Ali, ja sam iskreno, pozitivno iznenađen.

Ovo je poseban profesor i doktor koji predaje na državnom fakultetu, time je ta kodifikacija profesor, doktor, ta karakterna osobina još više izražena. Rekao sam pozitivno sam iznenađen promenom stava i preokretom tog narodnog poslanika. Iz tog da uštedim vaše a i njegovo vreme ja odustajem od dalje diskusije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram član 103. stav 7. i 8. koji jasno kažu da u slučaju iz stava 1. ovog člana predsednik Narodne skupštine dužan da za vreme koje narodni poslanik koristio zloupotrebljavajući pravo iz stava 1. ovog člana oduzme od ukupnog vremena koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi u pretresu i tekućoj tački dnevnog reda, ako njegovoj poslaničkoj grupi preostalo vremena za pretres.

Vi ne možete ovu odredbu da primenite tako da moj prethodni kolega može da zloupotrebljava Poslovnik. Što se nekih eventualnih pretnje tiče, ja sam rekao da postoje doktori, profesori koji vrše nagle zaokrete i preokrete. I u tom naglom preokretanju i zaokretanju mogu da se i povrede. Znači, nikakva pretnja nije bila upućena, to je jednostavno zakon fizike da neko ko odjednom se okrene i preokrene može u toj gimnastici i da se povredi. Ja to ne želim nijednom kolegi poslaniku, posebno ne prethodnom govorniku.

Govorio sam uopšteno da profesori, doktori zbog slabe kondicije i tako dalje kada se naglo preokrenu, zaokrenu, da metaforički može da se desi da se povrede. Dakle, da na takav način izgube određeno biračko telo, simpatije birača koje nedvosmisleno idu ka njima. Ništa sem figurativno, nikakve tu pretnje nije bilo.

Ja ne znam ko se tu prepoznao iz kog razloga, ali je to njegov problem. Vi ubuduće kad takvim poslanicima preostane vremena molim da primenjujete član 103. stav 7. i 8. da se od govora, vremena za govore, takvim narodnim poslanicima oduzme ono vreme koje zloupotrebljavaju reklamirajući povredu Poslovnika, koja apsolutno ne stoji.

Dakle, ovde ima gospodine Martinoviću, odnosno pitajte gospodina Martinovića da li je on doktor, nisam siguran, pitajte još gospodina Stojmirovića da li je on profesor doktor…Ne tražim da se glasa o ovome.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ukoliko moj kolega poljoprivrednik i njegov kolega dozvole da govorim u ovoj Skupštini, rekao bih neku reč o ovom zakonu, imajući u vidu da je na poslednjoj sednici osporavano to moje pravo, pravo govora, tako da mi je to gotovo neverovatan zahtev, te brojne poslaničke grupe.
verujući da će im u određenom trenutku država pomoći, verujući da će tu biti neke stabilnosti itd.
Cela ekonomska politika i finansijska koju su oni vodili dovela je do toga da su građani dizali kredite kod jednih banaka, ali njihovi privrednici, nazovi privrednici, su dizali kredite kod banaka kao što su Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, gde je hipoteka bila časna reč, hipoteka je bila jalovina, hipoteka je bila ništa. Onda smo došli u poziciju da dugove milionera, a to su, svakako znate za Bogićevića, za njegove kompanije, kamate milionera su počeli da plaćaju milioni, onda Agencija za sanaciju banaka koja se finansira iz budžeta je morala da nadoknadi sve minuse koje su napravili Razvojna banka Vojvodine, Agrobanka itd. Tu je hipoteka bila časna reč, tu je hipoteka bila jalovina, tu je hipoteka bila nešto što nije bilo naplativo i jednostavno su građani došli u poziciju da moraju da servisiraju svoje kamate i svoje kredite, da gube određene nekretnine, da gube kuće i imovinu, a sa druge strane da moraju da servisiraju dugove tzv. preduzetnika, odnosno velikih biznismena koji su egzistirali za vreme vladavine stranke bivšeg režima.
