Malo se čudim, zato što sam upravo čula kada je rečeno da predsednica Vlade čeka da odgovori a narodni poslanik koji me pozvao, između ostalog, sa 83 svojih drugih kolega da dođem ovde i predstavim izveštaj, kao, je odgovorio – e, to me jako interesuje. Eto, takav je odnos prema ovoj temi i pozivu koji ste valjda deklarativno uputili. Uopšte vas nije zanimao ovaj izveštaj, niti vas je zanimala ova debata, to ste sada pokazali, pokazujete poslednja četiri i po dana. Evo, samo još jednom.
Valjda ste se nadali da kada zahtevate izveštaj i ovu sednicu Vlade, da će neko od toga da pobegne. Ja sedim ovde pet dana i petog dana čujem od tih narodnih poslanika koji su me pozvali i tražili izveštaj, kada čekam da odgovorim na nešto – e, to me baš jako interesuje, ironično. Ali, dobro, to je odnos prema građanima, nije odnos prema meni, nije odnos prema Ani Brnabić. Odnos je prema Vladi Republike Srbije i predsedniku Vlade Republike Srbije.
Vidim da čitava ova koalicija ovde paradira sa tim snimkom Aleksandra Vučića kada je rekao, tada je bio u opoziciji, valjda nije teško ministru unutrašnjih poslova da podnese ostavku, nije ministar unutrašnjih poslova važniji od nečijih života. Tako je, to je rekao tada Aleksandar Vučić.
Da li znate, poštovani građani Republike Srbije, u vezi sa čim je to bilo? To je bilo u vezi sa ubistvom Ranka Panića. Ranko Panić je ubijen tokom protesta, 29. jula 2008. godine. Tada deo opozicije je izašao na ulice da protestuje oko nečega, da iskaže svoje neslaganje sa nečim, 2008. godine. Policija, tada represivni aparat, je reagovala na način da je jedan čovek mučki ubijen na protestima. To je tada, kako vi kažete, 2008. godine bila slobodna i demokratska država, a danas, 2021, 2022, 2023, 2020, 2018, 2019. godine, vi imate ne prijavljene skupove, vi imate zatvaranje međunarodnih putnih pravaca. Nemate ni jednog policajca na ulici, a danas je to diktatura i zarobljena država.
Zamislite, poštovani građani Republike Srbije, da danas imate protest opozicije na kome policija reaguje na način da neko pogine, da nekog ubije. Nečije dete, nečijeg sina su ubili 29. jula 2008. godine. Na to je tada Aleksandar Vučića rekao ministru unutrašnjih poslova – pa valjda treba da se podnese ostavka. Niko nije našao za shodno tada iz Vlade ili iz bilo kog ministarstva, ne da ne podnese, nego da predloži, da da, pa da mu se odbije. Niko. Da li možete da zamislite šta bi se danas desilo da postoji protest opozicije i da policija izađe i da ubije nekog ko učestvuje na tom protestu. To bi bila tada, je li, slobodna država i demokratija. Dakle, pazite o čemu pričate zato što možete da pokažete kakva je tada sloboda i demokratija bila 2008. godine, kada opozicija protestuje i ubijete čoveka na ulici zato što je izašao da kaže drugačije mišljenje, i 2023. godine kada svako može da radi, bukvalno, šta hoće, protestuje, govori, zatvara putne pravce, maltretira građane zato što je to demokratija i imaju pravo. Hvala.

Samo ću bukvalno jednu rečenicu.
Znate, jedan od vaših predloga, kao što ste i sami rekli, je bio pojačan psihoterapeutski rad nad nasilnicima. Ja sam mislila ako vi zaista mislite ozbiljno, da ćete vi da krenete od sebe, pa kada vi krenete na pojačan psihoterapeutski rad, da ćemo onda na vašem primeru svi da učimo, pa ćemo to da proširimo na celo društvo. Hvala vam.

Iskoristiću samo na početku da kažem da mi je ponovo užasno žao što je baš ovaj narodni poslanik bio poslednji govornik, zato što smo nakon pet dana ove sednice, koja je iznimno važna, u stvari poslednje što smo čuli je da određeni poslanici opozicije, a posebno oni koji organizuju proteste protiv nasilja, upravo ovaj narodni poslanik je organizator protesta protiv nasilja. On je taj koji je prijavio skup MUP.
Poslednja stvar koju smo čuli na ovoj užasno važnoj sednici je ponovo podela i vređanje velikog dela našeg naroda, jer kada kaže – dođite, u subotu je skup slobodnih, dostojanstvenih i uspravnih ljudi, uvredio je sve one ostale, sve one koji možda žele da dođu sutra, u petak ili one koji možda ni ne žele da dođu ni tada, a ne žele da dođu ni u subotu. Svi oni ostali su zarobljeni, nedostojanstveni i potčinjeni. I takve podele mi ne želimo. I to je ono što je moja najveća, najvažnija poruka danas.
Mi ne želimo podele. Ja ne mislim da u ovoj zemlji postoje slobodni ljudi i potčinjeni ljudi. Ja mislim da u ovoj zemlji postoje ljudi, ljudi koji različito misle, ali i jedni i drugi su slobodni, zato što smo mi u svojoj srži, suštini slobodarski narod.
Ja ne mislim da postoje robovi i mislim da je strašno i skandalozno što svaki dan u tajkunskim medijima čitamo da postoje robovi. Danas su rekli da ljude trpamo u pokretne torove u jednom od tajkunskih medija, pokretne torove. Sve te ljude nazvali ste ovcama. I dok god opozicija misli da ljudi mogu da se kupe za dve hiljade dinara ili tri hiljade dinara ili pet hiljada dinara, da su oni robovi, potčinjeni, zarobljeni, ovce, sendvičari, dok god to mislite, ljudi neće glasati za vas, zato što to mislite o vašem narodu. Vi delite ljude. To nije u redu. I na kraju naravno da takva atmosfera završi u jednom ili u drugom obliku nasilja.
Strašno je da mi danas živimo u državi u kojoj jedan univerzitetski profesor, profesor sa filozofskog fakulteta, kaže da ukoliko nekoga ne možete da pobedite na izborima, a vi ih jurite po ulicama. I kaže – jurićemo vas po ulicama. I nakon dva dana to se i desi, neki mladi ljudi su poslušali, napali jednog političkog analitičara. Nismo čuli osudu tog napada. Čuli smo ograđivanje nakon četiri dana rasprave, ograđivanje i osudu tog univerzitetskog profesora od dela opozicije, ne čak ni cele opozicije.
Odmah nakon toga, sat vremena nakon toga, što kaže moj kolega Milenko Jovanov, zaokružili smo, napravili pun krug, odmah su posuli pepelom i rekli - ma nije on u stvari ni mislio i u stvari mi njega i ne osuđujemo i ne ograđujemo se. To je samo njegovo mišljenje.
Danas smo videli salvu odbrana tog univerzitetskog profesora zato što nema veze da li univerzitetski profesor koji svaki dan provodi sa decom poziva direktno na nasilje. Ako je to nasilje nad neistomišljenicima, vašim neistomišljenicima, vi ne možete da delite ljude na elitu i sendvičare, na lepe i ružne, slobodne i zarobljene. Nije u redu. To nije u redu.
Rekla sam, što se tiče protesta protiv nasilja, najveće poštovanje prema svim ljudima. Nemam nikakav problem. Pokazali smo u poslednjih deset godina vlasti da svako u ovoj zemlji može da kaže mišljenje suprotno onome što mi mislimo kao vladajuća stranka ili vladajuća koalicija, da ljudi mogu da izađu, da protestuju iz dana u dan, iz nedelje u nedelju. Nikakav problem, čak i kad dođemo do toga da blokiraju druge građane i da njima oduzimaju slobodu kretanja, uvek uvereni da će na kraju razum preovladati i da će ljudi razumeti da nikakvog smisla nema da u jednoj demokratskoj državi uvek na kraju moramo da sednemo za sto i da se dogovorimo.
Nije potrebno da Ministarstvo unutrašnjih poslova deluje represivno, da nekog blokira, gura, tuče, ne daj Bože, ubije, kao što je to bilo na protestima 2008. godine, već da će se ljudi izraziti i posle nekog vremena shvatiti da ipak treba da pričamo i da će se tako sve smiriti i do sada se uvek tako sve smirivalo. Na kraju smo došli i razgovarali.
Zbog toga sam sa ministrima iz Vlade došla i sedela, sedela, evo, skoro čitavih pet dana da razgovaramo o Izveštaju koji ste tražili da vam Vlada napiše, pošalje i predstavi i da razgovaramo o ovoj ne samo izuzetno važnoj temi, nego i jednoj od najvažnijih temi, na jednoj od najvažnijih sednica koje smo mi ikada imali.
Žao mi je što deo onih koji su nas pozvali i tražili taj izveštaj predložili ovu sednicu, prvo, uopšte nije ni glasao za dnevni red te sednice, koju su sami predložili i sami tražili. Mislim da je to politička manipulacija koja pokazuje nedostatak odgovornosti i nedostatak smislenosti u ovom teškom trenutku, ali odgovornost pre svega prema građanima. Nema veze usvojen je dnevni red, usvojen je glasovima narodnih poslanika koji ga čak nisu ni predložili, a da bi imali tu debatu. Šta bi vi rekli građanima da poslanici koji čine većinu u ovom parlamentu nisu glasali za taj dnevni red? Kako bi to objasnili građanima? Predložili smo sednicu, tražili izveštaj, predložili dnevni red i nismo glasali. Pa kakav je to odnos prema građanima? Gde mi tu pokazujemo ozbiljnost i odgovornost?
Želim i kao predsednica Vlade da se zahvalim poslanicima SNS i našim koalicionim partnerima zato što ste glasali za dnevni red nekih drugih narodnih poslanika, narodnih poslanika opozicije koji su to predložili, a onda na kraju za to nisu čak ni glasali, jer da niste to uradili ne bi ni mi danas bili ovde, da niste to uradili ne bi ni predstavili ovaj Izveštaj, da niste to uradili ne bi ni razgovarali u ovom domu, domu naroda, domu demokratije o ovako važnoj temi, ne bi nas čuli građani.
Onda su neki odlučili i da napuste ovu sednicu prvi dan. Počeli smo u četvrtak, odlučili su da napuste već u petak. Neki se nikada nisu vratili zato što im ova tema uopšte nije bila važna, a neki su se vratili.
Mislim da smo pokazali, i na tome zahvaljujem i predsedniku Narodne skupštine, najveći i najširi stepen razumevanja i demokratije i poslali takvu poruku upravo iz ovog doma. Ne da se neko nekog plaši, ne da neko od nekog beži, ne da neko nekom nešto uskraćuje, već upravo suprotno, da imamo razumevanja i da mislimo da demokratski principi i načela moraju da se poštuju.
