Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde inspekcija rada kontroliše ispunjenost uslova. E, sada, prethodni govornik je zaboravio da za vreme njihove vlasti, odnosno vlasti njegovih mentora, nije bila uopšte potrebna inspekcija rada. U njihovo vreme bi se to zvalo inspekcija protiv rada, inspekcija nerada. Firme su prodate, radnici lustrirani, otpušteni, lišeni plata, posla, dostojanstva. Zamislite kako su se osećali kada dođu kući, kako su mogli da vaspitavaju decu kad ostanu bez posla, bez plate, bez osiguranja, bez ičega, kakav su oni primer bili svojoj deci.

E, sada, ja mislim da ni Kina, ni SAD, ni najmoćnije industrijske zemlje ne bi mogle brzo da zaposle ono što su oni otpustili za nekoliko godina. Ali, nije bilo bitno što su radnici otpušteni, što su fabrike prodate, kapital iznošen, kupovane jahte itd, bitno je bilo istraživati javno mnjenje da li ste zadovoljni svojim životom i onda naplatite milionske iznose tako što ste ispitivali javno mnjenje da nezaposleni, otpušteni ljudi kažu da li su zadovoljni svojim životom. Svakako da nisu.

U poslednjih nekoliko godina zaposleno je više stotina hiljada ljudi. Prosečne plate su u njihovo vreme su bile retkost. U proizvodnji raditi i dobiti platu je kod njih bio raritet. To je teško moglo da se pronađe u Srbiji. Danas nije zaposleno više stotina hiljada ljudi u javnom sektoru, nego u proizvodnji, u prerađivačkoj industriji. Raste BDP, raste i izvoz, rastu plate, od 320 evra, na 500, minimalac od 161 evro na 250. To je 50% rast plata.

Da uzmem primer Hrvatske, Hrvatska ima sada prosečnu platu sada 800 evra, ali 2012. godine su imali 720 evra. Rast plata u Hrvatskoj je 10% za sedam godina.

Srbija je zatekla prosečnu platu 2012. godine od 328 evra, a sada je 500 evra. To je rast od 50%. Da smo zatekli prosečnu platu kakva je u Hrvatskoj 700 evra, ona bi danas sa rastom od 50% u Srbiji bila 1.050 evra. To pokazuje koliko je dinamičniji razvoj u Srbiji i koliko plate brže rastu, zahvaljujući tome što ljudi koji su zaposleni su zaposleni u proizvodnji i danas oni mogu da budu zadovoljni svojim životom, bez obzira da li će neko zbog toga dobiti na igrama na sreću ili neće. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Arsiću, da bi jeli ukusan hleb, morate prvo posejati pšenicu, prvo se neguje, pa se žanje, pa se prevozi, pa se skladišti, pa se melje, pa se mesi, pa se peče, pa se onda dostavlja kupcima. Onda je taj hleb ukusan, ali treba da prođe određeno vreme. Da biste jeli ukusnu, slatku, zrelu voćku, morate nekoliko godina ranije da posadite sadnicu.

Zašto vam ovo govorim? Izvoz u Rusiju poljoprivrednih proizvoda je skočio poslednjih godina. Ne možemo izvesti jabuke 2014. godine, one jabuke možemo izvesti samo koje imamo, u suprotnom smo šverceri. Ali smo mi zasadili još 70% površina, sada izvozimo jabuka, recimo, u Rusiju najmanje za 100 miliona evra. Dakle, to je proizvod nekog rada, neke sadnje, protivgradnih mreža itd. Vi se sećate onih žutih.

Kada smo mi prebacivali subvencije, da bi imali šansu za te izvozne rezultate, sa ratarskih kultura, da ne bi kroz ratarske kulture subvencionisali biljnu proizvodnju za tuđe stočarstvo, već smo prebacivali na voćnjake, sadni materijal, protivgradne mreže itd, da se prilagodimo tržištima i da imamo intenzivniju poljoprivrednu proizvodnju. Kada smo mi to radili, skakala je Jerkov pa je vikala – vi dirate paore itd. Pa stočari su prethodno paori. Zato smo te podsticaje prebacili na intenzivnije kulture i to je rezultiralo povećanim izvozom za Rusiju, nekoliko puta većim, iz poljoprivrede i prehrambene industrije, ali je trebalo jedno određeno vreme da se voćka zasadi, odraste i sazri. Hvala.

