Uvažena predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani predsedniče Narodne skupštine kao predlagaču ovog zakona, ja sam na Odboru za zdravlje glasao za ovaj predlog. Nisam bio najsrećniji, ne zato što imam nešto protiv toga da deca, trudnice i porodilje treba da se leče, nego više zbog načina na koji uređujemo ove stvari. Ali, glasao sam kao što su i svi glasali. Bilo mi je jako drago što sam prisustvovao jednoj sednici Odbora na kojoj su svi članovi Odbora glasali za jedan propis. To znači da idemo ka nečem boljem.
Moja osnovna zamerka je bila u tome zašto predlažemo zakon, zašto ova stvar mora ili treba da se uredi zakonom. Ja poštujem iskrenu i dobru nameru predsednika Skupštine i njegova uverenja da je ovo način koji će rešiti problem koji trenutno postoji. Ali, sa druge strane, ovo nam isto govori, sama činjenica da mi danas pričamo o ovom zakonu, govori nam da naš sistem ne funkcioniše. Jer, ako mi sada donosimo ovakav propis, to znači da Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, kao trenutno važeći zakoni, ne funkcionišu. Oni ne omogućavaju deci, trudnicama i porodiljama da se leče. Uopšte im ne omogućava pristup u zdravstvene ustanove. Moje pitanje je – zašto je to tako? Ali, na kraju ćemo doći do zajedničkog odgovora, odnosno, ja ću ga dotle ponuditi.
Želeo bih da se pozovem na član 68. Ustava koji kaže da sva deca, sve trudnice i porodilje, ali i samohrane majke sa decom do sedam godina starosti, imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, a ako to nije moguće u skladu sa zakonom, onda na teret javnih prihoda, a to znači iz budžeta.
Sada ću vam objasniti kako u životu funkcioniše kada se dete trudnice ili porodilje pojavi u nekoj zdravstvenoj ustanovi i pri tom nema overenu zdravstvenu knjižicu. Šta se onda desi? Postoje dve situacije. Prva situacija je da odmah budu vraćeni kući, sa konstatacijom da nemaju overenu zdravstvenu knjižicu i samim tim nemaju ulaznicu u naš zdravstveni sistem. Druga situacija koja je, verujte, na našu sreću, ali zaista na našu sreću, češća, a to je da lekari na sopstvenu odgovornost, medicinske sestre na sopstvenu odgovornost, puštaju i dozvoljavaju deci, trudnicama i porodiljama da se leče. Takvu vrstu humanosti moramo da poštujemo. Zašto oni to rade? Zašto puštaju? Puštaju zato što su svesni da je potrebno pružiti zdravstvenu uslugu deci, trudnicama i porodiljama.
Ali, šta se onda dalje desi u životu? Kada pruže uslugu, ta usluga se fakturiše Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i ja ću vam sada objasniti plastično put fakture o toj usluzi. Kada ta faktura iz bilo kog mesta ili opštine u Srbiji stigne u direkciju u Beograd, na njoj stoji jedna oznaka gde piše da je izdata faktura bez overene zdravstvene knjižice. Automatski program Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje poništava takvu fakturu i vraća je u zdravstvenu ustanovu odakle je došla. To je problem. Dakle, problem je zašto se takva faktura vrati.
Iskren da budem, ja sam do sada imao više kontakata sa direktorom Republičkog fonda, gospodinom Babićem i zaista cenim njegovu dobru nameru i vidim da se on čovek trudi i da želi da popravi stvari. Zato sam mislio da je možda dovoljno omogućiti programu da pusti takve fakture. Ali, ako vi tvrdite da to ne može i da je ovaj zakon rešenje, ja poštujem i glasaću za ovo, kao što će glasati i Poslanički klub Zajedno za Srbiju. Ali, ja i dalje govorim da sistem ne funkcioniše i da ga moramo promeniti.
