Hvala.

Srpska napredna stranka i to treba svako da razume, ne radi baš ništa zbog političkih poena, kao političkih poena. Dakle, nama trenutna popularnost ne znači ništa. Ovo je posao koji se radi za istoriju. Ovo su rezultati koji se stvaraju zato da traju. Da služe dakle, ne samo nekome u 2019. ili bilo kojoj godini koja je na godinu, dve, tri do izbora nego da to ostane. Da ljudi budu ponosni što su bili u generaciji koja je to stvarala i da imaju šta da ostave svojoj deci, da oni ne čekaju kao što su ljudi ove generacije čekali po 70 godina na neki koridor, 30 godina na fabriku određene kategorije u Beogradu, 40 u Novom Sadu itd. Zato se ovaj posao radi.

Niš – Beograd 800 dinara, to dođe 6,7 evra, 300km razdaljina, pa kada se podeli, dobija se otprilike šta to dođe. U Hrvatskoj volim da pričam o ekonomiji ozbiljno.

U Hrvatskoj, ja volim da pričam o ekonomiji ozbiljno, u Hrvatskoj su podizali plate. Kako? Tako što su smanjivali broj zaposlenih, sve vreme dok su išli svojim evropskim putem i povećavali plate, pa i kada su ušli u Evropu, tek onda je taj trend postao očigledan, smanjivali su broj zaposlenih i ukupna masa ima je ostala ista. A, šta radi Srbija? Dramatično povećava, rekao sam već 36% je povećala prosečnu platu, uz konstantno povećanje broja zaposlenih, hajde to nek izvedu u Hrvatsku ili bilo gde, sedam stotina hiljada, ne mora da veruje, taj podatak je zvaničan, Republički zavod za statistiku je u pitanju, sedam stotina hiljada ljudi je poslove obezbedilo u poslednjih nekoliko godina. Nek neko kaže, e nije to tačno, to je preterano, pa neka je preterano i 20%, neka je preterano 50%, pa to je opet fantastična stvar o stotinama hiljada ljudi koji nisu imali posao, pričamo.

Nije, dakle, reč o tome, bilo je 337 u vreme Đilasovo, sada je 36% više. Za stotine hiljada ljudi bilo je nula, a sada je negde 300-400, negde 500, negde 1.500 evra ima i takvih novih radnih mesta. Nula je bilo, a sada je ovoliko. E, to je realna ekonomija. Kada pričamo o Boru, realna priča glasi ovako – mi smo našli rešenje za RTB Bor, mi obezbedili kineskog partnera, milijardu i 460 miliona evra, a oni koji su imali 337 evra prosečnu platu dok su sami na svoja preduzeća zarađivali 500 miliona evra, a plaćali oko 500 miliona evra jedan most koji je kraći od kilometra, oni su pokušavali RTB Bor da reše četiri puta, rešili su ga nula puta. Doveli do toga da mi budemo na granici bilo kakvog funkcionisanja, da budemo na korak od bankrota, pa da uporedimo to i da uporedimo ovo danas, ja mogu samo njih i bilo koga drugog uostalom ko želi o tome da priča, da pitam samo - gde je vaš novi „BMW“.

Hvala još jednom.

Dakle, nije ovo samo pitanje izvora različitih prihoda ili rasta. Hrvatska raste od turizma, pa dobro. Meni uopšte nije bilo važno šta je razlog odakle njima dodatna sredstva, o nečemu drugom ja pričam. Ali, ako pričamo o turizmu, tu se opet vraćamo u onu našu priču od malopre, u kojoj je ligi Srbija. Srbija je tu jako dobro kotirana i ima čime da se ponosi. Prošle godine Srbija je imala 17% više stranih turista nego godinama unazad, toliki je naš rast. Po tome smo u top pet zemalja po rastu od broja turista i prihoda od turizma. Dakle, tu se takmičimo sa svetom i možemo, kao što vidite, da postižemo izvanredne rezultate, ali ja sam na nešto drugo ukazivao.

Odakle god da je Hrvatska obezbeđivala dodatno neke prihode, imala je na drugoj starani rashode ali ukupno na plate, a o platama pričam, nisu trošili ništa više. Rasle su plate u proseku, zato što im se smanjivao broj ljudi koji rade, a u Srbiji je potpuno suprotno, rastu plate i raste broj zaposlenih ljudi.

Dakle, to da izvede neka zemlja, teško da može da izvede lako. Ne mogu da zamislim ni jednu zemlju u okolini da to može da izvede lako. Ni jedna nije dovoljno moćna da to može da uradi za godinu dana i da kaže da nije bilo potrebno nikakvog napora. Puno je rada i truda potrebno i opet kad ih uloži to neće svako moći da postigne. Mi jesmo i treba na te stvari da budemo ponosni.

Dakle, za oko 700 hiljada ljudi više mi imamo zaposlenih nego što smo imali pre nekoliko godina samo, a to sada treba da poredimo sa periodom kada su padale prosečne plate, smanjivale se prosečne plate, a istovremeno broj zaposlenih ljudi se smanjivao za stotine hiljada, a za to vreme se postizali rekordi u izgradnji velelepnih mostova ili čega god bilo, naravno neračunajući rekorde u rastu prihoda na računima firmi što Đilasovih, što bratija koja se nalazi u njegovoj okolini.

Dakle, još jednom, što se tiče Bora, treba se uvek vratiti na to šta smo napravili, koliko je to bilo moguće ili dostupno nekim ljudima pre nas i koliko ih je to uopšte zanimalo. Znate, ako smo to uradili u Boru, a našli smo takav model i takvog partnera, igrom slučaja, ponovo iz iste države, iz Narodne Republike Kine u Smederevu, kako to može da se poredi sa bilo čim što su radili ljudi koji su, to su zvanično saopštavali, bili spremni da ugase „Železaru“ Smederevo. To je bilo njihovo rešenje. Bor verovatno da se sroza na onu vrednost za koju bi mogao neko da ga jeftino stavi u džep, da ne žali da plati. Ako smatraju, a Đilas to danas javno priča, da nije realna cena postignuta za Bor, što ga nije kupio on? Ako misli da je bilo jeftino ovo rešenje koje smo mi napravili, što nije iskoristio okolnost – u, ovo je baš jeftino i pogodno Đilas, pa ga kupo. Nije, zna on da je to realno, ali zna da je on hteo nešto drugo, da mu smanji vrednost još značajno ispod one do koje smo mi došli, pa da onda to ide na šta već treba da ide, verovatno na dodatnih nekih tamo 500 miliona.