Njihovi krediti su merene u stotinama i stotinama miliona evra, koji su ostali nevraćeni i koje, naravno, kroz Agenciju za sanaciju banaka moraju da vrate oni koji već ne mogu da vrate ni svoje kredite, ali su prinuđeni pre toga da vraćaju kredite milionera kojima je to omogućila stranka bivšeg režima.
Sama stranka je hipoteku od, čini mi se, Razvojne banke Vojvodine, stranka bivšeg režima, kao hipoteku za kredit u izbornoj kampanji uložila svoju časnu reč, da će oni to 2012. godine vratiti, naravno, ukoliko bi tada pobedili na izborima, i jedino sredstvo obezbeđenja koje je bilo – majke mi, vratiću, to je jedino što je založila ta stranka kada je uzela, čini mi se, nekoliko miliona evra koje je utrošila u izbornu kampanju pokušavajući da sačuva vlast. Kasnije, kada su uhvaćeni u tom nedelu, pokušali su da se taj kredit ipak obezbedi, jer je došlo do promene vlasti da se obezbedi nekim njihovim ličnim nekretninama, što je i pravda, s obzirom da je iz te stranke, iz stranke bivšeg režima, upravo ta grupa ljudi koja je založila svoje nekretnine imala odgovarajuću finansijsku korist, a njihova odgovornost je i za propast banaka koje nisu bile pod kontrolom stranih banaka, za propast banaka gde je država imala svoje učešće, njihova odgovornost je nemerljiva, jer svakako da Bogićević, taj Perčević i ostali nazovi privrednici nisu te kredite dobili na časnu reč, na jalovinu, na nikakvu zalogu, nisu dobili bez učešća političara iz tog perioda i njihova odgovornost za to je nemerljiva.
Mislim da još uvek ruka pravde nije stigla one koji su na takav način zadužili građane kroz Agenciju za sanaciju banaka, koji moraju da plaćaju ne samo svoje dugove, već moraju da plaćaju dugove milionera. Tako da milioni osiromašenih, opljačkanih građana za vreme stranke bivšeg režima sada grcaju u dugovima, gube svoje nekretnine, a i pored toga oni moraju da vrate i kredite tih nazovi preduzetnika, kojima su krediti davani nemilice, ali ne iz banaka koje traže odgovarajuća sredstva obezbeđenja, već iz onih banaka gde je država, tj. tada stranka bivšeg režima imala nesumnjivo kontrolu.
Hoću da kažem i to da je ta hipoteka koju smo mi nasledili od njih gotovo neverovatna, da su potrošili ne znam koliko para. Taj novac nije prošao kroz proizvodnju, već je direktno išao u potrošnju, u navodno fiktivno povećanje penzija, što nas je dovelo do toga da sada moramo da štedimo, da živimo od zarađenog i da vraćamo ono što su oni nama kao hipoteku ostavili, ono što su oni trošili kada se živelo od zaduženog.
Glavni proizvod stranke bivšeg režima je bio dug i to je hipoteka koju su nam ostavili, a kada se stranka bivšeg režima zaduživala, narod je dat pod hipoteku, narod je potpisivao menicu i mislim da su oni ceo naš narod i celu našu državu stavile pod hipoteku stranim bankama i drugim finansijskim organizacijama, a pri tome su nemilice opljačkali one banke koje su imali pod državnom kontrolom, darujući sredstva sebi, svojoj stranci i svojim navodnim preduzetnicima.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da smatram da ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Prethodni govornik nije juče došao u Skupštinu. Dakle, on je poslanik u više saziva, bio je poslanik jedne stranke, druge stranke, treće stranke, sada koliko vidim, poslanike je nevladine udruge, ali to ga ne amnestira od odgovornosti da ovaj proces nisu uradili do 2007. godine, kada su to trebali da urade. Sve ono što nisu oni uradili u vreme kada su trebali da urade zapalo je nekom drugom da se time bavi i da to mora da radi.