Podsetiću sve građane Republike Srbije, mi smo završili sednicu Skupštine u petak u 17.00 časova. Zašto? Da bi oni koji žele da budu na protestu protiv nasilja u 18.00 časova mogli da stignu na taj protest protiv nasilja. Mislim da je to najveći stepen demokratije i najlepše lice i demokratije i Srbije u ovom teškom trenutku.
Sa druge strane, ne razumem da ti isti nekom brane da se okupe na svom skupu, na skupu nade, na skupu jedinstva i na tom skupu su dobrodošli svi i oni koji protestuju protiv nasilja i oni koji traže nečije ostavke i svi ostali. Nemamo nikakav problem, ali zašto ponovo delite ljude na one koji imaju pravo da imaju skup i na one koji valjda nemaju pravo da imaju skup? Zašto su jedni divni, a drugi su sendvičari? Zar nije to sve naš narod? Zar nismo to svi mi zajedno? To je, takođe, neka borba protiv nasilja.
Konačno, želim, takođe, da kažem da sam zaista iskreno očekivala da na ovoj sednici, tokom čitave ove sednice čujem nešto o merama, o konkretnim merama kako da se borimo protiv nasilja. Slovom i brojem, a sve sam, kao što ste videli pisala, slovom i broje, osim četiri narodna poslanika opozicije, niko drugi iz opozicije nije govorio ni o jednoj jedinoj meri, da li nekoj novoj meri koju predlažete ili o našim merama, pa kakve očekujete da će dati rezultate i zašto neće raditi ili zašto su pogrešne i kako da ih unapredimo ili zašto uopšte da ih ne implementiramo. Četiri, slovom i brojem, poslanika opozicije su pričala o merama. Tim pojedinačnim poslanicima opozicije sam se beskrajno od srca zahvalila zato što su pokazali da postoji nešto iznad politike.
Ja mislim da je ovaj trenutak i ovakva sednica Vlade u stvari svim našim građanima trebala da pokaže da svi mi razumemo da nije politika sve, da postoji nešto iznad politike i da postoje određene stvari koje nisu, ne smeju i nigde nisu stvar političkog obračuna i političke borbe. Ne smemo da licitiramo i da se borimo tako što kažemo – e, u vaše vreme je ubijeno ovoliko i ovoliko žena, a mi kažemo – ali u vaše vreme je ubijeno ovoliko i ovoliko žena. To nije stvar političke borbe zato što ljudi nisu brojevi.
Kada sam govorila da se valjamo u blatu, govorila sam o tome zato što čim vi nama spočitate da smo mi krivi za ubistvo nekih žena ili, užas još veći, neke dece, čim mi na to odgovorimo, mi smo već svi zajedno neljudi i u blatu. Zato sam pet dana apelovala da ne pričamo o tim stvarima na taj način. Nadam se zaista da ćemo, nakon ove sednice svi otići dalje na posao ili večeras kada dođemo kući, razmisliti o svemu i razmisliti šta još dodatno možemo svi zajedno da uradimo za naše društvo dijalogom, a ne time da pokušamo da upotrebimo užasne ljudske tragedije za političke borbe, političke obračune.
Reći ću vam još jednom i da se složimo, molim vas, važno je oko toga zato što je važno za političku budućnost dalju u Srbiji.
Rekla sam, mnoge zemlje na svetu, i u Evropi i na svetu, su imale, doživele, nažalost, slične tragedije i slične masakre, ali niko, nikada, nigde nije to koristio za politički obračun i političku borbu. Niko nikada nigde to nije koristio da pozove ljude na proteste protiv neke vlasti imputirajući time direktno da je određeni čovek, pojedinac iz te vlasti ili mi kao vlast odgovorni ili krivi za to. Niko nikada nigde. Po tome smo uspeli da budemo, nažalost, jedinstveni.
Ali, mislim da nismo propustili priliku i da nismo propustili šansu. Mi stojimo tu sa pruženom rukom. Ta ruka je pružena kada smo, odnosno vi, poštovani narodni poslanici, kada ste vi glasali za dnevni red koji vi niste predložili, već je predložila opozicija. Kada ste vi glasali za taj dnevni red, za koji oni koji su ga predložili nisu glasali. Kada se vi rekli – želimo da se o ovome razgovara. Tada je, ako ne ranije, pružena ta ruka.
Sedela sam ovde da vam pokažem pet dana da je ta ruka pružena i zahvaljivala se od srca onim narodnim poslanicima koji su bili konstruktivni i davali predloge i kritikovali i mene lično. Ništa strašno, sve je u redu. Naravno, ja sam predsednica Vlada. Ni po jada da sam samo ja kriva i odgovorna. Sve je u redu. Zato što su pričali o merama i pričali šta bi još dodatno mogli da uradimo, a takvih je bilo. Rekla im – hvala vam beskrajno, hvala vam zato što smo pokazali da postoje stvari iznad politike.
Stojimo i dalje sa pruženom rukom. Ova prilika koju smo imali nije prošla. Nije jedna od tih prilika i šansi koje dođu, prođu i nikad se ne pojave. Mi stojimo tu sa pruženom rukom i ja verujem da će to ljudi prepoznati. Zaista iskreno, duboku verujem da će to ljudi prepoznati.
Ako sam pravila greške, za sve greške koje sam pravila u ovim teškim trenucima želim da se izvinim građanima Republike Srbije. Svako ko se našao povređenim ili uvređenim mojim gestom želim da im se izvinim. Žao mi je. Da, pravimo greške pod pritiscima. Žao mi je, ali ja mislim da građani ne smeju da se dele i mislim da u ovoj tragediji mi moramo da ostanemo jedinstveni.
Mislim da ako pozovemo da razgovaramo da onda glasate za dnevni reda da razgovaramo. Ako Vlada predloži mere, ako predsednik Republike predloži mere, da je ovo dom u kom se tokom pet dana razgovara o mera, a to se nije desilo. Stalno sam molila i stalno vraćala da razgovaramo o merama i stalno molila i stalno vraćala na to da osudimo nasilje, bez obzira da li su pozivi bili upućeni sa ove ili sa one strane, ali uglavnom su podele i pozivi na nasilje bili upućeni od strane onih koji organizuju protest protiv nasilja.
Razumem da ti ljudi nisu sledbenici tih političara. Potpuno mi je to jasno. Ali, molim vas, još jednom, da pokušamo da premostimo sve ove razlike i da pokušamo da se uzdignemo i da kažemo – nije sve u životu i na svetu politika, postoje i važnije stvari.
Možemo, i uvek smo tu, da razgovaramo oko toga da li smo ili nismo nešto doprineli ekonomskom rastu. Mislim da jesmo i da je to više nego očigledno, vi mislite da nismo.
Da li smo dobro ili dovoljno brzo gradili puteve ili pruge ili nismo? Mislim da jesmo, vi mislite da nismo.
Da li smo dovoljno ili ne uložili u poljoprivredu, da li smo dobro raspodelili budžet, da li smo trebali više u obrazovanje, a manje u vojsku? Mislim da smo uradili najbolje što smo mogli u datom trenutku za našu zemlju i da ona napreduje, vi mislite da nismo.
To je domen politike i političke borbe, ubijena deca nisu. Ubijene žene, nisu. Molim vas da se makar oko toga razumemo.
Zahvaljujem svima što ste mi dali priliku da budem ovde sa ministrima, da odgovaram na pitanja i zaista se nadam da ćete pozdraviti sve skupove na koje naši građani žele da dođu.
Ja u svoje ime želim da kažem građanima da su uvek svi dobrodošli na skup protiv nasilja u subotu da svakako, sa moje strane, ja ću biti tamo, pa zato želim da pozovem građane jer to skup koji ja osećam bliže svom srcu, skup nade, skup jedinstva i želim da ih pozovem da dođu i u petak i da pokažemo da postoji Srbija nade i da postoje stvari koje su iznad politike i da su u ovoj zemlji svi jednaki.
Hvala vam mnogo. Živela Srbija!

Hvala vam.
Samo ću kratko. Želim da vam kažem da sam još juče proverila dokle je stigla vaša inicijativa. Primili smo je u Vladi Republike Srbije, u resorno ministarstvo, i već smo ubacili u nacrt tih mera, tako da smo to pojasnili u skladu sa vašim predlogom. Potpuno ima smisla. Hvala vam konstruktivnom stavu. Hvala vam na podršci i hvala vam što kao poslanik opozicije pokazujete da postoje stvari koje su iznad politike. Nadam se da se već sledeće nedelje mi vidimo. Hvala mnogo.

Hvala vam.
Spala knjiga, šta ste rekli, na dva slova?
(Radomir Lazović: Odgovorite mi, molim vas.)
Spala vaša knjiga na Stanislavu Pak. Svaka čast. Evo, sada Stanislava Pak vam je vođa. To dosta pokazuje. Kako da vam kažem, sigurna sam, prilično sam sigurna da to što Stanislava Pak priča nije istina. Poznajući kako radi predsednik Republike Aleksandar Vučić i kako radi sistem u predsedništvu Republike Srbije, ali ću svakako ostaviti Predsedništvo da se oglasi tim povodom, ali baš je lepo videti vašu odgovornost pošto niste sačekali drugu stranu da se oglasi nego ste odmah uzeli zdravo za gotovo da to što Stanislava Pak priča da je to istina. Vama svaka čast.
Takođe je, ja moram da kažem da sam se i ja prijatno iznenadila kada sam videla da je istupila i Stanislava Pak i mogu reći, bogami, da SNS ide sve bolje. Zahvaljujući ovim protestima do sada su iz SNS istupili Zorana Mihajlović, Dragan Šormaz i Stanislava Pak. Pa, mi smo ljudi sve jači. Pa, mi vama dugujemo mnogo zahvalnosti. Hvala Bogu, istupiše ljudi iz naše stranke.
Tako da, što se Stanislave Pak tiče, ja očekujem da će vam ona biti negde na listi pred sledeće izbore. Vi se nadate da nas poslednji put vidite u ovom sastavu i ja se takođe nadam da ćemo uskoro da idemo na izbore, pa da građani ponovo kažu šta misle o našem radu, šta misle o vašem radu i šta misle takođe ovih poslednjih pet dana kojih sam ja sedela ovde svaki sekund, svaki minut, odgovarala na svako pitanje, a vi koji ste tražili tu sednicu niste mogli.
Vas je sada od 16.00 časova dva puta više nego što vas je bilo u bilo kom trenutku na temu Izveštaja o stanju bezbednosti i svemu onome što se desilo i u školi „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i u Malom Orašju. Eto, toliko vas zanima ta tragedija koju ste iskoristili samo i isključivo za politizaciju.
Tako da, sve najbolje sa Stanislavom Pak i Draganom Šormazom, a bogami i sa Zoranom Mihajlović.
I ja vas molim, ali opet, kao što sam vas molila onda kada je bilo oko onog policajca da ne psujete organe javnog reda i mira, Ministarstvo unutrašnjih poslova, pripadnike Ministarstva zato što ne dajete dobar primer, ja vas molim da se ne obraćate članovima Vlade koji su ovde došli zato što je to naša obaveza.