Dakle, te stvari se ne porede, to je nemoguće porediti. Rezultati koje je Srbije zbog toga što je radila naporno, zbog toga što su svi naši ljudi dali svoj doprinos i uzdržali se i bili strpljivi, toliko su veliki i ubedljivi da ne može da se obezvredi pričom da li je Hrvatska ovako ili je Grčka onako. Ovaj put kojim smo mi prošli, te države nisu prošle, možda zbog toga što nisu imali takve štetočine kao što smo ih mi imali na grbači naroda do 2012. godine, pa nije bilo ni neophodno da preduzmu neki veliki podvig, ali na ono što mi jesmo radili, iz čega se jesmo izvukli i koliko smo uspeli da popravimo svoje stanje, mi ima da budemo ponosni.

Danas možemo i da saniramo troškove svega onoga što smo uspostavili, sebi izgradili, a nismo ga imali, bilo nam je samo nasušna potreba. Onima koji pokušavaju da to nekako zvanično ne razumeju, mada razumeju jako dobro ako ćemo iskreno, i dalje moram da podsetim, ja ne čuh gde je njihov novi „BMW“?

Sad će još ispasti da se mi ne bavimo sklanjanjem lopova i kriminalaca, a na svakih nekoliko meseci, čini mi se, bude velika policijska akcija i mnogo ljudi koji su upravo angažovani na javnim poslovima završi u vestima koje se tiču tih akcija. Ko to radi? Ko to radi, ako ne radi onaj tim ljudi koji se stara o Republici Srbiji poslednjih godina. Ja se ne sećam da sam pre perioda kada su o Srbiji počeli da se staraju Aleksandar Vučić i SNS viđao vesti tog sadržaja. Bila policijska akcija, toliko i toliko ljudi uhapšeno, pod tim i tim optužbama, a među njima funkcioneri politički, svih mogućih stranaka koje vam padnu na pamet i da pripadaju skupštinskoj većini u datom momentu i da ne pripadaju i da su vedete opozicije, i bude i bivših ministara, više slučajeva smo imali takvih, bude i istaknutih tzv. privrednika najteže kategorije, odnosno tajkuna, i to smo imali u nekoliko navrata prilike da vidimo.

Dakle, ne može niko da kaže da se mi time ne bavimo i da to nećemo da uradimo propisno. Ali to ne treba mešati sa nastojanjima da se negde pronađe rešenje u vidu odgovarajućeg stranog partnera. Svi znaju, da nije došao partner iz države kao što je Kina u Železaru to rešenje ne bi bilo moguće, a sigurno ne bi bilo na taj način uspešno kao što jeste danas, dakle, države koja u tom sektoru kojim se neposredno bavi Železara, tom delatnošću, ima najviše mogućnosti da ponudi i da utiče na pozitivan način.

Da nije nađeno takvo rešenje, teško da bi uopšte radila Železara danas, a kamoli da bude, kao što jeste Železara danas, zvanično, čini mi se od prošle godine, izvoznik broj jedan u Republici Srbiji, fantastičan rezultat, i da zadrži sve zaposlene, a onda i da angažuje ljude dodatno i tim zaposlenima da povećava plate. To su sve fantastične stvari. Dakle, niko ne može da kaže da tom modelu nešto fali, odnosno da rešavanju tog problema mi nismo pristupili na odgovarajući način i da kaže da to ima bilo kakve veze sa vašim odnosom prema kriminalu. Ne, apsolutno. I jedno i drugo radimo maksimalno savesno i maksimalno ozbiljno.

Inače, osim tih stvari, Nacionalni program za suzbijanje sive ekonomije sa akcionim planom usvojen je 2019/2020. godine i to je naš odgovor na pitanje potreba države da se neke stvari uvedu u legalne tokove, ako sad o tome treba da pričamo. Poslovanje u sivoj zoni za 200 miliona evra će biti smanjeno u naredne dve godine i planira se 11.000 radnika i 9.000 kompanija da koncem ovog procesa u potpunosti završi u ovoj legalnoj zoni, dakle, da i na tom planu još dodatni napor napravimo, da napravimo rešenje tako da budu zadovoljni i ljudi o kojima se radi i firme o kojima je reč, ali i država Srbija i da bude mnogo više zakona, zakonitosti i pravde i pravičnosti, ako hoćete, nego što je bilo u neko vreme unazad. A na sve to još samo moram da ponovim pitanje – jel neko ovde utvrdio u međuvremenu gde je njegov novi BMW.

Sada smo, ja bih možda rekao iz meni neshvatljivog razloga, ali ne bih bio iskren, razumem ja zašto, otišli potpuno u smeru nekih ličnih komentara i ličnih ocena.

Ja se ne razumem, moram da priznam, toliko dobro kao neki ovde u garderobu, šta koliko košta, ali ne vidim baš razlog da ja sad to treba da komentarišem kad ne znam, niti mislim da me zanima. Nije korektno pominjati na taj način na koji je upravo pomenut gospodin Babić. On se nalazio na čelu Koridora koji su radili na tome da se napravi taj južni krak Koridora 10, za koji se postavlja pitanje šta je razlog zašto je toliko trajao i toliko koštao. Pa verovatno isti razlog traje 70 godina. Jel 70 godina bilo potrebno da se tako nešto završi? Ko je pokušao, a ko je uspeo da taj projekat dovede do kraja? Ja nisam siguran da, ako o prirodi govorimo, o najnepristupačnijem terenu mogućem, da se tu nešto specijalno promenilo, pa je odjednom negde nastala ravnica i pogodno je za gradnju, a pre toga su bile vrleti, brda i čuda.

Nije se tu sigurno ništa promenilo i nije to pokazatelj bilo kakve dubioze, nego ozbiljnog i posvećenog rada, da čak i kada imate najneverovatniju prepreku na svetu vi budete hrabri pa kažete radićemo, pronaći ćemo rešenje, nek i zakasnimo mesec ili šest, ali ćemo ga savladati na kraju i tu vrstu volje da pokažete, ali s druge strane da imate odakle da finansirate tako nešto što Srbija danas ima, a nije imala u vreme ovih na koje stalno upozoravam i podsećam, i na kraju rezultat napravite, rezultat koji, još jednom, 70 godina pre vas niko napravio nije, a kažu da je još starija ideja o tome da se tu napravi put koji će da povezuje srce Evrope sa njenim jugom.

Gospodin Babić je u tome učestvovao i na to je sigurno ponosan i treba to imati na umu čemu ko od nas ovde služi. Ali ako pričamo o dubiozama, još jednom, 21 milijarda i nešto je plus, a ne minus u našem budžetu u ovom trenutku, 180 miliona evra je plus, a ne minus u Srbiji. Kako nas vide drugi i da li misle da smo u dubiozi ili misle nešto drugo?