Obrazloženje prethodnog predlagača je bilo na granici uvredljivosti. On je izuzeo jednog ministra i rekao – vi niste kao drugi ministri, ne pripadate tom svetu, vi ste završili državni fakultet, itd. Na određen način pokušao je da diskvalifikuje sve druge ministre u Vladi i da ministru koji je prisutan da neku prednost.
Mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman, s obzirom da predlagač amandman nije bio ni malo ubedljiv. Predložio je da posao koji je trebao da bude gotov 2007. godine, da se taj posao odloži do 2016. godine. Mislim da je to neprihvatljivo iz prostog razloga što ništa nije radio dok su bili na vlasti, dok je stranka bivšeg režima vladala ništa nije uradio. Sada se odjednom setio da je poslanike neke nevladine udruge i da to treba prolongirati zbog nekih medijskih sloboda ili ne znam čega drugog. Obrazloženje je bilo na granici uvredljivog, ostalo je još samo da počne da nas kune kao neki prethodni poslanici ili poslanice i da onda bude kompletan doživljaj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, javljam se po amandmanu zato što se i dalje ne slažem sa obrazloženjem kolege predlagača, imajući u vidu istorijat medijskih sloboda koje su bile od pre neku godinu.
Dakle, nije sporno da su divljom predatorskom privatizacijom stvoreni privredni subjekti, odnosno, kako to naš narod kaže, tajkuni koji imaju ogromnu količinu kapitala. Sve ono što je bilo naše postalo je njihovo, tom divljom predatorskom privatizacijom stečena su ogromna sredstva koja su na određen način uložena u medija, pa ili su bili vlasnici ili suvlasnici. Mediji su do pre nekih godinu dana do dve bili agenti kapitala, tog kapitala koji je stvoren na takav način tom vrstom privatizacije.
U takvoj situaciji koju smo mi zatekli, gde su opozicione stranke, čini mi se, imale samo „Kopernikus“ i „Fokus“, dakle, do 2012. godine, nije bilo apsolutno nikakvih medijskih sloboda. Uglavnom se prenosila poruka kapitala koji je tu poruku generisao u cilju da zadrži političke snage koje su ga dovele do toga da uvećaju svoj kapital stečen 90-ih godina raznim švercom cigareta, nafte itd. U vreme kada su svi trpeli, neki su se bogatili i to finansijsko bogatstvo su pretvorili u znatno veće bogatstvo po pitanju privatizacije. Domogli su se ogromnih sredstava po pitanju nekretnina itd. Naravno da su neki od njih ušli i u medije i postali tajni ili javni vlasnici medija, a sve drugo su kroz oglašavanje pokušavali da kroz medije proturaju svoju poruku i na takav način kreiraju političku strukturu, političke snage koje će vladati ovom zemljom.
Dakle, na takav način su držali od 2000. do 2012. godine vlast, dok 2015. godine, koliko vidimo, su vlast na teritoriji AP Vojvodine, nisu opozicione snage. Sada se neko za nekoliko dana preokrene i kaže - ja više nisam ono što sam bio, ja se sada zalažem za apsolutne medijske slobode, koje nisu postojale dok je zajedno sa drugima pripadao stranci bivšeg režima. Neprihvatljivo je za mene da neko ko je učestvovao u apsolutnom gušenju medijskih sloboda, na načine koje sam već opisao, gde su opozicione stranke bile apsolutno izopštene, neprihvatljivo je da se takvo obrazloženje koje smo čuli od prethodnog govornika prenosi u ovoj Skupštini, s obzirom da od 2000. do 2012. godine, a bogami na teritoriji Vojvodine do 2015. godine ništa po tom pitanju nisu želeli da čine dok su bili vlast. Sada je odjednom nastupio neki preokret, pa sada imaju sasvim neko drugačije mišljenje. Bogami, u njihovo vreme nije bilo da nije bilo i stradanja novinara. Gospodin Pantić je čak i smrtno nastradao u Jagodini 2001. godine, koliko se sećam.
