Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9533">Srđan Milivojević</a>

Srđan Milivojević

Demokratska stranka

Govori

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospode narodni poslanici, građani Srbije, nisam poznat kao čovek koji voli da govori ljudima iza leđa. Javio sam se posle govora gospodina Dragana Todorovića, ali pošto je pobegao iz sale, želeo bih da malo porazgovaramo na ovu temu da je na vlast u Srbiji „peta kolona“, sačekaću, valjda će se vratiti. Ja ću u ovoj sali biti bar još par godina, za njega nisam siguran. Hvala.
Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, čitavog jutra pažljivo pratim raspravu i amandmane koje su moje kolege iz opozicionih stranaka predale na ovaj zakon o jedinstvenom biračkom spisku i mogu slobodno da kažem da imam skromno pravničko znanje, ali sam i ja neke fakultete završio, pa malo poznajem izbornu problematiku i moram da vam kažem sledeće. Pažljivo sam pročitao zakon, zakon je vrlo koncizan, precizan i jasan i predstavlja jasan iskorak, još jedan veliki iskorak ka demokratizaciji našeg društva.
Kada ste imali tako dobre amandmane, zaista živim sad u dilemi zašto to znanje koje sada posedujete niste primenili kada ste bili na vlasti, dame i gospodo iz SRS-a, ali razumem poslaničku grupu SRS koja kaže da naš birački spisak nije dobar zato što im ne valjaju rezultati izbora u Leposaviću. Razumem političku stranku koja tvrdi da ne valja zakon koji se tek donosi zbog rezultata izbora koji su se desili pre donošenja zakona.
Ne samo u Leposaviću, dobri su rezultati bili za DS u Vrnjačkoj Banji, ali za poslaničku grupu SRS nisu bili, jer je bilo više nevažećih listića u Vrnjačkoj Banji, nego što ih je bilo za poslaničku grupu SRS.
Ali, opet, kada razmotrimo sve aspekte ovog zakona, sve primedbe, sve sugestije, moram da kažem da je mnogo amandmana prihvaćeno i da ti amandmani služe da oplemene i unapred zakon. Međutim, činjenica je da neki nisu zadovoljni izbornim rezultatima.
Vi možete menjati zakon, možete menjati svoju politiku, ali narod ne možete promeniti. Narod glasa onako kako je iskazao svoju volju u Leposaviću, u Vrnjačkoj Banji i tamo gde god se održavaju vanredni lokalni izbori. Znam da vi niste zadovoljni tim rezultatima. Znam da niste zadovoljni time što je ovde ministar Čiplić.
Znam da niste zadovoljni njegovim obrazloženjima, ali bi možda najbolje bilo da svoje nezadovoljstvo ne iskazujete tako što bespotrebno kritikujete jedan zakon, jer u Srbiji izbore definitivno dobijaju birači, a ne brojači, koji slobodno izražavaju svoju volju. Oni koji ne prođu cenzus, imaju mesto u ovoj sali na balkonu, gore. Zato, postarajte se da se ova sala proširi, trebaće vam zbog sledećih izbora. Hvala.
Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, i dalje smatram da je zakon dobar, a apropo pasijansa, razumem što neki ne igraju pasijans, ipak je to misaona igra i zahteva određene intelektualne napore, kao što je i pisanje amandmana. Znači, misaone aktivnosti.
Kamo sreće da se neki igraju na kompjuteru i igraju pasijans, a ne da se igraju našim životima i sudbinama, ili Kosovom. S druge strane, kada govorimo o ovom zakonu, opet moram da podsetim na vreme, kada sada navodno pobuđena savest poslaničke grupe SRS nas podseća kako su se oni uvek borili za prava građana.
Pamtim to vreme i pamtim kada je Srbija bila u demokratiji do guše i hvala gospodu bogu to se neće vratiti, jer Srbija ide napred. Danas donosimo jedinstven birački spisak. Svako će tu moći da bude upisan. Svako će moći da koristi svoje biračko pravo u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Svako će moći da bude biran i da bira, ali ponovo podvlačim, zakon možete promeniti, politiku možete promeniti, ali narod ne možete promeniti.
Znam da bi možda neki hteli da promene narod u Leposaviću, u Vrnjačkoj Banji itd, gde nisu dobili glasove i razumem njihovo ogorčenje. Fer je izgubiti izbore. Logično je i ljutiti se posle toga. Ali, pre svega budite ljuti na sebe, a ne na DS, zato što vas je pobedila.
Zaista nisam kriv što ljudi veruju Borisu Tadiću, DS, zato što veruju u Ustav, zato što veruju da je Leposavić u srcu Srbije, zato što veruju da je DS vodeća snaga ovoga društva i to nesumnjivo pokazujemo na izborima. Jeste važno i na Voždovcu, jeste važno i u Leposaviću. Jeste važno svugde gde se održavaju izbori, da građani slobodno izraze svoju volju i da te izbore dobiju birači, a ne brojači glasova. Mi, uvođenjem jedinstvenog biračkog spiska obezbeđujemo ambijent, da u Srbiji izbore dobijaju birači jednom za svagda. Hvala.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo čuli nekoliko interesantnih teza kada je reč o ovom amandmanu, koje su direktno suprotne činjeničnom stanju.