Gospodine Arsiću, meni je drago što se vi razumete u ekonomiju, naravno opraštam vam onaj deo sa prodavnicama punih praznih rafova, taj deo vam opraštam. Niste vi krivi, sankcije su krive.

Dakle, gospodine Arsiću, da li vi znate da jabuke izvozimo u Rusiju, trenutno 90%, jabuka ide u Rusiju. Zamislite ukoliko bi mi Rusiji uveli sankcije, 90% jabuka ne bi moglo da ode u Rusiju i naši poljoprivrednici ne bi imali tržište. Da li se slažete? Mi moramo da imamo, međunarodni odnosi i međunarodna politika ti je kao klima, možeš ti da ne priznaješ da to ne postoji, ali ćeš pokisnuti. Možeš ti da kažeš ne treba da sarađujemo sa Rusijom, a nećeš prodati jabuke.

A, sada jedan drugi podatak. Recimo, izvezli smo prošle godine 230 miliona evra malina, a Rusija je kupila 2,5%, a Evropska unija kupila sve drugo. E, sada da vas ja pitam – da li treba da raskinemo odnose sa Rusijom? Ne. Da li treba da raskinemo odnose sa Evropskom unijom? Ako, to uradimo naši malinari treba da znaju da samo 2,5% malina ide u Rusiju, a sve ostalo ide u Evropsku uniju, recimo Nemačkoj 70 miliona, Francuska 60 miliona, Britanija 20 miliona. Možda grešim za milion dva ali i zbog štrajkova malinara, morao sam to da naučim. Znači mi moramo da imamo i dobre odnose sa Evropskom unijom i sa Rusijom.

Ova vlast upravo to radi. Ja ne vidim problem, ne vidim problem, ali pojedini poslanici, zato kažem da mi je drago što vi razumete stvar. Pojedini poslanici kažu – isključi Evropsku uniju, propadoše naši seljaci. Drugi kažu – isključi Rusiju, propadoše opet naši seljaci. Mi moramo zbog poljoprivrede, kao na pijaci da imamo što veće tržište, što više kupaca i sa leve i sa desne strane, i sa centra i sa leđa. E, to je politika i meni je drago što vi to razumete. Hvala.

Gospodine predsedavajući, član 103. i član 104.

Molim da sekretar mi dostavi podatke koliko replika je danas imala moja poslanička grupa, koliko povreda Poslovnika, a koliko je to imala opozicija. Neću uopšte da ulazim zašto su povrede Poslovnika bile u replikama, pretvorene u replike, ali samo da ne bude da ste bili pristrasni i na mojoj strani. Da se ustanovi koliko sam ja to imao replika i povreda Poslovnika uključujući i ovu za celu ovu poslaničku grupu, pa možete ako dozvoli i ova brojnija grupa i za njih, a da utvrdite koliko je imala strana koja protestvuje. Mislim da bi to bilo pošteno i prema njima i prema nama. Što se mene tiče repliku sam iskoristio bez ikakvog dogovora sa gospodinom Arsićem zato što me prozvao i pitao da li znam šta se dešavalo posle sankcija sa Rusijom.

Odgovorio sam mu da je trebalo vreme da prođe da od sadnje dođemo do zrelog voća koje smo izvozili u količinama koje sam govorio i rekao da ne smemo napustiti ni Rusiju ni EU, zato što na EU imamo solidan posao sa malinama. E, to je bilo jedino da naši gledaoci, naši malinari, naši voćari iz tih diskusija zaključe da mi moramo da idemo i sa Rusijom i sa EU. To je bila moja namera. Apsolutno tvrdim, mogu na poligraf da idem da ništa nisam dogovorio sa gospodinom Arsićem. Hvala.

Dame i gospodo poštovani gledaoci i još poštovaniji mediji za koje se nadam da ćete ovo preneti, postoji Nacionalna služba za zapošljavanje, postoji narodni poslanik Miroslav Aleksić, postoji i njegov starac.