Još jedna bolna stvar – ko će sve ovo da plati? Pošto u Ustavu piše da ide na teret javnih prihoda, znači da bi trebalo da plati budžet Republike Srbije. Verujte, ja o ovoj stvari pričam poslednjih godinu i po dana a ljudi u Odboru za zdravlje i porodicu su svedoci. Ja tražim već godinu i po dana preko Odbora da se
omogući ovo što se danas predlaže ovim zakonom. Ali, zaista mi nikada nije palo na pamet da predložim zakon, jer sam mislio da nije potrebno. Mislio sam da je dovoljno da u okviru našeg sistema omogućimo da sistem prodiše, da profunkcioniše.
Na raspravi na jednoj od sednica Odbora ministarka zdravlja je rekla, a rekla je to i ovde u sali kada smo imali jednu raspravu, da tadašnji ministar finansija ne dozvoljava da budžet plati lečenje deci, trudnicama i porodiljama. Mene sad interesuje kako može jedan ministar da da sebi tu slobodu i dozvolu da sistem ne funkcioniše i da budžet, zaboga, neće da plati lečenje deci? Zato postavljam jedno sasvim logično pitanje – a ko će sada to da plati? Zaista, s te strane, ja poštujem odluku direktora Republičkog fonda da on preuzme na sebe teret plaćanja tih obaveza, ali vam kažem da to nije u skladu sa Ustavom. To nas sada dovodi do jednog zaključka koji niko ovde ne može da pobije, a to je da ponovo sistem ne funkcioniše i da mi pokušavamo da iznađemo neka prinudna, okolna rešenja da sistem počne da radi.
Pitam predsednika Skupštine, kao predlagača zakona, ko koči? Ko ne dozvoljava da sistem počne da funkcioniše? Ko nam je prepreka da uradimo nekakve ozbiljne prepreke u ovom društvu? Opet vam kažem da ćete u Poslaničkoj grupi Zajedno za Srbiju imati podršku za svaku ozbiljnu, suštinsku i strukturnu reformu. Odmah ću vam reći da ministar Dinkić nije imao lošu nameru, ali da je bio svestan da kada krene da plaća iz budžeta sve ono što su usluge proistekle iz neoverenih zdravstvenih knjižica, odnosno lečenja na taj način, mi govorimo o novcu koji sada u ovom trenutku iznosi šest milijardi dinara, a Republički fond od budžeta na ime tih usluga dobija samo 10%, što je 600 miliona dinara. To ponovo pokazuje da sistem ne funkcioniše. Ko će da plati lečenje? Niko ne plaća poreze, niko ne plaća doprinose, 65% poljoprivrednika nije u stanju da plati svoje doprinose. Znači, ne da neće, nisu u stanju. Preduzetnici nisu u stanju da plate svoje doprinose, članovi njihovih porodica, zbog kojih donosimo ovaj zakon, nisu u stanju da se leče, nisu u mogućnosti da se leče. Ponovo sistem ne funkcioniše.
Mislim da sam pružio dovoljno dokaza i zadržaću neko vreme poslaničke grupe da kasnije kroz razgovore razjasnimo neke stvari.
Još jedna stvar, više kao dobronamerni savet. Mi ćemo izglasati ovaj zakon. Koliko sam dobio informaciju, svi će glasati za ovaj zakon i podržati ga. Ja ponavljam – ako je to rešenje, mi ćemo ga podržati. Ali, postoji sada deo kada ovaj zakon, kao i svi zakoni do sada, treba da počnu da žive u stvarnosti. Ja sad opominjem vas, predsedniče Skupštine, kao nekog ko predlaže ovakvu stvar, jer postoji mogućnost da će nakon ovoga u Republičkom fondu pokušati da primene ovaj zakon tako što će izdati niz nekih formulara, niz nekih neverovatnih potvrda koje će naši građani, deca, trudnice i porodilje morati da pribave da bi dokazali da mogu da se leče.
Ne znam da li znate, ima jedna potvrda koja ima jako neobično ime u sistemu zdravstvene zaštite, a zove se PZŽD obrazac. Neverovatna stvar. To je potvrda za žene i decu da mogu da se leče. Taj PZŽD obrazac – to vam je muka živa, verujte. On omogućava deci i ženama zaposlenih, dakle samo šifra radni odnos, čiji poslodavci nisu platili doprinose, da se leče. Što ponovo pokazuje da sistem ne funkcioniše. Šta je sa decom i ženama poljoprivrednika? Ko će njima da izda PZŽD obrazac? Šta ćemo sa preduzetnicima? Jesu li oni manje vredni? Poslednjih godinu i po dana ja ukazujem na ove probleme.