Moramo da budemo ovde, ali ja vas molim da se ne obraćate sa „hajde, bre“. „Hajde, bre“ zaista nije rečnik za ovaj narodni dom. Mislim da je to nešto što…
(Stefan Jovanović: Vi ste psovali.)
Tako, da toliko o tome.
Što se tiče oružja zaista smo pet dana proveli pričajući o oružju. Dala sam sve podatke, ministar Gašić je dao sve podatke, svaki dan smo pričali o tim podacima, mislim da je besmisleno da sada trošimo vreme da vam ponovo čitam podatke. Hvala vam.

Izvinite, ja, da, nisam odgovorila na taj deo vašeg pitanja. Ne bežim, kao što ste mogli da vidite i čujete u poslednjih pet dana. Odgovorila sam na to pitanje nekoliko puta. Ako vi nemate ni jednu novu tezu i ništa nama da zamerite kao Vladi, e onda nema zaista potrebe, čini mi se, ali dobro, vi insistirate, da se vraćam na to šesti put.
Dakle, nacionalna frekvencija koju imaju bilo koji TV kanali nema nikakve veze sa Vladom Republike Srbije. Ja sam vam čitala ko bira članove REM-a. Jeste li videli negde da tu ima Vlada Republike Srbije? Od devet, dva bira Narodna skupština, jedan bira Nacionalni savet nacionalnih manjina, jedan bira, ja mislim, Univerzitet, jedan bira, nemam sad ovde, to je devet, nikakve veze nema Vlada. Niko od ovih ministara koje ovde vidite nema nikakvu ingerenciju da priča o nacionalnim frekvencijama. Ne znam ko ovde brani „Pink“ i „Hepi“?
Dakle, čekajte, sad mi recite, pri tome, kada pričamo o televizijama, da li je taj „Pink“ i „Hepi“, jesu li oni imali nacionalne frekvencije dok su ove vaše kolege sa protesta protiv nasilja bili na vlasti? Da, u svakom trenutku.
Ne samo to, oni su bili delom vlasnici „Pinka“, 10% vlasnik „Pinka“ jedan od ljudi koji je danas vođa opozicije i učestvuje na protestu protiv nasilja 10% vlasnik „Pinka“. Jel „Pink“ bio drugačiji tada?
Ne razumem zašto meni pokazujete sliku gospodina Marića sa pištoljem? Meni pokazujete iz kog razloga?
(Radomir Lazović: Sa pištoljem.)
(Jelena Jerinić: Da li je u redu?)

I još nešto da vam kažem ako mislite nešto o „Pinku“ i „Hepiju“ sve u redu, možemo da imamo debatu o tome, nikakav problem, da li ja volim sve što je na tim televizijama? Ne volim. Kakve ja veze imam sa tim? Kakve mi ovde imamo veze sa tim? Kako vi to nama pripisujete? Izvinite?
(Jelena Jerinić: Ima REM.)
Jel ima REM? Odlično, evo izvolite pokrenite promenu u REM-u. Mi ovde svi koji sedimo, ljudi mi ne možemo čak ni da ih pokrenemo. Mi nikakve veza sa tim nemamo.
Taj „Hepi“ je imao nacionalnu frekvenciju dok su gospoda bila u vlasti više od 10 godina, 12 godina. „Pink“ je imao nacionalnu frekvenciju dok su gospoda bila u vlasti. Gospoda, odnosno njihov predsednik je bio 10% vlasnik „Pinka“, kakve to veze ima sa nama?
Dakle, izvolite pokrenite tu promenu i sve je u redu što se nas tiče ovde kao izvršne vlasti, ali ja nisam licemer da pričam kako je „Pink“ i „Hepi“ super, a ovi su odvratni drugi ili ovi su odvratni, a ovi su super. Vi kažete da oni imaju užasan uticaj na našu decu i našu zemlju, a profesor fakulteta Beogradskog univerziteta nema užasan utucaj i nema gori uticaj direktno na decu. Hvatate se za glavu. Hajde, molim vas, recite mi ovako. Dakle, profesor Beogradskog univerziteta, istaknuti, koji je stalni gost na ovim drugim tajkunskim televizijama nema lošiji uticaj na decu od „Pinka“ i „Hepija“? Vi zaista to verujete, pošto studenti gledaju „Pink“ i „Hepi“? Jel? Dobro, u redu, to ste vi i to su vaše vrednosti.
Poštovani građani Republike Srbije, pošto ih ne čujete, samo da znate da su rekli da profesor Beogradskog univerziteta, koji svaki dan sedi sa studentima, nema veći uticaj na studente od „Pinka“ i „Hepija“. Dakle, „Pink“ i „Hepi“ imaju veći uticaj pošto ti studenti gledaju samo „Pink“ i „Hepi“, pa će da se ugledaju valjda na Marića ili na rijaliti i „Zadrugu“, a neće na svog profesora koga uvažavaju, vole i svaki dan ga slušaju. E, ako je to vaša istina, ako je to vaša politička odgovornost, onda u redu, svaka vam čast. Ja mislim da to baš nikakvog smisla nema.
Znate kako, vi imate tajkunske medije koji svaki dan iz ove sale izveštavaju pristrasno, neobjektivno i plasiraju takve poluinformacije da direktno plasiraju laži, iz minuta u minut, je li, i to nema je li nikakvog uticaja na situaciju u zemlji, to nema nikakvog uticaja na tenzije.
Mi imamo medije koje su pre četiri dana rekli da je potpredsednik Vlade Ivica Dačić napustio sednicu Vlade, pa smo odavde morali takvu brutalnu laž da demantujemo.
Vi imate medije za koje vi, je li, pretpostavljate da su elitni, da su divni, objektivni, nepristrasni, nezavisni, itd. koji juče kažu da Aleksandar Vučić deli žrtve, odnosno, izvinite, jutros kažu da Aleksandar Vučić deli žrtve zato što je bio u Mladenovcu, a prekjuče kažu da je Aleksandar Vučić kriv zato što su svi zaboravili
žrtve u Mladenovcu i svi pričaju samo o žrtvama u Ribnikaru. Jel vi razumete kakva je to neprincipijelnost, jel vi razumete kakvo je to trovanje nacije, kako je to trovanje ljudi, kakvo je to sejanje mržnje, svakodnevno iz minuta u minut, iz sata u sat, a o njima ne pričate, pričate samo o „Pinku“ i „Hepiju“.
Sve u redu, ljudi vi ste Skupština, vi imate veću odgovornost za to nego što mi imamo ovde. Ja nemam nikakav uticaj na nacionalne frekvencije, vi imate makar neki uticaj na nacionalne frekvencije, a zašto „Pink“ i „Hepi“ opstaju, zašto žive, zašto su preživeli vi pitajte vaše kolege pošto su im oni nakon 2000. godine, oni su ih sponzorisali, oni su ih podržavali, oni su bili delom vlasnici, tako da su oni to uradili, ti isti ljudi koji su doveli rijaliti programe u Srbiju, ti isti ljudi koji su u rijaliti programe, koji su ih uselili u Pionirski grad, ti isti ljudi se danas bore protiv rijalitija kao i ti isti ljudi se danas bore protiv nasilja kao. Hvala mnogo.

Hvala vam.
Vratiću se zaista samo na par minuta na temu Stanislave Pak, zato što mislim da je posebno važno građanima Republike Srbije, zato što je ono što smo imali priliku da vidimo danas u tajkunskim medijima je direktna optužba predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i toga da se ni manje ni više nego u predsedništvu Republike Srbije ljudi zapošljavaju na crno.
Dakle, kao što sam rekla znajući predsednika i znajući kakav odnos on ima prema državi i prema zakonima, bila sam sigurna da je u pitanju laž. Sada želim da potvrdim građanima Republike Srbije da jeste u pitanju obična laž i to laž koja je verovali ili ne stara 14 meseci, ali evo oni su našli sada za shodno da recikliraju tako nešto.
Dakle, Stanislava Pak je početkom marta prošle godine 2022. godine uzela advokata Vladimira Gajića, advokata, narodnog poslanika iz opozicije iz redova stranke Vuka Jeremića koji je zastupao 17. marta 2022. godine, dakle, nešto više preko 14 meseci. Ona je dobila sve podatke iz predsedništva Republike Srbije 17. marta 2022. godine sa svim kopijama rešenja, sa svim dokazima i hoću samo da kažem da je zaista u pitanju najobičnija laž, pokušaj diskreditacije još jedne potpuno glupe i lako proverljive diskreditacije predsedništva i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, tako da žao mi što se time služe, ali to još jednom pokazuje zaista karakter njihove političke borbe. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani građani Srbije, čuli ste da se svako izlaganje, na kraju krajeva, svede na to – prelazna tehnička Vlada. Svako izlaganje, po svakoj temi se završi time hoćemo na vlast bez izbora.
Nikakav problem nisu izbori, nikakav problem nije da podnesemo mi političku odgovornost. Nikakav problem nisu ni protesti u Republici Srbiji, jer otkad smo mi na vlasti i otkad Aleksandar Vučić vodi Srbiju, protesti su demokratsko pravo svake grupacije u našoj zemlji i u našem narodu. Mirni protesti, protesti gde nemate čak ni prisustvo policije. Jedino kada imate prisustvo policije je kada neko pokuša da upadne u institucije, kao npr. kada vi kao narodni poslanik pokušate nasilno da uđete u Skupštinu u kojoj ste narodni poslanik, napadnete sa ostalim siledžijama koje ste doveli pripadnike MUP, policiju, zastavu Republike Srbije, iskoristite kao običan štap da bi lomili vrata na Narodnoj skupštini Republike Srbije kako bi nasilno ovde ušli, seli u ove klupe i onda tako oteli na silu vlast ne od nas ovde, nego od građana Republike Srbije koji su učestvovali na demokratskim izborima i rekli velikom većinom koga žele da vodi ovu zemlju.
Tada to niste uspeli i nikada nećete uspeti to na silu, svakako ne dok ovu zemlju vodi SNS i, naravno, podrazumeva se naši koalicioni partneri, ne na silu. Vlast će se menjati na izborima. Nemoguće je, ali apsolutno je nemoguće, i prestanite da se nadate, prestanite da verujete u to, nemoguće je da budete vlast, a da vas narod nije izabrao. Ne može to da se desi. Ne postoji ta tehnička Vlada gde će neko da vam ustupi volju naroda i da proda svoje glasače i da kaže - nije važno šta narod kaže nego šta vi kažete. Ne postoji način da se to desi.
Nemojte da vam se svako izlaganje na svaku temu svede na to da vi morate da budete vlast, da ćete vi da budete u nekoj tehničkoj Vladi ili ćete voditi neku tehničku Vladu, pa ćete onda vi, kao ta tehnička Vlada, koja je preuzela vlast bez izbora, da ugasite sve medije koji vam se ne sviđaju. Vaš problem sa "Pinkom" i sa "Hepijem" nije problem nasilja koje kažete da se emituje tamo zato što se gori, sto puta gori pozivi na nasilje emituju na tajkunskim medijima, ali oni vam ne smetaju zato što vas oni podržavaju.