To je sklonost da se u Srbiji otvora jedna tema i da se ona odmah pretvori u prvorazredno pitanje, sudbinsko pitanje za građane ove zemlje, koje ponovo služi da podeli građane Srbije na patriote i izdajnike. Pokazuje da određene političke stranke nisu napravile odlučujući iskorak ka vremenu koje dolazi i, što je mnogo gore, nisu izvukle pouke iz prošlosti u kojoj još uvek žive.
Moram da napomenem nekoliko stvari. Ovde smo čuli jednu reakciju po uslovnom refleksu, gde se apriori nešto što ne odgovara zacrtanim stereotipima, prihvata kao mišljenje izdajnika, kao mišljenje separatista, kao mišljenje secesionista. Reakcija po uslovnom refleksu je prihvatljiva reakcija, ali imamo prava mi koji smo na nišanu politike uslovnih refleksa da na ovakve teze odgovaramo na isti način.
Mislim da mi kao trezveni političari, kao razumni političari moramo uporište za odbranu naših političkih stavova, ali i za odbacivanje ovih amandmana, da pronađemo u volji građana koji su izašli na referendum i izjasnili se za novi Ustav, a njih je 3.500.000 bilo na tom referendumu.
Stoga, kada govorimo o uslovnim refleksima, znam da se centar za uslovne reflekse nalazi u malom mozgu, ali čovek ako hoće da bude uspešan i političar, čovek mora da koristi veliki mozak. Veliki mozak kaže da služi za racionalno promišljanje, za trezveno promišljanje. Uostalom, u velikom mozgu se nalazi i centar za pamćenje.
Sad moram da pitam građane Srbije, kad čujemo ovakvu rečenicu od ljudi koji su direktno odgovorni za situaciju u južnoj srpskoj pokrajini svojom politikom, da mi nešto prodajemo, rasprodajemo, moram zaista da ih pitam – da li vi koji ste Visoke Dečane pretvorili u parking za NATO tenkove sada na ovakav način branite Krušedol i Sremske Karlovce?
Da li vi nama prebacujete ovde da mi kroz Ustav Republike Srbije, koji sprovodimo, u stvari sprovodimo neku izdajničku politiku? Mislim da su vaše teze vrlo opasne, vrlo pogrešne, da nisu utemeljene u realnoj politici, da vi vodite politiku sejanja zla i mržnje.
Ja to razumem, ljudi koji vode takvu politiku imaju to prava da rade, jer ima li boljeg mesta za žetvu takve politike od žitnice Vojvodine, od žitnice Srbije, ali moram da vam kažem sledeće. Uporište za našu politiku nalazi se isključivo u većinskoj volji građana Srbije koji su izašli na referendum za novi Ustav i dali nam mandat da sprovedemo ovaj zakon, a njih je bilo 3.521.724.
Ovde nije reč ni o kakvom separatizmu, ni o kakvoj pogrešnoj politici, ovde je reč o sprovođenju Ustava ove zemlje. Mislim da je Ustav Republike Srbije obavezujući jednako za nas koliko i za vas.
Gospođo Malović, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, slušajući ove rasprave gde se vrlo često apostrofiraju i prozivaju ljudi iz „Otpora“ i Slobodan Homen, državni sekretar, moram da vam dam snažnu podršku u nastojanjima da izvršite reformu u pravosuđu u Srbiji, jer građani Srbije nekako podnose siromaštvo, ali nepravdu ne podnose nikako. Sudski postupci u ovoj zemlji traju, nažalost, duže nego španske serije, a znate koliko epizoda imaju španske serije, građani Srbije.
Zaista moram da vas podržim i da vam kažem da je dobro da se uradi reforma pravosuđa, da se snažno da podrška toj reformi, jer zaista je nužno da dobijemo efikasno pravosuđe koje će biti u službi građana i pre svega u službi pravde i pravednih. Hvala.
Pošto je gospođa Malović već dala deo objašnjenja u vezi sa nekim nedoumicama koje postoje kod naših kolega poslanika, ne ide da ja kao diplomirani inženjer poljoprivrede, smer stočarstvo, držim predavanje ljudima koji su završili pravni fakultet u Sarajevu, Beogradu ili bilo gde drugde u Srbiji.
Ipak, pojašnjenja radi, za Demokratsku stranku je obavezujuće ono što piše u Ustavu Republike Srbije – u poglavlju 7, od člana 142. pa nadalje definisana su načela sudstva, vrste sudova, način izbora sudija. Demokratska stranka će se, dok god je na vlasti i ima odgovornost za obavljanje najvećih državnih funkcija u ovoj zemlji, pridržavati Ustava, a neke druge političke stranke mogu da se pridržavaju „Kurira“, „Presa“ i drugih tabloida i da tu stavljaju naslove koji njima odgovaraju.
Ovo je čisto u kontekstu one sugestije da će 500 ljudi ostati bez posla. Kao što je objasnila gospođa Malović, to nije kazao državni sekretar Slobodan Homen. To je kazalo uredništvo jednog tabloida u Srbiji i to je stavilo kao naslov u svojim novinama. Čak ne vidim razlog ni da to demantujemo, jer u istim tim novinama pisalo je da će juče u Srbiji biti lep i sunčan dan, a padala je kiša dobro u Beogradu. Hvala.
Poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, 19. decembra Srbija slavi svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca. Tog dana jedna polovina građana slavi, a druga polovina ide na slavu. Ove godine građani Srbije, veliki broj građana Srbije moći će da putuje u Evropu bez viza jer su naše kolege iz Evropskog parlamenta donele odluku da se prihvati mišljenje, tj. usvojili su izveštaj kojim se predlaže da se ukinu vize za građane Srbije. Stoga odustajem od ove diskusije. Dobar dan, Evropo. Ja vam se zahvaljujem.
Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas prisustvujemo jednoj raspravi koju možemo posmatrati na više načina i sa više aspekata: imali smo jednu sociološku analizu, imali smo jednu matematičku analizu, imali smo jednu analizu koja je bila istorijska i, zaista, da je vreme za političke eksperimente, građani Srbije bi mogli mnogo da nauče iz ove rasprave.
Nažalost, ovu raspravu koju sam malopre čuo, i nekoliko puta u toku dana, deklarisaću kao demagošku. Demagogija je zaista divna politička veština kojom se služi opozicija kada treba da se dodvori narodu. Ne mislim na gospodina Ostojića, to se na njega nije odnosilo. Demagogija je divna kada treba podići narodu, kada treba inspirisati određena osećanja među građanima.
Šta smo mi ovde malopre čuli? Ponovo kažem, ne mislim na diskusiju mog prethodnika gospodina Ostojića, već na neke prethodne diskusije. Čuli smo malopre iskazanu brigu za zaposlene u državnoj administraciji, u lokalnim samoupravama.
Nije loše, kada čujemo ovakve diskusije, da se zapitamo da li zaista postoje političke stranke koje imaju dva morala. Tema je baš ovo o čemu pričam. Jedan je moral onaj koji određene stranke propovedaju, ali ga se ne pridržavaju; drugi moral, koga se pridržavaju, te iste stranke ne propovedaju.
Samo ću da vas podsetim na istoriju Srbije. Nije ovo prvi slučaj u istoriji Srbije da mi imamo ovakvu raspravu. Kada smo imali ovakve rasprave Nikola Pašić je bio predsednik Vlade i isto je srpska država u to vreme... A Nikola Pašić je mnogo puta bio predsednik Vlade, od 1904. godine, pa maltene do smrti 1926. godine. Imali smo situaciju da se država Srbija suočila sa problemom u budžetu i da je došlo do potrebe da se smanji državna administracija i broj činovnika. Baš se desilo da se na toj sednici Skupštine Nikola Pašić razboleo. Stigao mu je telegram dok je bio bolestan: „Gospodine Pašiću, brzo ozdravljenje želi vam Narodna skupština, sa 82 za i 68 protiv.“ Mislim da smo ovde svi za brzo ozdravljenje, ali pre svega želimo ozdravljenje Republici Srbiji.
Srbija može da ozdravi samo ako svi stavimo prst na čelo i kažemo da država Srbija godišnje potroši 1,3 milijarde evra više nego što proizvede i da mora da se štedi. Ko god kaže da mi nismo počeli štednju od sebe... Nemojte da degradiramo parlament. Ako je neko počeo štednju od sebe, počeo je parlament. Parlament bira Vladu i kontroliše Vladu, a ne Vlada parlament, gospodine Markoviću. Dakle, mi smo u parlamentu ukinuli dnevnice, mi smo u parlamentu smanjili platu i počeli od sebe. Sada treba da se zapitamo gde još možemo da uštedimo.
Ako neko misli da smo mi sanjali broj radnika koje treba da otpustimo, da smo gledali u pasulj koliko treba da otpustimo radnika, da nam se to javilo u toku noći, mi smo do tog broja došli tako što smo utvrdili tačan broj ljudi koje treba imati u administraciji i on iznosi 28.400.
Ako kažemo, s druge strane, da je ovo svetska zavera smišljena u Briselu, Parizu, Vašingtonu, ili možda u Moskvi, da neki naši ljudi ostanu bez posla, svesni smo mi činjenice da u lokalnoj administraciji sede ljudi poput nas, koji isto imaju probleme. Niko te ljude ne satanizuje u ovoj raspravi i niko ne upire prstom u te ljude, da su oni višak građana.
Vidim da određene političke stranke imaju nameru da ih spaljuju na lomači, bacaju lavovima i ne znam šta drugo rade, pozivajući se na iskustva starog Rima. I stari Rim je imao problema sa birokratijom, ali stari Rim nije bio birokratsko društvo, u to vreme nije ni postojala Evropska unija. Dakle, nemojte se pozivati na iskustva starog Rima, pozivajte se na iskustva država u okruženju, država koje su ispred nas.
Ne možete očima prošlosti, dame i gospodo, gledati u budućnost. Ali, ako pogledate u prošlost, u vreme kada ste bili na vlasti, ako pogledate sadašnjost, šta kaže teorija, a šta kaže praksa?
Evo, za vas, gospodine Ljajiću, jedna zanimljiva informacija: u Leskovcu je do pre par meseci bila jedna druga koalicija na vlasti, gde nije učestvovala ni vaša stranka, ni DS, ni koalicija ZES, ali su oni zapošljavali vozače, a vozači su zapošljavani iako nisu imali položen vozački ispit.
To je jedinstven slučaj u Srbiji. Imali smo situaciju da Odsek za mlade u SO Leskovac vodi čovek koji je stariji od mene i vas zajedno, gospodine Ljajiću, a mi imamo solidno godina.
S druge strane, u nekim drugim lokalnim samoupravama, kao što je grad Kruševac, imamo situaciju da u gradu Kruševcu, gde je radikalna stranka bila na vlasti, u Upravnom odboru Apotekarske ustanove...