U svoje vreme oni su se dosetili kako da zaposle ljude, ali više kako da od sredstava za zapošljavanje novac stave u svoj džep. Starca je stavio da bude u Trsteniku, vi koji ste tamo iz Kruševca itd, to znate, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, a ujedno su on, starac i supruga, koju je zaposlio u slobodne medije u Trstenik, formirali Fond za unapređenje ljudskih resursa, NVO i primili su i neku sekretaricu Julijanu, naknadno.

Onda su se dosetili kako da zaposle ljude, tako što je starac svom zetu Miroslavu Aleksiću ispumpao iz Nacionalne službe za zapošljavanje blizu 50.000.000 dinara ili, po tadašnjem kursu, preko 500.000 evra u nevladinu organizaciju Fond za unapređenje ljudskih resursa, kao da su ljudi uposle, pa je svrha bila, recimo, skupljanje lišća u martu. Ni žutog lišća, ni zelenog, ali razlog zbog čega su pravljeni ugovori je bio taj. Ljudi su se povremeno zaposlili. Nigde nema nijednog ugovora o radu. Uglavnom, novac je završio u džepovima Miroslava Aleksića i njegovog tasta.

To je onaj, gospodine Martinoviću, što je držao konferenciju za štampu i hoće da sadi jabuke. Ne veruje u Rusiju, traži da pokvarimo odnose sa Rusijom, a sadi jabuke da bi se izvozile u Rusiju. Neviđeni... ja ne znam šta je to, licemer verovatno.

Danas je grubo slagao. Danas je držao konferenciju za štampu po ko zna koji put o „Jovanjici“, koja je osnovana 2011. godine. Nešto mi tada nismo bili vlast. Tog smo mi jurili još 2014. godini za neki lagani šverc, ali ga je sud, onaj žuti sud, oslobodio kada smo pisali prijavu za neke zloupotrebe oko izvoza baš u Rusiju. Sud u Staroj Pazovi ga je, čini mi se, oslobodio.

Danas je on rekao da su u „Jovanjici“ pronađene sadnice stare pet godina. Zapamtite, pronađene sadnice konoplje stare pet godina. Vi stariji koji se svakako sećate kada se ta industrijska konoplja gajila po selima, ona je jednogodišnja biljka. Ne može da bude višegodišnja.

Pazi, Miroslav Aleksić, koji je hteo da bude ne samo predsednik Odbora za poljoprivredu, već se nudio Vučiću da bude ministar. Zašto to ne kažete? Zašto ne kažete na konferenciji za štampu da vam se čovek nudio da bude ministar poljoprivrede, a ako ne baš to, makar predsednik Odbora za poljoprivredu, jer navodno nije bio u dobrim odnosima sa Tadićem. Vaš predsednik, ja mu kažem ako je u pitanju nešto, da bude neki poslanik više, ja nemam ništa protiv da ne budem više predsednik, ali on je rekao – ne, ne dolazi u obzir, takve ne primam. Zašto ne kažete kako vam se nudio? Zašto ne kažete na konferenciji za štampu da grubo laže?

Ako kaže da su sadnice starije od pet godina, on hoće da kaže da je to rađeno i pre nego što je dobio odobrenje za industrijsku konoplju. Grubo laže i medij N1 i onaj Baškim Ulaj, savetnik Jugoslav Ćosić to prenosi. Pa, Jugoslave Ćosiću, objavi i ovo – konoplja nije višegodišnja biljka. Ne može da bude stara pet godina i vi to najbolje znate, jer ste savetovali narko-bosa Baškima Ulaja, vođe tropoljske albanske mafije. Vi znate kao savetnik, niste mogli savetovati da konoplja može biti samo jednogodišnja biljka.

Još nešto, ne može da se ispita nivo THC dok konoplja ne baci cvet. On je u avgustu izvozio male sadnice, sami kažu, u Makedoniju, Sloveniju. Da bi odraslo od avgusta i da bi cvetale treba vreme. Kada su cvetale policija je utvrdila, a bez cveta ne može da utvrdi nivo THC da li prelazi 0,3 i pohapsila i vlasnika i devet onih koji su umešani.