Zaista želim da probudim, sada, ovde, neku energiju da probamo da se dogovorimo o tome šta je nama suštinski važno u državi. Da li nam je lečenje svih kategorija stanovnika pod jednakim uslovima po principima solidarnosti bitno, ili nije. Onda da kažemo ko to želi, a ko ne želi, ko koči, a ko ne koči.
Ponavljam još jednom, poslanička grupa Zajedno za Srbiju će podržati zakon, jer vi tvrdite da je on rešenje. Ako je rešenje mi to ne možemo kočiti, ali zaista očekujem u vrlo bliskoj budućnosti ozbiljne i korenite reforme. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege, ja ću s obzirom da je poslaničkoj grupi ZZS ostalo još neko vreme, da iskoristim da na kraju ove rasprave kažem još par stvari koje nisam rekao na početku, a da pri tom pokušam da se ne ponavljam i da ne kažem ono što su već rekle neke od mojih kolega.
Moram da se nadovežem na ovu raspravu koju smo sada imali prilike da čujemo. Rekao sam da će poslanička grupa ZZS glasati za ovaj zakon i podržati ga. Čekao sam svo ovo vreme i prisustvovao raspravi strpljivo da čujem koji su sve razlozi koji su naveli i predlagača, ali i ostale kolege da se pozitivno izjasne o ovom propisu.
Na Odboru za zdravlje sam takođe glasao za ovaj predlog zakona. Mislim da sam i argumentovano izneo nekoliko razloga koji ozbiljno ukazuju na probleme koje naš zdravstveni sistem ima. Mislim da ovaj način rešavanja jeste brži, da ne kažemo da je efikasniji, ali je definitivno brži, ali on neće pružiti sistemska rešenja i to je ono što očekujemo i od predsednika Skupštine, ali koliko to očekujemo i od predsednika Skupštine, jednako to očekujem i od ministarke zdravlja kada govorimo o ovim temama jer mi u ovom trenutku imamo bar dvadeset tema na Odboru za zdravlje koje nikako da se otvore, nikako da počnemo da pričamo o njima, bilo da se odnose na položaj primarne zdravstvene zaštite, na status stomatološke zdravstvene službe, na lečenje dece.
Moram da kažem još nešto predsedniku Skupštine, što je jako zanimljivo. Vi ste, gospodine Stefanoviću, imali tu sreću da su vam dodavale vaše kolege ove zdravstvene knjižice sa osnovom 1010. Ti ljudi koji imaju takav osnov u svojoj zdravstvenoj knjižici mogu sebe smatrati srećnima danas, jer ja kod mene u kancelariji uglavnom imam knjižice sa šifrom 1814 ili, još gore, 1410, a to znači da su ili poljoprivrednici koji ne mogu da se leče ili su nezaposleni.
Ja imam kod sebe jednu istu takvu karticu. Bilo mi je zanimljivo da vas gledam kako polako ulazite u materiju oko ovih zdravstvenih knjižica. O čemu se zapravo radi? To je takođe još jedan od problema. To je jedna posebna kategorija stanovnika koja nije obuhvaćena ovim propisom i to je nešto o čemu treba razmišljati. To su poljoprivrednici, odnosno članovi porodica poljoprivredna, nisu deca. Uglavnom su to supruge koje su popisima stanovništva iz 1986. godine i 1997. godine uvedene u status poljoprivrednika, iako se nikada nisu bavili poljoprivredom i obavezi su da plaćaju zdravstvene doprinose, a nemaju iz čega. Takve žene uglavnom ne mogu da se leče, nemaju mogućnost, ne mogu da im se overe zdravstvene knjižice dok ne uplate iznos koji često prelazi godišnji iznos njihovih prihoda na nivou domaćinstva. Platiti 27.000 za zdravstveno osiguranje, negde oko 50.000 za penziono osiguranje je ozbiljan problem, pri čemu imate u isto vreme i porodice koje su korisnici socijalnih pomoći.