Toliko o medijskim slobodama za koje su se oni zalagali dok su držali vlast, a sada su se odjednom setili da mediji nisu slobodni, u vreme kada se mediji uveliko oslobađaju pritisaka političkih stranaka, a ovaj zakon se donosi upravo zato da lokalne, a i na državnom nivou političke stranke ne mogu da vrše pritisak na medije, na način na koji su to radile zajedno sa političkim tajkunima dok su oni bili na vlasti. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira da li će me neke moralne gromade prozivati, ja sam dužan da kažem da je u pitanju obrazlaganje ovog amandmana moj kolega koji je obrazlagao taj amandman nije u pravu, iz prostog razloga što se radi o naknadnoj pameti.
Mogu da se složim sa reorganizacijom, regionalizacijom javnog servisa, mogu da se složim i sa podelom prihoda, ali ne mogu da se složim sa time, s obzirom da narodni poslanik ne dolazi iz poslaničke grupe koja nije imala vlast.
Dakle, šta im je smetalo da to urade dok su bili vlast, dvanaest godina, deset godina, osam godina, lider te stranke je i te kako bio u vrhu te vlasti, zašto nisu izvršili regionalizaciju javnog servisa i reorganizaciju podela prihoda, itd?
Otkuda ta naknadna pamet odjednom kad izgubimo vlast, onda znamo šta bi uradili kada bi ponovo dobili vlast, a kada bi ih ponovo doveli na vlast ne bi uradili opet ništa.
Dakle, u to vreme njima je najbitnije bilo da ogromne količine novca, ogromne sume novca iz države i državnih preduzeća prebace u štampane i elektronske medije. Svi mediji su bili njihovi, sem jednog ili dva, koji su bili manje uticajni i koji su bili na neki način naklonjeni opoziciji.
Sve drugo je bilo pod njihovom kontrolom i onda im ništa nije bilo bitno. Da li je to javni servis, da li se na njemu emituje program koji nije mlađi od 18 godina, ništa im nije bilo bitno, ni da li se ubira taksa kroz brojilo, itd.
Bitno im je bilo samo da ogromna količina para sabiju, ne samo u javni servis, nego da ga sabiju i u druge štampane elektronske medije na takav način i drže pod kontrolom. Setimo se samo gospodina Dulića, koliko je taj para prebacio u određenim medijima…

Mislim da sam o amandmanu malo više govorio nego kolege koje su to obrazlagale. Govorim da im onda nije bila bitna reorganizacija…

Opet gospodine Bečiću, ja pokušavam da budem u amandmanu, a vi ako hoćete da uvedete cenzuru kad su u pitanju mediji, onda niste trebali da pustite da se prozivam kad nisam bio na sednici.
Nema veze, s obzirom da ta naklonost prema opoziciji koja drži vlast u Vojvodini, kod vas je očigledna i ja vam to ne zameram. Ali, kažem da ne mogu da prihvatim obrazloženje, gde kolega traži regionalizaciju i reorganizaciju, iz prostog razloga što u vreme kada su vršili vlast, nije im palo na pamet to da rade.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo čitao ovaj amandman, a nije trebalo puno da se trudim, s obzirom da glasi „briše se“. Tako komplikovan amandman jedan poslanik nije mogao sastaviti, morali su da se međusobno potpomažu, tu je trebalo puno mudrosti i zrelosti. Tu nije trebalo „krpeža“, nije trebalo ništa krpiti, veoma zrelo se moglo doći do amandmana „briše se“, ma koliko se trudio takav amandman nisam mogao pročitati.
Ja sam zato da se ovaj amandman odbije zato što bi nastale štetne posledice i ukoliko bi usvojili njihov amandman šta bi onda bilo sa TANJUG?
Mi predlažemo u osnovnom Predlogu zakona da u dodatnih četiri meseca se reši to pitanje. Ukoliko bi se usvojio ovaj amandman i izbrisao taj član, onda bi TANJUG bio u problemu već za par dana. Znači, u tom trenutku on bi pravno, po meni, nestao.
Ne znam šta su njih dvojica smislili, šta su mislili kad se ovaj amandman pisali, ukoliko bi to usvojili to bi bilo veoma pogubno po tu kuću, tako da bi i oni koji tamo rade i bojim se i javnost bila uskraćena za neke objektivne informacije koje ta kuća pruža.