Zato kažem, onaj što je uzeo pare za zapošljavanje 50 miliona nevladine organizacije, gde je starca stavio za direktora, člana svoje nevladine organizacije, ženu da izveštava o tome u Trstenik, on, šef te agencije, pa preneo na onu Julijanu koja je završila u pritvoru, uzeo 50 miliona. Kada izračunate po kursu tada, to je preko 500.000 evra za kupljenje lišća u martu mesecu.

I dobro, preprodaja stranke, ne samo Vuku Jeremiću, pre toga Tadiću više puta. On je više puta prodao stranku kao što je Marinika više puta bila u više različitih stranaka.

Dakle, to je najobičniji lažov. A u sledećim nastupanjima ću sledećih dana govoriti da mu baš SNS i ova vlast i Ministarstvo poljoprivrede nisu tako odvratni po nekim pitanjima. To ću govoriti neki drugi put. Sada kažem, Jugoslave Ćosiću, savetniče narko-dilera, vi dobro znate da je konoplja jednogodišnja biljka i to recite kada bude emitovali prilog o gospodinu Aleksiću koji tvrdi da su sadnice bile stare pet godina.

Drugim kolegama, ja sam zahvalan. Ova vlast vodi srpski brod, kako ste rekli Martinoviću, nemirnim morem, ide kako mora da ide uz te talase. Brod da bi stigao u luku uspeha, napretka i blagostanja i boljeg i kvalitetnijeg života svojih građana mora da prođe taj put.

a sam zahvalan vama koji kritikujete, koji kažete da bi vi nekim kraćim putem i boljim putem ušli u tu luku uspeha, što kritikujete. Ja sam vam zahvalan.

Nisam zahvalan ovima, ne zato što nas kritikuju, nisam zahvalan njima što ne gledaju kako da savladamo te talase, već gledaju da naprave veće. Zato ja vidim ozbiljnu veliku razliku između vas i njih. Njih ne priznajem, kao što ne priznajem ni izjave Miroslava Aleksića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je prilika da ponovo apelujem da ispravimo sve što su prethodne vlasti pokvarile. Dug za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika, zajedno sa kamatama, trenutno je na nivou preko 160 milijardi dinara. To poljoprivrednici ne mogu da plate. Sve i da hoće, nemaju odakle.

Sa tim u vezi, pojavljuju se i drugi problemi. Socijalna pomoć je često iznad visine seljačke penzije. Poruka koja se šalje je loša. Bolje biti socijalni slučaj nego poljoprivrednik. Ako ste ta socijalna prava na selu dobili, niste morali ništa da platite. Pri tome, da bi neko ostvario socijalnu pomoć često prodaju poljoprivredno zemljište da bi se kvalifikovali za tu vrstu novčane nadoknade, odnosno socijalne pomoći.

Poljoprivrednici koji plaćaju penzijsko i invalidsko osiguranje i koji u jednom trenutku to nisu mogli više da čine zbog loših zakona koje su doneli ovi koji sada bojkotuju Narodnu skupštinu, iz tih razloga su prekinuli i narasli su veliki dugovi.

Tako je pao broj poljoprivrednika koji trenutno plaćaju penzijsko i invalidsko osiguranje, a rezultat tog je što se penzije svega sa 20%, penzijski fond poljoprivrednika se puni svega sa 20%, a 80% dotira država.

Mislim da je vreme da na određen način regulišemo kamate i deo duga i da na takav način obradujemo poljoprivrednike u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poprilično je uvredljivo kada kolege kažu penzionerima treba dati, penzionerima treba deliti. Po meni je to uvredljivo.

Gospodine Orliću, ako ste vi razumeli ono što i ja, to je za stare ljude uvredljivo. Oni su davno svojim radom zaslužili dostojanstvenu starost. Ova vlast im to sve više ispunjava. Navešću nekoliko dokaza.

Penzije se zarađuju, ne dele. Zarađuju se proizvodnjom i uslugama, generacijskom solidarnošću. Sredstva koja su oni izdvajali više ne postoje zato što su potrošena daleko pre ove vlasti.

