Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9533">Srđan Milivojević</a>

Srđan Milivojević

Demokratska stranka

Govori

Poštovana gospođo predsedavajuća, koristiću vreme Poslaničke grupe ZES.
Kada sam kazao malopre da predlažem da se ovaj amandman odbije držao sam se onoga čega se drži svaka stranka kada donosi zakone koji su u interesu građana ove zemlje. Zakon se zasniva na razumu, istini i znanju.
Ako govorimo o zemljištu stare „Merime“, da bi se stara „Merima“ porušila, očistila i da bi se tu napravila carinarnica, to bi koštalo kao tri carinske ispostave. Naravno da mi u Demokratskoj stranci odgovorno razmišljamo o Republici Srbiji, o gradu Kruševcu, o svakom delu Republike Srbije i kao odgovorni ljudi koji odgovorno razmišljaju o svojoj zemlji ne možemo da se neodgovorno ponašamo prema njenoj imovini.
Onaj ko nije u stanju da čuva državnu imovinu ne treba da se bavi javnim poslom, neka se drži aparata za autogeno zavarivanje. Onaj ko ne ume da štedi i čuva državnu kasu, neka se tako ponaša prema svojoj kasi, a ne prema državnoj. Onaj ko ne ume, ne želi i neće da vidi šta mu oči govore... Da li onome kome oči nisu pomogle mogu pomoći trepavice? Naravno da ne mogu.
Jer, nikada nije napravljen ugovor sa Hemijskom industrijom „Župa“ da se tamo napravi šalter sala. Možda je tamo napravljen nekom stelt tehnologijom, istom onom tehnologijom kojom su SRS i njihovi koalicioni partneri u gradu Kruševcu, kada su vodili grad Kruševac, napravili 200 radnih mesta, 2.000 radnih mesta ili ne znam koliko radnih mesta.
Ne verujem CD-ovima, verujem svojim očima. Moje oči mi kažu da u „Župi“ ne postoji šalter sala, da ne postoji parking. To možemo da proverimo odmah, da odemo i vidimo na licu mesta.
Niti je pravljen takav ugovor između Uprave carina i grada Kruševca i Hemijske industrije „Župa“. Tačno je samo da je od „14. oktobra“ uzeto zemljište po vrlo povoljnim uslovima, da je u toku tender i da će se tamo napraviti carinarnica, jedna od najsavremenijih u Republici Srbiji.
Tačno je da su neki koji su ostali bez svog novca, koji su uzimali od kruševačke privrede, od onih ljudi koji tamo rade, sada u velikom problemu jer ih Zakon o finansiranju političkih stranaka ograničava kako mogu da uzimaju novac. Kada nestane novca iz privatnih fondova, kada se oslonite samo na broj poslanika, onda to može da bude nedovoljno u odnosu na potrebe i apetite. Ako domaćinski gazdujete onim što vam je povereno i dato na upravljanje, onda nemate problema ni sa savešću ni sa novcem.
Meni je mnogo žao ako se neko prepoznao u mojoj diskusiji, da nije dobrodošao u grad Kruševac. Svako ko hoće da radi i da se profesionalno ostvari i da živi u tom gradu je dobrodošao, ali svako ko grad Kruševac doživi kao privatnu svojinu, svako ko vlast doživi po principu „uzmi, zgrabi, nosi sad i nikad više“, nije dobrodošao ni u Kruševac ni na bilo koju javnu funkciju. Podvlačim, onaj ko ne ume da čuva državnu imovinu ne treba da se bavi javnim poslom. Zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, čuli smo ovde jedno interesantno izlaganje. Ovde zaista ne vidim želju da se popravi zakon, jer zakon je jedan funkcionalan i razuman akt i u zakonu nije dovoljna samo volja države, potrebna je i volja naroda. Mislim da je u ovako egzaktno napisanom zakonu, kristalno jasnom, jasno da se zakon odnosi na Republiku Srbiju.
Ovaj amandman, kao i prethodni amandmani, nema za cilj da popravi kvalitet zakona, već da popravi rejting onih stranaka koje su posustale. Nama su spočitali ovde da se plašimo reči Srbija. Ja Srbiju volim, ali ljubav prema Srbiji se ne dokazuje busanjem u grudi i stalnim ponavljam – ja volim Srbiju. Ljubav prema Srbiji se dokazuje tako što se radi u interesu države Srbije.
Da li treba neko da se plaši danas Srbije? Srbije ne treba da se plaši ni onaj ko živi u Srbiji, ni onaj ko živi u njenom okruženju. Srbiju treba poštovati i treba je zaista voleti.
Da li neko od nas oseća reč strah kada se pomene reč Srbija? Šta je uopšte strah? Kao čovek koji je bio u „Otporu“, jako dobro znam šta je strah. Strah je ono što vidim u očima naših političkih protivnika, koji nisu u stanju da pređu cenzus, kada Boris Tadić kaže da će se u ovoj zemlji održati izbori tek 2012. godine. Neko ko cenzus ne prelazi 2010. godine, svakako je u strahu za cenzus 2012. godine. Ali, ja se zaista ne plašim ni Srbije, ni zakona, ni primene zakona.