Nije vaš problem u medijima nasilje. Vi delite medije na one koji vas podržavaju i na one koji vas ne podržavaju, vašu politiku, i onda bi one koji vas ne podržavaju da ugasite, a ove druge koji sto puta više pozivaju na nasilje bi da im date sve nacionalne frekvencije i ne samo to, nego bi da ove druge, koje su privatne televizije i privatni štampani medije, da zatvorite. Njihovu imovinu da oduzmete, valjda konfiskujete i da date onima koje podržavaju vlast.
Zar zaista vi mislite da je to moguće u Srbiji? Zar zaista mislite da će neko odgovoran da vam dopusti da takve stvari radite u ovoj zemlji za koju smo se borili toliko godina da ustane, da se podigne sa kolena na koju su je doveli, sa polomljenom kičmom, da se uspravi, da otvori radna mesta za svoje ljude, da da perspektivu za svoju decu, da postane zemlja koja je prepoznata kao zemlja savremenih tehnologija u odnosu na zemlju koja je pre 10 godina bila prepoznata kao zemlja jeftine radne snage, i to ko je bio srećan da ima posao, od 150 evra minimalne plate i 320 evra prosečne plate, sa nezaposlenošću od 26% i nezaposlenošću mladih od 51%. Vi mislite da ćemo mi sada da kažemo - u redu, evo, vi tražite tehničku Vladu, vi tražite Vladu koju ćete vi voditi, u kojoj ćete vi biti, da ugasite medije koji vam se ne sviđaju i da onda imate izbore po uslovima koje vi želite. Nije moguće, nije realno. Nije realno ni u jednoj normalnoj zemlji, pa nije realno ni u Srbiji.
Konačno, što se tiče protesta, još jednom da kažem, ovo je mnogo drugačija zemlja nego 2008. godine. To je zemlja u kojoj oni koji ne misle isto kao mi mogu da izraze svoje mišljenje, mogu da protestuju, mogu da izađu na ulice. Godine 2008. Srbija je bila zemlja u kojoj ste imali prijavljen skup dela opozicije, gde su ljudi izašli da kažu da se ne slažu sa nečim, gde je policija bila do te mere brutalna, policija koju je tadašnja vlast poslala, koja je danas sve skupa zajedno opozicija, do te mere brutalna da je čovek ubijen - Ranko Panić, ubijen. Vi hoćete danas da ubedite građane Republike Srbije da je to tada bila slobodna i demokratska zemlja, a da je ovo danas, kada imate skupove ne prijavljene, na kojima nema policije, zato što verujemo u demokratiju i da može da se čuje i da treba da se čuje neko drugo mišljenje, Srbija koja je zarobljena i Srbija koja nije slobodna. Besmisleno je. Ko će vam poverovati? Naravno da niko ne poveruje i, naravno, da niko za to ne glasa.
Još jednom, upravo zbog toga, da ne budemo ponovo Srbija iz 2008. godine, da nemamo ponovo nezaposlenost od 26%, da nemamo ponovo nezaposlenih mladih od 51%, da nemamo ponovo u 10 godina 450 hiljada izgubljenih radnih mesta, 450 hiljada ljudi i porodica koje su ostale bez hleba, da nemamo policiju koja ubija na ulicama, kao pse, neistomišljenike. Ponovo zbog toga u ovim užasno teškim trenucima pozivam sve građane Republike Srbije, bez ikakve razlike, da se vidimo sutra, u petak, 26. maja, da se nađemo ovde na platou ispred Narodne skupštine Republike Srbije,d a se okupimo na skupu "Srbija nade", da pokažemo jedinstvenu Srbiju, snažnu Srbiju, nedeljivu Srbiju, da pokažemo da nikada nećemo pristati na deljenje našeg naroda, na politizaciju najstrašnijih tragedija koje su nas zadesile, da ćemo umeti da sačuvamo Srbiju od svega ovoga u teškim trenucima, da pokažemo da Srbija ne sme da stane. Živela Srbija!

Pre svega, želela bih da se osvrnem na izlaganje poštovane narodne poslanice Milanke Nikolić. Želela bih da vam se zahvalim na korektnom izlaganju. I ja sam se takođe nadala i dala sve od sebe, posebno onaj prvi dan i na početku govora i na predstavljanju izveštaja da mi imamo danas ili od svih ovih dana na ovoj Skupštini, sa ovim dnevnim redom, sa ovakvom temom, takvu vrstu debate.
Nažalost, od vaših kolega iz opozicije sam naišla na sve suprotno tome. Ali, hvala vama zato što ste zaista bili korektni, zaista konstruktivni. Pažljivo sam vas slušala i volela bih da razgovaramo na taj način kako ste vi razgovarali.
Kad ste pomenuli moju posetu Pirotu i kada sam se šetala ulicom, gradom sa gradonačelnikom i tako je, bili su tamo ljudi koji su bili nezadovoljni, protestovali su, govorili neke stvari koje nisu u redu u Pirotu. Šta sam uradila? Jel sam prišla? Prišla sam, razgovarala sa ljudima, dala svima moj broj mobilnog telefona, rekla da mi se jave, organizovala sastanke, nakon toga pokušavala da rešim problem.
To je lice SNS vlasti. To je Srpska napredna stranka. Mi smo stranka naroda, za narod. Mi smo tu da rešavamo probleme. Mi nismo tu da se borimo za funkcije. Iz tog razloga, nama nikada ne smeta kada nas neko pozove na odgovornost. Nikakav problem. Tu smo da se borimo za našu zemlju i za naš narod. Jel mislite da može neko bolje to da radi? Odlično, mi ćemo ga podržati iz opozicije. Podržaćemo sa onim stvarima za koje mislimo da su dobre za Srbiju i borićemo se protiv onih stvari za koje mislimo da su loše. Ali, to smo mi. I zbog toga sam i na početku ove sednice pozvala da razgovaramo na neki drugačiji način. Ali, hvala vama zaista na ogromnoj korektnosti.
Što se tiče obraćanja poslednjeg narodnog poslanika koji je govorio, svašta sam čula, ali znate šta nisam čula? Nisam čula osudu poziva na nasilje od strane Jove Bakića, univerzitetskog profesora. Čula sam da se možda ograđujete od njega, da se perete, da se čak usuđujete da nam imputirate da je i on naš. Mislim da to i on treba da čuje, pošto se, ja mislim, bori rame uz rame sa vama. Ali, umesto da ga osudite, vi se od njega ogradite. Ali, pozive na nasilje, eksplicitne i direktne, vi niste osudili.
Mi rezultat tih poziva već imamo u našem društvu. Mi smo videli to prekjuče. Napad na političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića od strane tri mlađe osobe koje su se, kako su same rekle, odvažile, više se ne boje i krenuli su da nas jure po ulicama. To, takođe, nisam čula. Nisam čula osudu tog nasilničkog akta, a od toga se čak niste ni ogradili. Znate šta još nisam čula?
Nisam čula osudu napada na profesionalni integritet i kredibilitet direktorke Instituta za mentalno zdravlje. Mislim da je to na ovoj sednici vanredno važno i bitno, ali vi ste izabrali da upravo to ne osudite, da o tim aktima nasilja, direktnog nasilja, poziva na nasilje ili verbalno nasilje, nasilje nad profesionalnim integritetom i kredibilitetom jedne od najvećih stručnjakinja u našoj zemlji…
Niste našli za shodno da to uradite, ali ste govorili o rijalitima, tabloidizaciji u Srbiji i svemu tome što, da vas podsetim, je vaša stranka pokrenula u Srbiji. Mislim, sada je to neka druga stranka, satelit stranke koja je postojala tada kao velika stranka. Rijaliti je u Srbiju dovela Demokratska stranka, i to je rijaliti dovela na tada građansku, tzv. građansku, televiziju B92 i to ste tada vi, kao stranka, jedan čovek je na tome želeo da se obogati i prilično novca zaradio na tome i onda dodatno, posredno i neposredno, uložio u medije. Danas imamo tzv. nezavisne medije koji su u stvari političke stranke ili jači od političkih stranaka i guraju svoju političku agendu, a nije im u interesu ni nezavisno, ni pravovremeno, ni objektivno informisanje građana, već samo isključivo politička agenda.
Dakle, tada je prvi rijaliti u Srbiji „Veliki brat“, da vas podsetim, stavljen u Pionirski grad. Deca i dečiji resursi su izmešteni da bi se napravio prostor za rijaliti program „Veliki brat“ koji se onda, ni manje ni više, emitovao na B92, a jedan od prominentnijih članova vaše stranke, nakon toga i predsednik vaše stranke, sada predsednik neke druge stranke, je bio, ako se ne varam, i 10% vlasnik „Pinka“ u to vreme i vi nama pričate o tabloidizaciji i rijalitijima u Srbiji.
Nakon Izveštaja Saveta za štampu iz 2011. godine, Verica Barać kaže da je sloboda medija u Srbiji u potpunosti ugašena, ali kaže da je jedino što se gore desilo od toga uništavanje pravnog sistema Republike Srbije tzv. reformom sudstva iz 2009. godine koja je nepovratno uništila poverenje u pravosudni sistem Republike Srbije i vi nama prebacujete rijalite programe i tabloidizaciju.
Sve tekovine vaše vlasti se trudimo da kroz pravne mehanizme svedemo u neke norme koje su prihvatljive za moderni svet. Opet smo rekli, kao što je rekao predsednik Aleksandar Vučić, i o tome smo spremni da razgovaramo, ali da razgovaramo, ne da se međusobno krivimo, a posebno ne da pozivamo na nasilje i opet vi pozive na nasilje niste osudili, i opet da razgovaramo.
Sada, znate kako, vaša ozbiljnost ili neozbiljnost se ogleda u mnogim stvarima, ali ono što je meni posebno neverovatno u ovakvom trenutku, na ovakvoj sednici, je to što ja kao predsednica Vlade koju ste vi pozvali u ovu Narodnu skupštinu da podnesem ovaj Izveštaj koji ste od nas, kao od izvršne vlasti, tražili, ja ne znam da li vi u ovoj sednici uopšte učestvujete ili ne učestvujete.
Zato što smo mi na konferenciji za novinare, 19. maja, čuli da su poslanici DS i Moramo – Zajedno napustili sednicu Skupštine, da je poslanik Zoran Lutovac izjavio da će poslanici DS i Moramo – Zajedno napustiti današnju sednicu u parlamentu u znak podrške zahtevima građana. Jeste li napustili tada samo da bi otišli na protest, i to ste napustili u podne, a protest je bio u 18.00 časova? Mi smo pri tome imali sednicu Skupštine ovde do 17.00 časova da bi demokratski dali priliku svima vama koji želite da idete na protest da budete na protestu. Vama je ova sednica Skupštine toliko važna da niste ni tih 17.00 časova mogli da sačekate, nego ste morali u podne da izađete da bi se spremili, valjda, za protest koji je ispred ovog doma, bukvalno na 30 sekundi, šest sati kasnije.
