Hvala još jednom.

Pomenuo je gospodin Ševarlić još nekoliko stvari i svaka od njih zaslužuje da dobije rečenicu sa druge strane.

Kaže – šta je novo učinjeno od strane Aleksandra Vučića ili za vreme Aleksandra Vučića npr. po pitanju odnosa prema dugu u švajcarcima? Pa, samo toliko što je problem rešen u odnosu na ono što su ljudi pričali, gospodine Ševarliću, sa kojima sedite zajedno, a koji su taj problem napravili, koji su u tome lično učestvovali, a onda kada ga je Aleksandar Vučić rešavao, skočili da viču – ne, ne valja tako, nemoj da ga rešavaš, napravićeš ne znam šta i nemoj da pomažeš ljudima za koje smo se mi pravili i lagali da nam je do njih stalo i da ih nešto branimo, nemoj da radiš ništa zato što će to možda da dovede do toga da neko sutra glasa za tebe.

Isto kao što su se odnosili, gospodine Ševarliću, prema izmenama Krivičnog zakonika tzv. Tijaninog zakona, identična stvar. Tu su ljudi pokazali, ti sa kojima delite klupe, ili ste delili, ne znam više, koliko im je stalo do bilo koje od tih tema ili do bilo čega što se tiče naroda.

Onog momenta kada Aleksandar Vučić pronađe rešenje i to rešenje bude realno, i mi možemo da ga iznesemo kao društvo, npr. kada je reč o finansijama, mnogo toga danas možemo što nekada nismo mogli da zamislimo, to valjda znate i razumete, istog momenta ovi govore, ne to ne valja ništa. Nije ni bitno što je nekome veća plata, veća penzija, što smo rešili neki važan problem, što će neko uspeti da preživi, ništa nije bitno. Bitno je samo da se bude protiv Aleksandra Vučića, nas kao parlamentarne većine, ili bilo čega što radimo.

Dobro je što ste pomenuli petak i sednicu na kojoj je obeleženo dve godine rada Vlade. Jako dobro, baš zbog ovoga o čemu pričam. Zbog toga što smo tada govorili, i moglo se čuti, o većim platama i penzijama, da su penzije za poslednje dve godine uvećane za 12,5%, da su u zdravstvu i obrazovanju plate uvećane 28% u proseku, u javnom sektoru ukupno 12-23%, da je minimalna cena rada uvećana 19,5%, strane investicije su ove godine 17% veće nego prošle, koja je bila takođe izvanredna.

To vam je odgovor na pitanje šta sve danas Srbija može, a nije mogla ni da zamisli u vreme vašeg Đilasa, vašeg Jeremića, Obradovića i drugih, koji možda nisu razumeli tehniku bolje od vas, ali ni tada nije u Evropi bilo više od, koliko, jedne ili dve zemlje da su uvele tu vrstu digitalnog glasanja.

Znate koliko, i Dragan Đilas zna, zašto je bitno rešiti dug u švajcarcima, ili zašto je bitno izvršiti izmene Krivičnog zakonika. Neke ljude, neke stvari ne zanimaju. Dragana Đilasa oko toga ne moramo da objašnjavamo, ne zanima ništa, sem onih njegovih 500 miliona evra, a građane Srbije jako zanima, i to je rečeno prošlog petka, i drago mi je da ste čuli, što će do kraja godine biti prostora za još veće povećanje penzija, još veće povećanje plata. Toliko na temu šta koga u ovoj državi zanima. Hvala.

Gospodine Ševarliću, kakve veze imate sa njima, kako se to stručno kaže, vojnom terminologijom, pa, objedinili ste snage. Jel, ste vi bili na njihovoj izbornoj listi, jel ste na toj njihovoj izbornoj listi vi postali narodni poslanik, jel ste bili do juče u njihovoj poslaničkoj grupi, itd.?

Kažete, nije bilo pripadnika bivšeg režima u tom vašem okruženju. Kako se zvala ta lista i ko je činio? Da nije tu bilo malo DSS? Ko je žario i palio za vreme DOS-ovskih vlada ovom zemljom? Da nije slučajno baš taj DSS? Da nisu slučajno u vreme dok su žarili i palili baš ti iz DSS, npr. „Kolubarom“, baš tim Dverima u čijoj ste poslaničkoj grupi bili, iz Kolubare prebacivali novac. Premotajte malo film pa se setite, ko je bio na čelu raznih ministarstava koja su baš tim Dverima u čijoj ste poslaničkoj grupi bili do juče, prebacivali novac takođe. Jel, to beše linija 431 – pomoć nevladinim organizacijama 2007, 2009, 2011. godine? Čije su to bile vlade ako ne sve DOS-ovske, ako ne žutog preduzeća, onog izvornog, ali i DSS sa kojim ste bili i politički saradnik na prethodnim izborima, sa Dverima u čijoj ste poslaničkoj grupi bili do juče?

Zašto je tu došlo do kvarenja odnosa, ja ne znam, iskreno i ne zanima me. Vi ste na prošloj sednici pričali, zbog toga što ste tražili, koliko beše, nekih 3.000 evra da Boško Obradović vama da, on nije hteo, nego je zadržao za sebe itd. Sve vam verujem. Uopšte ne smatram da nešto tu lažirate, sve vam veruje, ali to ne može da bude sada alibi za ono što je bilo dan ili dva pre toga. Zbog toga što niste u dobrim odnosima danas, ne možete da kažete da ne znate ko su ti ljudi, šta su sve u ovoj zemlji opljačkali, koliko su se samo obogatili, koliko su ispumpali iz Kolubare i raznih ministarstava, drugih preduzeća ako već hoćete, koliko se Dragan Đilas obogatio, pa to i mala deca u ovoj zemlji znaju. Koliko se i odakle Vuk Jeremić obogatio, mislim da to i laste na grani ponavljaju.

Dakle, gospodine Ševarliću, da budemo do kraja pošteni, znate vi jako dobro ko su ti ljudi. Ako vas u bilo kom smislu dotiče savest što ste sa njima u bilo kom trenutku bilo šta politički sarađivali i to razumem i neću na tome da insistiram, ali je vaša obaveza da otvoreno govorite kada se iz ove sale obraćate, da kažete građanima ko su, šta su i kakvi su, a da se ne pravi nevešti, jer ako se pravimo, moraćemo i da se podsećamo.

Pre svega, gospodin Rističević je potpuno u pravu. Sad me podsetio, ovaj slučaj ovakav identičan smo imali i nešto ranije u ovom sazivu, čini mi se da je Đorđe Vukadinović, je li tako? U identičnoj situaciji raskinuo svoju saradnju, da to tako kažem, sa poslaničkom grupom, odnosno sa samom strankom Demokratskom strankom Srbije. On je takođe insistirao da se novac koji se izdvaja za njega, kao narodnog poslanika, preusmeri ka njemu lično, pa se oko toga nisu dogovorili.

Gospodine Ševarliću, vi očigledno niste razumeli, ja sam to, čini mi se dovoljno jasno rekao, a ponoviću. Ja ne krivim vas za to što se dešavalo sa Đilasom, Boškom Obradovićem, Kolubarom, ministarstvima raznoraznim itd, ja samo pozivam da o tome govorimo otvoreno i da se ne pravimo nevešti, da se ne pravimo da neko od nas ovde za te stvari nije čuo i ne zna. Verujem ja, još jednom da ste vi imali neku dobru nameru kada ste tražili novac od Boška Obradovića, a on odlučio da ga zadrži za sebe. Ne ulazim ja u vaše motive.

Moguće da to nije moglo da se izvede po zakonu, moguće. Zaista ne znam, ali nisam ja vas tom prilikom optužio. Samo ukazujem na činjenicu da je to odnos Boška Obradovića prema novcu, ali kompletnog okruženja u kom ste se našli, gde je DSS u celoj priči. Između ostalog, zar nisu iz DSS pozajmili i jednu vrednu saradnicu Bošku Obradoviću, koja je verovatno sa njim i dan danas u onome što je ostalo da tih Dveri koje više nemaju ni poslaničku grupu, jer im je gospođa upravo iz DSS došla, koji je bio na čelu države, koji je učestvovao u onih, koliko beše 24 najspornije privatizacije. Gde je u celoj igri Dragan Đilas, koji je uz Dveri bio izgleda od samoga početka, od momenta kada su rešili da postanu politička stranka?

Da li ste videli svedočenje, izjave ljudi koji su bili u Dverima u to vreme, koji su bili na samom vrhu te organizacije u to vreme? Ja mislim da gospodin Glišić danas otvoreno govori o tome. Mlađan Đorđević, desna ruka Dragana Đilasa, mada ne znam da vam kažem pošteno ko je tu kome šef, Đilas Mlađi ili Mlađa Draganu? Čovek je neposredno finansirao Dveri u tom periodu. Izgleda od momenta osnivanja sve vreme, izgleda nije ni prestajao.

Dakle, oni su projekat koji je nastao od strane Dragana Đilasa, žutog preduzeća, DS u to vreme, očigledno sa jasnim ciljem i namerom da bude upotrebljen u političke svrhe. Da li da muti vodu među onima koji imaju neka nacionalna osećanja ili šta im je drugo bilo namera ja stvarno ne znam, ali očigledno je da tu jasna sprega postoji i da je to ljudima koji su tu bili, svojim očima gledali jasno od samog početka. Znate šta, kada vas neko poput Dragana Đilasa, koji je, šta je imao na kontu i šta je imao od ušteđevine kada je postao funkcioner u ovoj zemlji, a sa čim je završavao mandate i prelazio na nove, setite se samo.

Dakle, kada od čoveka koji se brutalno bogatio, koji se besomučno bogatio dok je bio na političkoj funkciji, dok je bio na javnoj funkciji i to se obogatio upravo zato što je bio na tim funkcijama, to je zloupotrebljavao najgore moguće. Sa takvim čovekom pravite bilo kakve dogovore, organizujete neku stranku, pokret, šta god i politički nastupate, pa šta očekujete, koliko tu može da bude morala, čestitosti, brige za građane, koliko može da bude straha sa druge strane od tih građana.

Ja mislim da su tu stvari potpuno jasne, koliko danas ima rejting bilo ko od tih ljudi? Taman onoliko koliko zaslužuju. Dragan Đilas ne može da formira odbor jedan pošteno, nego mora da kupi negde dva, negde tri čoveka da bi mogao da se hvali da organizaciju ima, toliko ga ljudi vole. Toliko ljudi vole i Boška Obradovića, u čijoj ste poslaničkoj grupi bili do juče i te iz DSS sa kojima ste bili na izbornoj listi i sve ostale sa kojima ste politički sarađivali. To, gospodine Ševarliću, ja samo na to ukazujem sve vreme, treba da kažemo otvoreno i korektno i vi i ja i bilo ko treći u ovoj sali, istina da se čuje i ništa više ne tražim, ja se nadam da ne tražim previše.

Hvala.

Pridružio bih se diskusiji. Mislim da je dosta važno pitanje koje smo pokrenuli – na koji način bi trebalo da se vrši odgovarajuća evaluacija rezultata? Dakle, da li su to neki kriterijumi koje treba da definišemo isključivo sami, shodno onome kako doživljavamo da treba da se nešto vrednuje ili treba da se rukovodimo nekim univerzalnim principima i pravilima?

Naravno, treba da vodimo uvek računa o svojim posebnostima, o svojim potrebama, o tome šta je naš interes uvek i kada, čini mi se, govorimo o ulozi Ministarstva, baš članom zakona je predviđeno da se Ministarstvo bavi definisanjem politike u pogledu naučnog i istraživačkog rada.