Imamo apsurdne situacije u društvu. Tražio sam od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje da se izjasni o tome. Oni poseduju evidencije, ali nisam video kod njih neku nameru da se stvari promene. Kod vas sam video dobru nameru i to je osnovni razlog zbog čega će poslanička grupa ZZS da podrži ovaj zakon, ali vam takođe kažem da očekujem sistemska rešenja. Mislim da je došlo vreme. Prošlo je godinu i po dana od kada je SNS u vlasti i to je ono što sam vas i pitao na početku rasprave a vi mi zaista niste pružili argumentovan odgovor na to ko koči reforme u ovom društvu, zašto je tako teško ući.
Evo, mi smo otvoreni. Nemam nikakav problem da već sutra krenemo da radimo na reformi Zakona o zdravstvenom osiguranju ili o zdravstvenoj zaštiti. Članovi Odbora za zdravlje i porodicu su takođe raspoloženi za to. Hajde da radimo na sistemskim rešenjima. Mislim da je korektno da kažemo šta je to problem, pa mi ne možemo da se istrgnemo iz ovakvog sistema i da krenemo dalje, nego moramo nekim parcijalnim, pojedinačnim, posebnim zakonima rešavamo određene probleme koji postoje u društvu.
Predložiću još jednu stvar. To se odnosi i na vas i na direktora Republičkog fonda. Bila je ovde jedna priča o elektronskim zdravstvenim karticama i problemima oko toga. Smatram da je to potpuno beznačajna stvar, tehnička stvar koju je neko podigao na jedan politički nivo bez ikakvog razloga. Evo jednog predloga za vas. Zašto ne bi te elektronske zdravstvene knjižice dobila deca, baš ta deca o kojoj danas pričamo i te trudnice, pa da država na taj način pokaže da joj je stalo. Neka država pokaže da joj je stalo da nagradi nekoga nečim. Neka makar to kod Republičkog fonda ovog puta bude i zdravstvena kartica. I tu će se pojaviti jedan ozbiljan problem, a to je da onda moramo da promenimo Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Mi nemamo poseban osnov osiguranja koji se zove dete. Ne vidim ni jednu prepreku da ga imamo, da svako dete koje se rodi dobije zdravstvenu knjižicu koja će mu trajati 18 godina. Ono je dete, pa imalo godinu ili 18, ima pravo na besplatno lečenje. Ista je situacija i sa trudnicama i sa porodiljama.
Hajde da probamo da gledamo na naš sistem potpuno drugačije, da izađemo iz ovog začaranog kruga i da počnemo da ozbiljno rešavamo stvari u društvu. Ako budete na taj način gledali na probleme i budete nudili takva rešenja, imaćete podršku Poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju. Hvala.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, nastaviću dalje iz nedelje u nedelju da postavljam pitanja ministarki zdravlja vezano za zdravstveno politiku Republike Srbije, podsećajući da je zaista neophodno da u što kraćem vremenu dobijemo nekakav kvalitetan plan ili bar ponudu kako bi trebalo da izgleda zdravstveni sistem u Republici Srbiji.
Moje pitanje se konkretno odnosi na to da li je nova institucija koja je doneta Zakonom o pravima pacijenata, a to su zdravstveni saveti, počela da funkcioniše po lokalnim samoupravama, da li su zdravstveni saveti konstituisani i šta su to teme kojima se ovi zdravstveni saveti bave? Da li Ministarstvo zdravlja nudi neke teme zdravstvenim savetima i da li od njih traži određene informacije, jer bez tih kvalitetnih informacija sa terena ne znam kako može da se napravi kvalitetna zdravstvena politika.
Do sada sam postavljao uglavnom sistemska pitanja i moram da kažem da od ministarke zdravlja nisam dobio ni jedan odgovor. Ne znam zašto je to razlog. Ali, s obzirom da ministarstvo ne odgovara ni zdravstvenim ustanovama po dva ili tri meseca to me i ne čudi.