(Vjerica Radeta: Ako misliš na nas, mi smo Srpska radikalna stranka.)
Kako se ponašate, ne verujem, ali nema veze. S druge strane, tamo je neka druga stranka bila na vlasti i Upravni odbor Apotekarske ustanove... zaposlili su ljude koji su bili diplomirani inženjeri poljoprivrede.
Ne bih da ovde povlačim paralelu da smo svi isti, da na isti način vršimo vlast i da svi na isti način pokušavamo da afirmišemo partijsko zapošljavanje. Još uvek mislim da je u Srbiji važnije šta kandidat za posao zna, nego koga zna i koju partijsku knjižicu ima.
Ponovo se vraćam na demagoške fraze koje smo ovde čuli. Pre par dana jedan od lidera opozicije ovde nam je javno govorio da on, maltene, zna imena svih dilera koji prodaju drogu, ali da mi nikada nećemo pokazati spremnost da se obračunamo sa dilerima droge, pa smo dilerima droge, a bogami i njemu, pokazali gde je Morava najdublja pre neki dan. Sad mislimo da ćemo pokazati da je Dunav dovoljno dubok. Kao što smo se obračunali sa dilerima droge na ulici, tako ćemo se obračunati i sa onim drugim zloupotrebama javnih funkcija na lokalu.
(Glasovi iz sale: Tema.)
To je tema, gospodine. Ako neko vrši takve zloupotrebe prilikom zapošljavanja ljudi u državnoj administraciji, naravno da to mora da se saseče. Mora jednom da se podvuče crta gde može, gde ne može.
Ako pogledate opštine gde se smanjuje broj zaposlenih i koliko u tim opštinama ima opštinske administracije po broju stanovnika, videćete da tu zaista nema nikakvog pravila. I u Staroj Pazovi, u Arilju, u Lučanima, u Topoli, ali i u Čačku, u Šapcu, sede drugačije lokalne samouprave, drugačije komponovane, od različitih političkih stranaka...
(Milorad Krstin: I u Zrenjaninu.)
I u Arilju, u Aranđelovcu. U Aranđelovcu je onaj predsednik opštine koji je završio u zatvoru bio iz SRS, gospodine Krstin.
Dakle, čuli smo malopre jednu čudnu rečenicu – od kad je Demokratska stranka na vlasti, Srbija je u minusu. Ne znam kako se taj minus utvrđuje, da li se taj minus utvrđuje tako što se, kao što kaže današnji „Kurir“, stan od 134.000 maraka kupuje za osam hiljada maraka, ili se minus utvrđuje tako što se pogleda koliko se nenamenski novca potroši­? Mislim da novac poreskih obveznika mora namenski da se troši i s tim će se složiti svi grđani ove zemlje.
Nije ovo atak na opštinsku administraciju, podvlačim. Ovo je samo pokušaj da se uvede red u Srbiju. Donošenje zakona, koji su evropski zakoni, koji podrazumevaju evropske standarde, treba da pripremi ovu zemlju za ulazak u Evropu, a ne da posluži za obračun vlasti sa njenim građanima, niti sa opštinskom administracijom.
Tačna je činjenica da je ovo najveća vlada u okruženju, u Evropi. Možete te kritike tumačiti na razne načine, one mogu biti i dobronamerne i zlonamerne i demagoške, ali je to činjenica, mi imamo najveći broj ministara. Ali, mene mnogo više od broja ministara zanima učinak tih ministarstava. Možda bi ta vlada mogla da bude i manja. Siguran sam da će svaka naredna vlada biti manja. Siguran sam da će ova vlada trasirati put ka Evropi tako da će se preći mnogo više kilometara ka tom evropskom putu i da će nekoj drugoj vladi ostati manje težeg posla da obavi, a mnogo afirmativnijih poslova.
Nama je zapalo da uradimo mere i poslove koji nisu popularni ni među građanima ni među biračima, ali ako želite da idete napred i ako imate prepreke na putu, možete ih sklanjati, a možete ih i obilaziti. Mislim da je, jednom za svagda, najbolje da prepreke sklanjamo.
Znam da će biti i onih koji će namerno te prepreke postavljati, ali sam siguran da oni koji ovde mašu fotografijama gradonačelnika Dragana Đilasa znaju da će Beograd biti evropska prestonica. Džabe njihovo pozivanje da oni mogu Srbiju da uvedu u Evropu, jer kada su bili na vlasti pokazali su nam kako to izgleda. Znam da biste možda Srbiju uveli u Evropu, samo bi nam falile dve činjenice za ulazak u Evropu – falili bi nam narod i teritorija.
Dame i gospodo, mi ćemo morati da uklanjamo prepreke koje Srbiji stoje na putu ka Evropi, da uradimo i one mere koje nisu popularne, da uradimo i one koje su popularne, ali se nikada nećemo dodvoravati ni biračima, ni građanima, nego ćemo raditi posao za koji smo dobili mandat. Danas radimo posao za koji smo dobili mandat.
Gospodine Ljajiću, dozvolite mi da vam na kraju svog izlaganja čestitam na svemu što ste uradili na ispunjenju međunarodnih obaveza Republike Srbije, kako bismo što pre ubrzali taj put ka Evropi. Zahvaljujem se.
Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, građani Srbije, malopre smo čuli jednu užasnu rečenicu – da je gospođa Ružica Đinđić postala Legija. Čak se neko usudio da tu dostojanstvenu ženu izjednači sa jednim kriminalcem, koji je osuđen za najveća krivična dela, zbog toga što je gospođa Ružica Đinđić dobila najveće francusko odlikovanje, Legiju časti.
To je orden koji je ustanovio Napoleon Bonaparta 19. maja 1802. godine, kada nije postojala Srpska radikalna stranka, kada nije postojao NATO pakt. Orden Legije časti krasi najveće ratne zastave srpskih pobedonosnih pukova – 10. pešadijski puk, 12. pešadijski puk, koji su probili Solunski front, imaju orden Legije časti. Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Budimir Davidović su heroji Prvog svetskog rata koji su, između ostalih srpskih vojnika, na svoje grudi stavili Legiju časti.
Kada sam prvi put svog dedu pitao gde je ta zemlja Francuska, raskopčao je grudi i kazao mi je – tu, u srcu svakog srpskog Solunca je Francuska. A onda je zbog politike Zorana Krasića Francuska došla na nebo Srbije da ovde sipa tovare bombi.
Razumem vas, gospodine Krasiću, što ne čitate sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Bibliju pre spavanja, nego čitate knjigu Tima Maršala, jer s njim ste menjali Pećku patrijaršiju i slavu srpskih pukova za stan od 90 kvadrata, o čemu piše „Kurir“; i za Bambilend i za ostale gluposti.
Gospodine Krasiću, nemojte vređati gospođu Ružicu Đinđić. To je sramota što ste kazali. Hvala.
Po osnovu prijave za diskusiju. Poštovana gospođo predsednice, …
(Predsednik: Izvolite.)
... uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da čujemo zaista dobro obrazloženje ministra Milosavljevića o nužnosti da se donese ovaj zakon. Mislim da je to obrazloženje zaista bilo dobro.
U ovom visokom domu postoji jedna institucija koja se zove biblioteka Skupštine Srbije. U biblioteci Skupštine Srbije, koju retko posećujemo, ali ipak ima i nas koji je posećujemo, ima divnih knjiga. Između ostalih, tu je i knjiga koja se zove „Istorija parlamentarizma u Srbiji“. Kada pročitate tu knjigu vidite da nije prvi put da Srbija na ovakav način raspravlja o dugovima i o nužnosti da se zadužuje. Bilo je i težih trenutka u srpskoj istoriji, bilo je vlada koje su imale i veće teškoće, ali Srbija je preživela, hvala gospodu Bogu, do današnjeg dana.
Jutros sam govorio o istoriji i trenutku kada je predsednik Vlade bio gospodin Nikola Pašić. Pošto su me kritikovali zbog vas koji niste bili tu, gospodine ministre, da samo ponovim, jer je ponavljanje majka uspeha – razboleo se Nikola Pašić jednom prilikom kada se raspravljalo o broju državnih službenika i otišao sa sednice. Onda mu opozicija pošalje telegram, a i vlast pošalje telegram, kaže – želimo vam brzo ozdravljenje, sa 82 za i 68 protiv.
Mislim da Srbiji želimo svi brzo ozdravljenje, i privredi Srbije, i budžetu Srbije i ekonomiji Srbije. Mislim da svih 250 poslanika ovde podjednako voli Srbiju. Neću deliti poslanike u parlamentu na one koji vole ili ne vole Srbiju.
Danas ću vas takođe podsetiti na činjenicu da, evo, prolazi čitav ljudski vek i, bogami, vek srpske istorije prolazi, pa ću vas podsetiti kako se u srpkom parlamentu diskutovalo kad se govorilo o zaduživanju. Godina 1907, besni carinski rat, novembar mesec, isto kao i sada vreme, javlja se poslanik i kaže: „I meni se kupus nije najbolje ukiselio“. Prošle godine u ovo vreme, gospođo Đukić, vi ste predsedavali, jedan od predstavnika opozicije nam je pričao o tome da mu auto najbolje ne pali zimi, takav je bio Poslovnik; danas smo čuli probleme sa obeležavanjem goveda; samo sam čekao da nekome cure i oluci.
Imam obavezu, kao poslanik vladajuće većine, da se držim teme, ali i da odgovorim na neka pitanja koja je ovde opozicija postavila. Bilo je pitanje – šta ćete vi ovde kao ministar trgovine? Valjda vi predstavljate Vladu. Znam da bi neki možda čekali ministra Papue Nove Gvineje ili Francuske Polinezije, ali ovo je još uvek parlament Srbije i ovde još uvek sede srpski ministri, koji obrazlažu one zakone koji su neophodni za prosperitet i napredak zemlje Srbije.
Imali smo ovde mnogo žuči, mnogo neumesnih kritika, mnogo odstupanja od teme. Govorilo se, između ostalog, o obeležavanju životinja, uz sijaset neistina i nepoznavanje materije. Ja sam diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo i mogu da odgovorim na sva ta pitanja, ali mislim da nam je obaveza da se držimo onoga što je dnevni red.
Međutim, u nekim situacijama postoje ljudi koji se ne libe da uzmu najveći kamen iz prašine i bace ga u lice onih ljudi koji se trude da poprave to što su ti isti ljudi učinili kad su bili u poziciji da učine nešto za Srbiju. To je praksa koja postoji u Srbiji i valjda to obeležava političku svest ljudi koji nikada da shvate da pre nego što bace kamen na drugoga treba da se zapitaju šta su oni uradili i kolika je njihova odgovornost, ne samo u ovom dugu, nego uopšte kolika je njihova odgovornost zbog toga što danas vraćamo dugove banaka. Onda se pitaju – a gde je Komercijalna banka u Prištini?