Što se tiče rezultata, odnosno vrednovanja kolika je naučna težina određenog dela, mislim da je tu uvek jako važno dobro osluškivati kakva je reakcija sveta na sve što može da se publikuje javno. I kada mi govorimo o čuvenim međunarodnim listama uticajnih časopisa, nije to bez razloga uvedeno. Treba uvek imati računa da međunarodna javnost, ta naučna javnost ima već izgrađen stav i sud šta predstavlja odgovarajuće vredno delo, šta predstavlja odgovarajuće društvo za tako vredno delo.

Gospođa Jovanović je na, čini mi se, načelnoj raspravi pomenula jednu drugu važnu stvar, a neposredno je vezana za ovo, da li to što se određeni broj puta nešto ponavlja ili pojavljuje, da li određeni broj citata, kako je tada rekla, predstavlja nepobitan dokaz da je reč o vrednom delu, da je reč o nesporno važnom rezultatu koji zaslužuje da bude posebno vrednovan, uvažavan, da mu se odaju počasti? To je dosta zanimljivo pitanje i moram da priznam, zamislio sam se malo nad tim.

Nekoga možete citirati ne samo zato što želite da ukažete koliko je važno njegovo ostvarenje i koliko je on u pravu. Neretko se dešava da su često citirani oni koji su napravili grešku, da su privukli pažnju upravo time što su napravili grešku i da ih masovno citiraju svi oni koji pokazuju da su u nečemu pogrešili. To može da se vrlo jasno razume i da se napravi paralela između naučnog rada i bilo kakvog javnog odjeka na račun bilo kog rezultata ili poteza.

Evo, da napravimo paralelu sa političkom scenom. Da li je zbog toga što se grabio i rukama i nogama, primera radi, Boško Obradović postao značajniji u političkom smislu? Pa, nije nikada, upravo se suprotno desilo. Znate i sami, dame i gospodo narodni poslanici, koliko se očajnički trudio taj čovek da dođe u medije, da bude pod svetlima reflektora, da ga pominju što više, da citiraju njegove mudre misli, i to, između ostalog, a time postigao sve upravo suprotno od onoga što je želeo. Što se više u medijima pojavljivao, što je više prostora dobijao u onima koji su bili raspoloženi da njegove mudre misli podele sa ostatkom sveta, to je tonuo sve dublje. Vidite, rezultat je takav da ne moram da ga objašnjavam ja nešto posebno gde je Boško Obradović danas, odnosno kako se visoko kotira na političkom nebu Srbije. Nema više ni poslaničke grupe, nema više, izgleda ni pokreta, ni stranke. A i oni, pominjali smo ih danas, koji su mu najverniji, pominju se danas kao najviše razočarani u njega lično.

Dakle, to vam je siguran dokaz da biti mnogo citiran ili mnogo pominjan od strane drugih ne mora samo po sebi da bude dobro, niti da predstavlja bilo kakvo priznanje. Ali, transparentnost jeste nešto što svi treba da uvažavamo, u svakom smislu, i kada je reč o naučnom radu i kada je reč o politici. Jer, kada se nešto, što bi rekli ovako prostim, razumljivim jezikom, pokaže crno na belo, kad se obelodani, onda je tu najmanje prostora za bilo kakve nedoumice, pristrasna tumačenja ili bilo šta tome slično.

Kad pokažete čoveku šta je izgovorio pre godinu, dve ili pet, onda je teško prepričavati na šta je mislio kada je to rekao. Kada pokažete čoveku kakav je rezultat objavio javno ili šta su o njemu drugi rekli, tu su onda, što se kaže, posla najčistija, i kada je reč o naučnom radu, ali i kada je reč o radu bilo koje vrste.

Pogledajte, primera radi, rad medija, ko danas najviše beži od transparentnosti? Ko danas najviše beži od toga da se pokaže crno na belo kako stvari stoje, kakvi su izveštaji napravljeni o njihovom poslovanju ili kakve su instrukcije davali svojim potčinjenima? Pa, upravo oni koji imaju najviše interesa da nešto sakriju, upravo oni kojima ne odgovara čist račun i kojima ne odgovara transparentnost, jer tako postupajući oni mogu da, kako to vole da kažu, spinuju, da tumače, da razvlače istinu i da je prilagođavaju na ono što je njima korisno.

Uzmite primer televizije N1. Vi ste, gospodine Rističeviću, neretko govorili o tome da su oni skloni da stvari umesto da pokažu lepo, jasno, crno na belo, više daju neka svoja tumačenja i viđenja svega. Čuveni Hardingov izveštaj, o kom ste govorili, čini mi se da su prvo negirali sa te televizije da uopšte postoji bilo kakav izveštaj te vrste. Onog momenta kada se u našoj javnosti pojavila informacija da je sastavljen izveštaj u kom se na nimalo za njih pozitivan način predstavljaju i njihova profesionalnost i njihova objektivnost i način kako obavljaju svoj posao i kako brutalnom kampanjom pokušavaju da se politički mešaju u život u Srbiji, prvo su rekli – ne, takav izveštaj ne postoji. A, onda su rešili da prihvate da postoji i to priznaju, ali da ga kriju kao zmija noge.

Mi danas imamo raznorazna tumačenja i priče koje dolaze od strane njihovih urednika da to što je objavljeno u štampi kao sadržaj tog izveštaja nije tačno, da to što su drugi rekli na temu tog izveštaja ne stoji, ali kad ih pitate – pa, dobro, dajte taj izveštaj, objavite ga, pokažite celom svetu šta je u njemu zaista napisano i onda više nikakve nedoumice nema, onda će svi znati šta je prava istina.

Odgovor je uvek isti – a, ne, ne, mi nećemo da objavimo taj izveštaj. A, zašto neće da ga objave ako im ide u prilog? To je zanimljivo pitanje, zanimljivo pitanje za razmišljanje. Zbog toga je ta transparentnost važna. Kad bi oni to objavili, onda bi se vrlo lepo videlo da li su oni koji su njih ocenjivali smatrali da su objektivni, da li su smatrali da su veliki profesionalci u pitanju, da li su smatrali da obavljaju svoj posao časno i savesno ili su možda nalazi izneti u tom izveštaju potpuno drugačiji. To bi mogli da vidimo vrlo jednostavno, ako bi oni zaključili da je za javnost korisno da se sa sadržajem tog izveštaja upozna. Za sada to izbegavaju na sve moguće i nemoguće načine. Zanimljivo je pitanje zašto to rade?

Druga stvar, koliko se s druge strane neprijateljski odnose prema svakoj situaciji u kojoj se pokaže transparentnost, u kojoj se pokaže crno na belo da ljudi više ne moraju ničijim tumačenjima da veruju, nego da svojim očima lepo pogledaju šta je neko rekao, napisao, kako i na koji način ocenio.

Sećate se, nema tome puno, pre svega nekoliko dana, zamenik gradonačelnika gospodin Vesić objavio je jednu instrukciju, instrukciju koju su ljudi sa te televizije N1 slali svojim potčinjenim novinarima, u kojima bukvalno daju zadatke i zahtevaju da se politički obračunavaju sa predstavnicima SNS, konkretno tog dana na jednoj temi samim gospodinom Vesićem, gde je lepo crno na belo pisalo kako ih teraju šta da rade, na koji način da provociraju i šta je greh koji danas pokušavaju da ovi sa televizije N1 prebace na leđa gospodina Vesića u tome što je on kazao – evo, ovo su poslali ljudi sa N1, koji više ne mogu da trpe zulum i zamolili da se za ovo sazna, da ovo narod u Srbiji pročita i vidi. I on je to pokazao.

Kako su reagovali ovi sa televizije N1? Prvo su opet negirali da je bilo šta od toga istina, pa su shvatili da to nije baš previše ubedljivo, priznali da to jeste autentična prepiska, ali, pazite sada ovog objašnjenja, u njoj nema ništa čudno, u njoj nema ništa sporno i ništa tu nije instrukcija i ništa tu nije kampanja i ništa tu nije neprofesionalno, ali ipak hoće da tuže, pazite, gospodina Vesića što je to objavio.

Sad se mi nalazimo u jednoj zanimljivoj situaciji. Ako tu nema ništa sporno, ako tu nema ništa čudno, a što onda hoće da tuže nekoga zato što je to pokazao? Zašto njih strašno pogađa kada se zna za nešto što po njihovim rečima nije ništa ni čudno, ni sporno?

Zbog toga kažem, to je zanimljiv odnos prema potrebi da se stvari tretiraju transparentno, da se pokažu crno na belo i da se ljudima stvori prilika za neposredan uvid, pa da donesu sami svoj sud. S jedne strane krijete nešto, za šta tvrdite da vam ide na korist, s druge strane, pokušavate da tužite onoga ko pokaže nešto za šta tvrdite da je najnormalnije na svetu.

To je veoma čudno ponašanje, ali ne bismo razumeli koliko je to čudno ponašanje da nema prilike da mi govorimo o tome da je transparentnost važna i da nemamo dobrih primera, poput ove prepiske koja se pojavila zato što su neki ljudi na televiziji N1 zaključili da im je došlo preko glave.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi znamo da se oni najekstremniji vidovi ličnog interesa, onog interesa koji je vezan sa ozbiljnim novcem, a novcem koji se meri milionima evra, neposredno vezuju za sukob sa bilo kakvom transparentnošću u postupanju. Ne bi sigurno ni ova televizija, ni Junajted grupa, koja iza nje stoji, bila na taj način agresivna u svom postupanju, u skrivanju ili napadanju onih koji kažu da skrivanje nije u redu, da nema jasnog interesa koji se meri ovim ozbiljnim ciframa. Znate, kada se neko bavi medijskim poslom, a u isto vreme sedi u upravnim odborima kompanija koje se bave distribucijom u komunikacijama, vama je potpuno jasno da je tu reč o velikom i ozbiljnom novcu.

Kada je reč o velikom i ozbiljnom novcu, onda ne postoje nikakve prepreke, ni moralne, ni karakterne, da se postupa i na čudan način, ako treba, samo kako bi se neki interes isterao. Zbog toga je važno voditi računa o transparentnom postupanju, o mogućnosti da se lišimo bilo kakvih sporednih tumačenja kada je reč o bilo čemu gde je potrebno doneti odgovarajući sud, kada je reč o odgovarajućim publikacijama ili vrednovanju rezultata, ali i kada je reč o vrednovanju političkih motiva i onoga što ljude na određene aktivnosti podstiče.

Konkretno, kada je reč o ovoj vrsti interesa, dakle, pričamo o Draganu Šolaku, Draganu Đilasu i njima potčinjenim medijima, šta je tu motivacija? Mislim da je to potpuno jasno razumeti. Koliko je beše bio onaj ukupan prihod nekada siromašnog Dragana Đilasa, izmeren samo u nekoliko godina koliko je provodio na najodgovornijim državnim funkcijama? Stotine miliona evra. Ima li zanimljivijeg motiva da se postupa čudno, čak i ako to znači da se postupa potpuno nelogično i za ljude neshvatljivo? Mislim da je teško pronaći tako snažan motiv kada pričamo o Draganu Đilasu. Nisam primetio da ga nešto drugo u životu motiviše tako dobro kao tih više stotina miliona evra.

Vezano za, ja se potpuno slažem, za opravdanu brigu za mlade koji treba da ostanu u Srbiji i šta sve možemo da uradimo da ih na pravi način motivišemo da upravo tako i učine. Neka od rešenja, naravno, tiču se i neposredno ovog zakona, i mi smo o njima već govorili i ranije.