To je vaša ozbiljnost. To je vaš odnos prema ovoj temi i prema onome što ste vi tražili da bude na dnevnom redu za koji onda niste čak ni glasali. To građani treba da znaju. To je odnos prema ovoj temi. To je odnos prema ljudskoj tragediji. To je odnos prema patnji, prema monstruoznim zločinima, to i ništa drugo. Izvinite, to i da niste osudili nasilje. To je odnos.
Meni ne smeta, još jednom vam kažem, ali govoriću pet puta, deset puta, 20 puta, 50 puta, ne smeta mi protest „Srbija protiv nasilja“. Meni na tom protestu smetaju dve stvari. Ne smetaju mi ti ljudi, puno poštovanje za njih, osim za one koji direktno i svakodnevno pozivaju na nasilje, a onda se pridruže jednom nedeljno protestu protiv nasilja, a vama tamo ne smetaju i vratiću se na te narodne patrole.
Meni smetaju dve stvari. Prva je pozivi na nasilje na tim protestima, pozivi da klinci puškama reše sudbinu Srbije, da se predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću otkine glava, da mu se psuje majka i drugi članovi porodice. Takođe, lepljenje plakata – doživotna robija na vrata Vlade Republike Srbije. Doživotna robija kao poruka ministrima ili valjda svim ljudima, pa čak i državnim činovnicima, službenicima koji rade u toj Vladi u Republike Srbije i rade, praktično, oni su ljudi tamo, ko dođe, pa se menjaju ministri, oni se ne mešaju. Ne znam šta ste hteli njima da poručite, da i oni treba da dobiju doživotnu robiju ili njima da pretite doživotnom robijom. Hoće li i oni i njihova deca da pomisle sutra – mama, tata, hoćete li vi na doživotnu robiju kada ove čike i tete, koje dobiju, je li, pošto je zahtev tehnički mandat Vlade koji ćete vi napraviti bez ikakvih izbora i voditi je tako u narednih godinu dana dok ne ugasite sve medije koji vam se ne sviđaju, pa ćete onda da idete na te tzv. demokratske izbore, hoćete li i vi, mama i tata, da idete na doživotnu robiju?
Jel to poruka sa protesta protiv nasilja? Doživotna robija za koga? Za Maju Popović? Za Dariju? Doživotna robija za Danu Grujičić, za našeg najpoznatijeg lekara koja je spasila hiljade života? Za koga doživotna robija? Za Jelenu Begović, vrsnu naučnicu? Kakva je to poruka sa protesta protiv nasilja? Doživotna robija, plakat, na vratima Vlade Republike Srbije. U kom to sistemu? Gde je tu vladavina prava? To, opet, kada vi promenite sve sudije, pa onda mi imamo preki sud koji će sve nas da osudi na doživotnu robiju. To je borba protiv nasilja i to je slobodna država, i to je jačanje institucija, jel? To mi smeta.
Ovako, ljudi, naravno, verujem da tamo ima stotine hiljade ljudi koji su došli da izraze svoju tugu i žalost, ali da se razumemo, takođe, ima i onih koji su došli, napili se i pevali i pretili i koji jedino što viču je „Vučiću odlazi“. Ja tu ne vidim borbu protiv nasilja.
Druga stvar, ponovo vam kažem, apelujem i molim, posebno zato što kažete da je protest protiv nasilja, evo, imate ponovo šansu, kako kažete, u subotu, nemojte da blokirate Gazelu, nemojte da blokirate međunarodne putne pravce. Zašto na tzv. protestu protiv nasilja vi vršite nasilje nad svim drugim građanima Srbije?
Zašto sprečavate ljude da se slobodno kreću, da dođu do svojih roditelja, do svoje dece, do lekara, da odu na sport, na čas nekog instrumenta ili šta god već ljudi treba da rade, da odu u neku nabavku, potrepštine, bilo šta? Zašto? To je direktno nasilje nad drugim građanima.
Meni ne smeta protest „Srbija protiv nasilja“, sve mi je uredu. Naravno, ovo je demokratska zemlja. Videli ste kada smo imali protest „Jedan od pet miliona“, ni jedan nije bio prijavljen, nikada niste videli ni jednog policajca na ulici. Normalno su ljudi protestvovali, išli, sve uredu, samo nemojte na protestu protiv nasilja da vršite nasilje nad drugim građanima. Oni nisu krivi ni za šta.
Zašto jedna grupa građana ima pravo da određuje kada i gde će se neka druga grupa građana kretati i da li imaju pravo, a imaju, Ustavom zagarantovano pravo da se kreću? To mi smeta. Ništa više.
Vi pričate o fotošopiranju stvarnosti u Srbiji. Pa, opet, malo mi je neverovatno da vas nije sramota da uopšte pominjete fotošopiranje. Neko ko je organizator tog protesta protiv nasilja, nije bio zadovoljan i onako impozantnim brojem ljudi na tom skupu, pa je svesno i namerno seo, izdvojio vreme, energiju da fotošopira broj ljudi na tom protestu, da onda to pošalje u etar preko društvenih mreža, da bi svi delili tu fotošopiranu stvarnost. Kako vi mislite da to nije šamar u lice, pre svega, tim ljudima koji su došli na taj protest?
Jeste, ja sam izvrgla ruglu to zato što mislim da treba da se izvrgne ruglu. Imate skup koji je ujedinio ili trebao da ujedini neke ljude u tuzi. Vama nije bio dovoljan broj ljudi koji se okupio, pa ste ih fotošopirali. Da, ja sam to uradila na najplastičniji mogući način. Bilo je potpuno očigledno da je fotošop, a vi ste se potrudili da ne bude. Vi ste potrudili da bude laž, da bude prevara, da prevarite sve građane ove zemlje, čitav naš narod. Vi mi pričate o fotošopu stvarnosti? To vi radite. Ja ne znam zašto? Meni je ono bio impozantan broj ljudi. Ja više cenim te ljude koji su došli od vas, kojima nije, nego ste morali da uvećate broj.
Govor nasilja u Skupštini, upravo smo pričali o tome. Juče predsednik vaše stranke je ne pozivao na nasilje, pretio nasiljem i onda čak nije ni rekao: „Ne, nisam“, nego je rekao: „Taj šamar je bio upozorenje“. Njemu šamar kao upozorenje? Vi govorite nama o govoru u Skupštini? Ne postoji dok sam ovde bila, evo skoro četiri dana, ne postoji šta niste rekli narodnom poslaniku Jovanovu i ostalima. Koliko puta ste mu psovali majku? Pravite se da to ne znate, da ne čujete. Meni je to strašno.
Ne razumem, kako ne krenete od sebe? Kako vi svom predsedniku ne kažete: „Hajde, izvini se za taj poziv na šamar“. Nema veze? Imate obraz da kažete kakav je govor nasilje u Skupštini. Vi koji to govorite, vi koji pretite.
Konačno, što se tiče Narodnih patrola, i time da završim, pošto se priča o tome ko je naš, pa sada ispade naš i Jovo Bakić, hvala vam lepo, nije naš. Da je naš, ne bi se tako ponašao, a da je naš i da se tako ponaša kao univerzitetski profesor koji svaki dan provodi sa decom, mi bi se potrudili da više ne bude univerzitetski profesor zato što ne želimo da neko ko je profesor, ko provodi svaki dan sa studentima, sa mladim ljudima, ima teoriju da kada ne možete nekoga da pobedite na izborima, a vi ga jurite po ulicama. Da je naš, to ne bi bilo moguće, ali nije naš.
Što se tiče Narodnih patrola, i one su na vašem skupu protiv nasilja, kao i Srđan Nogo, kao i Mladen Obradović iz „Obraza“, kao i raščinjeni monah Antonije, kao i Dejan Petar Zlatanović iz „SRBIN.info“. Nećete sada da mi kažete da ne znate ni da je on vaš, obzirom da ste vi svi tražili da se pusti iz pritvora u koji je stavljen zato što je pozivao na državni udar, nasilnu smenu legitimno izabrane vlasti u jednom demokratskom društvu i demokratskoj državi i pozivao na ubistvo predsednika. I oni su tamo, valjda se bore protiv nasilja.
Trinaestog jula, to je ona godina kada su bili protesti u julu ovde, kada je bilo nasilno upadanje u Skupštinu, mi smo priveli te koji su napali pripadnike MUP-a i koji su nasilno upali u ovaj najviši od svih narodnih domova, domova demokratije.
Onda se na poziv DS okupila grupa pristalica opozicije sa zahtevom da se puste svi uhapšeni tokom protesta i nereda u Beogradu prošle nedelje, a nosili su transparent sa natpisima „Stop nasilju“ i tada, iako su jednom od policajaca polomili obe noge. Zamalo čovek da ostane doživotni invalid i nasilno upali u dom demokratije. „Stop nasilju“ je tada bilo, takođe i „Hapsite lopove, a ne borce“.
Znate ko su borci? Damjan Knežević iz Narodnih patrola i Srđan Nogo tada iz partije vaših koalicionih partnera, tako da su za vas oni bili borci i danas su za vas borci, samo nemojte nama da imputirate ni njih, ni Jovu Bakića, ni Milovana Brkića. To što između svih njih stavljate znak jednakosti, e tu se vi i ja slažemo i mislim da to treba da čuje i vaš pristalica i veliki suporter, Jovo Bakić. Hvala vam.
(Tatjana Manojlović: Povreda Poslovnika.)

Hvala vam.
Osvrnuću se takođe na početku samo na izlaganje narodne poslanice Sande Rašković Ivić. Ja vama zaista od srca zahvaljujem. Takođe, još jednom, kao što sam rekla i prethodnoj narodnoj poslanici, žao mi je što nismo ovako razgovarali od prvog trenutka, od prvog dana. Vi ste govorili o merama, izneli ste predlog dodatnih mera, govorili ste na način i o stručnjacima koji je primeren i ne ugrožava njihov profesionalni kredibilitet i integritet. Ne mislim da o tome treba da se govori javno zato što bilo kakvo njihovo pominjanje ipak kod te dece i njihovih roditelja izaziva određenu sumnju, a da ste imali bilo kakav problem, bilo kakvu temu, dođite, pozovite nas i recite, nemojte javno, da rešimo to zajedno. Zar ne mislite da imamo isti interes ovde? Hvala vama, šta god da ste rekli. Dakle, nemam jednu reč da vam zamerim.
Zamolila sam, takođe, i tim iz Narodne skupštine za stenogram da pogledam te predloge da sednemo i da vidimo od tih mera koje ste vi predložili šta takođe možemo dodatno da implementiramo, tako da ću se osećati slobodno, ako vam ne smeta, i da vas pozovemo zajedno sa timom i da vidimo kako te stvari možemo da uradimo zajedno.