Podvlačim, ko ne želi da sluša zakon, neka pogleda knjige koje se koriste kao udžbenici na pravnom fakultetu. Profesor Ljubomir Jović napisao je „Parlamentarno procesno pravo“. Tu kaže – zakon je funkcionalan i razuman akt. Slobodan Jovanović, naš veliki, istaknuti pravnik, takođe kaže – u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda.
Mi imamo volju i građana i države i Republike Srbije da se ovaj zakon donese i da se sprovodi u praksi, da bude živ zakon, da ne bude mrtvo slovo na papiru. Svaka suvišna pravna norma opterećuje ovaj zakon, ali ne govori o pokušaju da se popravi zakon, govori o propalom i neuspelom pokušaju da se popravi rejting. Hvala.
Koristim vreme Poslaničke grupe ZES, a ono je, u skladu sa brojem poslanika, prilično veliko. Broj vaših poslanika nije toliki koliki je broj poslanika ZES-a, pa vam ni vreme nije toliko, a posle Negotina vreme vam je još i kraće.
Hajde da se malo, kao diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo, pozabavim pravom i pravnom naukom i da ne repliciram, ali da kažem šta mislim. Profesor Ljubomir Jović u „Parlamentarnom procesnom pravu“ kaže: „Zakonopisac treba da je pismen, pravičan i pošten“, ali to se isto očekuje i od onih koji kritikuju zakon. Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo danas donosimo jedan koristan zakon, zakon koji svakako očekuju hiljade naših sugrađana širom sveta, širom Evrope.
Danas kada donosimo ovaj zakon čuli smo diskusije koje mogu da se svedu na dva tipa. Jedan tip diskusija su diskusije koje podržavaju, sa razlogom, donošenje ovog zakona, jer zakonodavac mora osećati stalnu žeđ za stvaranjem boljeg čoveka, humanijeg društva, racionalnije države i pravednije zajednice. Pisci zakona moraju gledati daleko iznad svog vremena, ali pisci zakona moraju donositi zakon koji će miriti prošlost i sadašnjost, pre svega zbog budućnosti. Budućnost u ovoj zemlji pripada, pre svega, ljudima kojima ovu zemlju ostavljamo.
Vrlo je opasna i pogrešna rečenica da u Srbiji budućnost pripada mladima. Mladima pripada sadašnjost i oni imaju prava na tu sadašnjost. Pravo na sadašnjost zahteva i određene akte države da bi ti ljudi ta svoja prava mogli da ostvare.
Ne tako davno smo, moj kolega Žika Gojković je to kazao vrlo slikovito, živeli u jednoj zajednici, u jednom društvu u kome svi nisu imali ista prava i obaveze, kada je reč o odbrani zemlje. Uvek je bilo u Srbiji dobrovoljnih davalaca tuđe krvi, uvek je bilo ljudi koji su bili spremni da na žrtvenik, na oltar mučeništva zarad otadžbine polaže tuđe živote, tuđu decu, ali ne i one koje im je Bog dao.
Kada posmatram izbornu kampanju, pa kada se pomenu te svete reči: otadžbina, patriotizam, vojska, rodoljublje, vidim stotine ljudi koji se rastrče po televizijama, koji bi sto života dali za Srbiju, za Kosovo, za vojsku, sem ovog jednog koji imaju. Njega ne daju, jer on im treba da bi mogli da uživaju u blagodetima koje su nastale po njih u vreme kada nismo bili jednaki i ravnopravni. Ako zakon posmatramo kao veru i verovanje, vera u zakon je moć, a verovanje je da zakon donosi dobro svima i svakome.
Kada posmatramo kritike izrečene u odnosu na zakon, pre svega provejava „negotinski sindrom“, jer izgleda da je Dunav mnogo dubok kod Negotina. Tamo se Timok izlio kod Zaječara, a mnogi su se posle lokalnih izbora u Negotinu podavili. Ne bih dalje da komentarišem kritike ovog zakona sa aspekta neargumentovanih kritika, već pre svega kao „negotinski sindrom“.
Možda smo mi u Negotinu koristili vlašku magiju, možda se tamo u Negotinu pravi dobro vino, ali u vinu je istina. Ako ne možete da promenite izborni rezultat, vi probajte da promenite sebe, a ne narod, narod je nemoguće promeniti. Dakle, narod je sudija, narod kaže da dobro radimo, narod kaže da su ovakvi zakoni potrebni Srbiji, pa i Negotinu, koji ima veliki broj ljudi koji žive u inostranstvu.
Biće još dana za megdana, idu izbori i u Aranđelovcu, blizu je tamo Oplenac, tamo se isto pravi dobro vino. Prema tome, siguran sam, u Aranđelovcu ima i dobrog kamena, isklesaćemo mi evropski putokaz za ovu zemlju. Zahvaljujem se.
Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ako posmatramo nauku kao jedinstvo otkrića i dokaza, metoda sistema istraživanja i izlaganja, shvatićemo da je nauka generator progresa svakog društva.
Onaj ko ne shvata značaj nauke u 21. veku, onaj ko kritikuje ovaj zakon, drži u ruci istu onu baklju kojom je potpaljena lomača Đordana Bruna. Svako ko kritikuje 200 miliona evra koje će Srbija dobiti i investirati u nauku i naučni razvoj, kritikuje progres ovog društva.