Dakle, samo uvođenje institucionalnog finansiranja pruža tu vrstu sigurnosti, sigurnosti koje nije bilo do sada, jer znate već tu priču, da ne ponavljamo detalje, bili su neposredno vezani svi dohoci, odnosno prihodi, mladih ljudi za projekte na kojima su angažovani. Onog momenta kada se projekat završi, a logično je da se u nekom trenutku završi i da krene novi ciklus, postavlja se pitanje šta dalje.

Nastavi li si finansiranje po postojećem modelu, to znači konkurišete, dobijete, ili ne dobijete, a svi znamo da mnogo toga je prosto bilo deljeno zato što je alternativa bila da se ostane negde bez prihoda u potpunosti i koliko to sve dalje ima smisla, da ne ponavljamo celu priču. Na ovaj način neće ta egzistencija biti pod znakom pitanja. Ovo je zbog toga podržano od strane svih ljudi koji su neposredno angažovani u ovom sektoru.

Dakle, ljudi koji se bave naukom, koji se bave istraživanjima rekli su – ovo je stvarno svaka čast na predlogu, ono što je nama trebalo godinama unazad. Ta vrsta sigurnosti dolazi s jedne strane, s druge, naravno, prilika da imate motivaciju, da se takmičite, da se trudite da budete bolji, jer znate da će to biti na odgovarajući način vrednovano. Kada imamo zaista pravu kompeticiju prilikom konkurisanja za projekte, onda se vi zaista trudite da budete bolji, jer znate, da, to vam omogućava da imate dodatne prihode, mimo ovih bazičnih, koji, kažem, tu sigurnost obezbeđuju da imate i više. I to više naravno da bude upotrebljeno sa pravim smislom i da bude upotrebljeno na pravi način, za one koji zaista imaju dobre predloge, koji zaista imaju rešenja koja vrede i koja će biti korisna ne samo njima lično i institucijama u kojima su angažovani, nego i društvu kom pripadaju, dakle, da Srbija najzad plaća ono što Srbija može da koristi na dobar i pravedan način.

Druga stvar je, naravno, šta ti ljudi treba da očekuju, mladi ljudi, kada je reč o nekom ukupnom standardu. I o tome smo mi govorili. Prosečna plata raste, i to je jedna od stvari na koje je Vlada koja je nedavno zabeležila dve godine rada, a koja predstavlja dobar kontinuitet u odnosu na vlade koje je lično predvodio Aleksandar Vučić ponosna s razlogom. Preko 460 evra prosečene plate, kada se uporedi sa prosečnom platom kakva je bila u vreme bivšeg režima, to predstavlja značajnu razliku. Mi poredimo, dakle, 460 koje rastu, koje će, ja sam uveren, jako brzo dostići onih čuvenih 500 evra o kojima se u javnosti često govori, sa iznosom koji je bio nekih 330, 340 evra. Govorili smo o tome, prosečnom rastu penzija od preko 12%, o tome da mi i ove godine, kako stvari stoje, imamo dobrog prostora da idemo na nova povećanja, uključujući naravno i povećanja plate, uključujući naravno i povećanja plate baš u resorima poput obrazovanja ili zdravstvene zaštite. To su, dakle, pravi odgovori na potrebe mladih ljudi i na njihova očekivanja od Republike Srbije, odnosno života u Srbiji i da im se omogući da mogu da na pravi način reše svoje stambeno pitanje, naravno.

Jako je važno, naravno, i kakve su ukupne prilike u zemlji. Dakle, zemlja koja se bavi razvojem svoje ekonomije, zemlja koja vodi računa o tome da su mir i stabilnost preduslov za svaki ekonomski napredak, to je zemlja koja zna šta radi, to je država koja obezbeđuje sebi neophodnu bazu da može da napreduje. Mir i stabilnost, kao preduslov svakog napretka u ekonomiji, naravno ekonomiji na kojoj se radi i koja se na pravi način razvija.

Suprotno ponašanje, sve ono što je suprotno održanju mira i stabilnosti, upravo tera mlade ljude iz ove zemlje, upravo čini da ona ne bude uspešna, upravo predstavlja sabotažu ili miniranje, ako hoćete tako, svega onoga što ozbiljni ljudi žele da urade i što mogu da pruže. Kada to kažem, ja na primer mislim na Boška Obradovića ponovo. Govorili smo o tom čoveku. Taj čovek, kaže, oni, dakle, ta tzv. opozicija, sve sam bivši režim, naravno, dakle, ta ubedljivo agresivna manjina kaže, oni nenasilno traže da se normalizuju mediji, što bi značilo da se upodobe onome kako oni smatraju da svi u ovoj zemlji treba da rade, da se normalizuju, dakle, njihovim nakaznim kriterijumom, upodobe izbori i Skupština, a ako vlast neće da njima izađe u susret, ako neko njih neće da sluša i povinuje se njihovim zahtevima, šta kaže Obradović? Sudiće ulica. Kaže – izbori će biti na ulici i neće više biti nikakvih izbora, ovakvih ili onakvih.

E, vidite, ovo je direktan napad na mir, na stabilnost. Kada neko ovako nastupa i ovakve poruke šalje, a naravno da ih šalje zato što mi znamo da je reč o običnim klasičnim siledžijama, o ljudima koji su paradirali noseći vešala ili upadali sa motornim testerama u javni servis, i ne očekujemo mnogo bolje od ljudi. Treba da se zna da ovakvi ljudi sabotiraju sopstvenu zemlju, utiču na svakog investitora koji želi ovde da dođe, jer kad pogleda kakve se stvari pominju u javnom narativu, oni će reći – ne znam ja šta može da se očekuje u toj državi, bolje da ja ne odlazim tamo. I takvi ljudi, u krajnjoj instanci, teraju mlade iz ove zemlje. Zbog toga je bitno, s jedne strane, čuvati mir, čuvati stabilnost, izgrađivati ekonomiju, a sa druge strane, čuvati narod u ovoj zemlji, a pre svega mlade, od ovakvih ličnosti koje ne mogu da donesu dobro ni sebi ni drugima, eventualno samo svojim gazdama, konkretno Boško Obradović Đilas Draganu. Ali kakva je sreća od ljudi koji su uspeli da dodatno ubace u svoje inače prepune džepove, ako je cena za to devastacija i propadanje čitave jedne države? Mi smo to u Srbiji baš od tog Đilasa i njemu potčinjenih, Obradovića, nažalost imali prilike svojim očima da vidimo kako izgleda. Što kažu – bilo, ne ponovilo se.

Uvek zanimljiva tema, to pitanje kvaliteta odgovarajućih diploma, odnosno zvanja.

Odavno se ta debata vodi u našoj zemlji i mislim da nije ništa manje tačna tvrdnja koja je izrečena negde pri samom početku, da ne postoji odgovarajuća garancija, u smislu institucije koja izdaje određenu diplomu, ili ako hoćete bilo kakav sertifikat, koja može sto posto da garantuje da je onaj kome je izdata vrhunski stručnjak.

Dakle, koliko god neko želeo da možda ospori, a ja mislim da greši svako ko to radi automatski, odgovarajuću diplomu koju izdaje, recimo privatni univerzitet, jednako greši onaj koji tvrdi da ako je reč o državnom, mora biti reč o suvom kvalitetu. Mnogo toga jeste do samih institucija, ali većina je i dalje do samih ljudi, odnosno studenata o kojima je reč.

Onaj ko hoće da radi ozbiljno, ko hoće da radi marljivo, ko hoće da se usavršava i da stiče znanje, on može dobru priliku koja mu se ukaže da iskoristi na svakom mestu na kom mu se ta prilika ukaže i može sutra da bude dobar profesionalac u poslu u kom je odlučio da se bavi.

Ja sam sretao ljude koji dolaze iz sveta, onih koji su studirali na privatnim univerzitetima i koji su studirali na državnim univerzitetima i znam da sam sretao, kako vrhunske stručnjake i među jednima i među drugima, tako i ljude koji, možda i ne mogu da se pohvale baš nekim prevelikim znanjem, nezavisno od toga gde su bili. Dakle, pre svega, odgovornost je tu na pojedincu.

Šta može da učini sistem sa svoje strane? Može da stvori onaj okvir koji je pošten prema svima, pa ako imate ustanovu koja je dobila tu čuvenu akreditaciju ili ako ćemo je nazvati nekom drugom rečju koja više odgovara duhu našeg jezika, ne znam, dajte predlog slobodno, čuli smo neke danas, dakle, ima potvrdu od države da može i treba da radi, onda je nekorektno posle toga postavljati pitanje da li je to uverenje koje je ta ustanova izdala odgovarajuće ili nije, nekorektno prema svim onim studentima koji su verovali onome koji je dao tu akreditaciju, upisali studije da im se naknadno kaže - to možda i nije baš bilo toliko dobro i toliko vredno.

S druge strane, da se da odgovarajući okvir onome ko od sutra treba da bude poslodavac, da bira onoga ko mu najviše odgovara. Koga će birati? Pa, naravno, onoga ko je najkvalitetniji.

Kada govorimo o tržištu, a mi često govorimo o tržištu u ovoj sali, ono koje se odnosi na tržište rada treba da bude uvek orijentisano tako da poslodavac može da izabere onoga ko je najvredniji, najsposobniji i najveći stručnjak ili konkretno određenom poslu ili određenom poslodavcu odgovara na najbolji način, to je suština logike.

Neće onaj ko treba da odluči sutra da li mu je radnik odgovarajući ili nije, uzeti čoveka čija je stručnost sporna, nezavisno od toga ko mu je diplomu izdao, potpisao ili kakvo mu je zvanje u toj diplomi stavljeno, on će izabrati onoga ko donosi profit preduzeću, onoga ko je koristan sistemu koji ga angažuje. To su stvari koje treba uvek imati na umu.

Kako mi da se štitimo, pa da, na primer, pružimo odgovarajuću informaciju onima koji na tržištu rada treba da biraju da li će imati posla sa ljudima koji su pokazali kvalitet tokom školovanja ili ne? Mi smo, čini mi se, upravo kao parlamentarna većina tokom poslednja dva saziva u nekoliko navrata dali odgovarajući odgovor. Jedan od dobrih odgovora predstavlja digitalni repozitorijum. Dakle, da se podsetimo, mi smo ga uveli kao obavezu za sve da se na jednom mestu trajno čuvaju tekstovi završnih radova čuvenih disertacija i da onda može da se pristupi tim tekstovima i da svako može da se uveri šta u njima stoji, kog su kvaliteta i koliko su originalni.

U tom smislu naravno nemamo potrebu da od bilo čega brinemo, niti se od bilo čega krijemo. Mi smo još jednom uveli taj mehanizam kojim se opet postiže ona transparentnost o kojoj sam govorio malo pre.

Podsetiću još jednom, rekao sam i ko od nje beži. Od nje beže samo oni koji očigledno imaju šta da kriju. Dakle, da li N1 ima problem sa objavljivanjem Hardingovog izveštaja? Ima. Kažu, smatraju da nema nikakve potrebe da to objavljuju, da to ništa ne bi bilo dobro, ni korisno. Zašto to ne rade i zašto takav stav zauzimaju? Pa, još jednom, beže od transparentnog pristupa zato što nešto što bi pokazali njima očigledno u prilog ne ide.

S druge strane, što napadaju ljude koji ništa nisu uradili, nikakav zakon prekršili nisu, osim što su javno i transparentno pokazali kakao se zloupotrebljavaju funkcije, kako se privatni interes tera u političkoj areni samo zbog toga što su nekome milioni zaigrali u glavi, pa se teraju ljudi koji su zaposleni na Đilasovim i Šolakovim televizijama da kao osice napadaju zamenika gradonačelnika ili gradonačelnika Beograda, naše gradske odbornike, ali i na republičkom nivou, da svakog dana na sve moguće i nemoguće načine napadaju Aleksandra Vučića, članove njegove porodice, ljude koji su funkcioneri SNS, ministre u Vladi, narodne poslanike? Pa, to je neverovatno.