Mislim da bi štetne posledice bile daleko veće usvajanjem ovog amandmana, nego odbijanjem i mislim da nije bilo puno zrelosti, bojim se da su na onom proleću ili kako se kaže to „biće novo proleće u Srbiji“ itd, i dok su prizivali neko novo proleće, dok su prizivali neko novo osvetljenje, da su ostvarili, gasili svetla i mislili su i da ugase svetlo i u TANJUG.
Mislim da ovo treba odbiti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da treba odbiti ovaj amandman, da je kolega Đukanović bio u potpunosti u pravu, zato što je došlo do preokreta u glavama određenih poslanika i gotovo je nemoguće, ja uopšte ne razumem šta predlagači amandmana žele.
S jedne strane, optužuju nas za kontrolu nad medijima kroz politiku, kroz državne funkcije, kroz rad Vlade. Optužuju da Vlada vrši pritisak na medije, da Vlada vrši cenzuru, da je vrši kako na državnom nivou, tako i na nivou lokalnih samouprava. S druge strane, žele da zadrže uticaj države u medijima, pa tako i u Tanjugu. Dakle, od Vlade traže da se okane učešća, da ne izlazi iz medija, a sa druge strane, optužuju državu da svojim uticajem kroz kapital u tim medijima kreira političke prilike i neprilike, odnosno da vrši cenzuru. Sada ja ne znam za šta su oni. Malo su preokrenuti. Čas su za jedno, čas su za drugo. Ovamo su da nema uticaja države na medije, a s druge strane, traže da države ostane u medijima. Takva nedoumica kod mene stvara utisak da oni u stvari ne znaju šta hoće, ali onaj ko ne zna da ne zna, taj već nešto zna, a bojim se da to kod njih nije slučaj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam za to da se ovi amandmani odbiju. Možda bih i ja glasao, a glasao sam za neke amandmane ovih predlagača, ali sam posle toga zaključio da oni sami ne glasaju za svoje predloge. Uglavnom nama isporuče ne znam koliko stotina predloga, ja mislim da je to prešlo preko 1.500, od tih 1.500 ja verujem da oni za 90% svojih amandmana koji su predložili ovoj Narodnoj skupštini nisu uopšte glasali. To je jedan razlog zašto mislim da treba odbiti amandmane predlagača, iz razloga što ni sami ne veruju u svoje amandmane, ni sami ne glasaju za njih, pa zašto bi mi onda imali poverenje u takvu vrstu predloga, pa glasali za nešto za šta ni sami neće da glasaju.
Drugi razlog je što predlagači amandmana, po meni, izazivaju takođe sumnju, jer su javnosti poznati po tome što je jedan od njih iscepao novine, znači jedno glasilo, i da ne mogu da verujem da neko može da govori o medijima, o slobodi štampe, o slobodi informisanja, a da pri tome iscepa javno pred kamerama jedan štampani medij, bez obzira koliko zamerki ja sam imam na taj i slične medije, tabloide.
Drugi razlog zbog koga mislim da treba odbiti, jer na određeni način i drugi predlagač ne uliva poverenje, s obzirom da je bio partijski drug Jova Kapičića, koji je bio poznat po tome što se zalagao za slobodu medija time što je osnovao Goli otok i hiljade i hiljade ljudi proterao. Oni su od takvog čoveka pokušali da naprave demokratsku veličinu. Mislim da onaj ko se družio sa njim i pokušavao da predstavi kao demokratiju to što se dešavalo na Golom otoku, neko ko je bio glavni u DB-u, Ozni, itd… Mislim da debelo treba da razmislimo o toj osetljivoj oblasti, kao što je sloboda medija i informisanja.