Ima ljudi koji su protivnici knjiga i takvih ljudi je bilo uvek kroz istoriju. Loše je kada protivnici knjiga dođu u poziciju da kritikuju zakon. Protivnici knjiga najčešće svoje znanje i svoj autoritet ne crpe iz knjiga, već iz knjižice, ali partijske. Kada partijska knjižica bude suprotstavljena knjizi, onda imamo situaciju, kada takva stranka dođe u poziciju da odlučuje o nauci u Srbiji, da jedinu investiciju koju vidi, kada je reč o nauci, jeste investicija u katanac, koji se stavlja na brave fakulteta, naučnih instituta i institucija.
Loše je kada ti ljudi kritikuju ovakav zakon, kad kritikuju investiranje u nauku. Onda možemo reći da im temelji jesu klimavi i da oni prave klimavu zgradu. Možda zidovi te zgrade pucaju od čvrstine, ali takva zgrada je loša zgrada.
Kada govorimo o nauci kao generatoru progresa jednog društva, s razlogom se moramo zapitati koliki je doprinos srpske nauke ljudskoj civilizaciji. Moramo se zapitati kako bi danas izgledao svet da prometejske vatre nisu pretočene u električnu energiju, naizmeničnu struju koju je svetu darivao Tesla. Kako bi svet izgledao bez Ruđera Boškovića, bez Milutina Milankovića, bez Mihajla Pupina, Josifa Pančića?
Da završim ovo svoje izlaganje jednim slikovitim poređenjem. Bilo je u ljudskoj civilizaciji pokušaja da se zaustavi progres, da se zaustavi nauka. Bilo je pokušaja da se iza lažnog autoriteta inkvizicije zadre u naučna dostignuća, da se zaustavi točak istorije, da se zaustavi točak civilizacijskog napretka. Bilo je u ljudskoj istoriji, kad je dobri Bog stvarao zemlju, dve pećine je stvorio. U jednoj pećini, neki čovek, u ono vreme, nađe dijamante, i kaže, lepi su dijamanti i lepa je ova pećina i mi ćemo ovde da živimo. Dovede svoje pleme u pećinu i onda kaza – a možda će i drugi ljudi da vide lepotu naše pećine, pa navališe veliku stenu na ulaz u pećinu i tako, zadovoljni sami sobom, slikaše neke slike, uživaše u lepoti svojih dijamanata i smejaše se pustoći druge pećine koja se nalazila u neposrednom susedstvu. Onda, jedne noći, svetlost Vitlejemske zvezde obasja tu pećinu, i danas svi znaju za Vitlejemsku pećinu, a niko ne zna za pećinu koja dan-danas egzistira tamo gde je navaljen taj kamen; ti ljudi žive u njoj, bez želje da unaprede svoja saznanja, svoj život i da prihvate civilizacijske tekovine.
Ima ljudi koji i dan-danas veruju da je svet ravna ploča, imaju svoje udruženje. Oni ne umiru ništa srećniji ili nesrećniji od nas koji znamo i verujemo da je svet, da je Planeta okrugla, da pripada nauci, da ta nauka ima svoje mesto na toj planeti. Mi koji budemo glasali u danu za glasanje za ovaj zakon, takođe, držimo jednu baklju u svojoj ruci. Građani Srbije, to je ona baklja koja pali evropski svetionik, koju je palio dr Zoran Đinđić, i taj svetionik ćemo slediti ovakvim zakonom i razgorevati taj plamen na tom svetioniku.
Zahvaljujem vam za kredit od 200 miliona evra koji će ući u Srbiju.
Poštovani gospodine ministre, uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, kada donosimo jedan zakon u Srbiji vrlo često su neargumentovane kritike opozicije da mi zakon donosimo da bismo branili sami sebe na vlasti, da bismo ispunili neka očekivanja i zahteve ne znam koga iz svega.
Odmah da vam kažem, kada ova vlada, u kojoj najveću odgovornost ima DS, donosi zakon, taj zakon se donosi zbog Republike Srbije, svih njenih resursa, ne da bi bilo mrtvo slovo na papiru već da bi bio primenjiv i da bi bio sprovodiv u praksi, jer sprovođenjem zakona mi jačamo institucije ove države i preskačemo po dva stepenika na putu ka Evropi, a taj put nije nimalo lak. Ako vam je dosadno, ako vam se ne sviđa da slušate šta vam mi govorimo, podsetiću vas na čuvenu izreku – Blago onome ko ima šta da kaže, a teško onome ko ima šta da kaže a nema kome. Ja se zato obraćam ljudima iz Vlade i građanima Srbije.
Imao sam jednu suštinsku zamerku na ovaj zakon. Evo, kada sam čitao zakon, u članu 9. kaže se – formira se Lovačka komora, to je jako dobro. Podsetiću vas da sam diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo, da sam imao predmet lov, ribolov. na Poljoprivrednom fakultetu, ali, smatram, konsultovao sam se sa ljudima, baš mi malopre prijateljica, student iz Čačka, kaže – zašto je sedište Komore u Beogradu, zašto nije sedište komore u Kruševcu ili u Čačku? Ako se zalažemo za decentralizaciju Srbije, bilo bi dobro da tu decentralizaciju suštinski sprovodimo kroz izmeštanje određenih institucija u Republiku Srbiju. Kao Kruševljanin, bio bih veoma ponosan da sedište Komore bude u Kruševcu, Čačku ili Kraljevu, ali pre svega Kruševcu.