To se pitaju isti oni ljudi koji su bili ministri trgovine, to se pitaju isti oni ljudi koji su rekli – ako jedna NATO čizma kroči na Kosovo, mi ćemo da nestanemo sa političke scene Srbije, nećemo više nikada da se bavimo politikom, isparićemo, nabićemo se u pesak, sakrićemo se.
To isto nam spočitavaju oni ljudi koji se pozivaju na knjigu Tima Maršala. Morao sam zbog njih da pročitam knjigu Tima Maršala. Znam da vi, kao površni ljudi, nikada ne pročitate od korica do korica, nego samo ono što vam odgovara.
Evo, za gospodina koji dobacuje, na petoj strani kaže Tim Maršal da je gro novca sa zapada dato za korumpiranje ljudi bliskih vladi ili same vlade. Vi ste sedeli u toj vladi. Koliko ste uzeli? Niste delili, sve ste stavili u svoj džep? Dogovorite se među sobom koliko ste uzeli od Tima Maršala, ali nemojte to nama da spočitavate.
To piše na petoj strani te knjige. Evo, citiraću vam: „Gro novca je dato ljudima iz same vlade“. Srpska radikalna stranka je u tom trenutku sedela u Vladi, pa se dogovorite koliko ste uzeli, koliko ste podelili, koliko je ostalo, koliko niste podelili.
Da li je to naknada za Pećku patrijaršiju, za Visoke Dečane, za neki drugi manastir na Kosovu i Metohiji, ili je to samo bila apanaža za ono što tek treba da uradite?
Dame i gospodo, pre nego što bacite kamen na drugog, setite se biblijske priče o svetom Stefanu. Na svetog Stefana, između ostalog, kada su ga kamenovali 34. godine nove ere, najveći kamen je bacio njegov bliski rođak Savle. Savle se posle toga preobratio i postao Pavle.
Ovu diskusiju sam usmerio ka vama, od kojih očekujem da se makar jedan preobrati u Pavla i shvati kuda ide ovaj svet. Zahvaljujem vam se.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, želim da se na početku svog izlaganja zahvalim ljudima iz Ministarstva pravde i gospođi Snežani Malović.
Vi zaista na jedan dobar način radite vaš posao. Građani Srbije to moraju znati. Ako je neko u ovom parlamentu doneo kvalitetne zakone, ako se negde oseća promena u radu, ako se negde vidi volja, trud i nesebični napori da se neki sektor društva transformiše, to je vidljivo u sektoru pravde. Vi zaista kroz Ministarstvo pravde, zajedno sa svojim stručnim timom, ovde donosite vrlo kvalitetne zakone, koji i te kako transformišu ovo društvo u jedno bolje, pravednije društvo.
Građani Srbije nekako podnose nemaštinu, bilo je nemaštine i u ranijim periodima našeg života, teško se živelo i nekada u Srbiji i ne treba to sada apsolvirati, ali građani Srbije nikako ne podnose nepravdu. Svi napori koji se usmeravaju na ispravljanje nepravde, a pogotovo napori koji se usmeravaju u borbi protiv kriminala, moraju biti primećeni, pohvaljeni, zapaženi, pogotovo što borba protiv kriminala u Srbiji sa sobom nosi i brojne rizike. Zaista sam, kao i svi poslanici kluba ZES, nedavno bio veoma uznemiren činjenicom da se ovde ljudima koji su okosnica borbe protiv kriminala preti, da im se ugrožava egzistencija, život, da se preti porodicama.
Država Srbija je sposobna da se odupre i pobedi svaki vid kriminala i država Srbija će pobediti kriminal. Bez obzira na to ko čini političku elitu u ovoj zemlji, ko čini vlast, država Srbija mora biti jedinstvena kada je reč o obračunu sa kriminalom. Tu ne tražim, nego zahtevam podršku svih političkih stranaka i svih struktura ovog društva.
Da se okrenemo malo zakonu i da vidimo o čemu ovde raspravljamo, čuli smo neka interesantna razmišljanja. Država Srbija je država sa jakom komunističkom tradicijom. U državi koja ima jaku komunističku tradiciju kult tajne se dugo godina uspešno negovao. Međutim, to društvo sa jakim komunističkim nasleđem i dan-danas ima relikte tog nasleđa, koje je implementirano u zakone, u način razmišljanja, u sistem vrednosti.
Ovi zakoni doprinose daljoj demokratizaciji našeg društva i svakako pospešuju razvoj našeg društva. Vas koji govorite „tema“ moram da podsetim, pošto ste malopre govorili o BIA, da je ovde baš Dušan Petrović, koga ste takođe malopre pomenuli, javno pitao tadašnjeg direktora BIA Radeta Bulatovića – izvinite, kolika vam je plata? Znate, ovde je stigla kutija, zaključana sa dva lanca, ni Hudini to ne bi otvorio, gde je bila napisana ta plata. Nismo mogli da otvorimo kutiju.
Da ne govorim o pitanju koje je postavljeno javno – izvinite, koliko se ljudi u ovoj zemlji prisluškuje? Ma, Rodoljub Šabić je muke video da objasni ljudima koji su vodili BIA da dostave te podatke ovde i da vidimo kolika je njihova plata.