Dakle, da li Ministarstvo zdravlja zna koliko ima staračkih domaćinstava u Srbiji i koliko se žena ili muškaraca preko 60 godina leči? Da li su ta lica pozvana na preventivne preglede i kakvo je njihovo zdravstveno stanje? Koliko im je zdravstvena zaštita dostupna? To su sve teme kojima bi zdravstveni saveti na nivou lokalnih samouprava trebalo da se bave, ali oni se ne bave time, a ne bave se zbog toga što, koliko ja znam, odnosno kakve su moje informacije, još nisu počeli da funkcionišu. Mislim da je to poražavajuća stvar za Ministarstvo zdravlja, jer vi ne možete dobiti kvalitetnu informaciju i formirati zdravstvenu politiku ukoliko ne znate kako stoje stvari na terenu.
Kako izgleda jedan dan u lečenju jedne bake ili jednog deke koji treba da krene na lečenje i živi u nekom selu u okolini Valjeva ili Lazarevca, koliko im vremena treba da odu na pregled, koliko im vremena treba da urade laboratorijske analize, da zakažu specijalistički pregled, da odu na kontrolu? Odmah da vam kažem da se taj jedan običan dan u lečenju pretvori u mesece, a nekada i u godine. Želeo bih da dobijem odgovor na pitanje od ministarke zdravlja – zašto je to tako i šta će ona preduzeti da se stvari promene?
Ako imate situaciju da recimo, uzeću konkretno primer Šapca, jedno selo u okolini Šapca, zove se Bukorin i ima 30 kilometara od Šapca, neko ko je bolestan, obično govorim o 40% staračkih domaćinstava u tom selu, treba da ode da se leči, prvo treba da pogodi dan kada radi lekar u ambulanti, pa da ode kod lekara i uzme uput da bi izvršio osnovne laboratorijske analize. Onda treba da ode u Šabac i da zakaže te laboratorijske analize, što nekada može da traje i nekoliko dana. govorim o običnim životnim stvarima svakog običnog čoveka koji se svakoga dana susreće sa našim zdravstvenim sistemom. Treba da uradi te analize, da ode po nalaze, to je još jedan odlazak, da se vrati u svoje selo u dan kada radi ambulanta da bi mu lekar napisao eventualno uput za specijalistički pregled. Onda treba da ode i zakaže specijalistički pregled koji može da se obavi u roku od 30 dana ili duže, pa onda ponovo za neko vreme da ode na specijalistički pregled. Govorim vam da se problem lečenja svodi na jedan dugotrajan, mukotrpan proces koji traje mesecima.
Naši građani su demotivisani da odgovore svim zahtevima koje im traži ovako komplikovan zdravstveni sistem i onda oni biraju da se ne leče ili biraju da se sami leče, što nas dovodi do toga da oni zapravo sami kupuju terapiju, pod uslovom da imaju, i sve u svemu dovodimo do niza apsurdnih poteza koje običan građanin mora da sprovodi da bi pružio sam sebi zdravstvenu zaštitu.
Dakle, vratiću se na početak –kako zdravstveni sistem, odnosno Ministarstvo zdravlja rukovodi zdravstvenim sistemom? Kako dobija informacije sa lokala i koliko su tu uključeni zdravstveni saveti? Hvala.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih još jedno u nizu pitanja ministarki zdravlja gospođi Slavici Đukić Dejanović. To su sledeća pitanja. Da li Ministarstvo zdravlja planira da za sledeću godinu donese novi plan, odnosno novi akt o planu mreže ustanova zdravstvene zaštite? Zatim, da li će biti ispoštovan zakon i da li ćemo do kraja godine zaista dočekati da zdravstveni centri po Srbiji budu rasformirani, odnosno pretvore se u domove zdravlja, bolnice, zdravstvene ustanove tercijalne zaštite, kako stoji u zakonu?
Zatim, koliko je vremena potrebno Komisiji za kadrove pri Ministarstvu zdravlja da donese nekakvu odluku i o tome obavesti ustanove koje o tome traže određene informacije? Četvrto pitanje je – čemu tolika centralizacija?
Ovo su pitanja koja naizgled deluju kao četiri različita pitanja, a upućena su zapravo na jedno ministarstvo i vrlo su bitno povezana.