Evo, samo jedan podatak, 2018. godine dobili smo ocenu BB uz pozitivne izglede, u Izveštaju Agencije „Standard i Purs“, dakle reč je o rejtingu Srbije. Kažu, citiram vam sad ovo – ovo je najviši rejting koji je Republika Srbija do sad dobila od kompanije „Standard i Purs“ od 1. novembra 2004. godine, od kad se taj rejting dodeljuje. Tada je bio B+, u međuvremenu se menjao, da bismo sada završili na ovom, dakle, još jednom, BB uz pozitivne izglede. Što znači da ova agencija smatra da je Srbija danas na najvišem nivou finansijskog zdravlja i kondicije u ovom veku. To je pokazatelj bilo kakve dubioze ili, zapravo, dobrog stanja u državi Srbiji.

To smo uspeli da napravimo, to smo uspeli da izgradimo, na to treba da budemo samo ponosni, ne da pokušavamo da budemo negde sitno pakosni, ne treba nam to. Treba samo da kažemo – odlično je, svaka čast za posao. Zahvaljujući tome mi možemo danas da održavamo sve ono što smo napravili. Zahvaljujući tome mi možemo da zidamo dalje. Bože zdravlja, možda i doguramo do toga da jednog dana svi imaju i po onaj čuveni novi BMW, jel da.

Još kada bi ja sada mogao da zaboravim šta sam rekao, pa da prihvatim šta mi drugi kažu, samo još kad bih to mogao.

Dakle, javna preduzeća, ako pričamo o njima, kroz opet naočare koje koriste drugi koji nas gledaju sa strane, funkcionišu bolje, ne gore, nego bolje u odnosu na period kada smo započeli reforme. Nije u svakom preduzeću isto, to je tačno. Ima onih u kojima imao još dosta posla, ali kada se pogleda ukupno, to je bolje. I opet svake godine je za nijansu bolje nego prethodne, što i treba da bude onaj trend koji nas zanima sve zajedno. Nije zavlačenje ruke u džep, nego je upravo suprotno od toga, nego je ta odgovornost o kojoj mi sada pričamo, kada se stvaraju uslovi da plate rastu, kakvo je to zavlačenje ruke u džep kada platu u državi povećavate iz meseca u mesec i čitao sam podatke za državni sektor, ali nije samo o državnom sektoru reč. Ljudi koji dolaze u našu zemlju da ovde investiraju, koji predstavljaju te investitore, sami kažu, iz njihovih usta to izlazi.

Svako od tih povećanja onda motiviše nas, onda obavezuje nas privatnike da i mi obezbedimo odgovarajuće povećanje. Strani investitori kažu povećamo zbog toga što pokušavamo da pratimo mere koje preduzima Vlada Srbije, koja podstiče da to povećanje bude značajnije iz meseca u mesec. I ove godine ponovo. Čuli ste koliko i opet videćete jako brzo novo. Zato je ukupno i u privatnom sektoru to bio plus s vremenom. Zato je to ukupno sada oko 12%. To nije zavlačenje ruke u džep, to je taj odgovoran odnos.

Kada pričamo o tome šta smo mi u ovoj zemlji uspeli da izgradimo, pa je bilo komentara na temu da li je samo novi autoput jedino što se promenilo na temu puteva uopšte. Pa nije, pričali smo o tome kada je bila rasprava juče, preko 400 km puteva je ono o čemu mi govorimo, kao rezultatu. I mnogi od postojećih puteva, naravno, saniraju se, naravno dovode u drastično bolje stanje nego što je bilo stanje u kom su zatečeni. To su sve stvari koje mi imamo odakle da finansiramo da bi projekat izveli, da bi realizovali. A sa druge strane onda kada ga završimo imamo odakle da finansiramo njegovo održavanje. To je suština priče. Imamo odakle.

Nije promena vrednosti nečega dva dinara ili 22 dinara, sama po sebi tema, koliko pitanje imate li odakle. Neka je dva dinara, ako nemate odakle, to je veliki problem, to je veliki problem. Onda tih dva dinara morate da pronađete negde, po pravilu onaj ko zna da su vam neophodni će vam dati to skupo. Onda ulazite u onaj začarani krug, onu spiralu propadanja u kojoj su nas ostavili do 2012. godine. Zaduženi na sve strane, po nenormalnim uslovima. Ko će to da vraća sutra? Pitaj boga, nije ni važno.

Međutim, uspeli smo da te stvari promenimo. Ima to veze sa aktivnostima ministra finansija gospodina Malog. Zahvaljujući tome i ovim rejtinzima koje sam pročitao malopre, o ovom načinu kako nas sve doživljava danas mi uspevamo danas da pronađemo odgovarajući novac da te skupe obaveze zamenimo drastično povoljnije. Znate koliko se na taj način na godišnjem nivou uštedi? Pa stotine miliona evra, ali opet pričamo o plus, pričamo o stotinama miliona koje imamo na onoj dobroj pozitivnoj strani, koje posle imamo gde da uložimo.

Dva dinara ili 22 dinara danas za Srbiju je nešto što ona može da iznese. Dva dinara u neko vreme koje je siguran sam duboka ružna prošlost bio je samo strašan problem u ogromnoj meri nemoguća misija. Kada se neozbiljni i neodgovorni ljudi staraju o državi onda je ostave u tom stanju u kom je i dva dinara problem, kada se radi potpuno drugačije, pa ljudi poput Aleksandra Vučića i političkih predstavnika SNS se staraju o državi. E, onda mi možemo da imamo i taj autoput kojeg nije bilo 70 godina i možemo da imamo oko 200 novih fabrika u stotinama hiljada da brojimo nova radna mesta i da kažemo nije nama cilj da se zadovoljavamo sa 22 dinara, pa da se onda među sobom svađamo, da li će da budu obezbeđeni na ovaj ili onaj način.

Ako ide preko države sve je to narodni novac. Nije važno da li ste ga dali uz priznanicu, uplatnicu, za neki račun ili na licu mesta za neku uslugu, to je sve narodni novac, sve je ista zajednička kasa. Dakle, još jednom ne treba da se time bavite, nego pitanjem imate li odakle i da li vam je to problem. Danas Srbiji to apsolutno nije problem i dok radi ovako ozbiljno, dok nastavlja da povećava prihode i plate i penzije, a nastavlja da povećava, ne da neće biti problem ili da će biti manje, nego apsolutno neće biti tema za Srbiju koja hoće da se takmiči sama sa sobom, ali i sa drugima za Srbiju koja još jednom hoće da pobeđuje. Mi danas znamo da je to naša obaveza i to je naša razlika u odnosu na vreme koje smo prošli. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Ovo što sam planirao da kažem staće i u dva minuta svakako.

Što se tiče vidne zabrinutosti koja je upravo pokazana od strane predlagača amandmana za poštovanje evropskih standarda i normi, moram da priznam da je sasvim simpatična. Inače, mi smo pričali ovih dana na tu temu. Moram da primetim da je potpuno na liniji one politike koju su potvrdile i druge njegove kolege iz poslaničke grupe, da se njihova poslanička grupa i dan danas zalaže za članstvo Srbije u EU, pa verovatno otud i ova očigledna zabrinutost za poštovanje evropskih standarda, uslova vezanih za poglavlja ili procese na bilo koji način. Moram da primetim, simpatično je to u potpunosti.