Godine 2012. fond penzija na istom broju penzionera je bio 500 i nešto milijardi. Od toga je 273 milijarde isplaćeno iz kredita budžeta, itd. Zarađeno je manje od 50% tih penzija.

Zašto kažem da je ova vlast prijatelj penzionera? Zato što gleda da se penzije zarade. Sada je fond penzija 600 i nešto milijardi, 100 milijardi više. Ali se uglavnom isplaćuju iz PIO fonda, što znači da je porastao broj zaposlenih koji uplaćuju u PIO fond. Dotacije 157 milijardi. Pokrivenost penzija iz PIO fonda je sa manje od 50% skočila na 75%. To je najbolji dokaz da ova vlast organizuje državu koja zarađuje penzije, da naši penzioneri imaju pravo na dostojanstvenu starost i verujem da će ubuduće rastom BDP-a to i dalje rasti, zato što će ova generacija zaraditi veće i bolje penzije za penzionere. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, uplata doprinosa u Srbiji može da bude problem. Ovde uglavnom pričamo o trenutnom stanju, kako preraspodeliti BDP i kako starim ljudima zasluženo odvojiti deo BDP-a za starost. Taj procenat je negde deset koma nešto procenata. Dakle, to je blizu ili oko pet milijardi evra.

Sada niko ovde ne priča da je u Srbiji prosečna starost stanovništva gotovo 44 godine, da u Srbiji živi sedam miliona stanovnika, da je broj mlađih od 15 godina sad već ispod 14%, broj starijih od 65 godina 17%, da za 10 godina taj trend će otprilike biti, mlađih će biti 12%, mlađih od 15 godina biće 11%, a starijih od 65 godina će biti negde 22%, što znači da na dva penzionera koja budu išla u penziju nova će imati samo jednog zaposlenog.

Jedini izlaz je populaciona politika koju je počela da vodi ova Vlada, da se u nekoj budućnosti, ne tako bliskoj, broj mlađih od 15 godina poveća u odnosu na broj starijih od 65 godina. To će biti izuzetno teško, ali na sreću, životni vek se produžava, ali populacione mere da se stanovništvo obnovi i zanovi i da se više ne gubi, jer u Srbiji se rodi 65 hiljada, a umre 101 hiljada. Na selu ima neoženjenih 260.000.

Ne treba očekivati neki pozitivniji skor, ali moramo voditi računa o BDP-u.

Ukoliko izdvajamo, evo, ministar je tu, 10% BDP-a za penzije, ukoliko je to neki standard, samo jedna ofanzivna ekonomska politika i rast BDP-a, baziran na produktivnosti, novim tehnologijama itd, može sa manjim brojem zaposlenih da izdrži penzionere u Srbiji, za koje je očekivati da taj broj penzionera u narednih 10, 20 godina ekstremno poraste. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi odluke Ustavnog suda – član 166. Ustava Republike Srbije – Ustavni sud je samostalan i nezavistan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšte obavezujuće, nadam se i za narodne poslanike, posebno za one koji su usvajali ovaj Ustav. Ja nisam bio u toj poziciji, ali i za mene je ovo obavezujuće, posebno odluka Ustavnog suda.

Ovde smo uglavnom slušali o deljenju, vrlo malo o stvaranju. Ponovo ponavljam da se penzije, kao i plate zarađuju i mi smo u obavezi da zaradimo ne samo svoje plate, već i pristojne penzije generaciji koja se penzionisala.

Zašto je penzija vezana za BDP? Ako BDP poraste 4,5%, to znači, gospodine ministre, da smo mi zaradili ove godine više milijardu i 800 nego prethodne godine. Ako penzije učestvuju sa 10%, ako se ne varam, u BDP nešto više, to znači novih 180 miliona evra za penzionere i zato težište treba baciti na stvaranje, a ne na deljenje.

Imam osećaj da pojedini poslanici kao kada bi iz neke posude uzimali tečnost, neki bi samo da uzimaju a ništa da ne daju i to može da traje određeno vreme i onda kada uzmete kutlačama sve, na kraju dole ne ostane ništa. Dakle, treba voditi računa i o stvaranju.