Mi u ovom trenutku u Srbiji imamo potpuno nejednake uslove, nedostupnost zdravstvene zaštite za građane u zavisnosti od toga da li žive u malim sredinama ili u velikim gradovima. Imamo situaciju da u najvećem broju slučajeva naši građani koji žive u malim sredinama ne mogu da se leče i zdravstvena zaštita im nije dostupna na jednak način kao ostalima.
Naravno, i demografska struktura stanovništva se promenila, ali se naš zastareli plan mreže zdravstvenih ustanova nije menjao decenijama. Smatram da je neophodna promena, da je neophodno odgovoriti na izazove koje pruža današnje vreme i omogućiti svima da se leče pod jednakim uslovima.
Između ostalog, bitna stvar za to je i mana koja trenutno postoji, a to je nemogućnost da se veliki zdravstveni centri po Srbiji, kakvi se npr. nalaze u Kraljevu, Užicu, Valjevu i drugim gradovima još uvek nisu podelili i ti teški, veliki, glomazni sistemi loše posluju. Iz svega toga nam se zato dešava da imamo problem da u Prijepolju sada nema reagenasa, pa ne možete da izvršite osnovne laboratorijske analize. Imamo situaciju da u Sjenici čekamo mesecima na odluku o tome da li će neki lekari da se zaposle, a ta odluka iz Komisije za kadrove nikako da stigne. Imamo situaciju da u manjim gradovima, kao što je Bajina Bašta nemate nijednog ugovorenog stomatologa.
Postavljam pitanje – zašto je to tako? Kako je moguće da se napravi takav kadrovski plan da u gradovima ili malim gradovima, kao što je npr. Bajina Bašta nemate nijednog ugovorenog stomatologa? Kako se može desiti i kako će se pružiti stomatološka zdravstvena zaštita u takvim gradovima i opštinama?
Veliki broj zdravstvenih ustanova sa primarnog nivoa je uputio zahteve Ministarstvu zdravlja i Komisiji za kadrove da im omogući da uposle zdravstveni kadar, ništa preko norme, sve u skladu sa normativima i kadrovskim planom, ali mesecima unazad ti domovi zdravlja nisu dobili odgovore. Ko će onda da leči naše građane?
U junu mesecu je donet kadrovski plan za ovu godinu. Zaista očekujem da će se jednom kadrovski plan za neku godinu doneti u godini koja prethodi toj godini na koju se kadrovski plan odnosi. Zamislite situaciju u kojoj mi planiramo nešto u 2013. godini tako što o tome odlučimo u junu mesecu, odnosno na polovini godine. Onda masa zdravstvenih ustanova podnese zahteve za izmenu plana i za mogućnost da se zaposli neki zdravstveni kadar i medicinsko osoblje, pošto je činjenica da u malim mestima postoji nedovoljan broj lekara i onda ljudi čekaju mesecima da dobiju tačan odgovor, a odgovor nikako da stigne.
Za sve to vreme niko ne leči narod. Građanima je zdravstvena zaštita potpuno nedostupna i sve što im ostaje je da putuju u veće centre, da troše sopstveni novac, sopstveno vreme, pa čak i oni kojih je sada mnogo manje, koji imaju overene zdravstvene knjižice se zapravo pitaju čemu im služe i kakvu zdravstvenu zaštitu dobijaju na ime takve overene zdravstvene knjižice.
Uzmemo li u obzir sve to, imamo situaciju koja nas dovodi do jednog apsurda, a to je da danas u Srbiji, imali ili nemali zdravstvenu knjižicu, vi morate da platite svoje lečenje.
Kada smo pričali o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, tada sam rekao da će biti problem to što je nadležnost ministarstva pored izrade kadrovskog plana izuzetno centralizovana i sama ideja o razdvajanju centara pruža mogućnosti da manje sredine imaju više nadležnosti i da ćemo približiti potrebe građana finansiranju. To je ono što očekujem od ministarke zdravlja u budućem periodu, da se uvaži mišljenje malih opština, malih domova zdravlja, gradskih bolnica i da se to ispoštuje. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, uvažene koleginice i kolege, postavio bih pitanje ministarki zdravlja i nastavljaću da postavljam iz nedelje u nedelju pitanje ministarstvu zdravlja u nadi da ćemo dobiti neke odgovore najzad na bolna pitanja u našem zdravstvu.