Istine radi, što se tiče predsednika Republike Aleksandra Vučića i Nacionalnog konventa, tom prilikom zaista se govorilo i o potrebi da se vode transparentni postupci, pitanje javnih nabavki takođe. Tom prilikom Aleksandar Vučić je rekao – evo, vi iz Evrope, pomozite nam ako mislite da nešto treba da radimo malo bolje, kako mi to da budemo transparentni kada je reč o onim vrhunskim strateškim projektima, mi ćemo svakako da poslušamo ako vi imate neku dobru ideju koju mi do sada nismo primenili. Bili su oni zadovoljni tim odgovorom, ali ja nisam čuo, niti verujem da ću čuti da je došlo do bilo kakvog predloga u tom smeru, znate iz kog razloga, što i oni u svojim zemljama, kada je reč o krupnim projektima, najkrupnijim projektima, projektima od strateške važnosti, postupaju na isti način na koji postupa i Srbija, na isti način. To se ne kosi ni sa njihovim standardima ni sa njihovom praksom, sa praksom ponajmanje.

Što se tiče prakse u Srbiji, treba da se podsetimo svi zajedno da nije prvi put da se posebnim zakonom utvrđuje javni interes, upravo kada je reč o najvažnijim projektima, o projektima od strateške važnosti. Da li se poslanička grupa kojoj pripada predlagač amandmana nešto bunila ili žalila kada smo mi takođe posebnim zakonom utvrđivali postojanje interesa, na primer, u slučaju "Beograda na vodi"? Ne bih rekao.

(Predsedavajući: Vreme.)

Samo da završim rečenicu, gospodine predsedavajući.

Naprotiv, mislim da podržavaju taj projekat.

Da li se bunio i brinuo za evropske standarde kada smo utvrđivali poseban interes na temu gasovoda "Južni tok"? Ne bih rekao da jeste. Naprotiv, mislim da podržava taj projekat.

Da li su se bunili kada smo posebnim zakonima regulisali pitanja od ogromne važnosti za "Železaru Smederevo"? Opet ne i opet - zato što podržavaju takve projekte.

Tako da mislim ako podržavaju i ovaj projekat, a kažu da podržavaju, onda postoji samo dobrih razloga da podrže i ovaj zakon. Hvala.

Na temu ko je isti i po čemu. Isti su oni koji u ovoj sali, baš kao i ovi iz šatora, iz šume, izvan sale, govore da nekih 300 ili koliko miliona, zamislite, mi hoćemo da ukrademo. Po tome se, recimo, ne razlikuju ni najmanje.

Po čemu još? Gledam odgovor na amandman i potpuno je u pravu Ministarstvo. Dakle, Predlogom zakona, kako je dostavljen Narodnoj skupštini, nudi se građanima više. Više opcija im se nudi, nego što se predlaže amandmanom.

Onda kada čujem da sada neko štiti građane ovim što predlaže, ja mogu samo da zaključim da ne poznaje svoj amandman, a i u tome su isti sa onima koji su u tom šatoru ili šatora više nema. Mislim da su nestali šatori. Sada su negde po Srbiji. Ne znam gde su ih odneli. I oni, takođe, ne znaju šta predlažu. Danas su držali konferenciju za medije ovde u centralnom holu. Mislim da je Jeremićev poslanik došao da kaže da je on podneo amandman, da on zna da ga zla većina u parlamentu neće usvojiti, ali, eto, to bi moglo da spase ovaj zakon. On ne zna šta je sa njegovim amandmanom, baš kao što izgleda ne znaju ni neki u ovoj sali. Taj amandman je on posle povukao, ali izgleda da o tome nije obavešten. Dostavili su zahtev i on i ovi šta sa njim čine poslaničku grupu da povlače amandman, ali ne poznavanje sopstvenih amandmana izgleda je još jedna sličnost.

U čemu su još isti oni koji kritikuju apsolutno sve što mogu i ne mogu da smisle, Aleksandra Vučića i SNS? Isti su u tome što očigledno shvataju da neće moći nikada da konkurišu u toj vrsti rezultata koje postižemo mi. Da li se to kaže isti u zavisti, ne znam, ali su sami zaključili da su u mnogo stvari apsolutno isti. Između ostalog, udružili su se u Starom gradu da pokažu koliko mogu da budu složni zato što se dobro razumeju, zato što su izgleda iz ugla jednih, drugih, trećih oni apsolutno isti. Mislim da je ovo dobar odgovor na pitanje ko je ovde isti i po čemu. Hvala lepo.

Pošto je bilo dosta ovog direktnog obraćanja, sa nekim vrlo zanimljivim porukama…

(Predsedavajući: Izvinjavam se, vi ćete repliku.)

Može.

Dakle pošto je bilo dosta direktno obraćanja sa nekim vrlo zanimljivim porukama moram da primetim da član 6. ne kaže baš ništa od ovoga što bi izgleda predlagaču amandmana trebalo da smeta, odnosno ne kaže da će neko da uđe u EU i da će iz nje da izađe, neće ni da potencira da li je ona stvar budućnosti ili prošlosti, nego prosto kaže, radi se na osnovu preporuka Evropske komisije i međunarodne dobre prakse.

Predlagač bi želeo da tu stoji smo na osnovu preporuka međunarodne dobre prakse, jel tako? Tako da bi on svojim predlogom obuhvatio i ono što dolazi i od strane zvanične Evrope, odnosno Evropske komisije, uz sve ostalo. Dakle, ne bi to eliminisao ni kada bi bilo ovako kako on predlaže formulaciju. Nešto drugo je ovde, naravno, bilo mnogo zanimljivije, ne ovo kakav će raspored reči u rečenici da bude. To su poruke. Dakle, da li je nešto za nas korisno ili nije korisno.

Evo, na jednom jedinom primeru, na primeru današnjeg dana. Danas se čini mi se u Novom Pazaru zvanično uručuju ključevi za više socijalnih stanova. Dakle, biće obradovano više porodica. To će učiniti predstavnici Vlade Srbije zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji, jer je iza toga, između ostalog i taj evropski novac.

Mislim da je to jedan vrlo konkretan odgovor na pitanje - da li je za državu Srbiju i njene građane korisno što imamo dobru saradnju, što možemo da konkurišemo za različita sredstava. Ta sredstva se, naravno, odnose, ne samo na resor nauke, a tamo su mnogo veća od bilo čega o čemu smo mi govorili danas, mi smo o tome pričali u načelnoj raspravi, mi tu govorimo doslovce o desetinama miliona evra, od evropskih projekata koji jesu zasnovani na preporukama i standardima Evropske komisije, a na kojima učestvuju naši istraživači i ovi mladi istraživači, kojima smo obezbedili budućnost i perspektivu u Srbiji, stabilne izvore finansiranja, dobra radna mesta, ovim zakonom i dobro rešenje da budu stambeno obezbeđeni. Ali, oni zajedno sa svojim kolegama iz Evrope, ako želite u širem smislu, konkurišu i realizuju projekte koji donose izvanredan novac, dakle, reč je o desetinama miliona evra.