Kada vi kažete, evo, vidite postoji njihova instrukcija koja kaže šta treba da rade i kako treba da rade, oni kažu to je sve normalno, ali nije dovoljno normalno da ne pokušavaju da tužbama zastraše ljude koji su smogli hrabrosti i snage da to pokažu. Dakle, očigledno je, problem sa uvažavanjem transparentnosti kao potrebe imaju oni koji nešto žestoko kriju i koje, rekao bih, ozbiljno peče savest. Kada je reč o ovim pitanjima ili nekim drugim, naravno, mi nemamo i nama odgovara da se zna svaki podatak, svaka vrednost koja je zabeležena u ovoj zemlji i zbog toga sa ne skrivenim ponosom govorimo o rezultatima u ekonomiji, u izgradnji infrastrukture, o činjenici da smo, recimo, 150 kilometara autoputeva izgradili za prethodne dve godine. Nama odgovara da se zna svaki rezultat upravo zato da ljudi ne bi morali da se oslanjaju na bilo čija tumačenja i da nikome na reč ne veruju da li je nešto dobro ili je loše, nego da sami čuju kako je, pa da po svojoj pameti zaključe da li je to dobro ili je loše i da mogu da porede, da mogu da porede sa izgradnjom infrastrukture kakvu smo imali u vreme Đilasa, Jeremića, Tadića i drugih.

Naravno, ne mislim na njihovu internu kompanijsku infrastrukturu i na to koliko su im firme cvetale, nego na to šta su narodu obezbedili, šta su državi ostavili, da vidimo kilometar puta na kilometar puta ili kilometar kanalizacije na kilometar kanalizacije, ako hoćete tako. Znači, da vidimo ulicu na ulicu ili autobus na autobus.

Na nivou grada Beograda, znate i sami, nema stila ili tehnike u oblasti propagande koju nisu pokušali da primene samo da bi napali ili Aleksandra Vučića ili SNS ili gradsku vlast. Nema laži koju izmislili nisu. Ne mogu da se setim nečega da nisu pokušali. Na šta se priča svede? Na to da ne mogu nikada da rezultat stave pored rezultata koji mi pokazujemo i da kažu – evo, građani, gledajte svojim očima i poredite sami po svom ukusu i svojoj pameti, da pored Resavske, koju smo završili danas, pokažu sličan rezultat, toga nema, da pored renoviranja koje sprovodimo na Kalemegdanu na onim vrednim delovima tog kulturnog kompleksa pokažu – evo, mi smo nekada uspeli da rekonstruišemo stepenište na način na koji su to učinili SNS i gradska vlast danas ili bolje od njih. Evo, gledajte, poredite i sami zaključujte. Nemaju šta da pokažu, nemaju šta da prilože.

Kako su grad renovirali? Naravno, ne računamo onu čuvenu rekonstrukciju Bulevara, koja je koštala šest miliona evra više grad Beograd nego što je trebalo, da bi tih šest miliona, naravno, završilo kod nekoga u džepu u čijem je trebalo. Da vidimo da li su Trg republike sredili, pošto su onoliko vikali da se to ne radi dobro, da to ne treba da se radi, da je to pogrešno. Sećate se šta su pričali? Ja ne mogu da se setim svih gluposti koje su uspeli da slože.

Kažu, oduzimaju nam naše uspomene, oduzimaju nam naša sećanja, neće to više biti onaj trg naše mladosti itd, da bi danas ljudi iz njihovog okruženja rekli – ovo stvarno izgleda dobro i ovo sad stvarno jeste trg. Ovo je trg. Nije bio trg, a sada izgleda tako i onda krenuli da se snebivaju, sležu ramenima kojekakvi Bastaći, Jovanovići, svi oni koji su kao lude naste vitlali oko tog gradilišta, rušili mu ograde, upadali unutra, sprečavali radove, čupali signali i kablove, maltretirali one radnike. Sećate se toga? Sve živo su radili samo da spreče te radove, a danas kažu – ne, mi nemamo ništa protiv, treba to da se radi. Šta ste onda radili sve ovo vreme? Što ste maltretirali sve one ljude? Što ste Beograđane maltretirali i pokušavali da zaustavite radove, da ih sprečite, ako je sada sve u redu? Kažu, ma, ne, to je bilo iz drugih razloga, za drugu namenu, ne možemo sada to da objašnjavamo, ali mi smo pobedili. Bitno je da su oni u svojim glavama pobedili.

Mogu li da pokažu kao rezultat koji treba da porede sa bilo kojim našim ono što su uradili na nivou SC „25. maj“? Koliko beše iznosi dubioza u koju su uvalili taj centar? Štampa govori da ide do oko 200 miliona dinara što na tekući dug, što na ono što su zadužili imovinu koja nije njihova i kojom ne raspolažu, što na zaostala davanja ljudima koji su tamo zaposleni. Pa, da li je to rezultat koji sada treba da stavite pored finansijskog zdravstvenog kartona grada Beograda i da kažu ljudima – evo, uporedite šta je bolje. Pa, neće biti. Znaju ljudi šta je bolje i vide jako dobro šta je bolje.

Pošto smo pričali na temu šta treba da se radi danas i šta Srbija treba finansira danas, o tim temama, dame i gospodo, i pričamo upravo iz razloga što Srbija danas može da se bavi tim temama, što Srbija danas može da finansira. Nije mogla Srbija koja je bila pred bankrotom, nije mogla Srbija koja se nalazila na samo korak od ambisa, što su priznavali i Dragan Đilas i ekipa oko njega, pa su zaboravili da su priznavali. Tada im je valjda bilo duši lakše da tako nešto da kaže, jer računaju da nije više odgovornost njihova. Preuzela SNS i Aleksandar Vučić staranje o zemlji, pa sada nije ni bitno što će da priznaju.

Međutim, šta se desi? Ne propadne Srbija, iako su se tome nadali, nego se Srbija podigne sa kolena, glavu podigne iznad vode, pa Srbija danas može da finansira i te koridore koje završava, kojih decenijama nije bilo i onu infrastrukturu koju grad Beograd, ali i mnogi drugi gradovi takođe decenijama imali nisu, i tunele, i mostove, ali i železnicu i stadione i da govori o ovoj vrsti projekata i o ovoj vrsti budžeta koja se odnosi neposreodno na finansiranje nauke, pa da kaže uspeli smo da podignemo za 36% u odnosu na ono kako je bilo i da kaže nije dosta i nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još da radimo, još da dižemo. Može to danas Srbija zato š to su je vodili i vode ozbiljni i odgovorni ljudi, ljudi koji se bore za rezultat i ljudi koji se domaćinski odnose prema nečemu što je zajedničko, kojima je stalo da u kasi uvek bude plus, a sada je trenutno preko 20 milijardi, koji se staraju da bude taj plus vremenom samo veći i koji vode računa kako će taj plus da se upotrebi na najbolji način. Pa, mi imamo ulaganja u infrastrukturu veća nego što smo imali ikad. Da li je to činjenično stanje konstatovano kroz budžet? O tom budžetu smo ovde pričali. Nego šta, nego jeste. Pa, mi imamo povećanja i plata i penzija i to je još jedno činjenično stanje. To kažu ne samo narodni poslanici ili ljudi koji se politikom bave, to kažu ljudi koji se bave statistikom, koji to rade stručno. To kažu ljudi iz sveta.

Dakle, možemo mi da volimo, ne volimo MMR, Svetsku banku, Evropsku komisiju itd, ali to su ljudi koji se ne bave tim stvarima tek tako da se nešto kaže zato što im je jasno da njihovu ozbiljnost, njihov kredibilitet drugi mere na osnovu toga kakve ocene iznose, pa, kada oni kažu ovde je Srbija napredovala, vidite na ovim našim rang listama, skočila je jedne godine za pet mesta, druge za deset, ali skače svake, to onda nešto znači i to kada gledaju investitori, oni će da klimnu glavom i kažu – nije ovo loša zemlja, mogao bih ja sa kapitalom da odem do tamo, pa da vidim, vredan je narod, dobar je narod, možda nešto možemo da radimo zajedno, biće dobro i meni i njima. Nama toga treba više, što više time da se bavimo, što više to da podstičemo i taj naš plus i taj naš rast mi dižemo naviše i to je onda odgovarajuća povratna sprega.

Pravite sistem koji sam sebe gura da bude još bolji i još uspešniji. Sve suprotno radite od onoga što bi ovi nepametni, da tako kažem, Obradovići koji prete uličnim nasiljem, koji prete revolucijama, ovi Bakići sa njihovim dugim cevima, koji kao deca plaču kada ih policija pita šta ste ono rekli za duge cevi, pa tresu glavom i objašnjavaju - ne, ne, nisam ja rekao, pa u sekundi prestanu da budu junačine, iako mnogo vole da se junače i pričaju kako, eto, oni su savest nacije i oni se ničega ne boje. Kako vide policajca, kako vide uniformisano lice, odmah menjaju priču i kažu – ne, ne, nisam ja nikada rekao ništa slično.

Dakle, sve suprotno od toga što ti veliki junaci koji postoje samo u virtuelnom svetu po svojim tviterima i tome slično pričaju, poručuju i rade da se ne ugrožava bezbednost, da se ne ugrožavaju drugi ljudi, ni njihova imovina, ni ljudi fizički, da se ne napadaju mir i stabilnost, nego da se strpljivo u normalnoj atmosferi i u jednom normalnom zdravom društvu radi i zajednički stvara.

To je više nego dovoljno da Srbija može da konstatuje kada neko vreme prođe i pogleda u nazad, bio je ovo dobar put, bila je dobra deonica i ponosni smo na ono što smo uradili zajedničkim snagama. To je dobar pristup ako želite u bilo kom segmentu, pa i kada je reč o razvoju koji se tiče nauke ili istraživanja ili modernizacije u bilo kom smislu.

Hvala.

U pravu je bio ministar tokom prvog izlaganja. Zaista je više tema različitih ovde pokrenuto i zanimljive su redom.

Iako bi se na osnovu zaključka izlaganja gospođe Radete moglo reći da se ona slaže sa Predlogom zakona, na samom početku čini mi se da je bila izrečena napomena, kažu ljudi iz struke da zakon nije dobar, kažu ljudi iz struke da zakon ne predlaže dobra rešenja, ne garantuje mladima da će moći da se nesmetano usavršavaju, imaju posao itd.

Istine radi, pričali smo o tome u načelu, ali možda smo se zaboravili, da se podsetimo, imali smo mi ovde jednu javnu raspravu i na toj raspravi svi, apsolutno svi koji su bili tu u svojstvu predstavnika struke na bilo koji način, iz koje god hoćete institucije, svi su rekli dobar je predlog zakona, svi su rekli dobra su rešenja koja se predlažu ovim putem. Svi su rekli – to baš obezbeđuje izvesnost, sigurnost tim mladim ljudima koji se usavršavaju i kroz projekte na kojima trebaju da doktoriraju ili da dožive naučna zvanja, ali i u svakom drugom smislu. Bili su tu između ostalog i predstavnici SANU, Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj, predstavnici Zajednice instituta Srbije, Akademije inženjerskih nauka, predstavnici različitih i državnih i privatnih univerziteta, i državnih i privatnih instituta. Bili su tu i predstavnici Privredne komore i svi, apsolutno svi su izdali ocene koje vam sada govorim. Ako bude bilo potrebno, možemo da ih se podsetimo imenom i prezimenom, svakog od njih.

