će da se dive ovi koji žale za Majićem prethodna dva dana.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče narodnih poslanika SNS naš je odnos prema svim ovim stvarima u potpunosti jasan. Uvek ćemo biti na strani zaštite onih ljudi koji su ugroženi i kada to uključuje i zaštitu naše dece, nemojte uopšte da imate dileme gde ćemo se nalaziti. Uvek ćemo biti na strani principa i nećemo ih poput ovih menjati zavisno od toga da li podržava ili ne podržava nekog koga politički ne možemo da smislimo, kao što oni ne mogu da smisle, do balčaka zapravo mrze i Aleksandra Vučića i sve nas ovde.

Srećom po Srbiju takvi se ne pitaju ništa. Da se pitaju ne bi ni od pravosuđa ni od bilo kog drugog dela sistema ostao ni kamen na kamenu. Kako su nekada pokušavali da naprave svoju zvezdu i svog lidera od Saše Jankovića, sećate se tog scenarija, čovek koji je nešto u sistemu, a u stvari sve antisistemski radi, ne sa ciljem da ga unapredi, da sistem učini boljim, nego da ga sruši, da ga poravna kako bi onda tu mogao kao u pesku svako ko je spreman da na određeni način motiviše svoje interese, ograđuje i ocrtava i da šakama grabi koliko mu se čini da treba.

Kako su radili sa Jankovićem, evo vidite sada rade i sa ovim Majićem. Kako su prošli sa Jankovićem, nemojte uopšte da sumnjate, proći će isto i sa ovim. Nikakve tu političke perspektive nema, niti je može biti, jer narod ove stvari dobro razume i narod da ovako nešto prođe ne dozvoljava.

Voljom tog istog naroda ne pitaju se, još jednom vam ponavljam, oni ništa i neće se ni pitati. Na sreću Srbije o Srbiji danas ima ko da brine. O njoj brinu ljudi kojima je stalo kako je toj zemlji, kako je njenoj deci, kako je njenim institucijama i njenoj budućnosti u svakom smislu.

Dok se Aleksandar Vučić i SNS staraju o tim pitanjima, verujte Srbiji će da bude dobro i vremenom samo bolje, a ovi će da završe tamo gde zaslužuju. Potražite onog Jankovića, biće vam potpuno jasno na šta mislim. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću neki minut da se vrlo kratko i ja izjasnim, odnosno da i ja potvrdim podršku predloženom zakonu.

Ono što je danas moglo da se čuje na temu komentara kojima se pokušavalo nešto zameriti i izraženim namerama da se kroz usvajanje ovog zakona doprinese na kvalitetan način decentralizaciji, ali i da se nešto zameri iznetim argumentima koje su danas u ovoj sali iznosili narodni poslanici iz redova SNS, ali i drugi pripadnici parlamentarne većine odnosi se pre svega na pitanje da li se zaista doprinosi decentralizaciji ili ne ovim predlogom o kojem mi danas raspravljamo. To bi se pre svega moglo tumačiti kroz odnos prema pitanju da li se zaista dobija nešto više za grad, da li danas dobijaju nešto više zaista gradske opštine. Tvrde da nije tako. Pa kada pogledate ko, listom oni koji nisu uspeli da postanu gradski odbornici, odnosno da se kvalifikuju za gradski parlament.

Na izborima za Skupštinu grada Beograda 2018. godine nisu cenzus prešli ni bivši predstavnici Saše Radulovića koji su razgovarali o tome sa nama danas, nisu ni ovi iz one fondacije ili organizacije sa žutim patkama, i o njima smo govorili danas, a oni su se oglasili. Nisu ni kojekakvi drugi, ali njima danas smeta ovo o čemu mi govorimo i oni zameraju našim napomenama da se decentralizacija zaista postiže.

Jedan član, dame i gospodo, poslužiće kao primer da ilustrujemo šta to više dobija Beograd i šta to više dobijaju gradske opštine. Samo jedan član je za to više nego dovoljan. Član 3. predloga odnosi se na član 8. i on govori o nadležnostima. On kaže da pored nadležnosti opštine i grada utvrđenih Ustavom i zakonom grad Beograd ima još, i nabraja 23 nadležnosti, dakle po novoj formulaciji.

Kada uporedite kako je to izgledalo u izvornom zakonu i zakonu iz 2007. godine, pod tim članom 8. koji se menja nabrojano je ukupno četiri tačke. I sve to što je navedeno pod te četiri tačke spada redom u tačke 1, 2, 3. i čini mi se 21. novog predloga, opet u široj formi. Pored toga, 18 potpuno novih nadležnosti je predviđeno, potpuno novih, dakle, onoga što zakon iz 2007. godine nije predviđao danas Beograd, kad kažem danas, u momentu kada se mi izjasnimo glasanjem, a siguran sam i podržimo, moći će da računa na to, od tih 18 ili 19 potpuno novih.