Za mnoge oblasti društvene delatnosti i za mnoge delove naše zemlje koji jesu siromašni i imaju veće potrebe, prilika da se konkuriše za takav novac je izvanredno važna i ja mislim da u njoj nema ništa sporno ni loše, dakle svakome to čini neposredno dobro, a da li taj neko lično, intimno, politički želi da bude član ove ili one organizacije ili političke zajednice, nema apsolutno nikakve veze sa tim, pa nema ni konkretna nauka.

Poslednja rečenica, ako ćemo da stvar svedemo na to, da li se slažete sa nečim političkim ocenama ili ne, možemo i o tome da raspravljamo, mada možda nije mesto, ali onda bi predlagač amandmana morao dobro da razmisli o nivou slaganja sa Semo Fabricijom, neposredno koji dolazi iz redova narodnih poslanika SRS, to je izvanredno interesantna tema ako želite da pričamo o njoj.

Ja se svakako nikad nisam bavio ovim kategorijama, ko je poturica, ko je Turčin, kako je malo pre rečeno, niti mi pada na pamet. Ali ja, za razliku od predlagača amandmana, baš volim da raspravljam sa onima koji su skloni da promene svoje mišljenje preko noći. Na primer, sa predlagačem amandmana i ostatkom poslaničke grupe koja sada, izgleda, ima problem sa tim da se ne seća da su 2008. godine reči njihovog lidera glasile doslovce - Mi želimo, dakle oni žele, da budu ravnopravan partner u Evropskoj uniji, sa Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije. Dakle, to su nekada mislili i u te su se reči nekada, mogu da kažem, i zaklinjali, njima su aplaudirali, pa su preko noći preumili. Meni je uvek zanimljivo da kad pričamo prema odnosu prema EU, da se toga zajedno i podsetimo.

Što se tiče pitanja šta je za građane Srbije korisno i šta ko gde vidi, najvažnije je ono što je rekao poslednje gospodin predlagač amandmana - šta je kome ovde najvažnije. Nama je, i mi to ne krijemo i to uvek otvoreno kažemo, najvažnije šta je interes Srbije. Dakle, jel interes Srbije da možemo da obezbedimo našim građanima tamo gde je potrebno kvalitetne stanove? Jeste. Jel dobra stvar kada za to obezbedimo evropski novac? Opet jeste. Jel interes da za naše mlade istraživače obezbedimo dobre projekte? Opet, nedvosmisleno, da. Da li je dobar način da to uradimo tako što ćemo i za to konkurisati za evropske fondove? Ponovo da.

Kome u ovoj zemlji može da smeta što imamo dobru robnu razmenu, odnosno dobar plasman naših proizvoda, bilo gde u svetu? Nikome to ne smeta. Svi su samo zadovoljni kad je tako. I kad je 75%, otprilike, neka bude 70%, poslednji podatak, te razmene sa zemljama Evropske unije ili tog prostora, šta to kome ima da smeta? Naravno da ne smeta, svi smatraju da je to dobro. Ne bi bilo bolje da ostanemo bez mogućnosti da na taj način interreagujemo sa svetom. Nema alternative za to, ako pogledate gde se nalazimo geografski.

Šta je sporno u tome što 70% opet bespovratnih sredstava, od svih koje dobijamo, mi dobijamo sa te strane? Nema ništa sporno. Opet mi to koristimo, zato što je to za nas dobro, tako što ćemo mi da uložimo u našu infrastrukturu, tako što ćemo mi negde da podstaknemo neki biznis. Između ostalog, pošto je bilo reči o odnosu u kontekstu rodne ravnopravnosti, i da podstaknemo, kao što danas radimo, danas nove grantove uručujemo, žensko preduzetništvo. To su sve korisne stvari za građane Srbije.

Šta je ko nekada mislio ili nije mislio, ali je aplaudirao zato što je tako rekao predsednik njegove stranke, to je samo problem tog jednog čoveka. Ali, šta je korisno za građane Srbije, to treba da bude naša zajednička briga.

Mi se, kao što vidite, na taj način ponašamo, pa zbog toga možda mi od tih građana i imamo podršku ovoliku koliku imamo. A ovi što vole da pričaju o nekim zanimljivim paralelama, Turci, nisu Turci, itd, gde se oni danas nalaze i zbog čega? To je pitanje za njih.

Glavni izvozni partneri Republike Srbije - pod jedan, Italija, oko 2,4 milijarde dolara, Nemačka, 2,3 milijarde, Bosna i Hercegovina - 1,5 milijarde, Rumunija - 1,14, Rusija - 1,02, Crna Gora - 900 miliona, Mađarska - 775 miliona, Severna Makedonija - 740, Bugarska - 725, Slovenija, itd. Šta nisu, nisu glavni izvozni partneri? Hajde, razmislite još jednom.

Dakle, pričamo o konkretnim stvarima, vrlo ozbiljno i vrlo realno. Je li ovo realnost u Srbiji? Jeste. Ko je uspeo da ponudi odgovarajuću alternativu, ali ne na rečima, nego konkretno delima? Gde ste, na primer, vi pronašli novo, fantastično tržište, koje se meri milijardama dolara? Ako hoćete da pričamo ozbiljno, dajte onda tržište koje se meri milijardama dolara, pa da vidimo šta mi tom tržištu možemo da ponudimo, kakve su cene na tom tržištu, sa kim bi se takmičili, ko bi želeo da mi na tom tržištu učestvujemo i sa čim, pa da zamenimo, evo, koliko, kad se ovo sabere što sam vam sad ispričao, to je jedno sedam ili osam milijardi, vezano za izvoz, samo izvoz, u zemlje sa kojima smatrate da ne treba da imamo nikakvu saradnju.

Ja mislim da je potpuno besmisleno pričati dalje na tu temu, jer ja takav odgovor neću dobiti. Ne zato što vi ne možete da ga date lično, već zato što takvog odgovora nema, ne postoji.

Oko 50 hiljada ljudi smo pomenuli da samo nemačke kompanije zapošljavaju u Srbiji. Smatrate da nije dobro, da nisu kvalitetni poslovi. Možda neki poslovi poput hiljadu i po, dve hiljade evra plate, neto, mesečno, a i takvih kompanija ima, vama nisu dobri. Stvar ukusa, svakako. Dajte alternativu.

Gde ide 50.000 ljudi onog momenta kada mi zaključimo da ste vi u pravu, da je to sve štetno i kažemo – sada ćemo da raskidamo i da tražimo neke druge puteve i neka druga rešenja?