Dakle, kompletna stručna zajednica je nepodeljena. Ovo su dobri predlozi, ovo je dobar predlog zakona. Ovo je kako oni sami kažu – prekretnica u odnosu na tretman nauka i istraživanja u Srbiji. Prekretnica u pozitivnom smeru.

Ja sam čini mi se i tokom načelne rasprave čitao šta kažu i koje reči biraju i oni koji su potpuno ne samo kritički, nego agresivno, neprijateljski nastrojeni i prema SNS, Aleksandru Vučiću, u bilo kom smislu i na bilo koju temu. Ti i takvi kažu – dobro, može se reći da je ovo dobar predlog zakona. Onda vam je jasno o kakvom je predlogu reč i koliko ima nekog ako zaista nešto realno ima da ospori, odnosno koliko nema.

Pitanje saradnje na međunarodnom planu je važno. Mi smo ovde iznosili podatke, i kako dobre rezultate postižu naši mladi naučnici i kada je reč o evropskim projektima, onom čuvenom „Horizontu 2020“, ali i kada je reč o naučnoj saradnji sa drugim državama sveta ili drugim delovima planete, ako više volite tako.

Govorili smo recimo, o zajedničkim projektima koje imamo u domenu nauke i istraživanja sa Kinom. Dakle, reč je ne o jednom već o kompletnoj seriji projekata. Reč je ne o jednoj, nego nizu atraktivnih oblasti. To su stvari koje pokazuju neposredno korisne rezultate za građane naše zemlje, recimo za te mlade naučne radnike koji stiču dragoceno iskustvo, a priliku da imaju značajne fondove na koje mogu da računaju tokom svog naučno-istraživačkog rada.

Kada pričamo o odnosima u regionu. Mislim da je gospođa Radeta pomenula termin stvaranje bivše Jugoslavije. Nije to to. To je sve ne samo to. Kada govorimo o stvaranju tesnih veza u regionu mi pričamo pre svega o ekonomskoj saradnji, i to je potpuno jasno. Nije nikakva tajna, to je nešto o čemu ja mislim mi veoma radom govorimo, da postoji predlog koji dolazi iz zvanične Srbije, svima koji pripadaju ovom našem regionu, geografski možete posmatrati tu pripadnost, pre svega, nije to sporno, da se razmišlja pametno i da se nastupa zajednički kada je reč o ekonomskom predstavljanju nas kod drugih i na evropskom tržištu, ali i na drugim tržištima.

Postoji stalno otvoren poziv, dakle, svim okolnim državama da formiramo jedno zajedničko regionalno tržište uz jasnu računicu, jasno obrazloženje, logiku zašto je to dobro. Zato što bismo na taj način bili u stanju da, nastupajući atraktivnije privučemo sigurno dvostruko više investicija, nego što to činom sada, dvostruko više investicija za kompletan region nego što sada imaju, kada se isumiraju sve pojedinačne države.

Danas je Srbija, to smo mi takođe govorili, dovoljno dobra da može da kaže, bolje od bilo koga u okolini, kada je reč o ovom našem regionu i stranim investicijama. Ali zašto ne bismo uradili nešto dobro što neposredno omogućava da budemo još dvostruko uspešniji nego što već jesmo, još dvostruko uspešniji. Zar to nije jasna, svima prihvatljiva logika. I biće dobro i za druge koji u tome mogu i žele da učestvuju.

Na žalost moram da kažem mnogi neće. I to što neće upravo pravdaju ovim rečima, ne mi nismo za to da se formiraju bilo kakve zajednice poput nekih novih Jugoslavija. Možete da im pričate koliko god hoćete, to je sve samo ne to. Oni ljudi nisu u stanju da hrabro iskorače i da razmišljaju nešto otvorenije od ovoga kako sam upravo rekao. Dakle, da se zapitaju šta bi mogli da učine da pomognu ekonomijama, sopstvenim ekonomija sopstvenih država, zbog toga što mi nemamo ljude koji u stanju da podele tu vrstu vizije kakvu ima Aleksandar Vučić, koji nisu u stanju da imaju tu vrstu hrabrosti koju ima Aleksandar Vučić koji jeste predložio, formulisao ovu ideju, i tu vrstu, moram da kažem odgovornosti da urade nešto iako to iziskuje određenu energiju da se objasni njihovim građanima, mnogima će morati, jer su se trudile njihove tzv. elite da im objasne kako je dobro ne sarađivati toliko sa Srbijom, kako je dobro držati stranu nekome ko nije Srbija, ali da ulože tu energiju da objasne građanima zašto baš treba sarađivati sa Srbijom i svima ostalima, pa će onda videti neposrednu korist. Nisu svi spremni da se prihvate tog posla, nisu svi spremni da preuzmu tu vrstu napora.

Šteta je što nisu. Oni propuštaju puno, a mi ćemo svakako nastaviti da radimo ono što je u našem interesu. Ali da možemo da napravimo dvostruko uspešniji rezultat, kad god se ukaže prilika mi ćemo za to da se borimo, mi ćemo to da predlažemo. Ne treba nikoga plašiti bilo kakvim novim veštačkim državama, bilo čim slično. Zna se šta je Srbija danas i zna se šta je za Srbiju danas važno, to je svakako njen interes. Dvostruko više investicija ovde kod nas, dvostruko više fabrika za naše ljude ovde. To je naš jasan interes. To ne treba da objašnjavamo nikome.

Odnos sa EU važan je i zbog ovih stvari o kojima smo pričali, a tiču se saradnje u domenu nauke, ali ne samo nauke. Pa, evo pomenuše malopre pitanje odgovarajuće zaštite, odnosno odgovarajućeg unapređenja kvaliteta života za romsku zajednicu. Taj evropski novac, jutros smo dan počeli sa tom pričom, krije se iza projekata koji omogućavaju da npr. poput ovoga današnjeg u Novom Pazaru, socijalne stanove. Možemo da otvorimo, možemo da obezbedimo i da tu pronađu rešenje i brojne upravo romske porodice. To je, recimo, bio slučaj danas u Novom Pazaru. Ali ne samo iz tih razloga. Dobro je sarađivati kada je to opet za nas korisno. I kad je reč o regionu i kada je reč o kontinentu.

Jesmo li rekli da je iz IPA fondova, to su dakle evropski projekti, njihov novac, više od 30 miliona evra obezbeđeno samo za nauku u našoj zemlji. Jesmo li rekli da se odmah po otvaranju novog pregovaračkog poglavlja, što se dogodilo, reč je o poglavlju 9, pre samo neki dan ulazi u dogovor o novom aranžmanu za IPA fondove koji je vredan fantastičnih stotinu sedamdeset i više miliona evra. Jesmo. Jel realnost da se dogodilo i otvaranje Poglavlja 9 i dogovor o aranžmanu i da sada mi možemo da računamo na novac koji je zaista sjajan.

Sada ću vam dati neke podatke šta Srbija dobija. Dobija 62 miliona evra za ekologiju, a od toga 51 milion za postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Nišu. To je novac kojim ćemo da raspolažemo upravo zahvaljujući tome što smo vodili računa o potrebi da se dobro sarađuje sa EU, pa konkurisali za fondove na pravi način, bili stručno osposobljeni da te projekte izradimo kako valja. Četrdeset miliona evra iz istog izvora za inovacije i preduzetništvo zasnovano na njemu.

Dakle, ovo neposredno koristi tim našim mladim ljudima o kojima mi pričamo ovde. Neko poseduje taj impuls, tu iskru u sebi, želi da se okuša kao preduzetnik, želi da proba da formira svoju kompaniju, da ponudi nešto atraktivno tržištu, mi treba da vodimo računa da takve ljude pomognemo kada su na samom početku. Što i radimo danas upravo ulaganjem u naučno-tehnološke parkove, u one centre u okviru kojih se formiraju start ap kompanije, biznis inkubatore koji to treba da podrže svojom infrastrukturom. Omogućavamo tim ljudima da imaju ne samo gde da započnu posao, nego da budu rasterećeni dažbina koje su usmerene ka državi. Omogućavamo im da dođu do novca koji treba njima da pomogne da stanu na svoje noge. Lišavamo ih različitih plaćanja tokom prvih godina nakon što su zasnovali svoja nova preduzeća. Dakle, u toku onih godina kada njihov rizik poslovanja.

Činimo sve što možemo da ih pomognemo i finansijski i materijalno, da ih ohrabrimo i, evo između ostalog, možemo da računamo i na evropski novac za te stvari. Četrdeset miliona evra je sve samo nije malo.

Jedanaest miliona, energetska efikasnost što podrazumeva i infrastrukturu kao što su, slušajte ove objekte, studentska poliklinika, stacionar, gradska biblioteka, hitna pomoć. Neposredno korisno za naše građane, niko ne može da kaže da je bilo šta sem toga. Dvadeset miliona za stambena zbrinjavanja izbeglih i raseljenih. Ovo ne treba da objašnjavam zašto je ovo važno i koliko vredi. Petnaest miliona za podršku infrastrukturi i privredi. Dvadeset miliona za popise stanovništva, poljoprivrede, za obezbeđenje kvalitetnih podataka koji će opet nama da koriste i nama da omoguće da razumemo svoje potrebe i da znamo gde pre svega treba da uložimo, gde na nešto možemo da računamo.

To je jedan, rekao bih, odgovoran, racionalan pristup kada je reč o saradnji, kada je reč o planiranju i budućnosti i o izboru partnera. Sve što radimo, ako donosi korist našim ljudima, a ove stvari nedvosmisleno znače korist našim ljudima, to je onda dobro. Nije pitanje političkih ukusa, nego je pitanje sposobnosti da se pravilno razmišlja i da se rezultat, ne za sebe lično, ne za svoj džep ili svoju popularnost, nego za ljude koji su vam dali poverenje da brinete o njihovim potrebama, da se na njih misli.

Diplome, naravno večita tema, i kako stvari stoje šta god mi da objasnimo u ovoj sali ili van nje, biće uvek tema u ovom društvu. Ne treba to nikoga da čudi, ali čudi da se na neke teme vraćamo stalno iznova. Pomenuli ste diplomu Tomislava Nikolića. Zaboravili ste da kažete da je inspekcija DS u to vreme i dalje vladajuće stranke, otišla da ispita da li je ta diploma odgovarajuća, da li je prava. Šta su zaključili? Da tu nema ništa sporno. Ako su ga, oni koji su tada i njega i nas projektovali kao svoje najljuće neprijatelje, inače upravo one kojima politički jesu stali na rep i smenili ih, istraživali i zaključili da ne mogu ništa sporno da nađu, to je neka vrsta odgovora na pitanja koja postavljate vi ovde stalno.

Ali, rečeno je da se bar jednom pronašao slučaj da je neko nešto nepošteno uradio na temu diplome. Da je taj slučaj bar jednom otkriven, to bi onda rasteretilo celo društvo ove teme i sve bi danas bilo kako treba i ne bi se mi ovim bavili. Desilo se, bar najmanje jednom, da je tako nešto dobilo svoj epilog, vrlo formalan, zvaničan i nesporan, pa nisam primetio da je imalo nekog većeg odjeka, ni kad je reč o pitanju odgovornosti ljudi koji ova pitanja danas postavljaju.