Sa druge strane, zakon je jako dobro urađen i predstavlja jedan temelj da zaštitimo naše resurse. Mislim da su jako dobro definisane kaznene odredbe u ovom zakonu. Mislim da je jako dobro definisan način na koji se gazduje ovim gazdinstvima, da je zakon stručno pripremljen, ali o stručnosti pripreme ovog zakona ne govorim ja sa aspekta struke, to mogu da kažu i moje kolege iz opozicije koji zakon napadaju na temi da ćemo mi, ili ne znam ko u ovoj zemlji, lovna područja ili lovišta prodati ne znam kome.
Lovni resursi Republike Srbije ostaju lovni resursi Republike Srbije! Mogu biti dati na upravljanje nekome, ali nikada neće biti prodati ne znam kome da ovde ne znam ko pod kakvim uslovima tamani divljač i našu prirodu uništava i ono što nam je Bog podario. Mi ćemo ovim zakonom to pre svega sačuvati, jer kaznene odredbe ovog zakona su predviđene kako za lovce, tako i za one koji gazduju lovištima.
Kazne nisu nimalo male, kazne nisu naivne. Kaznena preventiva je u Srbiji nekad dobra preventiva, jer smo mi zemlja u kojoj su svi osuđivali onaj drakonski zakon o bezbednosti saobraćaja.
Izađite na ulice Beograda. Beograd je danas grad koji svetli, ne svetlima velegrada, pre svega svetlima vozača koji su popalili sijalice da ne bi platili kaznu. Svi su vezali pojas. Kada ovaj zakon budemo doneli, on će važiti i za lovce Kruševca i za lovce Leskovca i za lovce Novog Sada i za one koji dolaze iz inostranstva da love, ali i za one koji ovim lovištima upravljaju.
Mislim da je mnogo toga već rečeno o ovom zakonu, da je mnogo dobrih odredbi implementirano u njega i mislim da je dobro da i opozicija shvati vrednost ovog zakona, da glasa za ovaj zakon, da ga oplemeni amandmanima. Očekujem da te amandmane predaju, da ne budu samo kritični prema zakonu, prema Ministarstvu, da bi bili prisutni u javnosti, da bi se dopali biračima. Dobro je kada imate konstruktivnu kritiku…
(Poslanici komentarišu, iz klupa, u sali.)
Pa, gospodine Nikoliću, vi ste dugo poslanik, znate kako se podnose amandmani. Ako to za 19 godina niste naučili, znači da je vreme da odete u penziju.
Mislim da je zakon jako dobar i da je zakon primenjiv i da je zakon jedan od dobrih putokaza Srbije ka Evropi. Zahvaljujem vam. (Aplauz.)
Poštovana gospođo potpredsednice, uvaženi gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo šta kaže teorija ponekad. Međutim, doktrina i praksa se u Srbiji vrlo često razlikuju.
Prvi put sam čuo da je seoski put kapitalna investicija. Ne znam da li je gospodin Mrkonjić za to čuo ili se možda uči na nekim fakultetima i školama.
Znam, gospodine Mrkonjiću, da ne beše vas i Fonda za kapitalne investicije i tih fondova kojima država Srbija pomaže lokalne samouprave, grad Kruševac iz koga dolazim, a u kome je nažalost jednog trenutka politički eksperiment sprovodila jedna politička stranka, vrlo neuspeo, nikada ne bi uspeo da uradi neke kapitalne projekte, ali zaista kapitalne projekte. Baš zahvaljujući tom fondu i tom kreditnom zaduženju smo to uspeli.
Međutim, čini mi se da je gospodin Krasić malopre baš dobro opisao situaciju u nekoliko gradova gde je na vlasti bila SRS.
Evo kako to izgleda u gradu Kruševcu iz koga dolazim - u vreme političkog eksperimenta u gradu Kruševcu, kada je SRS, između ostalih, bila na vlasti, ostao je dug u budžetu od 180 miliona dinara i naknadno smo utvrdili da iznosi 10 miliona dinara. Gradska toplana, kojom je takođe gazdovala, i to podvlačim - gazdovala SRS, zadužena je bila za 80 miliona dinara na pragu zime.
Ostali smo i bez energenata i bez sredstava da grejemo grad. Šta sad treba da radimo? Da ne zadužimo grad? Da ne donesemo ovakvu odluku? Da se građani smrzavaju zbog toga što je neko izvodio politički eksperiment? Naravno da lokalna samouprava ima pravo da se zaduži i naravno da nažalost ti dugovi nekada služe i za vraćanje dugova ovakvih političkih eksperimenata i egzibicija.