Saša Vukadinović, direktor BIA, oba podatka učinio je dostupnim javnosti – znamo i kolika je njegova plata i koliko se ljudi ovde prisluškuje. Više nema tih tabu tema.
Da ne govorim, kada pitate koje su kvalifikacije da neko rukovodi BIA, o tome da je ovde dr Dabić sedeo u „Ludoj kući“ i svirao gusle, dok Saša Vukadinović nije izabran za direktora BIA. Razumem njegove neutešne pacijente, pacijente dr Dabića, koji sada jadikuju što je dr Dabić, odnosno Radovan Karadžić, tamo gde treba da bude. Ne razumem zašto toliko besa i ogorčenja prema službi koja više ne čuva kokain u sefu „Komercijalne banke“, kao što se to radilo u vreme kada je stranka koja sada kritikuje rad BIA bila na vlasti, već se presreću međunarodni putevi kokaina i rekordna isporuka te droge pleni u međunarodnim vodama pod rukovodećom ulogom srpske BIA.
Znate, ako želimo da budemo deo bezbednosnog sistema sveta, morate da pohvalite takve akcije. Nije valjda da imate apstinencijalnu krizu?
Nemojte da dobacujete. Biće još takvih akcija, obračunaćemo se sa kriminalom. Neće biti droge ni u sefu „Komercijalne banke“, neće biti droge ni na ulicama, radićemo posao za koji smo dobili mandat od građana.
Meni je jedino žao što BIA još uvek nije u poziciji da otvori dosijea Službe državne bezbednosti. Onda ne bih morao da idem u Sarajevo i da kupujem knjigu Ivana Bešlića „Čuvari Jugoslavije“, da vidim ko je bio saradnik Službe državne bezbednosti sa šifrom „Magistar“. Zahvaljujući knjizi Gorana Petrovića, imao sam priliku da vidim ko je imao šifru „Magistar“ i ko je u Sarajevu bio doktor nauka, a onda poslat u Beograd da razbije ovu zemlju i da razbije opoziciju.
S druge strane, jedna politička stranka deli svoje partijsko glasilo na početku zime, razumem, dobro je za potpalu, ali u tom partijskom glasilu, suprotno Zakonu o javnom informisanju, vređaju se mnogi ljudi koji sede u ovoj sali. Vređa se Nenad Konstantinović na vrlo vulgaran način; vređaju se ljudi koji su pripadali pokretu „Otpor“ i vrlo često se ovde ljudima lepe etikete stranih špijuna.
Kada bismo zaista primenili taj zakon o dostupnosti informacija, kada bismo zaista imali mogućnost da otvorimo dosijea Službe državne bezbednosti, znali bismo ko je i za čiji račun bio špijun, za koju organizaciju, ko je imao šifru „Magistar“, zašto je tu šifru dobio, koji mu je zadatak bio i onda ne bismo imali ovde ovakve diskusije.
S druge strane, imamo jednu naknadnu opozicionu pamet. Pročitaću izvode iz diskusija nekih i sada opozicionih poslanika iz 2004. godine kada smo donosili Zakon o tajnosti podataka i 2007. kada smo ga menjali: „To se radi na preporuku NATO pakta, da bi NATO pakt imao pristup informacijama.“ Isti ti koji su tako kritikovali zakon, posle četiri godine su promislili i videli da je DS u pravu i da je zakon dobar, sada brane Poverenika, koji više nije NATO plaćenik. To više nije čovek koji će svoje tajne, tajne ove države, davati NATO paktu i Haškom tribunalu, već se, naprotiv, pozivaju na njega.
Vidite kako je dobro kada je neko u opoziciji. Najteže je u opoziciji prvih 20 godina, posle će vam biti lakše. Do tada ćete shvatiti da su i ovi zakoni koje donosimo dobri. Očekujem da ih i vi popravite amandmanima, ali ajde dalje da vidimo šta još treba raditi sa ovim zakonom.
Kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija, pozivamo se na Ustav kao najviši pravni akt ove države. U članu 51, Pravo na obaveštenost građana, stoji da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja. Mislim da bi bilo dobro da u nekim novim ustavima Republike Srbije pravo na pristup informacijama bude jedna ustavna kategorija, kao što je pravo na obaveštenost. Mislim da bi bilo dobro da institucija Poverenika za informacije od javnog značaja bude ustavna kategorija.
Dobro je da danas kada razgovaramo o ovim zakonima, o pristupu informacijama od javnog značaja i o državnim tajnama, znamo da će biti predviđene određene kaznene norme, kao što će biti predviđene i određene bezbednosne forme da bi neko bio u mogućnosti da raspolaže državnim tajnama.
Kada je reč o jednom bezbednosnom upitniku za fizička lica, u članu 59, mislim da je dobro sastavljen, dobro predviđen, dobro urađen, kao i čitav zakon, ali mislim da je dobro da se ovde pozabavimo i nekim važnim stvarima koje su u ovom zakonu. Kaže: Osnovni bezbednosni upitnik za fizička lica – U osnovni bezbednosni upitnik unose se sledeći podaci o podnosiocu zahteva, pored imena, prezimena, matičnog broja, ovde se kaže da se traže i podaci o članstvu ili učešću u aktivnostima organizacija čije su aktivnosti ili ciljevi zabranjeni; zatim se traže kontakti sa stranim službama bezbednosti i obaveštajnim službama.