Kažem vam unapred, ni tu odgovor nećemo čuti ne zbog toga što ne postoji odgovarajuća sposobnost onoga koga pitam da pruži odgovor, nego zato što takvog odgovora nema.

Dakle, da se desetoro ljudi tamo nađe i da se zamisle ceo dan, neće moći da mi kažu e tih 50.000 ljudi radiće takve i takve poslove od sutra sa tolikom i tolikom platom da im bude mnogo bolje.

Što se tiče promena, Evropa se menja, nije sporno. Sve se menja. Menja se i Srbija. Menja se čitava planeta. Ali, drago mi je što smo upravo čuli da postoje neke stvari koje su konstantne, da SRS ne menja svoje mišljenje, da i dalje želi da bude ravnopravan partner u EU. Uzgred, budi rečeno, to ste rekli par meseci nakon što je većina evropskih zemalja priznala tzv. nezavisno Kosovo. Tada to nije smetalo, a izgleda, ako ne menjate mišljenje, ne smeta ni sada.

Dobro, pošto smo došli do toga da je, sudeći po rečima gospodina Mirčića, najvažnije iskustvo, ja baš zbog toga što cenim da je on veoma iskusan u plasmanu robe u Rusiju, jel tako, to bi trebalo da zaključim iz njegovog izlaganja, i u robnoj razmeni sa Rusijom, želim da o tome prodiskutujemo još malo više.

Nisam ja malo pre čitao nikakve procente, ali mogu i procente da vam pročita, nije nikakav problem. Znači, onaj izvoz u Italiju nosi 12,3% ukupnog izvoza Srbije. U Nemačku 11,9%. Reč je o, redom, 2,4 i 2,3 milijarde. Može to da se nekome ne sviđa i može on da kaže – loš je kvalitet tog izvoza, ali su loše vrednosti, 2,3 milijarde, 2,4 milijarde, BiH 1,5, Rumunija 1,14. Voleo bih da je veći izvoz u Rusiju, kao što bih voleo da je veći izvoz u bilo koju zemlju sveta. Što veći izvoz ima Srbija, bolje Srbiji. To je jasna stvar.

Rusija je jedan, dva, tri, četiri, peta po redu, kada pričamo o izvozu. Ako gospodin Mirčić, kao čovek sa velikim iskustvom u plasmanu robe u Rusiju, može da pomogne da mi taj nivo učinimo dva, tri, pet puta većim, mislim da je više nego dobrodošao. Ali, samim tim što je odgovorio na moje prethodno pitanje tako kako je odgovorio, jasno mi je koliko može da pomogne i koliko ga to uopšte zanima.

Za vašu informaciju, ako je neko uspostavio dobre političke odnose sa Ruskom Federacijom, to su Aleksandar Vučić i Vlada Srbije koju podržava SNS. Da li to moram da vam objašnjavam? Da li treba danas da ponavljamo kakve sve fantastične zajedničke stvari radimo sa Rusijom, a koje su bile potpuno nezamislive u vreme prethodnog režima i onog onakvog Borisa Tadića, ali i onih njegovih Đilasa, njega znate, jel tako, sećate ga se, sarađivali ste sa njim, Jeremića i ostalih. Toga nekada nije bilo.

Dakle, ovog što danas Srbija ima, mislim da možete da budete samo zadovoljni tim nivoom. I kada pričamo o Kosovu i Metohiji, činjenicom da danas Srbija uspeva da izdejstvuje povlačenje priznanja tzv. „nezavisnosti“.

Trinaest priznanja mi smo uspeli da izdejstvujemo da se povuče i to je valjda jasan, konkretan pokazatelj odnosa prema tom pitanju. Ko je još mogao da se pohvali tako nečim? Tadić, nikad. Vaš Đilas, nikad. Ne znam da li ste vi učestvovali u ovim naporima da se neko priznanje povuče? Ja mislim da niste, ali bilo bi dobro da pomognete oko toga, kao i oko uvećanog plasmana u Rusiju koji se meri milijardama dolara.

I vi i ja znamo koliko je to realno, nego ono što je jako važno, pošto ste rekli da su podaci improvizacija, da se držimo onih stvari koje su nesporno jasne, nesporno je jasno da postoje principi koji se u politici ne menjaju, koji traju, kako beše, stoje postojano“ kano klisurina“. Takav je princip koji ste vi danas potvrdili, SRS, da i dalje smatra da Srbija treba da bude ravnopravan partner u EU, kao što je mislila i 2008. godine. Ja na toj principijelnosti samo želim da čestitam, ništa više.

Eto, od priča o izvozu i međunarodnoj saradnji, dođosmo do Đilasa. Moram da priznam da je fantastično išao razvoj ove diskusije, razumem i zašto. Zaista, nisam ni očekivao kada sam malopre rekao - pozivam predlagača amandmana da da predlog, da kaže, da on objasni kako ćemo mi to da upetostručimo, npr. izvoz u Rusiju, da on to može da uradi, niti da mi odgovori, a gde će, recimo, 50 hiljada ljudi koji su građani ove zemlje, građani Srbije, a rade u nemačkim kompanijama u Srbiji, gde će, ako mi sada uzmemo njega i poslušamo? I ko su ti ljudi uopšte koji u tim firmama rade, tim koje ste vi sad pozatvarali, jer smatrate da nisu dobre, jer su sa neke druge planete? Ne, ja bih rekao da je reč o vrednim građanima Srbije koji pošteno rade svoj posao i koji su zadovoljni poslom koji imaju, a nisu ga imali u vreme tog Đilasa, kog ste se opet uhvatili, moram da priznam, na interesantan način.

Znate, da Đilas uzme pa nekog pošalje, kao što je slao predstavnike SRS, u javna preduzeća, u upravne i nadzorne odbore, teško će moći da se kaže – to je kao kad ja učestvujem ovde u radu skupštinskog odbora, odbora Skupštine Srbije. Koga smo mi poslali u neko javno preduzeće da tamo primi dobru apanažu, a zbog toga što nam je politički koristan da se obračuna sa nekim kog ne volimo? A, Đilas je tada imao jasnu računicu, hteo je obračun sa SNS, jer smo mi bili najveća opozicija, a ne neko drugi, jer smo mi na kraju smenili taj režim, a ne neko drugi. I, ako je teško, ako nekog duša boli da priča o tim vremenima i da se toga seća, evo, ne mora, nek se bavi sadašnjim trenutkom.

Ko je u koaliciji na opštini Stari Grad sa ovim Đilasovim Bastaćem? Da nisu opet ti isti i da nemaju opet od toga neku korist nije na nivou angažmana u odboru Skupštine Srbije, nego je malo više na nivou angažmana upravnom ili nadzornom odboru koji šalje Dragan Đilas, naravno uz odgovarajuću platu?