Gospodine Mrkonjiću, ima na ulazu u grad Kruševac jedan hrast, zapis, star je jedno 350 godina, kad bi moj ljudski vek bio toliki, kad bi čovek toliko živeo, ja bih možda i dozvolio da neko jedno tri-četiri godine proba i da napravi neki eksperiment, jer, šta su četiri godine naspram 350 godina. Ali, dobri gospod bog meni je dao biološko ograničenje, kao i svim ljudima i ja živim onoliko koliki je ljudski vek i zbog toga ne mogu ni jednu jedinu godinu svog života da prepustim nekome za političke eksperimente.
Zato smatram da je dobro što lokalne samouprave imaju pravo da se zaduže, da imaju pravo da investiraju, da poboljšavaju kvalitet građana, a vama, gospodine Mrkonjiću, u ime građana Kruševca hvala što završavate onu obilaznicu koju ste obećali, jer, kako sam obavešten, to bi trebalo da bude završeno do 29. decembra, uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Mrkonjiću, poštovani građani Srbije, meni je drago kad god neko u Srbiji želi da prihvati odrednicu i opredeljenje da Srbija ide put EU. Taj put, put ka EU svakako je i trasiran određenim zakonima i svaki zakon koji mi donosimo predstavlja određenu stepenicu na putu ka EU.
S druge strane, deklarativno zalaganje za pristupanje EU i kritikovanje svih onih zakona koji se donose uz preporuku i saglasnost sa svim relevantnim institucijama koje olakšavaju put ka EU, ne znači da to deklarativno zalaganje zaista predstavlja i suštinsko zalaganje za priključenje EU.
DS i koalicija ZES vrlo pažljivo analizira sve zakone koji ovde ulaze u skupštinsku proceduru, sve amandmane i apsolutno sam mišljenja da svaki zakon predstavlja još jedan stepenik ka EU i tom teškom mučnom putu i mislim da je dobro da sve te zakone koji ulaze u skupštinsku proceduru, a pogotovo amandmane, pažljivo sagledamo i pogledamo da li zaista oni predstavljaju jednu olakšicu ili prečicu na putu ka EU. Apsolutno sam uveren i delim ubeđenje svih poslanika poslaničke grupe ZES da mi praktično sve zakone koje donosimo, donosimo u cilju tog bržeg, lakšeg pristupanja EU.
Potvrdu ovih mojih reči možete naći već sutra na Svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca, jer tog dana, na Svetog Nikolu, građani Srbije će prvi put posle 19 godina moći u Evropu bez jednog sramotnog ograničenja koje se zove vizni režim. Mnogi u ovoj sali koji sede, a pogotovo moje mlađe kolege nisu imale priliku da uživaju u toj blagodeti koju je pružao pasoš, koji bez mane ruši sve prepreke i otvara sve grane, kako se slikovito kaže u jednoj pesmi Đorđa Balaševića.
Mislim da je to najbolja potvrda uz potvrdu trgovinskog sporazuma, a sa druge strane, mislim da je to još jedan signal, da građani Srbije imaju puno poverenje u program DS i koalicije ZES. Mislim da ćemo i dalje podržavati sve te zakone i dobro je dobijamo i amandmane na te zakone, ali, dobro je da ti amandmani olakšavaju taj put, a ne otežavaju taj put. Zahvaljujem vam se.
Poštovana gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe ZES, ali svakako ću se osvrnuti na neke od diskusija prethodnika i ono što smo čuli u ovoj sali.
Meni je, kao i većini mojih kolega, kada neko govori o budžetu i kada kritikuje budžet, sasvim razumljivo da opozicione stranke kritikuju budžet, ali, iako sam već tri godine narodni poslanik, prosto mi je neshvatljivo da neko konstantno ili kontinuirano, kad god je bilo koja rasprava o bilo kojoj temi, koristi priliku da kaže da je Srbija 2001. godine dobila mafijašku vladu.
Poznavao sam pokojnog premijera Zorana Đinđića. Kao i većina ljudi i građana Srbije, a kao i sve moje kolege, veoma poštujem to što je dr Zoran Đinđić uradio kao predsednik Vlade, ali naravno, razumem činjenicu da neki ljudi danas kada u Republici Srbiji Vrhovni sud po ko zna koji put tom Legiji, koji je ubio Zorana Đinđića, presuđuje 40 godina zatvora, u besu i gnevu zbog toga što je pravda konačno uzela mač u ruke i zamahala nad kriminalcima, da u besu i gnevu zbog toga što kriminalci dobijaju 40 godina zatvora i više neće imati njihov lider s kim da igra šah, dok je Legija 40 godina u zatvoru, znam da mora da spomene mafijašku vladu Zorana Đinđića i da na mrtvom čoveku iskali svoj bes.
To više govori o tim ljudima koji koriste takve argumente u raspravi u budžetu, nego o Zoranu Đinđiću, jer vazda je u Srbiji bilo velikih ljudi i rađaju se veliki ljudi, ali uz velike ljude rađaju se i mali ljudi, zaokupljeni svoji strahovima, požudom, pohlepom i niko ne obraća pažnju na takve ljude. Takvi mali ljudi su vazda spremni da velike ljude gurnu na žrtvenik.
Ima u kancelariji Kluba ZES jedna velika i lepa slika. Ne znam ko je autor, ali je prelepa.