O bilo kom amandmanu ja imam rezervu iz ta tri razloga koji sam nabrojao i zato savetujem moje kolege narodne poslanike, a to će gospodin Đukanović sigurno potvrditi, da ovakvu vrstu amandmana treba odbiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se ne bih javljao, ali čisto zato što jedna stranka insistira na gramatičkim greškama, pa kada jedan profesor doktor prava upotrebi umesto – imam dva minuta, on kaže – imam dve minute. Čisto gramatički, kada već insistiramo, onda insistiramo do kraja s obzirom da i mediji često izlažu poslanike vladajuće koalicije ispravkama lapsusa, ispravkama gramatičkih grešaka, čisto da još jednom ispravim profesora doktora pravnih nauka koji eto predaje na državnom fakultetu ali malo, malo pa mu se zavali određena gramatička greška koja ne bi trebalo da se desi tako visokoobrazovanoj ličnosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naprosto ne mogu da verujem, iznenađen sam, zaprepašćen, što bi moj kolega Babić rekao, šokiran. Nisam očekivao da od jedne, za koju sam mislio, demokratski opredeljene ličnosti, bez obzira što se družila sa Jovom Kapičićem u LDP, nisam očekivao da će se zalagati za uticaj države u privatnim medijima. Sa jedne strane, onda je on za to da države izađe iz medija, ali sa druge strane je za to da država utiče na privatne medije, da se vrati ili emituje emisija, koja je takođe privatna, autorska emisija jednog autora, da se vrati jedna privatna emisija kod privatnog emitera i da država natera privatnog emitera da mora da emituje tu emisiju i da ulazi u sporove između autora emisije, vlasnika televizije i urednika te televizije.
Naprosto sam, što kaže gospodin Babić, šokiran ponašanjem i zalaganjem mog kolege poslanika, za koga sam mislio da je po karakteru i po osobinama jedna demokratska ličnost i na takav način sam ga i uvažavao.
Dakle, ukoliko je razlog za podnošenje ovog amandmana utisak da nema utiska, ja sam da sa indignacijom odbijemo ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, kada o slobodi medija priča bivši premijer koji je kao kandidat za novog premijera u predizbornoj kampanji iscepao jedne novine onda treba da se zapitamo – šta nije u redu sa ovom Skupštinom? Ima onaj narodni izraz koji više ne glasi kako je glasio, kaže – iscepaće ga kao Živković novine.
Dakle, taj izraz je nešto drugačije glasio, ali s obzirom da je neko u izbornoj kampanji, kada je najosetljiviji period i za medije i za birače i za izborne liste, našao za shodno da iscepa jedno javno glasilo koje je registrovano po Zakonu o štampi i koje je možda prekršilo neki bon ton, ali postoje sudovi na kojima se to dokazuje, ali se nikako u izbornoj kampanji ne dokazuje sloboda medija time što ćete jedan od štampanih medija javno iscepati pred kamerama i pred drugim medijima i tako pokazati na delu svoje zalaganje za nezavisno, objektivno, blagovremeno, raznovrsno informisanje, pa i ono, a ja sam to na svojoj koži osetio, koje je ponekad zlonamerno, složiću se, iznosi neke činjenice, polučinjenice ili čak i neistine o vama.
Dakle, i u takvim situacijama ukoliko želite da budete premijer, ukoliko ste već bili premijer, morate voditi računa o slobodi štampe, pa i o toj vrsti slobode da o vama kažu i nešto loše, a ukoliko su to rekli a nije istinito, postoje sudovi na kojima vi to dokazujete i imate pravo na odgovarajuću moralnu, ali i materijalnu satisfakciju.
Nije uputno da neko ko je bio premijer, ko se ponovo kandidovao za premijera, koji je bio na izbornoj listi jedne stranke bivšeg režima, u izbornoj kampanji potegne slobodu štampe tako što slobodno iscepa jedne od dnevnih novina. Nezavisni mediji su preduslov za istinsko demokratsko društvo i tu se slažemo. Neko govori o produžetku agonije zbog ova četiri meseca u kojima će ili do privatizacije medija doći do izlaska države iz medija ili će zaposleni u tim medijima dobiti deo svog vlasništva, odnosno dobiti akcije i postati vlasnici medija u kojima su zaposleni.