Dakle, ako ćemo o tim stvarima, možemo, nije nikakav problem. Znate da smo na tu temu spremni i za nju više nego oni.

Ali, što se tiče odnosa sa Ruskom Federacijom, ja mislim da taj nivo odnosa, koji ne želite da komentarišete, jer ste zaista svesni, nikada nije bio na ovako dobrom, visokom nivou, doslovce najbolje opisuje jedna činjenica i ja ću na tu činjenicu ovog trenutka da podsetim. Posle mnogo decenija ono odličje koje su nosili najveći državnici i vladari, ljudi koji su bili na čelu države u vreme kada je Srbija, ili Jugoslavija bila monarhija, ali i najistaknutiji političari i predsednici Vlade, ponovo došlo u ovu zemlju i ponovo se nalazi na grudima čoveka koji Srbiju predvodi. Poslednji je dobio još davnih godina Nikola Pašić, a onda, pre neki mesec ko? Aleksandar Vučić. Orden Aleksandra Nevskog danas nosi predsednik Srbije. Dobio ga je lično od predsednika Ruske Federacije i on mu ga je lično uručio.

Ako vam to nije pokazatelj koji nivo razumevanja, saradnje, ali ne samo nekog partnerskog odnosa, već iskrenog prijateljstva, mi imamo danas, ja mislim da bolji primer nećete naći, u Srbiji ne sigurno bar sto godina da pogledate unazad.

Hvala.

Rekoh malopre i nisam se pokajao, naprotiv. Zanimljivo je kako se razvija ova rasprava, od odnosa sa EU skočili smo bili malo na Đilasa, da se podsetimo njegovih upravnih i nadzornih odbora na kojima vam je bilo lepo, jel tako, došli do Bastaća, malo razgovarali opet o Ruskoj Federaciji, pa odosmo duboko u poljoprivredu.

Ali, kad smo kod te poljoprivrede i tih malinara, šta mislite, tri put pogađajte, slobodno, gde je njihovo glavno tržište? Gde idu te maline najviše? Pa, ako se opet ispostavi da je zapadna Evropa, ne znam šta ćemo onda.

Zahvaljujući upravo Aleksandru Vučiću i politici koju provode vlade koje podržava SNS, mi imamo danas u Srbiji banke koje dolaze iz tog dela sveta sa kojim vi želite što veću i što bolju saradnju. To nije sporno. Toga smo se mi podsetili, čini mi se, na prošloj ili pretprošloj sednici ovde, podsetili da, npr, danas imamo u Srbiji Kinesku banku. Tad ste rekli – to je to, svaka čast. Ali, jel to znači da smo sav posao obavili i da istog momenta mi možemo da presečemo saradnju sa bilo kim drugim na svetu i odreknemo se svakog drugog tržišta? Znate i sami odgovor. I potpuno je besmisleno da mi trošimo vreme na raspravu oko toga kako taj odgovor može ili treba da glasi.

U milijardama sam pročitao izvoz koji bi trebalo kompenzovati na drugoj strani. Tog prostora nema, tog drugog tržišta nema. Ima samo pameti, odgovornog i ozbiljnog ponašanja da se Srbija stara o sebi, pa da tamo gde može da uspostavlja ekonomske odnose koji joj koriste, a izvoz svakako koristi, da to uradi na pravi način, tako da zaštiti svoj interes, svojih poljoprivrednih proizvođača, ali i svih drugih i ovih desetina hiljada radnika koji su pronašli sreću i hleb u kompanijama koje dolaze iz tog dela sveta.

Ako ćemo da pričamo o podsećanjima i tumačenjima odnosa na nivou ličnog, nema nikakvog problema, možemo i o tome. Koliko znate predsednika Srbije koji su dobili orden Aleksandra Nevskog? Setite se samo tih koje ste pomenuli malopre. Koliko je takvih ordena dobio Boris Tadić ili bilo ko drugi? Evo, neka bude i predsednik Vlade, ministar, nije bitno, pa da vidimo kakvo je to poštovanje koje su oni imali sa zvaničnim predstavnicima Ruske Federacije pa su zbog toga bili adekvatno uvažavani. Vi kažete da je to to.

Znate koliko ćemo imena da čujemo sad u odgovoru? Nula. Isto onoliko koliko smo čuli predloga za plasman proizvoda koji se meri milijardama, isto onoliko koliko smo čuli odgovora na pitanje gde će desetine hiljada ljudi da rade posle.

Kažete, kada SRS dođe na vlast videćete onda. Znate kad će da dođe? Kad ja čujem ko je od predsednika dobio orden Aleksandra Nevskog, e tad će da dođe.

Vrlo kratko gospodine predsedavajući, član 103. stav 8. i unapred vam kažem da ne treba da se izjašnjavamo oko toga, to je samo moj predlog vama. Pošto bi očigledno želeli ovde neki narodni poslanici da demonstriraju svoje veliko znanje, pošto o znanju pričaju i poznavanje Poslovnika, to je izvanredna prilika da se mi svi uverimo da poznaju Poslovnik u sadržaju člana 103. stav 8. i pitanja neadekvatnog odnosa prema vremenu za raspravu.

Nemam ja ništa protiv da kažu šta god im je na srcu. Nemam ja ništa protiv da saopšte šta ih eventualno tišti ili šta pamte od pre pauze, od pre par dana ili od prošle godine. Sve to je potpuno u redu, ali neka to rade kao i svi drugi narodni poslanici u skladu sa pravilima, što će reći od vremena svoje poslaničke grupe za raspravu. Dakle, neka se jave lepo u tom vremenu, neka kažu što god žele i nikakvih problema nemamo da pričamo o njima otvoreno. Ako žele da to urade nepošteno tako što će se kriti iza Poslovnika, e vama taj član 103. stav 8. daje mogućnost da za svo vreme koje su pokušali da na nepošten način iskoriste vi skratite njihovo vreme za raspravu.

Konkretno u ovom slučaju to bi značilo za najmanje dva puta po dva minuta i u tom smeru ide moj predlog vama, da to činite svaki puta kada se ovako nešto ponovi pa će verovatno neki ili u međuvremenu pokazati koliko znaju i koliko su naučili Poslovnik ili će, što je možda još korisnije, nešto korisno danas da nauče. Hvala lepo.

U vezi dva ili tri pitanja koja su pokrenuta prethodnim izlaganjem poslanika Ševarlića.

Postavio je pitanje da li se, kako je rekao, vlast nečega plaši, odnosno da li se plaši građana, konkretno, zbog toga što danas nije organizovan koncept glasanja dijaspore elektronskim putem. Tako je rečeno.

Dakle, pre svega, gospodin Rističević je potpuno u pravu. Mi godinama imamo već obezbeđenu mogućnost da ljudi koji ne stanuju trenutno na teritoriji Republike Srbije, a jesu njeni građani, učestvuju na izborima, da se korektno izjasne, u skladu sa onim što zakon predviđa i u skladu sa onim što je tekuća politička ponuda, o bilo kom nivou izbora da je reč. Dakle, pitanje da li mogu da se izjasne ti ljudi, apsolutno nije pitanje. To je potpuno jasno. To je notorna činjenica.