Ako hoćete tu sliku da sagledate, da je vidite i da uživate u njenoj lepoti, morate malo da se odmaknete od nje.
Tako vam je i sa ljudskom istorijom. Ako hoćete da vidite veličinu jednog čoveka, morate malo da se odmaknete od njega, da pokažete osnovno vaspitanje i dostojanstvo, pa onda da uživate u veličini tog čoveka. Ako stanete suviše blizu i pljujete na tu sliku, neće ta slika biti ništa ružnija nego što jeste, ali će se ta pljuvačka vraćati na vas i padati po vama, jer pljuvati na zvezde je nemoguće.
Sada hoću da vam kažem nešto i o raspravi koju sam čuo u ovoj sali i kojoj sam prisustvovao kao narodni poslanik, jer već drugu godinu mi usvajamo budžet Republike Srbije i zaista sam fasciniran pojavom ljudi kojima se svakog dana priviđaju izbori, a više sam fasciniran pojavom ljudi koji stalno kukaju kao kukavice. To ništa ne valja.
Sve je propalo, sve se osušilo, sve je odnela poplava, sve su odneli vetrovi, vihori. Hajde da ništa ne radimo, ni da oremo, ni da sejemo, ni da kosimo, ni da žanjem, ma ni zube da ne peremo, samo ćemo da kukamo.
Ostavite gospodo kukavicu kao stranački simbol, uzmite Cecinu pesmu „Kukavica“ kao stranačku himnu, ionako ona peva na stranačkim skupovima, pa samo kukajte, a pustite nas koji verujemo u evropsku budućnost ove zemlje, koji znamo da je teško, ali da se teškoće savladavaju radom. Pustite nas da radimo i pustite građane ove Srbije da žive životom dostojnim čoveka. Nemojte plašiti ljude.
Prošle godine ste pričali kako su banke propale, pa je narod pohrlio u banke da podigne svoje devizne depozite i onda je krio novac u slamaricama, napravili su se redovi ispred banaka. Koja je banka propala? Nijedna. Gde ste sada vi što ste tvrdili da su banke propale? Nigde. Proizveli ste veliku ekonomsku štetu svojom kuknjavom, ali vas nigde nema.
Prema tome, nemojte samo kukati. Ako vam je do kukanja, vi kukajte za svoj groš u svojoj kući, ali nemojte pred kamerama plašiti građane, znaju građani da je teško i znaju da je kriza i da je velika nezaposlenost. Dajte neka konkretna rešenja. Gde vam je ta opoziciona pamet bila kad ste bili na vlasti?
Mi danas jedva vraćamo dugove koje su neki ovde koji najglasnije kukaju i biju se u grudi nejačke ostavili. Mi ovde jedva vraćamo dugove za poslove bez tendera. Mi ovde i dan-danas vodimo međunarodnu arbitražu za neke sporove koji su nastali u vreme te vlasti.
Zaista ću da kažem da ima u opoziciji i vrlo razumnih kritika. Čuo sam malo pre lidera LDP i gospodina Maraša, koji su dali neke konstruktivne predloge, ali kada kritikujete, takvu kritiku razumem i podržavam, jer to je kritika gde vi ponudite rešenje, pa kad ponudite rešenje, onda je u redu kritikovati, ali kada kritikujete samo kritike radi, da biste se dodvorili biračima, to nije konstruktivna kritika, to je demagogija, to je dodvoravanje biračima.
Jer neki koji najglasnije kukaju imali su poziciju do juče da sede u Vladi i da pokažu svo znanje, sav raskoš svog talenta. Sve što su mogli da urade, oni su imali odrešene ruke da urade i onda ispada da oni u stvari tek progledaju i prohodaju u trenutku kad odu u opoziciju.
Zato je delotvorno da što duže ostanu u opoziciji, jer iz opozicije njima naviru te vrle ideje i zato je najteže biti u opoziciji prvih 20-30 godina, a posle će se valjda navići, pa će prestati da kukaju i početi nešto da rade. Do tada će Srbija uveliko biti u EU.
Uostalom, kako kaže naš narod - ko se u Moravi udavi, veće mu more ne treba.
Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas, kada govorite o Vladi Zorana Đinđića da ipak govorite s velikim poštovanjem, o jednom čoveku koji je sebe ugradio u ovu državu, njenu slobodu, njeno dostojanstvo, jer taj čovek kada je postao predsednik Vlade vratili smo ovaj grb, himnu, dostojanstvo i ponos ove zemlje.
Kada govorimo o mladim ljudima u Srbiji, poštovana gospođo predsednice i uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, postoje političke stranke koje stalno govore o problemima u mladih u Srbiji i stalno govore kako mladima pripada budućnost.

Lično smatram da su mladi rešenje problema, a ne problem u Srbiji. Smatram da im ne pripada budućnost, već im pripada sadašnjost. Kada govorimo o Fondu za razvoj mladih talenata, apsolutno podržavam ideju da svi ljudi imaju pristup tom fondu, ali mislim da je država Srbija dovoljno uradila i za one koji imaju zakonski limit, odnosno nedovoljni broj godina da bi se uopšte prijavili da konkurišu i da dobiju stipendiju Fonda za mlade talente, da im država Srbija na adekvatan način pomogne. I daj bože da imamo što više mladih, talentovanih ljudi u Srbiji, pa da ima mnogo njih kojima treba pomoći, da nije to samo slučaj sa Teodorom fon Burgom ili sa nekim drugim ljudima koji učestvuju na matematičkim olimpijadama.

