Pozivam da se ne usvoji. Prvo, jer ne umeju da objasne šta će deci od šest meseci do jedne godine računar. Drugo, jer ne umeju da kažu koliko to sve zajedno košta. Hvala.

Da se ne usvoji, dame i gospodo, pod jedan, pobrkali su amandman, pod dva, još nam nisu rekli ono za računare.

Hvala.

Pošto predlagač priča o deci od tri godine, a napisao je od šest meseci, koliko zna šta je predložio, toliko će dobiti i Beograd. Zato da se ne usvoji.

Dakle, još jednom, pominjanje stranke kao osnov, ali hvala lepo, odlična prilika da prokomentarišemo i ono što se čulo u dosadašnjoj raspravi, a verovatno traži po rečenicu ili bar po pitanje s naše strane.

Naravno da uopšte nije pitanje da li treba ili ne treba ovoj sali, ovoj Skupštini folklor, ruganje, uvrede, napadi na žene.

Što se nas tiče to je više nego jasna stvar. Naravno da ne treba. Samo mala napomena, nemojmo onda da te stvari ni da radimo sa druge strane, ni da ih tolerišemo, podstičemo i ohrabrujemo. Ako toga nema sa te strane, neće ga biti uopšte. To je valjda više nego jasno.

Što se tiče 1990-tih i 2000-tih, imamo mi više nego jasno sećanje na njih. Hvala na brizi. Između ostalog, i zbog toga se i staramo da to sećanje ne izbledi kod građana koji sve ovo prate, baš zbog toga što smatramo da je važno sećati se stvari na pravi načni, baš onako kako su bile i uvažavati svačiju ulogu u svemu tome. Nažalost, oni koji sede sa druge strane, što je nečija uloga u svemu tome bila ne tako časna, to nije stvar nad kojom se mi brinemo.

Ali, pitanje obaveza za poslodavca koji treba da nekoga zaposli sutra. Samo kratak komentar, pošto je to više puta pomenuto danas. Kakve obaveze za te poslodavce postoje sada? Koliko je to velika i snažna obaveza koja postoji sada, pa će biti ugrožena kada usvojimo zakon o dualnom obrazovanju? To neko da objasni, pa možda ima smisla da ponovi tu tezu iznova. Neće objasniti niko, kažem vam ponovo, kao što neće objasniti ni ono, koliko je tačno subvencija odobreno domaćim, a koliko stranim pravnim licima. Jasno je da mi nećemo taj odgovor čuti dok traje ova sednica.

Da u zemljama, na koje se ugledamo, niko ne bi platio učenika ispod minimalca. Jedno nagradno pitanje za danas, ti što to iznose kao vrhunski zaključak ove rasprave, da nam kažu koliko iznosi, na primer, minimalna cena rada u Švajcarskoj? Evo, to da nam odgovore. Mislim da će odgovor i za njih same biti više nego interesantan.

Što se tiče, i time završavam gospodine predsedavajući, uloge Privredne komore Srbije, pročitajte najzad tu strategiju o kojoj govorite tako, možda ćete baš tamo pronaći to što vas zanima.

Dobro, pošto smo izgleda došli u period kad se postavljaju pitanja, je li tako, tako sam ja ovo razumeo?

Naravno da su potpune besmislice da se nešto radi ispod minimalnih cena ili na nivou minimalnih cena. Postoji definisano koliko nešto mora da iznosi, a to nešto koliko mora najmanje je iznad tih minimalnih cena. To zna svako ko se uopšte potrudio da se malo zainteresuje za problematiku.

Prosečna plata u tim firmama koje vas toliko zanimaju takođe je poznata i objavljuje se baš tamo u tim nedeljnicima koji sve najgore i najcrnje pišu i o Aleksandru Vučiću i o SNS, pa im valjda iz tih razloga verujete. Oni kažu da je ta prosečna plata tolika da se poravna na godišnjem nivou na tih 12 do 14 meseci o kojima mi pričamo ovde onima koji žele da čuju i da razumeju, sa onim što u proseku ulaže država. Više nego jasno, čista priča.