Nije u redu kada je neko imao 12 godina, a boga mi negde i 15 godina su imali vremena da urade ono što nisu uradili i sada neko ko 12 godina nije radio to, smeta mu produžetak roka od četiri meseca kada se nedvosmisleno događa sledeće – da će ukoliko ne dođe do kupovine, privatizacije medija vlasnici biti sami zaposleni. Verujem da veće slobode ne može da bude i slažem se da su se mnogi od medija ponašali, a posebno u prethodnom periodu, poput ogledalceta vladajućih struktura u tim lokalnim samoupravama ili ukoliko je kontrolor bila država i ulepšavali su lice onih stranaka, onih političkih faktora koji su vladali na toj teritoriji i koji su imali osnivačka prava nad tim medijima i onda je dobro što država konačno izlazi iz tih medija i najverovatnije da to nije samo zahtev nekih od naših poslanika ovde, već da je to zahtev otprilike i EU da se država povuče iz medija i da na takav način oslobodimo, makar delimično, prostor za objektivno, istinito i blagovremeno informisanje.
Takođe, na medije utiču i oglašivači. Privatizacija divlja i predatorska koja je izvršena je omogućila da samo određena privredna lica i određeni privredni subjekti mogu da budu i mogu da se oglašavaju s obzirom da drugi nemaju novca. Uglavnom se oni oglašavaju na svim medijima i onda kada dobijete spoj političara i njihovih prijatelja tajkuna, koji se oglašavaju na medijima, i onda kada u medijima direktori i urednici kažu ili dobiju informaciju da se više neko neće oglašavati ukoliko budu loše pričali o njihovim političkim prijateljima i ukoliko imate spoj političkog pritiska kroz osnivačka prava i ukoliko imate ekonomski pritisak oglašivača na taj medij nije ni čudo što se na takav način bitno utiče na političke okolnosti i političke prilike u zemlji i u lokalnim samoupravama i na takav način i profilišu političke stranke, političke snage. Samim tim se na određeni način kreiraju i rezultati izbora.
Ovim izmenama i dopunama o kojima danas raspravljamo država će se konačno posle četiri meseca, odnosno lokalne samouprave povući iz tih medija. Oni će biti u privatnom vlasništvu i pripašće onima koji su zaposleni u tim medijima i na takav način ćemo konačno skinuti sa sebe taj balans, taj teret da se kroz politiku bitno utiče na uređivačku politiku u medijima.
Ja kao neka žrtva medijskih pritisaka mogu da pričam da me je 90-tih godina Javni servis izopštio čak i iz Narodne skupštine tako što je moj ton bio prekriven tonom spikera, pa kada god se javim za reč onda bude – poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program itd, svaki moj govor se prekrivao govorom spikera. Siguran sam u to da sam bio jedna od najvećih žrtava tih medijskih pritisaka.
S obzirom da moja Narodna seljačka stranka nikada nije bila u izvršnoj vlasti, nikada nije imala pozamašna sredstva, često a i dan danas budem predmet svakojakih pritisaka, pa ponekad i nekih neistina, ali mi ne pada na pamet da zbog toga uhvatim i iscepam neke novine.
Danas stranke bivšeg režima najviše pričaju o cenzuri. U štampi i elektronskim medijima možete čitati, a i slušati o tome kako u Srbiji cenzure ima. Ako u Srbiji cenzure ima, kako to da se onda o njoj priča i piše u medijima? Ako je ima, onda se o njoj ne bi moglo ni čuti ni pričati u medijima zato što ako cenzure ima, onda nema medija koji to sme da objavi.
Samim tim, mogu odgovorno da tvrdim da cenzure nema. Možda postoje jedan ili dva medija, jedan štampani i jedan elektronski, koji su možda malo više naklonjeni Vladi, ali postoji i na, reći ću, desetine medija koje su naklonjeni i protiv Vlade. Dakle, ne treba previše dokazivati i ne znam da se u bliskoj prošlosti ili bilo kada desilo da za generalnog direktora Nacionalnog javnog servisa izaberete osobu koja je nedvosmisleno naklonjena opozicionim snagama, čak snagama koje se nisu ni plasirale u ovaj parlament.