Kamo sreće da smo ovako razgovarali četiri dana, zaista kamo sreće, i zamislite kakva bi bila atmosfera među građanima, među narodom da smo razgovarali o merama, a ne bilo kojim drugim stvarima kojima zaista nije bilo ni vreme ni mesto, zato vam beskrajno hvala na odgovornosti.
Što se tiče drugog narodnog poslanika, gospodina Veselinovića, zaista ako opet mogu da kažem, krenuli ste na pravi način, čak i sa ovim pominjanjem člana naše stranke SNS, nikakav problem nemam.
Hvala vam beskrajno što ste se ogradili i jasno osudili izjave Jove Bakića. Hvala vam beskrajno. Ja mislim da je to važno i blagotvorno za čitavo naše društvo. Mislim da je to važno onoliko za sve nas i mislim da oko takvih stvari ne smemo da se delimo i hvala vam što ste to osudili.
Pozivam vas da to isto uradimo i sa napadačima na Dejana Vuka Stankovića. To je rezultat, direktan rezultat poziva Jove Bakića da nas jure po ulicama i ne samo nas kao političare, ni po jada, nemojte da dirate naše porodice i nemojte da dirate ljude koji su politički analitičari. Njima je posao i obaveza da govore o tome šta misle. Nekada misle dobro o tome šta radimo. Nekada ne misle dobro o tome što radimo, ali njihov integritet, kao i zaista, mislim, pravo na slobodu i slobodno kretanje i bezbednost svih građana ove zemlje mora biti neupitna, tako da uradimo i to. Ako nas sad kao političare želite da jurite, pa kako da vam kažem, ako dotle dođemo, onda ni po jada za nas političare.
Takođe, sada na tom talasu, želim da pozovem, pošto mi se čini da smo uspostavili, evo, četvrti dan neko, nakon toliko poziva, toliko apela, jedinstvo oko toga šta su crvene linije. Želim da pozovem sada i Etičku komisiju Filozofskog fakulteta, Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i Etički odbor Univerziteta u Beogradu da, takođe, uzmu u obzir pozive redovnog profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i da osude. Podsećam vas, taj dan, taj čovek svaki dan provodi sa mladim ljudima. Da li možete da zamislite ako on to u medijima iznosi bez stida i srama, potpuno slobodno, i to iz dana u dan, sa još većom strašću, šta taj čovek priča svojim studentima na predavanjima i na šta sve poziva te studente, šta oni da urade? Tako da i fakultet i univerzitet reaguju, molim vas, ovako. Mislim da je to iznimno važno za naše društvo.
Šta je napisao ovaj ili onaj član SNS, vaše stranke, oni koji vas podržavaju na internetu? Svakog ko poziva na nasilje apsolutno osuđujem. Šta je Mićan rekao i na šta je pozvao svakako nema ni upola težinu kao univerzitetski profesor koji je svaki dan, podsećam vas, sa studentima, ali da li osuđujem? Da, apsolutno da, da se razumemo, da smo potpuno svesni.
Posebno pozivam članove, koliko mogu, SNS da ne slušaju Jovu Bakića. Dakle, to što je Mićan rekao da ćemo se juriti po ulicama znači da je slušao Jovu Bakića. Molim vas, nemojte. Molim vas, nemojte. To nije u redu. To nije u skladu sa demokratskim vrednostima. To nije nikako u skladu sa onim što se trudimo da napravimo u ovoj Srbiji i što uspešno pravimo već 10 godina. Nemojte.
Takođe da vam kažem još dve stvari, opet kad smo tu, i mislim da je ovo dobro za naše društvo. Predsednik vaše stranke danas kaže: „Oni koji vladaju silom samo se sile plaše“ u jednom tabloidu, tajkunskom. Znate, nije okej, šta to znači „samo se sile plaše“.
Iskreno da vam kažem ja se uzdam u vladavinu prava i zakona zato što toliko vas iz opozicije, ne mislim na vas lično, vaše koalicione partnere, toliko njih i njihovi predsednici, oni koji su danas u Americi, jer se tamo brane zato što ih je CIA optužila za belosvetske prevare, pozivaju svaki dan na revanšizam. Revanšizam ne znači vladavinu prava. Ja verujem u institucije, u sudstvo i vladavinu prava. Naše sudstvo i institucije, a svakako ćemo jednom biti opozicija, normalno, to je jednostavno stanje stvari, demokratski poredak, neminovnost, nas će vladavina prava braniti od onih koji žele revanšizam. Revanšizam nije vladavina prava. To je trpanje u zatvore i doživotna robija onako kako nam prete neki na tim protestima protiv nasilja. Doživotna robija za šta? Zato što smo se borili? Zato što smo radili danonoćno? Ne znam. Vladavina prava, a ne revanšizam.
Svakako ne bojimo se sile. Ne bojimo se ničega. Nemojte da pozivate ponovo na silu i nasilno svrgavanje vlasti. Izbori, demokratija, vladavina prava, vladavina institucija, vladavina naroda, to je ono što mi svi treba da pričamo svaki dan. To je ono za šta se, na kraju krajeva, ja mogu da kažem iz svog ugla, bori SNS.
E sad, ovako, šutiram mikrofon. Dakle, ja, nažalost, mislim da ni fizički nisam spremna da šutiram ovaj mikrofon zato što se fizički nisam bavila bilo kakvom fizičkom aktivnošću otkad sam postala ministar, a to je 2016. godina, nisam jednostavno imala vremena. Pre toga sam, bogami, bila u formi. Uvek sam se trudila da makar tri puta nedeljno vežbam. Radila sam u privatnom sektoru, imala dobar posao, dobru platu, stabilan život.
Nakon 2016. godine u avgustu kada sam postala ministar u Vladi Aleksandra Vučića, posle toga zaista ni jedan jedini trenutak nisam imala da vežbam i da se bavim fizičkom aktivnošću i nerado ću priznati da ja ovaj mikrofon ne bih mogla da šutnem taman sad da me stavite ovde da se trudim sedam dana da ga pogodim, toliko nogu ne mogu da dignem, tako da ga šutnula nisam.
Dakle, niti sam želela da šutiram mikrofon, niti sam mogla da ga šutnem nažalost moju najveću. Jesam ga pomerila, jesam ga odgurnula, šutnula ga nisam. Odgurnula sam ga i objasnila zašto. Zato što mislim da političko blato i kaljuga, posebno u ovim trenucima ne može biti takvo i ne možemo dozvoliti da bude na način da mi ovde pokušavamo da kroz političku borbu ukaljamo i debatu, ukaljamo najvažnije stručnjake za nas i pre svega našu decu u ovom trenutku. Mislim da je to nedopustivo. Takođe, mislim da je to crvena linija koju valjda zajedno treba da se složimo da jeste crvena linija. Odgurnula sam mikrofon.
Sad, samo da vam kažem, opet koliko je to nekako politički manipulativno što pokušavate da uradite. Vi ste bili u koaliciji, to je bio Savez za Srbiju, u koaliciji sa ljudima koji su čupali mikrofon. Nisu ga odgurivali, ni udarali, ni šutirali, nego su ga fizički čupali.
(Stefan Jovanović: Šešelj.)
Koliko se sećam, Šešelj nije pristao da bude sa vama u tom Savezu za Srbiju, tako da nije Šešelj, neko drugi…
(Aleksandar Jovanović: Koga zanima šta je radio Šešelj?)

Tema je, poštovani narodni poslaniče, borba protiv nasilja i o tome pričam. Šutiranje mikrofona je pomenuo neko drugi i to objašnjavam, a takođe objašnjavam i političko licemerje i neiskrenost i manipulaciju kada se o tome priča.
Dakle, nije smetalo kada je neko ko je čupao mikrofon sa vama u koaliciji, ali smeta kada je neko odgurnuo mikrofon. Meni je to neverovatno. Taj koji je čupao mikrofon taj je nosio vešala na Terazijama na jednom od tih protesta i to takođe nije smetalo.
I da vam kažem, poštovani narodni poslaniče, kad smo već u ovom trenutku iskrenosti i slaganja, što je lepo, na tri mesta od vas sedi narodni poslanik koji je javno pozvao na moje silovanje. On je deo vaše poslaničke grupe, vaše političke grupacije, vaše političke stranke, pozvao je na silovanje. Lepo, sročio taj tvit, nije to bilo u afektu treba, izbrojati karaktere, treba smanjiti da to stane, treba staviti zarez i tačku, treba četiri, pet puta proći kroz taj tvit, to nije bio afekat, to je bila želja, iskrena želja, to je bila mržnja i to je takođe bila užasna mizoginija. Pozivanje na silovanje, vi ste dozvolili da takav čovek sedi sa vama u poslaničkoj klupi u vaše ime i u ime vaše stranke.
Dakle, hajmo sad i o tome. Kada se borimo protiv nasilja, pričamo o femicidu itd, silovanjima i svim ostalim krivičnim delima, kakva je poruka koju vi šaljete ženama u Srbiji? Kakva? I dobro, za pomilovanja, ne bih, odgovorili su vam i naš narodni poslanik i šef naše poslaničke grupe i ministarka pravde, ali bih ja podsetila kada govorim o pomilovanjima da ste vi i vaša politička grupacija, jer tada je bila druga stranka, ali praktično je tada to sve bila jedna pa te ista stranka, ste pomilovali, hajde što je neki predsednik pomilovao ovog ili onog u Srbiji, ne znam, ne bavim se time, ne ulazim u to, verujem da je bilo u skladu sa pravilima Republike Srbije, vi ste pomilovali 1.800 albanskih terorista koji su se dve godine kasnije vratili i napravili pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine.
Takve ljude ste vi pomilovali, ali ne bih nikada želela ponovo da pričamo o tome, nije fer da ste iznosili tako nešto jer na svaku takvu možemo da vam odgovorimo, ne samo istom merom, nego i preko toga zato što ste radili strašne stvari, ali da se ne vraćamo u prošlost. Hvala vam.

Hvala vam.
Dakle, razumela sam, ja sam kriva za sve. Okej. Rekla sam vam još jednom, reći ću vam još 100 puta, ne bežim od političke odgovornosti. Nikakav problem. Dakle, znam šta sam radila, kako sam radila, koliko sam se trudila, koliko sam se borila. Da li sam mogla nešto drugačije, da li sam mogla drugačije da postavim prioritete? Svakako. U svakom trenutku spremna da narodu položim račune, da kažem kako sam vodila Vladu, šta su nam bili prioriteti, šta smo uradili i iz mog ugla šta smo možda mogli bolje i šta smo mogli brže i da sam znala da idu neke drugačije okolnosti možda bi i neke druge stvari brže radila. Ne znam. Da sam znala da ide pandemija Korona virusa možda bi pre išli na digitalizaciju zdravstvenog sistema, a ne prosvetnog sistema, ali nisam znala pa smo završili pre toga prosvetni sistema. Sada idemo na digitalizaciju zdravstva.