Desilo se, na primer, da je Miroljub Ignjatović, jel se tako zove čovek, utvrđeno sudski, lažirao diplomu. To je konstatovano i presuda je doneta i mislim da je u međuvremenu kazna realizovana u potpunosti. Taj čovek je bio primer na osnovu kog je sve u ovoj zemlji zauvek rešeno po ovom pitanju i više se nikada nikakva priča pojavila nije. Nije se baš tako desilo. Naprotiv, on je, čini mi se, politički napredovao. Baš je u Srpskoj radikalnoj stranci postao visoki funkcioner, nakon što je sud utvrdio da je lažirao svoju diplomu.

Pa, da li je sad to odgovarajuće rešenje? Ja ne bih rekao da to ima bilo kakve veze sa suštinom stvari, nego je to trebalo samo da posluži zgodno kao priča za malo još političkog napada na račun nekoga od nas ili nekoga ko vam se ne dopada, nije važno. Ali, vidite kako se stvari jako brzo pokažu u obrnutom smeru. Zato treba biti pažljiv.

Da postoji interes, skoro u svemu, pa i u ljudima, pa i u temama koje se tiču obrazovanja, nauke, to nije sporno. Uvek ćete pronaći ljude koji se međusobno podržavaju zato što su nekim interesom vezani. Možda je najopasnije kada je taj interes negde u domenu spoja krupnog biznisa, dakle, velikih para i politike, one politike koja se nameće kao život i smrt za milione ljudi, koja odlučuje o njihovim sudbinama, koja odlučuje o njihovoj budućnosti, koja odlučuje i o toj deci koja treba da predstavljaju perspektivu u ovoj zemlji.

Te vrste klanovskih odnosa mi smo zaista imali u prošlosti. I kada pogledate na šta liči onaj ostatak od ostataka bivšeg režima, jasno vam je da i su i dan-danas negde u toj vrsti odnosa i nikada nisu ni bili u stanju da se kreću izvan tih okvira, da pokušaju bar da budu bolji, da se bar malo izdignu iznad toga. Sve se u međuvremenu pogubilo, nema tu više ni pokušaja da se slaže nekakva politika, nekakva ideologija ili zastupanje bilo kakvih vrednosti. U međuvremenu, sve se svelo na to, taj goli interes i taj prokleti novac.

Ali, to možete da pronađete, isto takvo, manje ili više izraženo, ali iste prirode, u različitim drugim oblastima ili po različitim drugim pitanjima i kod drugih aktera. Evo, pogledajte, primera radi, čuveni sektor nevladinih organizacija.

Mi smo ovih dana u Narodnoj skupštini imali prilike da se bavimo pitanjem predloga za izbor novog Poverenika za informacije od javnog značaja i očekujemo da će uskoro i ovde, u plenumu, biti ta tema raspravljana. Ali, njom se bavio nadležni skupštinski odbor pre samo, čini mi se, dan ili dva. Juče je to bilo, znači, nije dva, dan je u pitanju.

Kakve su reakcije tih vajnih nevladinih organizacija, ponovo sve samih virtualnih eksperata, onih ljudi koji izgleda na Tviteru žive i poput svojih najboljih prijatelja, virtualnih novinara, po ceo dan se samo sami sebi dive i ništa drugo ne rade. Kažu ljudi - oni su imali svog kandidata, oni su imali svoj predlog. I neka su, imaju pravo da navijaju za koga god žele. I neka su iza toga stali i politički predstavnici bivšeg režima, da potpišu to formalno kao predlog koji će dostaviti Odboru. Sve je to u redu, ništa sporno nema.

Ali, kad se završi postupak i kada se Odbor glasanjem izjasni ko će biti formalni kandidat, o kome će se raspravljati na plenarnoj sednici, onda dolazimo do nečega što je potpuni bezobrazluk. I to vam je primer tog uskog interesa, tog sektašenja i klubašenja onih koji su izgleda umislili da su od boga poslati da oni uređuju šta će i kako da bude na ovoj planeti i da osim njih niko drugi ne postoji i niko ni za šta da se pita ne sme, pa ni Narodna skupština. Ili, možda, iz njihovog ugla gledano, najmanje Narodna skupština i najmanje narodni poslanici.

Te organizacije poslale su danas zajedničko saopštenje. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, znate njih, to su stručnjaci nad stručnjacima, oni se bave svim i svačim, između ostalog i Narodnom skupštinom i nama ovde i oni znaju kako treba da se sprovode izbori i šta ne valja sa izbornim zakonima, samo ne mogu da objasne da to ne rade u ime bivšeg režima i Đilasa i Šolaka i Jeremića i Obradovića lično, ne mogu to da objasne nikome, sve dok njihov direktor, dakle, direktor CRTA-e sa prethodno nabrojanim tajkunima i fašistima stoji rame uz rame i zajednički lomi ograde ispred Predsedništva. Dakle, oni su saborci i to je taj najogoljeniji mogući zajednički interes. Ali, oni su i neka nevladina organizacija, pa da vam pomenem i njih, zajedno sa Komitetom pravnika za ljudska prava, Jukom, Partnerima za demokratske promene, Šer fondacijom, Transparentnost Srbija, Fondacija za otvoreno društvo, potpisuju saopštenje u kom kažu da ne dolazi u obzir, da je apsolutno neprihvatljivo da se Odbor izjasni, pazite ovo, glasanjem o tome koga smatra za odgovarajućeg kandidata za novog poverenika. Doslovce, rečenica iz njihovog saopštenja glasi: "Odabir je izvršen isključivo glasanjem, tako da je glavni kriterijum za odlučivanje bio ko je koga predložio, a ne njegova ekspertiza".

Šta ovo znači? Ne mogu narodni poslanici na Odboru da odlučuju glasanjem. Zamislite tu pamet. Verovatno ne možemo ni ovde, na sednici Skupštine, da odlučujemo glasanjem. To je neprihvatljivo. To nije demokratski, ne znam šta je, nego bi verovatno iz perspektive vajne gospode trebalo da odlučujemo tako što ćemo njih da pitamo šta oni misle, za koje niko nikad glasao nije, niti će, kako stvari stoje, i da umesto da se demokratski izjašnjava Narodna skupština i izabrani predstavnici naroda, ipak mi njih da pitamo šta ćemo i kako ćemo u ovoj zemlji. I verovatno bi tako trebalo i različita lica da imenujemo i različite ljude da biramo za važne državne poslove i funkcije. Verovatno bi tako trebalo i poslanike da biramo. A možda i nisu više neophodni, nego prosto njih da pitamo, da ih okrenemo telefonom i pitamo - šta vi mislite, kakvu bi politiku trebalo da vodi Srbija, u šta da ulaže novac, šta da plaća, šta nama treba, ko su nam prijatelji? I, na kraju krajeva, koliko vi želite, uvažena gospodo iz kojekakvih CRTA, Jukoma i ostali, da vam se danas servira na račun? Verovatno je to suština stvari.

Tu vrstu odnosa ja mislim da mi ne možemo nikada da istrebimo, niti treba to očekivati. To je pitanje ljudske prirode. I koliko god mi to osuđivali, takvih će ljudi biti. Ali, mi treba da ukazujemo na to i treba da uvek jasno demaskiramo svaki put kada se nešto ovako skandalozno i neprihvatljivo u državi pokuša. A ovo je toliko nenormalan pritisak, da ja ne znam kako bih to drugačije nazvao. Ne sme Narodna skupština da odlučuje o onim pitanjima koja se tiču neposredno delokruga našeg rada, neverovatno. Eto, oni znaju bolje, ti veliki Tviter eksperti.

A ko dobija sredstva iz budžeta? Tu ste, gospođo Radeta, potpuno u pravo, to jeste pitanje kojim mi treba da se bavimo. Kada je reč o lokalnim budžetima, nedavno sam video da se strašan novac, jezivo veliki novac, iz budžeta grada Šapca dodeljuje upravo onim medijima koji pripadaju tom konglomeratu koji se nalazi pod šapom Šolaka i Đilasa, koji je spreman šta god da naručite, šta god da zamislite, da slaže, napiše, montira, fabrikuje, samo da bi za njih zvučalo politički korisno ili podržavalo na neki način njihovu brutalnu propagandu, a da bude, naravno, na račun i Aleksandra Vučića, njegove porodice, ljudi iz SNS.

Nisam video, čini mi se, u tim novinskim izveštajima, a bilo ih je onoliko, nijedan jedini medij da je konkurisao za sredstva i tamo ih dobio, pričam o gradu Šapcu, a da nije bio najstrože moguće na partijskoj liniji Zelenovića, znate onog čoveka koji voli da šeta po Evropi i govori sve najgore o svojoj zemlji, da se ne libi da tamo i najpodmuklije laže, dakle, na liniji njegove partije, njegovih prijatelja, sada valjda i novih-starih prijatelja iz ujedinjene Demokratske stranke, kako oni zovu svoje matično „žuto preduzeće“ i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Boška Obradovića.

Taj isti Zelenović koji se ne libi da, pazite sad ovo, piše pisma Aleksandru Vučiću ovih dana, zamislite, da on Vučiću objasni kako treba da se na odgovarajući način izvede zaštita od poplava u nekom mestu, da on postavlja pitanja i prosipa pamet. Taj isti Zelenović, predstavnik onih za čijeg je vakta 2014. godine grad Šabac, njihov grad, bio u strašnoj opasnosti upravo od poplava.

Godine 2014. od tog grada pitanje je da li bi ostao kamen na kamenu da nije bilo reakcija Aleksandra Vučića lično, one i onakve. Da nije bilo reakcije koja je istog momenta preusmerila, poslala značajan broj ljudi i mehanizacije i Vojsku Srbije da zaštite Šabac. Njemu, za to što je uradio tada, oni zahvaljuju i vraćaju tako što danas pokušavaju da pametuju na temu – e, mi smo veliki stručnjaci za sve, pa i za to kako se od poplava štiti.

Ili, na nivou Starog grada. Možda je to nešto poznatiji, slikovitiji primer, koliko je novca te Beogradske, gradske opštine završilo na računima onih firmi koje služe za iznajmljivanje onog fizičkog obezbeđenja kojim se služi Bastać, huligan, veliki osvajač gradilišta po centru Beograda.

Koliko je desetina miliona, čini mi se, dinara, i to iz godine u godinu, otišlo na tu namenu da se plaćaju ko je kakve firme sa nekim nejasnim opisom usluga koje pružaju gradskoj opštini, a svi znaju da su preko njih angažovana ona lica ovako zanimljivih, krupnih konstitucija koja prate Bastaća svaki put kada on pokušava da izazove neki incident, blokirajući gradilišta, da bi posle objašnjavao kako se on bori protiv uništavanja sopstvenih uspomena vezanih za Beograd?

Zbog toga ne treba da se radi ni jedan novi bulevar, zbog toga ne treba da se radi ni jedan trg u ovom gradu, zbog toga mi ne treba da ulažemo u infrastrukturu i da se trudimo da bilo šta ulepšamo. Ne treba nam, naravno, ni jedna fontana, ne treba nam zbog toga ni gondola ili žičara, ne treba nam zbog toga ni novi trg, nova stanica autobuska ili železnička, ne treba nam ništa novo, zato što čovek vodi računa o svojim sećanjima i o uspomenama na detinjstvo. Onda će, naravno, taj posle svega da kaže – ne, nisam ja tako mislio, ali će ostati silni milioni manjka u kasi Starog grada.