U tom smislu, ja ne vidim zašto bi se bilo ko nekoga plašio. Ponajmanje vidim da tu ima mesta bilo kakvom dvoumljenju na temu aktuelne vlasti, Vlade, ako želite, ili ako želite, predsednika Republike.

Zar nije najbolji mogući odgovor na pitanje da li se plaši građana u bilo kom smislu ili na bilo koji način Aleksandar Vučić, činjenica da je sa tim građanima neposredno, oči u oči, svakoga dana. Dakle, bukvalno svakoga dana. I kada obilazi Srbiju i objašnjava našu današnju politiku, ali i prikazuje rezultate svega onoga što smo postigli u poslednjih nekoliko godina, a zaista jesmo puno, od grada do grada, od opštine do opštine u ovoj zemlji, može da se čuje šta je za konkretnu lokalnu zajednicu učinjeno i postignuto, nego i kada god je reč o bilo kakvoj velikoj potrebi ljudi. Pre neki dan, na levoj obali Dunava, oči u oči sa ljudima je govorio i dogovorio se o tome kako će im se pomoći da se uredi ona infrastruktura koju decenijama nisu imali.

Možete da se setite neke prilike da je narodu bilo teško, bilo da je u pitanju poplava, klizište, šta treće, a da sa narodom nije bio, opet oči u oči, Aleksandar Vučić? Ja opet kažem - ne mogu da se setim. I to vam je odgovor na pitanje da li zaziremo od građana, da li ih se plašimo na bilo koji način.

Nikakve to veze nema, da znate, baš nikakve, sa elektronskim glasanjem, i to elektronskim iz Srbije ili iz dijaspore. Jer, ako biste vi, ne znam kako zamišljate to elektronsko glasanje, poslali mejl i rekli - ja, taj i taj, hoću da ovom prilikom glasam za tog i tog, to bi otprilike bilo na nivou sigurnosti glasa kao da uzmete sada vi parče hartije, napišete svojom rukom - ja hoću da glasam za tog i tog i pošaljete po nekome tu cedulju lokalnom biračkom odboru. Jel biste vi tako nešto prihvatili kao glas? Ja nisam siguran da biste.

A ako hoćete da sada pričamo o tome a kako se to radi na pravi način, kako se obezbeđuje i komunikaciona infrastruktura i mehanizmi zaštite, autentifikacije, kada je reč o tome da li ste vi taj za koga se izdajete, kako vam se čuva glas, kako se vrši prevencija da ga neko, dok je u digitalnom obliku, ne promeni, onda, kakav je to server na kom to treba da se nalazi i kojim putem to treba da dođe ako dolazi iz inostranstva, i iz Srbije, ali iz inostranstva pogotovo, ulazimo u mnogo dublju priču. Dakle, to je odgovor na sva pitanja što se tiče tehnike.

Što se tiče plašenja od građana, pogledajte još jednom kakav odnos sa tim građanima ima Aleksandar Vučić i setite se, mislim da ste bili na toj raspravi kad smo govorili o zakonu kojim smo rešili pitanje duga u švajcarskim francima, ko se dogovorio sa narodom da će to da bude rešeno i koji su modeli za Srbiju danas prijemčivi i mogući i koji su na kraju i bili primenjeni. Pa, opet taj Aleksandar Vučić, tako što je prešao ulicu kada je video da se ljudi okupljaju, pitao ih – o čemu je reč, ljudi, dajte da vidimo da se dogovorimo, rešenje da napravimo, sam samcit, bez ikakvog obezbeđenja, bez policijske pratnje, kao što čini svaki dan. To je naš odnos prema građanima i pokazatelj distance, koje naravno nema.

Znate li ko ima, gospodine Ševarliću, očigledno problem sa građanima, nesigurnost definitivno, ja mislim ta je nesigurnost zasnovana na izvesnom strahu, ako pričamo o strahu od ljudi? Pa, ovaj Dragan Đilas, Boško Obradović, sećate se čoveka koji je do juče rukovodio poslaničkom grupom kojoj ste pripadali i vi, koje više nema, zato što ste iz nje izašli i vi, ali i neki drugi, pa sad više nema nikako, Vuk Jeremić, dakle, sve te vajne veličine, koji smatraju da su mnogo veliki politički lideri u ovoj zemlji, naravno, listom sve sami pripadnici bivšeg režima, koji su se, kad se danas zapitate gde se ti ljudi nalaze, povukli u virtuelni svet. Jel ih vidite da negde pokušavaju sa narodom da razgovaraju, da se o nečemu dogovore, da nešto ponude? Znamo i vi i ja da nemaju šta, ali jel ih vidite uopšte negde da rade nešto? Pa, nema ih. Eno ih po ceo dan sede za onim tviter nalozima, mudruju nešto, veliki lideri u virtuelnom svetu, tviter političari, sa svojim tviter strankama i o tviter pokretima, nekakvim tviter zajednicama, mitinguju po tviter mitinzima i to je bukvalno sve što ti ljudi rade.

Ako pogledate na šta se svelo to njihovo okruženje, pa to je samo divljenje nekom virtuelnom svetu, nekom tviter nečemu. Tviter nečemu, bukvalno, ili tviter stručnjacima, tviter ekspertima za ne znam šta ili tviter novinarima. Svi se ti ljudi danas tamo po ceo božiji dan dive sami sebi, bukvalno doživljavaju oduševljenje kada imaju određeni broj nekih pratilaca, kako se to zove, lajkovanja, šerovanja i tako to. To je bukvalno kompletan njihov angažman.

Kad je reč o umišljenim političarima sa „Tvitera“, kada je reč o umišljenim ekspertima sa „Tvitera“ i kada je reč o umišljenim novinarima sa „Tivtera“, koji opet ništa drugo i ne rade, do eto sami sebe promovišu, i kad god vide tamo da im je iskočio neki palac ili neko srce, kako se to tamo grafički označava, oni smatraju da su nešto bitno za taj dan postigli.

Znate li zbog čega? Zbog te nesigurnosti iza koje, naravno, stoji taj strah koji ste pomenuli, ali ste ga pomenuli na pogrešnu adresu, zbog činjenice da u realnom svetu Aleksandru Vučiću, SNS, našoj politici i našem odnosu sa narodom ne mogu nikako da konkurišu.

Znate šta je još zanimljivije? Kad bi se na tom njihovom „Tviteru“ organizovali nekakvi izbori i tamo bi ih Aleksandar Vučić tukao sa 50% plus i zbog toga su, iako ušuškani u taj svoj virtuelni svet, izgleda i tamo strašno nezadovoljni.