Znate kako, kada se bavite odgovorno ovakvim poslom znate šta radite, kako radite i koji su vam ciljevi bili postavljeni i koji je to, šta se uradili, ali ne znate šta dolazi pred vama. Tako da u skladu sa tim da znate verovatno bi bolje postavljali prioritete, ali sam svakako uradili ja zajedno sa i uz ogromnu podršku stranke čiji sam ponosni član, SNS, i naših koalicionih partnera mnogo, mnogo.
Tako da, u redu je, moja odgovornost, to je na kraju krajeva najlakše i to je na kraju krajeva najbolje i da je samo do toga zaista bila bih najsrećnija osoba na svetu.
Kažete – imate ambivalentan odnos prema meni. To je u redu. Znate, imate tu čoveka. Vi kažete, Okej, vi ste se od njega ogradili, vi ste se izvinili i sve je Okej. Kako ste se ogradili? On je čovek bio na vašoj listi i to je bio na vašoj listi kao jedan od najprominentnijih članova, pri samom vrhu te liste.
Vi kažete – mi nismo imali bolje od njega i onda ste se ogradili. Šta se ogradili? Ja svaki dan kada dođem u ovu Skupštinu moram da gledam u čoveka koji je pozivao ne samo na silovanje mene nego na javno silovanje danima pred kamerama. Svaki dan moram da ga viđam i vi kažete – vi ste izvinili i vi ste se ogradili. Kako ja to uopšte, kako to meni pomaže svaki dan? On je bio jedan od najboljih vaših kandidata pa se tako našao na vašoj listi i tako dobio i zahvaljujući tome koliko ste glasova dobili bio dovoljno visoko na toj listi da uđe u postane ni manje ni više nego narodni poslanik. Narodni poslanik. Čovek koji nije samo u afektu rekao – e, ajde silovanje eh premijerke, žene, nego pred kamerama danima zatvoreno i on je vaš narodni poslanik.
Vi ste ogradili? Vi ste se izvinili? Vi se borite protiv nasilja? Izvinite, ja u to ne mogu da verujem. Vi mene terate da ga gledam svaki dan. Vi mene terate da razgovaram sa njim zato što sam ja ovde u svakom smislu ispod vas. Ja sam izvršna vlast. Vi ste zakonodavna vlast. On mene ovde može da ispituje o bilo čemu. Ja moram da odgovaram na njegova pitanja i na njegove zahteve. To ste vi uradili. To je vaša borba protiv nasilja.
Onda mi kažete – agresivni varvarski rijaliti. A, što – Veliki brat nije bio dovoljno agresivan i nije bio dovoljno varvarski? Što? Sama činjenica da je bio ni manje ni više nego u Pionirskom gradu, da ste vi iselili decu da bi tamo napravili kuću Velikog brata je nešto najagresivnije, najogavnije, najnemoralnije što je bilo ko ko je na vlasti ikada mogao da uradi i ostavili to kada se završio taj rijaliti, iselili ga i ostavili to da tako propada da bude polurušeno, srušeno sa pacovima, sa tom scenografijom ogavnom i odvratnom da – šta onda, grad uloži u taj Pionirski grad ili Republika i da bi tamo deca ponovo mogla to da koriste? To je skandal. Da ne pričamo dalje o rijalitima.
Od priče o rijalitima ne bežimo. Samo nemojte da se ta priča svodi na to ko je agresivan i ko je varvarski, a koji je fin i koji je lep. Nećemo rijalitije. Važi. I predsednik Aleksandar Vučić je jasno rekao – može, otvoreni smo za te razgovore, dođite, hajde da sednemo da razgovaramo o tome, ali onda o svim rijalitima. Ne, ovaj je agresivan, a ovaj je lep. Nema. Rijaliti nisu dobri. Sve je u redu. Mogu i da se složim sa vama, ukoliko vi to odlučite, jer kao predsednica Vlade nemam nikakav uticaj na to ni ko dobija nacionalnu frekvenciju, ni šta oni radi, ni šta se pušta na tim programima. Baš nikakav. To nikako nije u mojoj ingerenciji.
Za Narodne patrole i kako kažete taj čovek Ilija Vuksanović koji je napao devojku na protestu protiv nasilja to je bio vaš protest. Vi ste mogli tamo da sprečite da neko dođe ili da neko pravi, da zamolite najlepše te ljude iz Narodnih patrola da dođu. Oni dolaze treći put na vaš protest. Treći put dolaze na protest protiv nasilja.
Dakle, ja molim nadležne organe i tražila sam već informaciju. Molim vas, da ako nije, da se privede. Ako postoji, dakle nadam se da je neko podneo prijavu, naravno da ćemo reagovati. Da vas podsetim još jednom na onda kada su bili protesti ispred Narodne skupštine, mi smo narodne patrole, priveli, uhapsili, vi ste pravili proteste da se ti ljudi puste na slobodu. Vi ne možete da privodite, mi smo ih priveli. Vi ste protestvovali da se puste na slobodu, zato što su borci. O tome se radi. Valjda se zato narodne patrole osećaju slobodno i pozvano da dođu na vaše proteste.
Ali, ćemo svakako mi postupati i svako ko je činio bilo kakvo nasilje, mi ćemo ga privesti, ti ljudi će odgovarati. Odgovaraće pred institucijama u zemlji gde vlada pravo i institucije. Zahvaljujući tome što smo uradili u smislu reforme Ustava, mi sada možemo da kažemo da gradimo, konačno jedan sistem u kome je nezavisno pravosuđe i samostalno tužilaštvo. Vladavina prava, niko nikoga ne sme da juri po ulicama. I, borba protiv nasilja, ali borba protiv svakog nasilja. Hvala vam mnogo.

Hvala vam.
Evo, reagovaću odmah zato što želim da vam odgovorim upravo na ovo poslednje. Pažljivo sam slušala sve što ste pričali i onda ste rekli – e, pa dobro sistem je ipak zakazao u vezi sa kontrolom. Kako da vam kažem, sve što ste vi rekli da mi treba da pooštrimo, ništa od toga ne bi sprečilo ovu tragediju, bukvalno ništa.
Molim vas da me pustite da govorim bez coktanja. Čini mi se da je makar kultura komunikacije da probamo toliko, nenasilna komunikacija.
U svakom slučaju, pogledajte ovako – vi kažete, koliko sam razumela, vi ste ipak negde protiv ove mere razoružavanja u smislu nelegalno jasno, legalno zašto oduzimati ljudima.
Ali, evo, pričam o tragediji u „Ribnikaru“. Taj čovek koji je imao legalno oružje nije imao nijednu jedinu mrlju. Dakle, ne postoji razlog zašto bi bilo kakvom kontrolom, bilo kakvim pooštravanjem njemu oduzeli svo oružje koje ima. Ugledni lekar. Mislim da je imao jedan saobraćajni prekršaj i to potpuno nešto benigno. Da li bi on prošao psihološke testove, koje kažete – uvedite redovno? Sve u redu. Pritom mislim da su tu vaši predlozi zaista za ozbiljno razmatranje. Mislim da su ozbiljni i odgovorni i svakako ćemo uzeti to.
Onda vi meni recite ovako – on bi to sve sigurno prošao, verujem, ne mogu da kažem sigurno, verujem, nisam stručna, ali po svemu što, je li, se vidi o njegovom životu i njegovom radu profesionalnom, svemu onome što je on profesionalno pokazao, ali da li onda treba da uvedemo psihološku procenu za sve ukućane koji kako tako nekako mogu da dođu do tog oružaj iako je legalno, nije na njihovo ime, jel onda i za maloletne?
Šta je sistem ovde mogao da uradi? Čovek se prijavio za oružje, prošao kontrole, dobio. Pogledali smo sve njegove relevantne podatke. Ne možete mu naći mrlju. Psihološke testove – u redu. Ko ste vi, odnosno mi kao država da podvrgnemo psihološkom testiranju njegovom maloletno sina? I kako to da sprečimo?
Pritom, sve da je držao, kaže držao je, sad ne mogu da ulazim u to, vodi se proces, najozbiljnije moguće – držao sam obezbeđeno, držao sam pod šifrom, držao sam odvojeno. Očigledno se nešto desilo.
Upravo u tom slučaju koji je proizveo ovaj najmonstruozniji zločin i najveću tragediju zato što je dete ubilo decu država apsolutno ništa nije mogla da uradi sve da je pooštrila sve te kontrole. Tu država reaguje time što apeluje, moli svoje građane da čak i oni, zahvaljujem se onima koji su imali i imaju legalno naoružanje i shvatili da šta god da uradite možda nije sasvim bezbedno imati naoružanje u kući, odlučili da vrate to državi, a ima ih mnogo i ja sam zamolila pripadnike MUP-a da mi daju najnovije informacije od jutros u sedam časova pa i po regionima, pa i po oblastima i upravnim okruzima.
Dakle, naš apel je da ljudi vrate i to legalno oružje koje imaju, za koje imaju dozvolu. Mi ćemo uraditi obavezni otkup. Mi ćemo njima to proceniti. Mi ćemo njima to platiti, ali znate kako, očigledno je da je čitava porodica bezbednija ako nema oružja u kući. Meni je očigledno.
Tako da zbog toga apeluje. Znate, šta će nekom, razumem lovce, zaista razumem i pokušavam da imam još više razumevanja i da razgovaramo sa njima, imali smo sastanak i videćemo dalje. Naravno, sagledaćemo i sve predloge koji dolaze od narodnih poslanika i to, ali znate, šta će nekom ko je lekar, profesor na univerzitetu, kako god, oružje u kući?
Predsednik Republike je imao zaista sasvim legitimnu jednu tezu, bojazan, gde je opet apelovao na građane, a to je pa čak i da se ne desi najgrublja zloupotreba, da ne uzme neko od ukućana, ne sazna na jedan ili drugi način šifru, otvori, spoji sa municijom, zamislite da se desi požar u kući. Konsekvence samo tog požara koji bi možda bio benigan u slučaju da imate oružje, municiju u kući mnogo su veće.
Tako da u tom smislu svaka vrsta bezbednosti se povećava ako ljudi predaju svoje oružje i još jednom apel je zbog toga. Mi ćemo pooštriti još dodatno kontrole, uredu, ali u stvari mislim apel čitavog društva da se razoružamo zato što ne možete da obezbedite, ne možete kao država da uđete, da testirate svakog od ukućana, posebno ne ako se radi o deci, maloletnim licima, posebno ne možete svakih šest meseci ili svakih godinu dana, i na kraju krajeva ko vam kaže da će i to da prevenira nešto. Jedini zaista, i što kaže narodni poslanik gospodin Rističević, ne postoji apsolutna bezbednost, ali ako nemamo oružje u kući, ako nemamo municiju u kući, bezbedniji ćemo biti svi.