Kada govorimo uopšte o problemu tih mladih ljudi, još jedanput bih podvukao, za DS mladi ljudi nisu problem, već rešenje problema i apsolutno podržavam sve napore da mlade ljude pošaljemo u svet i da se takmiče sa svojim vršnjacima iz sveta, sa starijim vršnjacima, starijom decom, da se takmiče sa svim onim ljudima sa kojima treba da se takmiče na sportskom planu, na planu i polju nauke, kulture, umetnosti, jer Srbija je dosta skupo platila cenu kada smo probali da se sa nekim drugim ljudima obračunamo na nekom drugom polju.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega građani Srbije, kada raspravljamo o budžetu čujemo razne primedbe opozicije i mnogo toga nam ne odgovara i ne valja. Malopre smo čuli da nije dobro što se predsednik Republike pojavio kod sudije za prekršaje, koji mu je dao novčanu kaznu od 40.000 dinara. Tih 40.000 dinara završiće u budžetu RS i mislim da je dobro što je predsednik Republike jednak sa svim ostalim građanima ove zemlje i što zakon važi za sve.
Neki sada kažu da ne valja što je predsednik Republike kazao na sudu da nije znao da je napravio prekršaj zbog kog se pojavio na sudu, ali podsetiću da smo imali potpredsednika Vlade koji je znao da je krivično delo to što poteže hekler na studente i što podiže pištolj na taksiste, ali je kazao - baš me briga i nikada se nije pojavio na sudu. Još je i kazao - ili ćemo kašikom srediti te studente, pa se nikada nije pojavio na sudu.
Mislim da je dobro da se stvari kvalitativno menjaju u ovoj zemlji, da zakon biva jednak za sve ljude, kako za one koji poznaju zakon, tako i za one koji ga ne poznaju, jer krivično zakonodavstvo kaže da nepoznavanje zakonskih normi ne oslobađa sankcija koje taj zakon propisuje.
Mislim da 40.000 dinara će dobro doći budžetu RS, kao što će dobro doći i novčane kazne koje plaćaju narodni poslanici za učinjene saobraćajne prekršaje. Taj novac, gospodine Škrbiću, ide pravo u budžet. Sve novčane kazne završavaju ... Tamo piše da je primalac budžet RS.
Ovih dana su pune novine napisa da narodni poslanici ne plaćaju kazne za saobraćajne prekršaje, da se pozivaju na imunitet i da ne znam šta. Mi smo jednaki pred zakonom, baš kao i predsednik Republike, kao i svaki građanin ove zemlje i to svaki građanin ove zemlje zna, jer smo to javno demonstrirali. Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Preliću, vi ste apsolutno u pravu samo u jednom delu vašeg izlaganja, da će se novac iz tog fonda raspoređivati isključivo onim opštinama u kojima je DS na vlasti u Vojvodini, jer je DS u Vojvodini u svim opštinama na vlasti, tako da nemate nikakav problem sa tom izjavom. Od 44 opštine, u svih 44 je DS na vlasti, a u Odžacima će biti 45. već 24. januara. Tu ništa niste pogrešili.
Sve drugo što ste kazali nema mnogo veze sa tačkom dnevnog reda, ali ako ste već govorili na ovakav način, red je da vam se na sličan način odgovori. Znam da vi ne možete da promenite narod, jer narod je nemoguće promeniti. Probajte sebe bar malo da promenite, jer nisu građani krivi zato što glasaju za DS, jer prepoznaju kvalitetan politički program, kvalitetne političke ideje, prepoznaju ispunjena obećanja, a pogledajte vaše izborne rezultate unazad redom u gradovima Srbije gde ste izašli.
U Leposaviću, cenzus niste prošli u prvom krugu, pa ste morali da pišete žalbe, pa da idete u drugi krug. U Vrnjačkoj Banji, cenzus je za vas misaona imenica, na Voždovcu cenzus prešli niste. Ja bih razmislio šta se desilo u Knjaževcu, a podsetio bih na još neke opštine u Srbiji. Ako tako već govorite i nastupate, zamolio bih vas da ovde lepo sa sekretarom Skupštine Srbije, gospodinom Veljkom Odalovićem, proširite ovaj ovde balkon, odakle nevladine organizacije posmatraju zasedanja sednice Skupštine, jer ćete Skupštinu Srbije moći da vidite samo na razglednici i samo sa balkona, kada vas gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozove da prisustvujete sednicama kao nevladina organizacija.
Nemojte tu retoriku, nije dobro. Vratite se na temu dnevnog reda. Nemojte da vređate DS, nemojte da vređate one građane koji glasaju za DS. Niko nikog ovde, gospodine Preliću, ne obmanjuje. DS ima kvalitetne političke ideje, kvalitetan politički program i mislim da sam dovoljno kazao i da sam vas ubedio da se ne javljate za repliku.
Gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je zakon vrlo egzaktan i vrlo jasan. Mi smo ovde propisali, odnosno zakonodavac je propisao minimum 30%.
Kao odgovor na neke od diskusija, mi smo imali listu DS u mnogim krajevima Srbije gde je taj procenat bio daleko viši i nismo mi ovde da licitiramo našim stranačkim listama, izbori su završeni, mi smo kandidatkinje i kandidate izabrali, mi smo kao stranka koja se zalaže za rodnu ravnopravnost, najodgovornija mesta u ovoj državi za upravljanje poverili damama, ne vidim tu ništa loše. Ne mislim da može da se pored ove kvote za rodnu ravnopravnost uvede i kvota na patriotizam, jer to ne postoji.
Mislim da je Srbija zemlja koja je daleko odmakla za proteklih sedam godina, kada je reč o rodnoj ravnopravnosti i zaista smo napravili jedan ogroman iskorak u tom polju.
Moram da napomenem da se mi ipak zovemo Srbija, a ne Amazonija i da mi nemamo Amazonke samo, nego imamo ovde ljude koji normalno žive i zaista ne treba ovu temu na ovakav način eksploatisati. Mislim da je ovde vrlo jasno zakonska regulativa i to je gospodin Rasim Ljajić kazao. Mi smo predvideli minimum od 30%. Niko ne obavezuje onoga na koga se zakon odnosi i primenjuje da poštuje minimum. Može da poštuje i maksimum, ali je bitno da se pođe od nekog broja.
Da smo odredili minimum od 50%, siguran sam da bi usledio amandman da je malo 50% i da treba 70%, jer ako neko hoće da kritikuje kritike radi, vrlo će lako naći način da to uradi.
Ali, ako neko hoće da to što piše u zakonu primeni, onda to neka sprovede u praksi, pa neka prebroji svoje pripadnice u sali i biće mu sve jasno. Hvala.
Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, a pre svega poštovani građani Ćuprije, ima nas iz Pomoravlja koji nismo tako daleko od Ćuprije, koji malo znamo situaciju u „Ravanici“, pa bih ipak prepustio da o fabrici „Ravanica“ svoj sud ne kažu samo zainteresovane strane i ljudi koji tamo rade, već kada to postane predmet jednog ozbiljnog postupka, kako se zaokruži ta celina koja zahteva kontrolu finansijskog poslovanja, tek tada možemo govoriti da li su radnici odbranili ili nisu odbranili fabriku i da li je trebalo malo ranije ili možda malo kasnije da je brane. Ali, zaista ne bih da prejudiciram bilo kakve stavove.
Mislim da bi bilo mnogo bolje kada bi o fabrici „Ravanica“ i o poslovanju te fabrike govorili ne kroz prizmu jedne godine, kroz prizmu dve godine, nego da pogledamo koliku je imovinu ta fabrika imala 1991. godine, 1993, 1997, 1999, 2000, 2005, 2006. godine. Mislim da bi tek onda mogli da sagledamo da li je fabrika spasena ili nije spasena i da li je možda ranije trebalo spasavati tu fabriku ili ne.
Kada govorimo o toj fabrici „Ravanica“, treba malo pogledati šta je sve bilo u vlasništvu te fabrike do 2000. godine, do 2003. godine, a šta je sada u vlasništvu ove fabrike i gde je ta imovina kad fabrika nije privatizovana? Gde je nestala imovina fabrike „Ravanica“? Ja bih tu zaista bio oprezan i ne bih iznosio ovako smele teze i tvrdnje.
Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ali pre svega građani Ćuprije, nisam u obavezi da govorim šta hoću i šta mi padne na pamet, već samo ono što kažu činjenice, a činjenice kažu da Fabrika „Ravanica“ ne postoji od 2006. godine, nego postoji od 1958. godine.
U tom periodu prošla je neki svoj razvojni put, sticala je neku imovinu i ta imovina je prilično narasla do nekih devedesetih godina, a onda je deo te imovine volšebno nestao iz sastava Fabrike „Ravanica“. Dosta objekata koji su bili u posedu Fabrike „Ravanica“ više se ne nalaze u posedu te fabrike, pa samo hoću da kažem da kada govorimo uopšte o privatizaciji, uspešnoj ili neuspešnoj, treba sagledati sve činjenice.
Nisam ni finansijski policajac, ni revizor, ja sam narodni poslanik, imam mandat, kako građana Kruševca, tako i građana Ćuprije, da se borim za njihove interese na način na koji to radim. Možda neko to misli da treba da radim na drugačiji način. Pozdravljam svačiji vid političkog delovanja, političkog mišljenja i političke borbe, ali ako se činjenice ne slažu sa nečijim mišljenjem, izgleda da je utoliko gore po činjenice.
Međutim, činjenice su neumitne. Fabrika „Ravanica“ ne postoji od 2006. godine, postoji od 1958. godine. Imala je neku imovinu u svom posedu i mislim da smo ovu temu dovoljno iscrpili. Neka svako ostane pri svojim stavovima ili neka izađe sa svojom poslaničkom grupom pred građane Ćuprije i objasni ko je tu u pravu ili neka pogleda rezultate izbora u Ćupriji, pa ćemo mu biti jasno ko je u pravu.