Ali, s druge strane, pošto smo u tim pitanjima, evo, mene npr. zanima koliko je prethodni govornik ljudi zaposlio u svom vinogradu, ili vinskom podrumu, ili šta je već imao? Koliko je prosečne plate on tamo dao ljudima? Da li su bile na nivou minimalca i ili su bile bolje? Koliko su bile bolje? Koliko su puta bile veće od prosečne plate u njegovo vreme? Koliko je investitora doveo? Koliko je investitora pomogao domaćih, a koliko stranih, i koliko je to ukupno radnih mesta? Kolike su plate na svim tim radnim mestima? Koliko su puta bile veće od prosečne plate u Srbiji u njegovo vreme? Kada sve zajedno sumira i podvuče, kako bi ocenio sopstveno učešće u devastaciji države sa stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta? Koliko stotina hiljada manje bismo mi izgubili da on nije bio toliko uspešan u tim svojim programima? Eto, to bih ja voleo da čujem sada. Hvala.

Hvala na tome gospodine predsedavajući, gledaću i da ja ispoštujem sa svoje strane, pa da ne bude osnova da širimo priču dalje, ali ovo poslednje što sam čuo, verujte ne mogu a da ne prokomentarišem.

Dakle, ovo je bio vrhunaca licemerja danas. Zaista, vrhunac. Sve je lepo i sve tačno, pošteno učio, bilo šta završio, Skupština je laička, svako ima pravo da govori na svaku temu, ma sve savršeno, ali gde to da nam kažu oni koji su dojadili Bogu i narodu pričajući o tome da ne može da bude neki narodni poslanik predsednik nekog skupštinskog odbora zato što nije dovoljno stručan, zato što nije završio nešto što oni smatraju da treba da završi. I sad su se opametili pa drže lekcije ostalima da svaki poslanik može na svaku temu. Pa, jeste samo mi to pričamo sve vreme. Da li smo do nekoga doprli, videćemo. Videćemo, nisam baš neki optimista, ali pratićemo nastavak dana.

Hteo sam u stvari da zahvalim što odgovor na svoja pitanja nisam dobio malopre. Dakle, nisam ja čuo za koliko stotina hiljada izgubljenih radnih mesta mi stojimo bolje zahvaljujući onome što je sve znao samo izgleda nije baš sam posebno upošljavao. Nisam čuo koliko su to bile fenomenalne prosečne plate njegovom zaslugom. Evo, da pokažem svu dobru volju ovog sveta, da uvažim onih desetoro ljudi koji su zaposleni osamdeset i neke, pa da ja pretpostavljam da su bili zaposleni i u tim vinogradima. Znači, pola miliona ljudi na ulicu, a desetoro su pomogli. Ako je to bilans uspeha, što se mene tiče kapa dole.

U tom smislu i ne čudi me, što ljudi sa tim nivoom razumevanja i stručnosti u svakom smislu su u stanju da danas reklamiraju kroz neki program za Beograd da će sve ugovore u gradu Beogradu staviti na internet. Evo, koliko sutra samo da pobede, a kada ih se pita, što to niste uradili u svoje vreme, znate šta kažu – internet u naše vreme nije bio toliko razvijen pa nismo mogli. E, koliko je to ozbiljno toliko i sve ostalo što od njih možemo da čujemo. Tako da bih ja sa ovim ako se vi slažete završio, dovoljno su oni rekli sami o sebi i poslednja rečenica, gospodine predsedavajući, kultura i obrazovanje je bilo taman toliko da se samo čeka… (Isključen mikrofon.) Molim vas, dajte mi da završim.

Objašnjavali mi, dame i gospodo, nego kad neko ovde svraća samo onda kada nema šta drugo da radi ili kad mu je kod kuće dosadno, onda taj neko to i ne čuje. Na temu – mogu danas da se zaposle samo oni koji su u SNS, ili da rade, kako beše, sa perspektivom ili bez, objašnjavali mi i pominjali da ima ovde ne jedan, nego više primera, oni koji sede sa druge strane sale, a zaposleni su i to baš za državne institucije rade, i lepo tamo primaju platu, ništa im ne fali. Jesu li to onda članovi SNS ili tih stranaka koje predstavljaju ovde? Ja bih rekao da su ipak neki drugi. Jel beše članovi porodica tih ljudi, takođe, najnormalnije rade za državne institucije, razne institucije? Pominjali smo mi i brojne sudove i Agenciju za borbu protiv korupcije, evo i Narodnu skupštinu?