Možda ne bi bilo loše da imamo otvorene dosijee, da imamo mogućnost da znamo ko je od njih radio za neke službe bezbednosti koje su sada službe bezbednosti inostranih republika, odnosno naših bivših republika.
Siguran sam da će nas biti, ali sam siguran i da će onda „Magistar“ sedeti ovde i da se neće mnogo javljati.
S druge strane, ovde smo imali prilike da čujemo i kritike na račun gospodina Čotrića, da je on promenio svoje političke stavove. Znam ga 30 godina, nikad nisam čuo da grana otpadne od drveta; čuo sam, evo, sada će i novembar mesec, da uvek list otpadne od drveta, ali da drvo otpadne od grane, to nisam čuo, zaista. Mislim da se gospodin Čotrić nije menjao. Za kraj mogu da kažem samo jednu stvar. Ovi zakoni su najbolji evropski putokaz za Srbiju, a primena ovih zakona je svakako stepenište ka Evropi i mislim da na tom stepeništu moramo preskakati po dva stepenika, jer nemamo vremena za čekanje.
Dakle, pripremite amandmane, bićemo voljni da sve stručno osmišljene amandmane prihvatimo, ali moram da vam kažem da je zakon dobro urađen. Još jedanput, gospođo Malović, čestitam vam na svemu što ste uradili na reformi pravosuđa u Srbiji. Hvala.
Poštovana gospođo predsedavajuća, ovde postoje ljudi koji su zaduženi da vode stenografske beleške ove sednice. Nikome od kolega nisam kazao da je u apstinencijalnoj krizi. Jasno sam kazao da razumem apstinencijalnu krizu, ona se odnosi na narkodilere. Ako se neko prepoznao, zaista mi je žao, nisam imao nameru da  ikome omogućim da se prepozna.
Kada je reč o gospodinu Zoranu Đinđiću, tragično nastradalom predsedniku Vlade, mislim da je sud u stanju da da konačnu reč i da nema potrebe da tu reč daje Odbor za odbranu i bezbednost. Mislim da će država Srbija uspeti da se izbori sa tim teškim zločinom, jer, kao što znate, taj postupak je država Srbija u stanju sama da sprovede. Hvala svima koji imaju određena saznanja. Neka ih podele sa tužilaštvom, ne sa građanima Srbije i parlamentom.
Kada kažem, još jedan put podvlačim, apstinencijalna kriza jasno govorim da razumem apstinencijalnu krizu. S druge strane, postoje razne zavisnosti; postoji zavisnost od cigareta, alkohola, postoji zavisnost od vlasti. Sve se to leči na određene načine. Zavisnost od vlasti se najbolje leči kroz opozicione aktivnosti. Hvala.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, usled nekih jezičkih nedoumica imam potrebu samo da se kratko obratim ovom uzvišenom domu.
Samo kratko podsećanje. Godine 1914, nakon herojske pobede srpske vojske na Ceru, general Živojin Mišić je proizveden u čin vojvode. Sedmog decembra 1941. godine Dragoljub Mihajlović je proizveden u čin brigadnog generala, a nešto kasnije je proizveden u čin divizijskog generala, i to stoji u ukazima koji su srpski vojnici i oficiri dobijali. Godine 1914. na Ceru, posle bitke na Tekerišu, više od 150 srpskih vojnika proizvedeno je u čin podnarednika, među njima i moj deda. Ponosan sam na to da je srpska vojska proizvodila podnarednike, proizvodila oficire u vreme kada nije postojao NATO pakt. Hvala. (Aplauz.)
Zaista moram, poštovana predsedavajuća, da repliciram gospodinu Krasiću, jer ovde je nekoliko puta u vrlo negativnom kontekstu, vrlo zlonamerno pomenuta DS. Gospodine Krasiću, vaše iskustvo stečajnog upravnika koje ste stekli u SRS i neprelaskom cenzusa u Vrnjačkoj Banji i u drugim mestima, ne morate da prenosite u DS, jer što naš narod kaže: „Što od vrane otpadne, nikad soko ne postane“. Tako da, zaista pustite nas da se bavimo našim programom i našom politikom, a vi se bavite vašom strankom i onime što ste učinili zemlji Srbiji tokom 1999. godine. Srbija se još uvek od toga nije oporavila.
Nemojte ovako bez argumenata, usled nedostatka političkog programa, optuživati DS i za to što pada kiša napolju, i zato što sada u 18.00 sati pada mrak. Građani Srbije znaju za koga glasaju, kome daju poverenje i zbog čega to rade.
Razumem vaše ogorčenje i razumem vašu naknadu opozicionu pamet. Dobro je da neko bude u opoziciji, ali najteže je u opoziciji prvih 20 godina.
Posle će vam biti lakše, gospodine Krasiću. Do tada ćete valjda smoći snage da pređete cenzus na Voždovcu, u Vrnjačkoj Banji i ostalim opštinama Srbije, gde to niste uspeli na prošlim izborima.
Kada to prođete na lokalu, kada ubedite građane Srbije da ste zaista promenili način razmišljanja, da više niste ona demokratska opcija kakvom se sada predstavljate, lažna demokratska opcija, nego da ste ona kakva ste oduvek bili, onda sa građanima Srbije možete praviti kakve god hoćete dogovore, iznositi kakva god hoćete obećanja, a i tada će Srbija uveliko biti u EU. Hvala vam. (Aplauz.)