Predviđa se stavom 2. istog člana da za neke poslove grad Beograd može na osnovu statuta da izvrši redistribuciju, odnosno da ih dalje poveri gradskim opštinama i o tome su danas govorili čini mi se svi koji su se javili za diskusiju. Odnose se na poslove građevinskih dozvola, odnosno druge poslove u okviru objedinjene procedure, a vezano za planiranje i izgradnju. Odnose se na poslove u domenu poljoprivrede i odnose se na eksproprijaciju. Dakle, neposredno gradske opštine dobijaju nadležnosti koje nisu imale, otvara se prostor za to. Ovo je samo isključivo na osnovu jednog jedinog primera koji se odnosi na jedan jedini član ovog zakona. Dakle, nedvosmisleno da. Više dobijaju i grad, više dobijaju gradske opštine. Da to ne razumeju oni kojima nije uspelo da se kvalifikuju da se bave poslovima koji se neposredno tiču grada Beograda, to je više nego logično da bude tako.

Ono što zabrinjava, moram da priznam, to je da to ne razumeju neki koji jesu, barem formalno, a ne i suštinski, u Skupštini grada Beograda, odbornička grupa kojom je predsedavao Dragan Đilas, ali čini mi se pre nekih mesec ili dva se povukao sa mesta šefa odborničke grupe, uz opravdanje da ne može da stigne da se bavi time zbog drugih obaveza, ne znam samo kakvih. Čini mi se da su mu političke obaveze na dan današnji bile da premesti onaj šator iz parka ispred ove zgrade u Knjaževac i da tamo u Knjaževcu, po montaži šatora, naravno, održi inspirativni govor za ukupno troje, slovom i brojem, troje prisutnih. On se iz tih razloga povukao sa mesta predsedavajućeg svoje odborničke grupe. Preuzeo je to da obavlja jedan mlađi čovek. Taj mlađi čovek tvrdi da je apsolutno neprihvatljivo što odbornici ne odlučuju o izmenama zakona.

Da se sad ne bismo bavili edukacijom onih koji nisu, nažalost, iskoristili vreme na koristan način da ponešto saznaju na temu šta radi Narodna skupština, ko se bavi zakonima, a šta je posao gradskih odbornika, dodao bih još samo jednu stvar na samom kraju. Oni ljudi koji naprosto ne mogu da pronađu način kojim će opravdati uporno negiranje, uporno poricanje svega dobrog i svega korisnog i za Republiku Srbiju i za grad Beograd i za gradske opštine ili koji god hoćete nivo organizovanja, ti ljudi imaju problem samo sa samima sobom. Dakle, biti opozicija, kako to neki izgleda tumače, ovih dana je dobila novu vrstu definicije. Do pre samo dan ili dva to je silom loših prilika u Srbiji izgleda podrazumevalo sledeće, biti protiv apsolutno svega što uradi, apsolutno svega što predloži Aleksandra Vučić, SNS, Vlada, protiv bilo čega samo ako dolazi sa te strane. Poslednjih dana, čini mi se, i to smo videli na osnovu onoga kako su se ti ljudi postavili kada smo mi ovde raspravljali o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, odnosno kako to narod najčešće naziva „Tijaninog zakona“, to je postalo nešto još za dimenziju gore i strašnije. Sada je to postalo – biti apsolutno protiv svega, svega redom.

Šta to znači na nivou političke perspektive i budućnosti, ti ljudi će, siguran sam, imati prilike da se uvere i sami. Izbori, kada god bili i na kom god nivou bili, čini mi se, ostaviće ispod granice cenzusa sve te ljude koji su pokazali da nisu u stanju da budu bolji od onih koji kontriraju svemu što čini Aleksandar Vučić ili Vlada, odnosno parlamentarna većina, a sada već protiv svega, apsolutno svega, samo zato što osećaju da ne mogu da kontrolišu svoju nemoć, svoju teskobu. Da neće biti bolje od toga, ne moram to da kažem ja. Da imaju više perspektive ne bi ih, uostalom, njihovi saborci poput Nikole Koja zvali cenzusolovcima.

Mi ćemo ovo da podržimo i mi ćemo da unapredimo i u ovoj oblasti prilike u našoj zemlji i u našoj prestonici. Još jednom hvala.