Da li to znači da su ti ljudi poslali članove svoje porodice u SNS? Biće ipak da nisu. Znaju oni vrlo dobro da nisu, nego je nešto drugo ovde u pitanju. Licemerje, ali i nepažnja. Nepažnja, dame i gospodo, jer baš neko na koga se te stvari odnose dođe ovde i kaže – ne može da se radi bez članstva u SNS, bez pola problema. Druga stvar, malopre je njegov kolega ustao i pričao, privatni vlasnik preduzeća traži, šta, rad i rezultate, ne zanimaju ga ni stranke, ni ostali bakrači, rekao je njegov čovek. Znači, to je osnov po kom se zapošljava u privatnom sektoru danas. Da li je tako? Da li ste odgovorili sami sebi ili trebam nešto da dodam? Jedna stvar, ne samo privatan poslodavac, država želi za ono što plaća rad i rezultate, ne samo danas, želela je i onda kada je bivši predsednik, a čuveni maneken na svoj posao dolazio u pola 12, pio kafu, ostajao do 12, 12,15, pa odatle na lep ručak, pa s ručka na još lepšu večeru, s večere u dobar noćni provod, na dobro spavanje, pa sutradan jovo nanovo, opet oko 11, pola 12 na posao. To su bili i rad i rezultati koje su oni isporučivali. Sve ostalo živ mi Todor da se čuje govor.

Biće kratko gospodine predsedavajući, član 106. i pitanje teme dnevnog reda.

Mislim da ne bi bilo loše, ne tražim da se glasa, samo malo da povedemo računa, da bi ova rasprava imala neki smisao. Da se povede računa i da se skrene pažnja, kad se dogodi, a sad se upravo dogodilo, da narodni poslanik promaši zakon o kom raspravlja. Da mu se ljubazno ukaže na to, pošto i dalje raspravljamo o ovom zakonu o dualnom obrazovanju, tek ćemo kasnije o zakonu koji se tiče predškolskog i osnovnoškolskog obrazovanja.

Tako da, verujem da je reč o nenamernoj pogrešci, ali kad se dogodi da se ukaže na to, čisto da ne bi narodni poslanik gubio vreme, ni svoje za raspravu, a i da kažem, da bi uvažili malo vreme i ostalih prisutnih i građana koji ovo gledaju.

Druga napomena nije više toliko za vas, koliko možda za tehničku službu. Ako postoji neki digitron da se doda narodnim poslanicima, jer ona prosečna vrednost udžbenika nikako se ne uklapa u onih 0,15% budžeta, ako smo tako čuli. Hvala vam.

Napoleon, kada ga već pominjemo, umeo je da kaže – postoji jedan zločin bez kazne, a to je kada drugim ljudima oduzmete vreme, potrošite ga uludo. E, upravo tome smo prisustvovali evo i sada u ovom obrazloženju koje je trebalo da znači teško je odrediti precizno šta. Još jednu tiradu, da, baš mislim na te što vole da dobacuju, te lepe, fine i kulturne ljude.

Da li su saznali ko je Nadežda Petrović, između ostalog? Nisu. Dobro, nisam ni očekivao da su saznali. Koji pričaju opet o nekom pravdoljubivom pristupu, jednakosti u društvu i borbi protiv disproporcija. Je li tako? LJudi koji su otkrili da postoji jednakost u šansama i jednakost u životnim uslovima, tek onda kada su odlukom naroda lišeni bilo kakve odgovornosti za staranje o državi. Zašto? Jer su pokazali da su potpuno nesposobni za staranje o državi, koji su tu svoju nesposobnost dokazali na najgori mogući način, tako što su uveli baš tu nejednakost u šansama i baš te disproporcije u životnim uslovima, time što su uništili priliku i perspektivu za mnoge mlade ljude u ovoj zemlji, time što su lično odgovorni za stotine hiljada izgubljenih radnih mesta, time što su njihove roditelje poslali na ulicu i koji se na te teme, evo i dan danas, veoma lepo, koliko vidim zabavljaju.