Treba li još neki veći dokaz o tome da je ova vlast, ja neću reći da je sasvim demokratska, ali da u toj demokratskoj proceduri u slobodi medija otišla najdalje od svih Vlada i svih vlasti koje su vladale od 2000. godine, pa do danas? Da budem iskren, da sam ja bio premijer i da sam se ja malo više pitao i da sam učestvovao u Vladi Srbije, takvu neku činjenicu ne bih dozvolio, bez obzira što sam demokratski opredeljen, ali to pokazuje da je Vlada čak ispred nas narodnih poslanika, da je rešila da Nacionalni javni servis da pod kontrolu, odnosno da generalni direktor tog servisa, onaj ko će uticati bitno na uređivačku politiku, da to bude osoba koja je najmanje naklonjena bila i koja je najmanje naklonjena i sada strankama koje u ovom trenutku čine vlast u Republici Srbiji.
Kako to izgleda sa druge strane, ja ću vam opisati. Na lokalnoj RTV Inđija, gde stranka bivšeg režima vrši vlast, od 2012. godine kao narodni poslanik, pa do dana današnjeg na toj RTV, na tom mediju imam nula minuta zarez nula sekundi, o časovima i danima ne treba govoriti. Dakle, to je medij isključivo ogledalce koje ulepšava ono lice stranke bivšeg režima. Još nisu čak uspeli da objave da sam izabran 2014. godine, a čini mi se da nisu objavili ni za 2012. godinu da sam izabran kao narodni poslanik i da sam jedini narodni poslanik iz te opštine. Njima to nije bilo dovoljno, da makar objave tu činjenicu i tu informaciju, da je neko na nekim izborima izabran za narodnog poslanika. Pa, kad oni pričaju o cenzuri, dužan sam da ih podsetim na tu činjenicu kako se ponaša stranka bivšeg režima u mojoj opštini, Opštini Inđija, i koliko ona izdvaja vremena svojim političkim protivnicima, pa čak i nosiocima u toj opštini najviših nekih funkcija, dakle nekome ko je ovde narodni poslanik i ko živi i radi na teritoriji te opštine.
Usudiću se na kraju svoje diskusije da kažem da postoji kontrola nad medijima u Srbiji, jedan medij je čak vlasništvo „Junajted grup“, vlasnik te „Junajted grupe“ je Dejvid Petreus, šef CIA i bivši komadant vojnih snaga u Avganistanu, dakle, taj medij gde su rado viđeni opozicioni prvaci, to je njihovo pravo da se na tom mediju predstavljaju, ali moje je pravo da kažem ko je osnivač tog medija, tamo vrlo rado odlaze, tamo ih i te kako ima, tamo je otprilike, ako je neko pozvan iz vladajuće strukture, tamo je dva prema jedan ili tri prema jedan u korist opozicije po pitanju gostovanja. Reći ću da na RTS-u, često gledam ove informativne emisije, obično na jednog vladajućeg poslanika, bez obzira što ovde strukturu parlamenta čini preko 200 poslanika vladajućih stranaka, da obavezno na jednog vladajućeg poslanika dolazi jedan, a ponekad i dva opoziciona poslanika, pa je to dokaz više da bar u javnom servisu, tamo gde se država pita, nema nikakve kontrole.
Zamerka da jedan ili dva, da jedan štampani, jedan elektronski medij je na strani Vlade, mogu se složiti da iz nekih razloga neki vlasnici medija više simpatišu Vladu, ali takođe vidim da objavljuju informacije o opoziciji, pa u tom listu sam video, koji je navodno naklonjen Vladi, juče sam video izveštaj koji je pozamašniji od izveštaja o bilo kom vladajućem predstavniku, koji je obavestio svoje čitaoce o postavljanju pitanja, maketama, slikama u holu Narodne skupštine Republike Srbije.
Reći ću da su mediji pod kontrolom, ali ne Vlade. Većina medija u Srbiji je pod kontrolom onih koji su protiv Vlade Srbije. Hvala.