Taj BDP mi seljaci doživljavamo ovako – svako po malo učestvuje recimo u pogači. BDP je jedna velika pogača. Neko ore, neko seje, neko žanje, a onda neko to samelje, neko umesi testo, neko to ispeče i kada svi zajedno učestvujemo onda treba da napravimo što veću pogaču i kada to uradimo onda svako od nas može više da deli. Ukoliko smo više posejali, više obrali, više samleli, više umesili, više ispekli, svi ćemo onda biti zadovoljni i zato je težište i kod penzija. Treba baciti na stvaranje, a ne samo na deljenje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi naših gledalaca, ovi što bojkotuju rad Narodne skupštine, radi Đilasovog i Šolakovog biznisa, već godinu dana koštaju nas ukupno u bruto iznosu šest hiljada penzija. Dakle, šest hiljada penzija se moglo isplatiti za novac koji su dobili ovi žuti nesrećnici koji bojkotuju rad Narodne skupštine, bojkotuju onaj posao za koji su dobili poverenje građana. Recimo, da svako od njih će imati za ovih godinu dana 3% svoje penzije, nezasluženo stečene. Dakle, ono što drugi zarade oni ležeći dobiju.

Recimo, Goran Ješić, njega nema, ako se sećate već tri godine i 10% njegove penzije koja neće biti mala, a evo i neki ljudi ne znaju ko je taj, to je narodni poslanik iz Inđije, Goran Ješić. Čovek koji je iz ove Skupštine poneo fotelju, razbio, jednu nogicu doneo u Inđiju i taj 5. oktobar mi slavimo kao dan svete nogice u Inđiji jer nas je on time prosvetlio. Dakle, on će 10% svoje penzije dobiti na konto ovog nerada.

Da zaključim, seljačke penzije treba povećati, uopšte penzije treba povećati ali sve to treba isplatiti iz one pogače koju mi zovemo bruto domaći proizvod. Džabe vam stečena prava ako pogače nema. Ako imate taj BDP i on raste i ako on raste onda imamo šta da delimo. Ukoliko se ta pogača smanjuje onda penzionerima i svima nama će pripasti manje. Zato svako iz svog ugla, svako u svom poslu treba da uloži trud, znanje i energiju da možemo svi zajedno, zajedno sa penzionerima da zaradimo i da podelimo ono što smo zaradili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se reforma platni razredi uradi što pre. Za mene je neprihvatljivo i dalje da plate u javnom sektoru određenih službenika, određenih funkcionera koje mi postavljamo i biramo budu 4, 5 puta veće od plate predsednika Republike, od plata predsednika Vlade, od plata ministara u Vladi i od plata narodnih poslanika. Naprosto to nije u redu, a pri tome se ja ne zalažem da mi imamo plate 400, 500.000 dinara kao neki koje ovde biramo, postavljamo, imenujemo već se zalažem da imamo makar jednake plate, odnosno da se njihove plate usklade sa našom platom i zaradama koje mi ovde primamo.

Još nešto, ja sam voljan da podržim zbog nerada određenog broja narodnih poslanika, očiglednog nerada dugogodišnjeg i dugomesečnog bojkota da se i plate narodnih poslanika vrednuju na osnovu rada i provedenog vremena u Narodnoj skupštini ako ne i u sali Narodne skupštine. Hvala.

Zahvaljujem.

Očigledno da je za Đorđeta Vukadinovića, poznatijeg kao "Đoku Vlaha" još uvek rano, pa se nije probudio. No, ima vremena, on tako od 12, 13, 14, 15, 16 časova, tako malo navrati u Skupštinu, tek tako i toliko da vidi šta se radi.