(Radoslav Milojičić: A zeka?)

Evo, onaj ko je lično odgovoran npr. za uništavanje, devastaciju sopstvene lokalne samouprave, kojom je upravljao a zadužio je za četiri milijarde dinara, svaka čast, taj se i dalje silno zabavlja, taj i dalje se smejulji i pokazuje prstima i njemu je sve to divno, lepo i zabavno.

Ne bi bilo loše, ako sretne kog mladog čoveka, iz te lokalne samouprave, koju je tako lepo i temeljno uništio, da ga pita da li je i njemu bilo smešno kada je bio gladan, kada mu je bilo hladno, kada nije imao struje i nije imao vode. Možda bude izvukao određene zaključke na temu, šta je kome u ovoj zemlji…

… i time završavam, smešno, šta zabavno i kakve su šanse ostavili ljudima iza sebe. Hvala lepo.
(Balša Božović: Da li imam pravo na repliku?)

Znači i za ovo pitanje Poslovnika i pristojnosti krivi su Aleksandar Vučić, Maja Gojković i parlamentarna većina. Samo da utvrdimo za šta tačno dame i gospodo, za to kada ustane poslanik žutog preduzeća histerično urla u mikrofon i onda u direktnom TV prenosu opsuje majku predsednici Skupštine. Tada je za tu pristojnost i taj Poslovnik kriva ona ili Aleksandar Vučić ili neko iz parlamentarne većine.

Ili kada neko od narodni poslanika opet žutog preduzeća nama ovamo ovde, viče da će nekome polomiti glavu i zove ga na hodnik. Nekoga nazove konjina, da li je tako bilo, volino, stoko ili đubre, za to smo krivi mi ili možda Maja Gojković ili ponajbolje Aleksandar Vučić iz njihove perspektive. Čudno se gledaju, nemaju pojma.

Ili one povrede koje smo pominjali kada neko fizički nasrne na predsednicu Narodne skupštine, a taj neko je, gle čuda, opet zahvaljujući silnim naporima da se izgradi demokratski kapacitet žutog preduzeća i došao u Narodnu skupštinu, jer su oni, čini mi se pozivali svoje simpatizere i glasače da te i takve ljude uvedu u Narodnu skupštinu, zato smo verovatno krivi mi ili Aleksandar Vučić ili Maja Gojković. Sami smo tražili da dođe neko ko će fizički nasrtati na nas, ko će ženama uvrtati ruke, koji će, šta su ono beše, takođe fenomenalno uradili, udarati žene pesnicom u lice. Jel tako, to je sve naša odgovornost, a ne onih koji su ih doveli u Narodnu skupštinu, koji su to biće i uradili namerno, sa jasnom željom da se takve stvari unesu ovde, sa jasnom željom da se takve stvari dešavaju baš nama.

Zašto nama? Možda zato što ti ljudi očigledno nisu u stanju da na drugi način konkurišu onima koji su očigledno od njih i bolji i uspešniji i koje narod i voli i razume i podržava, dakle, sve suprotno od onoga što je zaslužilo jedno žuto preduzeće, koje je zaslužilo da bude samo žuto preduzeće onda kada nije žuta banda ili žuti kartel, zbog te pristojnosti. Hvala.

Mada, ja već vidim da će opet da bude nekome nejasno, jel tako, šta je to sam uradio, pa repliku izazvao i nema pojma šta to znači, baš po tom Poslovniku koji toliko hvali, kada pomeneš neku poslaničku grupu ili stranku ili predsednika stranke, pojma nema. Evo, čudi se. Taj Poslovnik, toliko dobar, toliko sjajan, koji toliko hvali, izgleda tek sad počinje da otkriva polako, tek sad počinje da ga čita, evo danas, na ovoj sednici dok o tome raspravlja.