O tim stvarima ja se slažem, to ste odlično primetili, treba da se vodi računa. Da li je dodvoravanje lokalnim moćnicima, kako je rečeno, sadržano i u odluci da se, recimo, sa takvima, rušiteljima Beograda, onima koji ne žele dobro svome gradu, poput Bastaća, politički sarađuje, da se oni održavaju na vlasti i da im se daje podrška tako što se za njih glasa u lokalnoj skupštini, to ne znam, ali, kada je reč o pitanju zaposlenosti u Srbiji i pitanju ko se nalazi na birou danas, ja ne znam da li može bilo ko od prisutnih u sali da se seti nekoga ko je bio uspešniji u smanjenju nezaposlenosti od Aleksandra Vučića i SNS, da je napravio veći pomak od onoga koji jesmo napravili mi sprovodeći svoju politiku, pa sa 25% do 26% tu nezaposlenog spustili na oko 11%?

Govorili li iko pre SNS o tome da treba da se radi na tome da se ta nezaposlenost pusti još dramatičnije, da bude ispod 10%, da se u tome takmičimo sa zemljama okruženja, a već smo od mnogih bolji, kada je i o tom parametru reč? Ja se ne sećam. Tu vrstu rezultata niko nema. Ima na suprotnu stranu.

Dakle, ti Đilasi sa svojim novim, starim Bastaćima, Zelenovićima i ostalima, oni su uspeli da nezaposlenost povećavaju. Sećate se tih podataka? Red veličine je 600.000 duša. Toliko je ljudi ostalo bez posla u vreme kada su predstavnici bivšeg režima, a danas siledžije koje se hrabro obračunavaju sa saobraćajnim znakovima, bile u prilici da pokažu šta umeju, šta i koliko mogu. To da se poredi sa stotinama hiljada novozaposlenih koje obezbeđujemo mi, što jesu rezultati naše politike, pa to da se poredi neće moći nikad.

Ali, uz sve te napore, na samom kraju, za jednu stvar ste, bez ikakve rezerve, u pravu. Budućnost treba da se gradi i o njoj treba da se misli unapred. Kada je reč o talentovanoj deci, o mladima koji osvajaju vrhunska odličja na međunarodnim takmičenjima, ali ne samo međunarodnim, dakle, o mladima koji pokazuju da zaista mogu da budu pokretački točkovi našeg društva, tu treba pružiti podršku, tu treba pomoći, tu treba ohrabriti, ali ne samo rečima i ne samo aplauzima onda kada se sa takmičenja vrate i kada ih pozdravljamo na nekom balkonu, nego i konkretnim sredstvima. Zbog toga ja moram da napomenem – to radimo mi danas i to radimo na više načina.

Na prvom mestu, recimo, stipendijama. Postoje različiti programi koji danas funkcionišu sasvim uspešno. Stipendije za dobre đake, vanredno dobre đake i vanredno dobre studente, takozvane redovne stipendije, ako tako želite, postoje i veće su nego u vreme bilo koje prethodne vlasti. Ali, postoje i one koje su namenjene posebno nadarenima. Fond za mlade talente, takođe, svako malo uvećava nivo sredstava koja su namenjena upravo tim, najboljim i najuspešnijim mladim ljudima. Ne samo da vodimo računa o njima dok se školuju, nego vodimo računa i o tome da im se pruži prilika da sutra mogu da rade.

Da li je ili nije lično Aleksandar Vučić čestitao onim mladim ljudima koji su završili svoje školovanje i treba da počnu karijeru? Započeli su je nedavno kao zdravstveni radnici, kao lekari, sestre, a bili su najbolji tokom svog školovanja. Njima je Srbija danas u mogućnosti da pruži i njima danas Srbija pruža priliku da se zaposle.

Da ne pričamo o tome kakve im uslove obezbeđujemo danas i u kakvim kliničkim centrima, u kakvim bolnicama, sa kakvom modernom opremom danas mogu da rade i šta sve danas mogu i da nauče i da usavrše i u čemu da se takmiče sa ostatkom sveta, a ranije nikada mogli nisu. Takvima, a da, kad god se stvori dodatni prostor u budžetu, a stvara se sve dok se u Srbiji radi ozbiljno, odgovorno i postupa domaćinski, ali svaki put kada se stvori takav dodatni prostor da se na takve misli i da se za njih obezbedi još dodatnih sredstava, pa i kroz povećanje plate.

Zbog toga i jeste rečeno – biće sigurno, u mesecima pred nama, dodatnih povećanja plate za ljude u Srbiji, a za ove uspešne mlade ljude, one koji pokazuju da još kao mladi mogu svojoj generaciji uzori da budu, treba da bude i biće najviše.

Ja mislim, dame i gospodo da je to odgovarajući pristup kada se ozbiljno brine o budućnosti zemlje i kada se u nju, zaista ulaže i kada se u njoj planira. Zbog toga što ovakav pristup imamo, ja cenim, mi možemo i da se pohvalimo rezultatima koji se broje svim ovim silnim nagradama, napredovanjima na međunarodnim listama, činjenicama da odličan novac danas imamo i da za njega možemo da konkurišemo kada je reč o svetskom nivou, činjenicama da po svim pokazateljima država napreduje i da to građani, što je najvažnije, vide, osećaju, uvere se svaki put kad se provezu novim putem ili svaki put kada im stigne poruka da je legla plata ili legla penzija, a sećaju se kako je to sve bilo potpuno drugačija i kako je izgledalo u doba kada su im pljačkaši poput Đilasa, Šolaka, Jeremića i Obradovića, kožu s leđa drali. To se vidi i to ne može da se ne razume.

Zbog toga je naša obaveza da insistiramo da se rezultat pokazuje, baš zato da bi se dobro video i dobro razumeo. Na taj način mi dajemo i zadatke sebi i takmičimo se sa onim što smo postigli i na taj način zaista postajemo ono što treba da budemo, što zaslužujemo da budemo, što je Aleksandar Vučić lično definisao i formulisao kao društvo koje pobeđuje i na koje svi i u regionu ako želite i u Evropi, ali i u svetu treba da se naviknu da je takvo, da se naviknu na to da Srbija danas pobeđuje i da će nastaviti da pobeđuje i u budućnosti. Hvala lepo.

Pošto ste, gospodine Periću, se meni lično obratili, vezano za napomenu koja se tiče neke gospođe koja ne može da nađe gde se nalazi njen fakultet da bi je, kako sam ja razumeo vaše izlaganje, tamo podigla diplomu, jel tako, koju je dobila a koja je imenovana da bude direktor nekog važnog preduzeća, tako ste rekli.

Dakle, čisto u prilog ovim našim skupštinskim raspravama o odnosima da vidite da ne samo da može da se govori otvoreno i javno i kada nemate kao poslanička grupa više vremena ni po jednom osnovu, nego evo, možete i od nas da dobijete priliku da u dodatna dva minuta, kroz repliku, obrazložite šta ste želeli da kažete.

Hteo sam da vas pitam o kojoj je to gospođi reč? O čemu se radi? O kom preduzeću, kom fakultetu? Čisto da bi smo mi razumeli na šta vi tačno mislite, ali u ovom vremenu koje je preostalo meni, želim samo da vam kažem da treba voditi računa, naravno, o svakome, o Dobrici Ćosiću, matematičaru. Svakako ako mislimo na istog mladog čoveka, čini mi se da sam ja čak išao u istu gimnaziju u koju i on, samo je razlika u nekoliko godina, on je mlađi, ali o Dobrici Ćosiću koji je istorijska ličnost i znate šta, vezano za to? Gradska vlast, odnosno većina u Skupštini grada Beograda, koju okuplja SNS, donela je odluku da se akademiku i književniku, Dobrici Ćosiću, dodeli ili posveti jedna ulica u gradu Beogradu, upravo zbog njegovog dela koje je važno i u književnosti, ali i u raznim drugim stvarima koje su danas i ne samo danas, aktuelne, zbog toga što je reč o važnom čoveku iz mnogo razloga i po više osnova.

Znate li ko je najveći protivnik te ideje i ko je sebi dao u jedan od životnih zadataka da tu ideju, ako može, na bilo koji način sabotira, ko sigurno svakog dana jedan sat svog života i nerada, koji bi trebalo da posveti građanima koje kao zastupa, utroši na to da se bori protiv ideje da Dobrica Ćosić ima ulicu u gradu Beogradu? Onaj vaš Bastać sa Starog grada. To je verovatno jedna vrsta odgovora na temu odnosa prema nekim vrednostima koje treba da zastupamo i o nekim stvarima koje treba da pokazuju naš odnos prema društvu kom pripadamo, onima koji su zaslužili mesto u njemu ili onima koji zaslužuju da njima ovo društvo obezbedi uslove da njima sutra bude lakše da obezbede sebi svoje mesto u njemu, pa i u njegovoj istoriji.

Šteta, gospodine Periću, što ne iskorististe ovu repliku koju sam vam omogućio na nešto bolji način. Pitao sam vas - dajte ime gospođe o kojoj govorite. Pitao sam vas o kom je fakultetu reč, kojoj školi, o kom je preduzeću reč, ako se već vodite takvim primerima i govorite - to su ljudi SNS. Niste odgovorili ništa. Samo ste rekli - ma to su ljudi iz SNS. To što ste vi uradili, to se zove blef. Zato nije trebalo to da radite.

Što se tiče Tomislava Nikolića, koji datum stoji na njegovoj diplomi, jel januar 2007. godine? Gde je i šta je januara 2007. godine Tomislav Nikolić, sada ovako direktno pitamo, bez ikakvog blefiranja? I još jednom, bez ikakvog blefiranja, kada sud utvrdi da je lažirao diplomu neko, kao što je utvrdio u slučaju Miroljuba Ignjatovića, jeste nekada videli da smo takvog čoveka mi posle toga promovisali, unapređivali, nagrađivali, birali za predsednika izvršnog odbora ili generalnog sekretara, više se i ne sećam šta je dotični Ignjatović bio u SRS? Bez ikakvog blefa pitam i ne bih rekao da ćete se setiti takvih primera, baš kao što ne videh da ste se setili imena ove gospođe.

U svakom slučaju, ako hoćemo da se malo više bavimo sadašnjim potrebama i perspektivom, dobronameran predlog je, vidite da se reši ono što je sporno, a može da se reši danas. Na primer, rešite se onog Bastaća na Starom gradu. Prestanite njega da podržavate, ne samo zbog njegovog odnosa prema pitanju Dobrice Ćosića i ne samo zbog njegovog odnosa prema pitanju razvoja Beograda, nego, recimo, da time sprečimo štetu da bude još veća, pa da ne bude više ovih 200 miliona štete na nivou jednog sportskog centra u Starom gradu samo, da ne budu desetine miliona dubioze u budžetu te gradske opštine svake godine, da ne budu na ovom nivou na kom su sad, a pogotovo da ne budu ti minusi još veći. Evo, to bi bio dobronameran predlog i još jednom bez ikakvog blefiranja.

Kvalitet ovog odgovora je bio takav da je meni potpuno jasno da jedan Bastać ima društvo koje ima, zato što takvo društvo zaslužuje jedno drugog.

Pomenut u vezi kako je rečeno, numeričkih metoda za približnu procenu greške. Ne treba vam ovde, dame i gospodo ni jedna od oblasti matematike mada sam ih imao istina malo više tokom svog školovanja, pretpostavljam u gimnaziji više nego bilo ko drugi na nekom nivou studija.

Ono o čemu vi sada vi hoćete da mi sada pričamo jeste sledeća stvar ako sam ja dobro razumeo, da se pokaže da za Srbiju nije dobro što je izgrađen Koridor 10. Kako je sada moguće da to za nas sada nije dobro i kako je moguće da su to želeli, da su čeznuli za tim da to urade svi koji su se nalazili na čelu države kako god se ta država zvala unazad 70 godina.