Da, vi ste u pravu, zašto se toliko hvalimo oko ove akcije, opet ne hvalimo se oko ove akcije razoružavanja Srbije, svaki put se zahvaljujemo građanima zato što su oni pokazali odgovornost da daju svoje oružje i da prijave. Ja im se zahvaljujem još jednom. Zašto mislimo da je ova posebno uspešna? Pa, zato što jeste, zato što ni jedna druga nije bila ni upola uspešna. Poslednja koju smo imali je bila 2020. godine. Tokom prvog dana ove akcije prikupljeno više oružja i više municije nego u čitavoj toj akciji koja je trajala tri meseca samo prvog dana zato što su ljudi prepoznali da nismo bezbedni sa tim, da ne znamo da li će naša deca iz radoznalosti ovoga ili onoga možda potražiti to oružje i na kraju - .krajeva da će se desiti neka tragedija.
Mi smo do 24. maja do 7.00 časova ujutru, to je danas, ukupno prikupili 37.416 komada oružja, od toga 30.269 oružja, a 7.147 minsko-eksplozivnih sredstava i 1.504.652 komada municije.
U četiri akcije predaje oružja 2015, 2016, 2017. i 2020. godine je predato ukupno 3.881 komad oružja, tako da je dramatična, drastična razlika i ja zahvaljujem još jednom našim građanima koji su do te mere izašli u susret, prepoznali koliko je ovo važno za sve nas, za našu zemlju, za sve naše građane i zaista postupili onako izuzetno odgovorno.
Za moratorijum od dve godine i ta opasnost da će povećati trgovinu ilegalnim oružjem opet paralelno sa moratorijumom mi idemo da dramatično, drastično uvećane kazne za ilegalnu trgovinu, nošenje, posedovanje, držanje oružja, tako da verujem da ćemo to uspeti da preveniramo, ali opet sve te stvari će biti svakako i na javnoj raspravi i na kraju krajeva doći će u ovaj dom da se o njima raspravlja i da se ovde u stvari da finalna reč o tome kako će ti zakoni izgledati.
Vlada jeste za to i predložiće moratorijum, ali naravno svakako vi ste ti koji dajete poslednju reč o tome. Toliko o tome, ali želim još jednom ipak da vam se zahvalim na konstruktivnim predlozima, jer i ja ću se popodne javiti da kažem opet i po regionima ili ćemo vam dati izveštaj. Ako bih imala šta da zamerim ili da kažem da možda mislim da nije korektno svi treba da budemo povećanog senzibiliteta u ovim trenucima, a to je nekako zato što ste nabrojali one sredine gde posebno žive nacionalne manjine, da vas posebno zanima to, ali i narodni poslanik juče je upravo skrenuo pažnju na to i zamolio da se u tome takođe ne delimo i da u tom smislu ne izdvajamo te sredine iz bilo kog razloga, ne znam kakva vam je bila intencija, mislim da nije bila nikako negativna, ali eto samo toliko o tome.
I, sad kad sam se već javila da odgovorim i narodnoj poslanici koja nam je prebacila nešto što se meni zaista nikako nije svidelo i nikako ne mislim da je to poziv na nasilje, a učestvuje u ovoj čitavoj kampanji i protestima protiv nasilja. Ona kaže da je sve ovo, ovih poslednjih četiri dana, koliko ja sedim ovde i većina vas, ne od onih, ne većina od onih koji su zahtevali ovu sednicu i tražili ovaj izveštaj, kaže to je i citiram – sve ovo je šarada u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti. Ja građane Republike Srbije koji prate ovu sednicu Skupštine želim da obavestim da ovo niti je šarada, upravo suprotno mislim da je jedna od najozbiljnijih sednica koje smo imali u poslednje vreme, niti u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba vlasti zato što vlast nije zahtevala ovu sednicu, opozicija je zahtevala ovu sednicu. Poslanici dela opozicije, njih 84, iz devet poslaničkih grupa uključujući i poslaničku grupu iz koje dolazi ta narodna poslanica su 8. maja, kao predmet zahtevali da se hitno sazove sednica Narodne skupštine i zahtevali izveštaj od strane Vlade Republike Srbije o bezbednosnoj situaciji u Srbiji nastaloj nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i na teritoriji Smedereva i Mladenovca u Malom Orašju i Duboni.
Mi smo se naravno odazvali na taj poziv i sednica je zakazana sa tim dnevnim redom, tako da mi zaista niti smo imali sopstvene potrebe u vezi sa ovim tragičnim događajima i ovim užasnim nepojmljivim zločinima, niti smo želeli da ih zadovoljimo ovom sednicom. Ovde smo zato što su nas oni pozvali, oni nisu tu, upravo ova narodna poslanica koja je u stvari svima nama valjda u vlasti, to zamerila. Dakle, mi smo ovde po pozivu. Tražen je izveštaj, mi smo izveštaj dali. Došla sam ovde, predstavila izveštaj, četiri dana sedim ovde. Paralelno radim na svim onim stvarima koji su tekući poslovi, koji se tiču upravo ove dve tragedije, odnosno užasnih zločina, ali je to osećaj da ja moram da budem ovde tokom čitave ove rasprave. Oni koji su tražili nisu.
Opet sam čula da prestanemo da pričamo o bilo čemu što ima veze sa izborima. Ja to nikako ne mogu da shvatim. Traže određeni narodni poslanici i traže određeni ljudi koji protestuju na ulicama političku odgovornost. Ako pričate o političkoj odgovornosti i tome da mi ne bežimo od političke odgovornosti, vi onda neophodno u jednom ja mislim demokratskom društvu na kraju krajeva dođete do priče o izborima. Jer, ako smo mi svi odgovorni i treba da se menja vlast, ona se menja na izborima. Tako da mislim da je neodvojivo da pričate o političkoj odgovornosti, a da ne želite da pričate o izborima. Ne znam kako to izgleda, ali nažalost poštovani građani Republike Srbije, ja ovde ni nemam sa kim da debatujem zato oni koji govore o dijalogu su došli, rekli šta imaju i odmah izašli iz ove sale. Toliko ih zanima dijalog i toliko ih zanima debata i toliko i zanima da mi zajedno ovde pričamo o tome šta treba dodatno uraditi. Toliko ih čak zanima odgovor na pitanje koje su mi postavili, na probleme ili zamerke koje su imali. Dakle, odmah su izašli.
I konačno na kraju, jedino na kraju što sam čula, kao zaključak tog nastupa, valjda protiv nasilja, je – u inat se vidimo u subotu. Pa šta ćemo mi sada da se inatimo jedni drugima? I to je razum, jel? To je toliko prekopotreban razum koji nam je potreban u ovom trenutku. Inat. Vi ćete u inat da se pojavite. A šta će onda neki drugi ljudi, onda u inat da se pojave? Ne, ja pozivam na razum, pozivam na dijalog. Ovde sam četiri dana da debatujem, da razgovaram, da suočavamo mišljenja i, okej, na kraju krajeva, u ovom slučaju nemam s kim, zato što su rekli šta su imali i napustili salu Doma Narodne skupštine. Hvala vam.

Hvala vam.
Meni je zaista izuzetno žao što ste vi vaše vreme i vašu priliku iskoristili na ovaj način. Zaista mi je žao.
Moram da kažem, verovatno i dalje potpuno naivno, potpuno sam nešto drugo očekivala kao predsednica Vlade od vas, zato što uobičajeno umete da budete konstruktivni, pa i po najtežim temama i po najtežim pitanjima.
Žao mi je što ste vi upravo, upravo odlučili, svesno doneli odluku da politizujete ovu tragediju, da je zloupotrebite za politički obračun sa nekim sa kime se politički ne slažete, što je potpuno u redu. Naravno, demokratija, različite političke opcije, različite političke vrednosti, politički programi. Sve je u redu. Ali, da vam kažem šta nije u redu i šta se nigde nikada pre nije desilo, a to je da se politički obračun vodi na tome koliko je bilo teških ubistava, femicida, porodičnog nasilja, itd, nikada nigde. I svuda drugde u svetu su bile užasne tragedije. Bili su masovni zločini, bila su masovna ubistva. Jedino po čemu smo mi jedinstveni je da je to neka politička opcija iskoristila za politički obračun.
Vi mene opet dovodite u tu situaciju u kojoj se zaista osećam neljudski, ali moram, a to je da mi pričamo o tome kakva je situacija sada i zašto je nešto bolje društvo kada u tom društvu godišnje ubiju, na primer, u femicidu, porodičnom nasilju, 40 žena od onog društva kada su ih ubili 80 ili 90. Jel vi razumete kakva je to politička debata? Mislim da je 40 užasno mnogo, ali je upola manje nego što je bilo pre 10 ili 12 ili 13 godina. Ali, pre 10, 12 ili 13 godina to uopšte nije bila tema. Niko nije tada krivio čitav sistem za to. Pritom, tada nisu ni postojale ni radne grupe, nije ni postojalo to. Nisu ni postojali ovako rigorozni zakoni oko toga. Nije ni postojala takva svest javnosti u vezi sa tim.
Kako da vam kažem, ja to zaista ne želim da radim. Ja to radim poslednja tri i po dana. Hoćete li ponovo da vam čitam koliko je žena ubijeno u porodičnom nasilju od 2000. do 2012. godine? Pa, ne želim ni ja. Ali, šta vam to pokazuje? Da je tada sistem bio mnogo gori nego što je danas, pošto je danas mnogo manje ubijenih. To je vama politički sistem, to je vama pokazatelj da li u društvu sve ide na bolje ili sve ide na gore. Ako želite tako, pa i tu je manje ubijenih žena, ali i jedna žena je previše. I jedan muškarac je previše, da ne pričam za decu. Upravo zato se takve stvari ne koriste u političkoj borbi, zato što onda dolazimo do brojeva. Ljudi nisu brojevi.
Znate, šta hoćete da mi kažete – super, eto, užasan je sistem, ubijeno je 40 žena? Šta ja da kažem – bio je još gori kada je ubijeno 80? Vi hoćete takav dijalog. Vi mislite da je to za politički obračun.
Ali, ono što mi je važnije je – vi ste iskoristili sve svoje vreme. Vi meni niste dali, predložili ni jednu jedinu meru, nijednu meru. Vi meni niste rekli ili skrenuli pažnju kako mi možemo, na primer, da poboljšamo mere koje smo odmah doneli, zašto su te mere dobre, u kom segmentu su dobre, u kom nisu, zašto nisu dobre, šta treba da menjamo. Ne, iskoristili ste sve svoje vreme za politički obračun govoreći o tome da se zbog nas otkazuju ekskurzije. Zamislite koliko je to niska politička manipulacija. Meni je to zaista, nekako potpuno mi ne liči na vas.
Evo, moram da priznam, zaista sam spremna na sve, evo na ovo nisam bila spremna. Da mi vi kažete da mi otkazujemo ekskurziju. Prvo je laž, a drugo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju iz klupa.)