Dakle, moje pitanje je bilo – pristojnost i dostojanstvo. Odlično, samo šta je primer za to? Da li je primer, kada poslanik upravo iz redova onih koji se brinu nad pristojnošću i dostojanstvom, ustane i u mikrofon da to čuje cela Srbija, da to bude zabeleženo u direktnom prenosu, psuje predsednicu Narodne skupštine, da li je to pristojnost i dostojanstvo? Da li time može da zasluži, da mu se oduzme reč, da li time može da zasluži da se primeni taj Poslovnik i da dobije opomenu?

Koliko ja čitam ovaj Poslovnik, bogami da, a to je onda zloupotreba. Nije zloupotreba, to je, dame i gospodo, drskost, bahatost, to je bezobrazluk od strane onih koji su umislili, sami umislili, da su bogovi na zemlji, doslovce, da mogu da urade baš sve, da im je baš sve na ovom svetu dopušteno, da mogu, čak, i ono što je elementarna nepristojnost, nekorektnost, neljudsko i necivilizovano ponašanje, bilo gde na ovome svetu. Čoveka na ulici da zaustavite, da nije u životu video ovaj Poslovnik i da ga pitate da li je tako ponašanje u redu, reći će – nije. To je elementarna stvar, to je pristojnost. Ono što oni primenjuju, tu vrstu bahatosti, siledžijstva, svaki čovek će vam reći – to nije dobro. I, sada, ustane i kaže – neko ovde nešto zloupotrebljava.

Dame i gospodo, jedina zloupotreba kojoj smo mi svedočili, bila je zloupotreba prilike da se o ovoj državi i ovom narodu neko stara, a iskoristio je samo za sopstveni hir, sopstveni ćef i svoje dobro, a sve ostalo je temeljno uništio i upropastio. Bolje da se ne javlja više. Hvala lepo.

Čisto zbog pominjanja stranke i one opaske na temu čitanja.

Hajde, možda neko i ne stigne da pročita baš sav materijal koji može da ima neke veze sa ovim o čemu pričamo. Ne mislim tu samo na tekst zakona i na prateća obrazloženja, nego recimo i na tu strategiju o kojoj se dosta govorilo ovih dana. Desi se, neko ne stiže, nema vremena, ali šteta je kad se već dobije u mišljenju na predložene amandmane od strane predlagača zakona dobro, zaista kvalitetno napisano mišljenje, sa fenomenalnim obrazloženjem, da se bar to ne pročita.

Tu se upravo nalazi, to je ovaj materijal koji smo mi dobili u odgovoru na amandman na član prvi, odgovor na pitanje otkud Privredna komora i kontekst veze sa strategijom? Evo, bukvalno počinje rečenica – Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, i nastavlja – propisano je, između ostalog, direktno uključivanje poslodavca u kreiranje, razvoj i praćenje srednjeg stručnog obrazovanja, uspostavljanje održivog sistema socijalnog partnerstva u srednjem stručnom obrazovanju u Republici Srbiji. Pa kaže dalje – uvođenje poslodavaca u nastavni proces kao instruktora. Baš ova pitanja. Pa onda - razvijanje sistema akreditacije, sertifikacije poslodavaca kod kojih se realizuje praktična nastava, uključivanje bar 10% poslodavaca u realizaciju praktične nastave, donošenje odgovarajućeg zakona i podzakonskih akata.

Dakle, sve to po ovoj strategiji Privredna komora Srbije. Ja to kažem i zbog onoga ko je pomenuo, ali i zbog onih koji su se pozivali na strategiju i vezu sa Privrednom komorom i učešćem poslodavaca u procesu, evo je ovde ljudi.

Dakle, treba samo pogledati. Da li će neko da uvaži da se složi, to je druga stvar, ali nije s neba palo. Evo, gde se nalazi. No, kad smo već spomenuli Švajcarsku, na čemu zahvaljujem, jer su oni koji se razumeju sve u međuvremenu saznali. Kolika je minimalna cena rada u Švajcarskoj? Pričali smo o tome. Hvala.