Dakle, ovde se radi o poreskom kreditu zbog konverzije švajcarskih franaka. U vezi toga vrlo su zanimljive neke stvari koje su se dešavale. Recimo, profesorka Danica Popović sa ekonomskog fakulteta je poznata po tome što je uvek podržavala banke. Gro njenih tekstova, a to je ona profesorka koja je prepisala pokojnog kolegu, prevodilački rad od korice do korice, Danica Popović, dakle, plagijator. Ali, to nema veze. Zato što studenti zaboravljaju da posete rektorat, odnosno Ekonomski fakultet, i da uslove da se proveri taj njen prevodilački rad, gde je prepisala pokojnog kolegu Babića, prevodilački rad i za to, po nekim mojim izvorima, dobila milion i 400 hiljada dinara.

Mislim da je negde na televizijskom kanalu student Jakšić to i te kako dokazao i pokazao, sve šta je ona prepisala. Odnosno, najlakše mu je bilo da pokaže šta nije prepisala u tom udžbeniku.

Dakle, gospođa je jako zanimljiva.

Ona je tražila da se švajcarski franci, da svi koji su se zadužili u kreditima, moraju da vrate to u švajcarskim francima.

Šta je zanimljivo? Da je ona odnekle prihodovala 365 hiljada švajcarskih franaka i kupila stan za keš. Znači, 365 hiljada franaka, jedna profesorka ekonomskog fakulteta. Nisam znao da su profesori tako bogati ljudi, da mogu odjednom da iskeširaju 365 hiljada švajcarskih franaka. A za uzvrat, gle čuda! Ona se zalagala da svi oni koji su podigli kredit u švajcarcima moraju da vrate taj dug u celosti, što je gotovo bilo nemoguće za njih. To je radila sve nedavno do ovog sporazuma, a i tada se bunila, ali nikada nije rekla odakle se njoj stvorilo 365 švajcarskih franaka, a Agencija za borbu protiv korupcije, za sprečavanje korupcije, se ne bavi profesorima, iako oni primaju plate iz istog javnog izvora odakle i mi primamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, ne da sam u pravu, nego 1.000 puta u pravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega modifikovani politički organizam, najmlađi Titov ljotićevac je rako, ako se ja dobro sećam, za „RTS“ svaki društveno-koristan rad se plaća. Ja za takav društveno-koristan rad koji se plaća nisam čuo. Verovatno ga to prenelo iz tog najmlađeg Titovog doba, najmlađi Titov ljotićevski odbornik je protumačio da društveno-koristan rad mora da se plati. Verovatno ga je on naplaćivao, pa je tako kao gimnazijalac iz Čačka postao najmlađi Titov odbornik, tj. najmlađi Titov ljotićevac u Beogradu. I pri tome stao na stranu onih koji su grupo pljačkali poljoprivrednike konfiskacijom, otimačinom, oduzimanje imanja, imetka, poljoprivrednih proizvoda i tako dalje. I danas je bora za selo. Modifikovao se čovek, obukao narodnu nošnju, iako je nikada ranije nije nosio i sada, odjednom se prisetio da je njemu društveno koristan rad plaćen.

Gospodine Markoviću, poljoprivredne emisije na „RTS-u“ su prava tezga. Meni je ovde bila novinarka u kožnoj jakni i krznenom, kako se to zove, kragna… i to onako baš popunjeno… i tražila od mene izjavu o krznašicama, o činčilama.

Dakle, ja sam se zalagao kad se već krzno može nositi i uvoziti, da se može i proizvoditi. Ona je u taj moj prilog ubacila strane neke priloge sa krvavim životinjama i tako dalje, a pri tome je završavajući taj prilog prekrila maramom da se ne vidi da je ona i te kako ljubitelj krzna.

Svako od tih poljoprivrednih voditeljima u tim poljoprivrednim programima na „RTS-u“ ima svoju tezgu, reklamira određene poljoprivredne proizvode, reklamira određene uvoznike ili vode kampanju, ovog puta u korist uvoznika krzna protiv proizvođača. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vaše pravo da znate sve. To je slogan Javnog servisa RTS. Kao višestruki pretplatnik, odnosno davalac takse, četiri puta plaćam Javni servis koji me je cenzurisao, ne samo devedesetih godina, gospodo Martinoviću i Orliću, u sred Skupštine. Ja verujem da sam ovde jedini poslanik koji je više puta cenzurisan na sednicama Narodne skupštine od Javnog servisa RTS. Vaše pravo da znate sve.