Da li je moguće da niko od njih nije razumeo ono što razume i što sada pravilno čita neko od vas prekoputa? Neće biti da je tako, biće pre da je potpuno jasan naš interes i zašto je za ovu državu i njene građane dobro da ima završen koridor poput Koridora 10 i zašto je za nas dobro da mi možemo da predstavljamo dobar, kvalitetan most, onoga što se smatra sedištem Evrope i onoga što se smatra evropskim jugom. To je važno i za one koji dolaze i sa severa i sa juga, a ponajviše je važno valjda za nas ovde.

Koliko su drugi čeznuli a nisu bili u stanju, toliko je valjda veći uspeh i veće zadovoljstvo Srbije na čijem čelu se nalazi Aleksandar Vučić što je u tome uspeo. Ko to može da ne razume? Pa, samo neko ko baš namerno neće da razume, a taj onda mora sebi pre svega da odgovori na sledeće pitanje, u čemu je razlika između njega i drugih političkih znalaca poput, recimo prisutnog Vukadinovića. Dakle, on isto priča, naši rezultati u ekonomiju su katastrofalni, on isto to priča, malopre je čini mi se to rekao na konferenciji za štampu, ne valja ništa što se tiče ekonomskih pokazatelja. Imati rast godišnje od 4,3%, a Srbija ga je imala prošle godine, to ne valja ništa.

Napraviti koridor poput Koridora 10 koji nije uspeo ni Josip Broz Tito, ni to ne valja. Dovesti stotine novih preduzeća u Srbiju za samo nekoliko godina, zaposliti približno 200.000 ljudi i to je, kako je on rekao, ekonomska katastrofa. Pa, kada te stvari pričate, a bukvalno isto pričate što i on vi se svodite na isti nivo političke relevantnosti kod ljudi koji ovo sve slušaju. Da li je to ispravno ili je to greška? Ne treba nikakva numerička metoda, to je greška velika ko kuća, ako ne verujete meni, pitajte njega.

Nekoliko stvari je pomenuto dame i gospodo što smatramo spornim.

Pre svega, u ovom poslednjem izlaganju, tvrdnju da se vlast, kako je rečeno, otuđila od naroda. Uz druge stvari, naravno, u onom prethodnom da činjenica da se već tri godine zaredom u budžetu može konstatovati suficit. Da li može da se taj suficit upotrebi na neki dobar, i za građane valjda, koristan način? Dakle, odgovarajući odgovori i na jedno i drugo pitanje ili napomenu, može da se pronađe u onome što se tiče povećanja plata i povećanje penzija u ovoj zemlji. Da li je tako? Koliko smo puta poredili samo vrednosti koje smo imali za prosečnu planu nekada i danas za prosečnu penziju, nekada i danas? Da li je činjenica ili nije činjenica da se taj suficit koristi upravo za to da se poveća prosečna plata u Srbiji gde god može da se utiče? Naravno, tamo gde se neposredno pita država, ali posledično, to proverite kod predstavnika stranih investitora.

Povećanje u državnom sektoru povlači, podstiče i povećanje u privatnom sektoru. Kada imate i jedno i drugo u zajedničkom efektu, vi imate ovih 460 evra prosečne plate danas, upravo zahvaljujući tom ozbiljnom i odgovornom odnosu ljudi kojima je stalo do građana. Kad kažem – stalo ljudima, mislim konkretno stalo Aleksandru Vučiću, stalo Vladi Srbije koju bira SNS, dakle stalo do tih građana, pa im onda obezbede pametnim postupanjem da ima tog proseka od 460, ako je koliko veći od onih čuvenih 340 Đilasovih, i da poredimo druge stvari vezano za ono vreme i današnje, možemo do sutra, i da znate šta, sve nam odgovara.

Mislim da je gospođa Belačić pomenula nekih 12% inflacije na godišnjem nivou, siguran sam da nije mislila ozbiljno kad kaže da je to situacija u Srbiji danas. Siguran sam da nije mislila ozbiljno, nego je to trebalo da posluži kao neka valjda zgodna metafora. Ali, na stranu to što svi ovde znaju da je danas red veličine 2% godišnje, pitanje, jel se sećate kada je stvarno bila dvocifrena ta inflacija? Bila je u ovom zemlji nažalost dvocifrena inflacija na godišnjem nivou. Jel se sećate kada? Da počnemo da premotavamo film pa da vidimo kakve to veze ima sa brigom za građane koju mi pokazujemo danas, a koji nisu pokazali ti neki zbog kojih, kako vidim, vrlo burno, sve lepo i sve pristojno reagujete. Ne morate toliko da ih branite, nema potrebe. Nego, setite se vi pa nam kažite kada je to bilo dvocifrena inflacija, pa ćemo da vidimo zašto je to za raspravu važno.

Završavam sa ovom napomenom. Kada se lako iznose vrlo grupe, a potpuno netačne ocene, ima veze sa onim što ste pominjali u današnjoj raspravi, kada se vrši neka konvergencija ili neki limes dostiže, da vam kažem nešto, kada se u graničnom procesu dostiže vrednost podrške na izborima koje je vrlo blizu nule, onda ljudi sebi dozvoljavaju svašta, pa i da izriču potpuno neodgovorne stvari.

Hvala lepo.

Za ove što ne prate tok sednice, da, zbog napomene gospodina Ljubenovića, ja sam razumeo da je zapravo briga koju je pokazao ispravna. Nije ništa loše u tome što se pitamo i treba zajednički da se pitamo na temu mladih ljudi i ne samo mladih koji odlaze iz Srbije na godišnjem nivou.

Pravo pitanje, gospodine Ljubenoviću, nije da li se to dešava, dešavalo se godinama unazad, ponajviše baš u ono vreme o kome sam ja govorio malopre kada je inflacija na godišnjem nivou u ovoj zemlji zaista bila dvocifrena, nego, pravo pitanje je šta mi možemo da uradimo da to sprečimo ili da tu pojavu smanjimo? Uvek će ljudi odlaziti tamo gde smatraju da im je bolje. Evo, vidite u zemljama EU koliko su velike te promene na godišnjem nivou i mnogo strašnije i drastičnije nego u Srbiji, ali da se mi pitamo šta mi možemo da uradimo da ovde ljudima ponudimo više, da budu više motivisani da u Srbiji ostanu kada razmišljaju gde je bolje ili gde je bar dovoljno dobro.

Jedna od stvari je upravo ono što sam govorio o platama, dakle da učinimo zaista sve što možemo, što je do nas, kao država, ali ako hoćete i kao društvo, kao svakog pojedinca, da u Srbiji čovek može da kaže – mogu više da obezbedim sebi i svojoj porodici na mesečnom nivou, i to se, recimo, kroz tu platu ogleda. Zbog toga je nama strašno stalo da se svaki dobar rezultat, rezultat koji je za građane Srbije dobar i važan uvažava i da se adekvatno meri.

Kad kažemo povećali smo tu prosečnu platu značajno, to je upravo zato što neki mladi ljudi o tome razmišljaju kad se pitaju šta ih čeka u Srbiji sutra i zašto u Srbiji treba i vredi ostati. Mi smo govorili na ovoj sednici, onda kad smo pričali o mladim naučnicima, obezbedili smo neposredno angažman za više od 1.150 mladih ljudi sposobnih da na kreativan način stvaraju da puno toga obezbede i kada je reč o istraživanjima i o praktičnom radu i o primeni u privredi. Dakle, te ljude smo uspeli da motivišemo da u Srbiji ostanu, to je vredan rezultat. Vredan, znači, 1.150 mladih ljudi, to je značajna stvar.

Kako im još pomažemo da se odluče za Srbiju? Tako što im pomažemo da reše na pravi način svoje stambeno pitanje. Čitali smo i objašnjavali ovde koliko se novca izdvaja već sada, a koliko ćemo kada usvojimo zakon koji predviđa sistemski pristup toj potrebi moći da ih motivišemo još više i bolje. Mislim da je to važno.

Dakle, vašu brigu shvatam na, mislim, ispravan način, ta briga je zajednička. Samo hajde da budemo dovoljno korektni pa da kažemo, kad napravimo dobar rezultat koji je baš na tragu te brige i koju predstavlja dobar odgovor na potrebe naših ljudi, da onda prema tom rezultatu pokažemo korektan odnos, da ga ne obezvredimo odmah nakon toga pričom ali je zato inflacija u Srbiji 12%, a svi znaju da nije.

Poslednja rečenica, gospodine predsedavajući.
Zbog toga kažem, važno je biti ozbiljan i odgovoran, jer ljudi koji ovo gledaju oni istinu znaju, na osnovu toga cene i nas i vas. Pa, nema onda tog pristupa koji vodi ka podršci na izborima blizu nuli, kada pričate ozbiljno i odgovorno. Kada pričate sve drugačije, kao što smo čuli od nekih danas, e, onda je i ta nula jako velika.

Uvek se trudeći da budem krajnje dobronameran, uvek primetim progres kad ga ima. Dakle, drago mi je što se sad slažete da nije inflacija na godišnjem nivou 12% kao što ste rekli malo pre, nego je dosta drugačija. To je za svaku pohvalu. Dakle, oko toga smo se izgleda razumeli i slažemo se.

Kao što smo se izgleda razumeli da niste bili u pravu kada ste pričali da Koridor 10 nije dobar i nije koristan za Srbiju, odnosno da nije to korisno za nekog drugog. Malo posle toga ste se ispravili pa rekli, dobro je to i sad se oko toga rekao bih, poprilično dobro razumemo.

Što se tiče želje da dobro proučite i još bolje zapamtite reči Aleksandra Vučića to je takođe za pohvalu, kao i prethodne dve korekcije koje ste napravili, to je dobra stvar. Treba te reči slušati dobro, izvlačiti iz njih odgovarajuće pouke mada ste se sada i malo korigovali u odnosu na prethodni put, malo pre je bilo nekih, rekao bih, zamerki generalno i na račun Aleksandra Vučića i bilo koga iz SNS na temu određenosti od naroda.

To vam je kao ona priča od 12% inflacije godišnje, svi znaju da nije tako i čak se ljudi nasmeju kad to čuju, jer znaju da je, recimo, Aleksandar Vučić sa narodom bio i danas i juče i pre neki dan i u situacijama kada je narodu najteže, na primer u Borči, i nedelju ili dve nedelje pre toga kada je bilo velikih problema za narod, čini mi se u zapadnim i centralnim delovima države i kad god je neka potreba da se sa ljudima priča on to čini neposredno i ako je neko sa narodom, pa on je.

Dakle, što se ispravljate u tom smeru to je rekao bih dobro i ispravno, e sada šta će narod o svemu tome da kaže i šta narod o svemu tome misli. Rekao je malo čas, kolega Ljubenović i bio je potpuno u pravu, na kraju to, sam narod definiše i kaže. Narod sam tamo gde se pita i definiše i kaže, on kaže da za Aleksandra Vučića i te ljude koji zaista, rekao bih, onako iskreno slede njegovu političku viziju i iskreno učestvuju u stvaranju ovih dobrih rezultata za Srbiju o kojima mi pričamo, to bude odlična podrška ili odličan pokazatelj rezultata.

Pre neki dan na nivo grada Šapca gde su ovi vaši što su imali zajedno sa ovim ostalim sa kojima danas sarađujete na Starom Gradu dvocifrenu inflaciju na godišnjem nivou, oni su dobili znate koliko? Nula od tog naroda. A od 15 mogućih mesta, Aleksandar Vučić i ljudi koji ga u njegovom političkom putu slede, od mogućih 15 dobili su 15. Kada narod na taj način kaže šta smatra, ko je sa njim i ko radi za narod, a ko je na drugoj strani, mislim da je kolega Ljubenović tu u potpunosti u pravu, narod najbolje sam kaže. Hvala lepo.