Zbog pominjanja stranke i, kako beše, onih strašno neljudskih stvari koje su nezamislive u savremenom društvu i u Evropi 21. veka, a mi ih uvodimo kroz dualno obrazovanje.

Dakle, dame i gospodo, šta smo mi večeras zaključili? Tako nešto je nezamislivo u modernom svetu, posebno u Evropi, mi ga uvodimo sada, mi neljudi. U stvari, možda i nije nemoguće, možda ima u Švajcarskoj, ali dobro, to se ne računa.

Dakle, mi sada to strašno nešto uvodimo po prvi put i to je nezamislivo u Evropi, osim možda u Austriji, je li tako? A, dobro, ni to se ne računa. Dakle, to nema nigde na svetu, ponajmanje ima u Evropi, osim možda u Nemačkoj.

Hajde ljudi da se malo uozbiljimo, ako je ikako moguće. Dakle, to o čemu se ovde priča i što se uporno ponavlja, verovatno iz puste želje da se dovoljno puta ponovi da bi ga možda neko na kraju i prihvatio, eto, samo tako - na silu Boga. Neće ići, nikakav dečiji rad, dame i gospodo.

Učenje? O učenju mi pričamo ko hoće da razume i ko je u stanju da razume, ali priče o robovskom odnosu i o služenju vođi. Znate, taj nivo konstantnog ponavljanja jednog te istog, a očigledno pogrešnog, uvažavajući onoga ko te stvari radi, mogu da pripišem samo jednom mogućem razlogu. Naravno, to ne radi i to zaista kažem zato što ga maksimalno uvažavam. To ne radi zato što to on stvarno tako misli. Nemoguće je da to čovek stvarno tako misli. On to može da radi samo zato što to npr. zahteva izvesni vođa, kada o vođama pričamo. Kada sebi dozvoli da takve stvari ponavlja javno pred ovom salom i pred javnošću koja ovo gleda čovek samo zato što to od njega traži vođa, na najbolji mogući način pokazuje šta je to zapravo robovski rad. Primenjuje ga sam i u najmanju ruku pokazuje robovski moral. Hvala lepo.

Hvala lepo.

Hajdemo još malo, izgleda da je to potrebno s vremena na vreme, na temu elementarnog razmišljanja. Otvara neko ko je privatni vlasnik određene kompanije pogon ili fabriku i kako onda može da utiče bilo ko i na koji način se formira logika kojom taj neko određuje koga će zaposliti. Naravno, svako ko je privatni vlasnik određene firme gleda kako da pomogne samom sebi kao vlasniku, pa da zaposli nekoga ko je sposoban radnik, da zaposli nekog ko je dobar radnik, nekoga ko je vredan, nekoga ko je pedantan, nekoga ko ume da odradi posao i da obezbedi rezultat. To je valjda elementarna stvar.

Kakva stranka? Kakve besmislice mi slušamo ovde koji već put za redom? Dakle, kako može neko da ubedi čoveka da radi u interesu sopstvene štete, da upropasti sopstveno preduzeće zbog toga što je neko umislio da sada stranka može da zapošljava u takvim situacijama?

Pogledajte onda sastav kompanija koje u Srbiju dolaze, koje otvaraju te pogone, koji vam strašno smetaju, jer vas podsećaju na vašu nesposobnost. Pogledajte koliko je realnog sektora, koliko je privatnog kapitala u Srbiji danas i na čemu je težište kada govorimo o zapošljavanju i otvaranju novih radnih mesta, pa upravo na tom sektoru, upravo na takvim licima. Dakle, na privatnoj inicijativi, gde je elementarna poslovna logika početak i kraj svake logike. Onda se nađe neko pametan i kaže – ma ne, zapošljava se preko stranke. Znate zašto? Prvo, zato što misli da će na taj način da smanji odličan rezultat koji se postiže danas. Neće. Građani to vide, da ih prevari ne može. Drugo, jer misli da će time da smanji svoju sramotu, svoju katastrofu onog užasa koji je ostavio. Neće. Građani to jako dobro pamte. Treća stvar, jer nema šta drugo da kaže ni na ovoj sednici, kao ni na bilo kojoj drugoj. Hvala vam lepo.