Ja mogu reći da nemam ništa protiv da se to plaća, ali neću da glasam. Da glasam za žutog Bujketa i žute urednike koje je postavio Boris Tadić, ja za to neću da glasam. Mogu da plaćam četiri puta. Mogu da trpim to što me cenzurišu. Nedavno su me bili zvali u „Upitnik“. Posle 30 godina zamalo da budem uživo u jednoj informativnoj emisiji, a da nije vezana za izbore. Zamalo, ali su me ujutru zvali i rekli – znate šta, vas ćemo zvati neki drugi put. U principu, dva opozicionara, dva, koja su trebala da budu, ono njih dvojica, a ja sam, su to uslovili. Ako ja dođem, oni neće da učestvuju, pa je najlakše bilo mene otpisati.

(Đorđe Komlenski: Koji to?)

Đorđe Vukadinović je jedan od njih.

Dakle, uprkos svemu, ja ću da platim, ali neću da glasam, jer sam od Bujoševića dobio odgovor da je, po pitanju njegovog ugovora sa Đilasom, to poslovna tajna između te dve strane i da ja ne mogu da znam, a naše je pravo da znamo sve, sadržinu tih ugovora, jer su se oni dogovorili da to predstavlja poslovnu tajnu. Zato naši gledaoci ne mogu da gledaju televizijske prenose najvažnijih događaja koje prenose protivzakonito lažne prekogranične televizije, koje još emituju i reklame i RTS se ne buni protiv toga, jer kad im treba novac, oni se obrate nama, pa mi iz budžeta, pa mi taksu i tako finansiramo i žutog Bujketa, a Boga mi i žutog Đilasa. Hvala.

Ja se bojim da je kolega Krlić pogrešno razumeo. Ne tvrdim da nama ne treba Javni servis. Ja tvrdim da nam ne treba ovakav Javni servis.

Dakle, da ću prihvatiti odluku i plaćati četiri pretplate, ali da je vreme da se nešto menja u menadžmentu i načinu ponašanja Javnog servisa. Ne tražim čak da vladajuće stranke imaju popust, čak ne plačem i nad činjenicom da je Boško Obradović bio pet puta, da je Sanda bila četiri puta za godinu dana, da je Đorđe Vukadinović bio pet puta za godinu dana, da ja nisam bio nijednom. Dakle, ja i to prihvatam. Njihovo je pravo na uređivačku politiku da mene eliminišu kao jednog od najaktivnijih poslanika i da tu neke dremljive koji bojkotuju, puštaju, ne znam, četiri, pet puta. Sve im je oprošteno.

Ali, ne mogu da prihvatim taj menadžment, znači sve mogu i da platim, ne mogu da prihvatim one koji su preksinoć, recimo, pola sata naricali nad sudbinom DS u jednoj političkoj emisiji. U TV Dnevniku su iz Niša prikazali 10 hiljada ljudi tri sekunde, protest tri sekunde, ali se onda iza toga pojavio marsovac. On ide pet sekundi, kao neko ga dirnuo dok je šetao. Međusobno se pokačili, onaj bajati student od 35 godina.

Ne mogu da prihvatim da se RTS ne buni protiv prekograničnih kanala koji mu izimaju deo novca kroz reklame. Znači, neregistrovane televizije emituju srpske reklame, srpske brendove, srpske fabrike itd. i tako direktno ulaze u džep RTS. Ne mogu da se ne budnim. To što RTS neće da kupi prava, već ih kupuje od Đilasa ili ih ne kupuje uopšte, pa nama najvažnije sportske događaje gledaoci, koji imaju pravo da znaju sve, ne mogu to da prate.

Iz tih razloga ne mogu da glasam, ali mogu da prihvatim odluku. Javni servis nam treba, ali ovakav sa žutim Bujketom na čelu, i sa tom žutom ekipom urednika, a ja nisam delio ni nacionalne frekvencije, niti sam imenovao te urednike, niti imam portira, niti iko od vas tamo ima portira. Dakle, neka uređuje svoju uređivačku politiku kako hoće, ali ja ne mogu da glasam za tu ekipu. Hvala.