Dakle, moje pitanje se odnosi na sledeću stvar. Kako Ministarstvo zdravlja planira da se izbori sa nedostatkom stručnog medicinskog kadra u ovim i u budućim godinama u našem zdravstvenom sistemu? Kako Ministarstvo zdravlja planira i koje mere planira da preduzme da reši jedan od najozbiljnijih problema u našem zdravstvu.

Inače sam u prethodnom periodu postavljao niz pitanja, ali zaista nisam dobio konkretne odgovore, niti sam od Ministarstva dobio predloge kako da rešimo te probleme, kao što su lečenje dece koja nemaju overene zdravstvene knjižice, šta raditi sa zaposlenima npr. u „FAP“ iz Priboja koji nisu overili knjižice, kako se leće njihovi članovi porodice, kako se leče njihova deca, njihove trudnice, porodilje. Kakav je status stomatološke službe u Srbiji, kakav je status stručnog medicinskog kadra?

U Srbiji inače ima 30.500 licenciranih lekara i oko 1600 nelicenciranih lekara. Mi imamo zastareli plan mreže zdravstvenih ustanova koji uopšte ne odgovara demokratskoj strukturi stanovništva, ne odgovara rasporedu i ne odgovara potrebama građana. On se nije menjao decenijama. Ja ne vidim da je Ministarstvo spremilo predlog za sledeću godinu.

Takođe, mi imamo problem nedostatka specijalista u našem zdravstvenom sistemu, tu govorim o anesteziolozima, radiolozima, patolozima, kardiohiruzima. Na primer u Šapcu nedostaje pored toga i ortopeda, hirurga, urologa, i kako ministarstvo zdravlja planira da se izbori sa ovim problemom?

Sledećih 10 godina Srbija će ostati bez gotovo 50% lekara specijalista. Mogu da vam pobrojim po godinama kako će to da izgleda. U ovom trenutku u Srbiji ima 2700 lekara specijalista koji su stariji od 65 godina. Ima 3000 lekara koji su starosti od 60 do 65 godina. Četiri hiljade lekara specijalista starosti od 55 do 60 godina, i 4800 lekara od 50 do 55 godina. To je 14000 lekara koji će u sledećih 10 do 12 godina napustiti zdravstveni sistem zbog starosti. Kako će država Srbija da reaguje na ovaj problem?

Rekao bih par reči o tome koliko košta jedna specijalizacija u Srbiji. Kada saberete naknade zarade za lekare koji su na specijalizaciji troškove odvojenog života, putne troškove, troškove po semestru, troškove ispita, dolazimo do cene od gotovo 50.000 evra za jednu specijalizaciju. Kada to pomnožimo sa 14.000 neophodnih lekara u budućem periodu mi dolazimo do jednog ozbiljnog problema od 700 miliona evra. Dakle, problem od 700 miliona evra na koji odgovor treba da da ova država, a u pitanju je zdravstveno stanje nacije.

Zato smatram ovo jednim od najozbiljnijih problema sa kojim treba da se uhvatimo u koštac u budućem periodu.

Pored toga, ne znam kako ćemo mi da platimo ove specijalizacije ako te specijalizacije plaćaju u ovom trenutku zdravstvene ustanove.

Dakle, jedna zdravstvena ustanova treba da uputi lekara na specijalizaciju. Za sve to vreme mora da organizuje rad u njegovom odsustvu, i da istovremeno plaća specijalizaciju i organizuje rad tako da neko pokrije izostanak jednog takvog lekara. Ministarstvo i Republički fond to ne dozvoljavaju. Stavite se u situaciju jednog prosečnog pacijenta u Srbiji koji dođe kod izabranog lekara a neko mu saopšti da je njegov izabrani lekar na godišnjem odmoru, ili da je na stručnom usavršavanju, ili da je na bolovanju, i ne postoji niko ko će tog lekara zameniti. Kako će se naši građani lečiti? Šta im mi to pružamo?

Govorim o ozbiljnim problemima, i ja zaista ne vidim da Ministarstvo zdravlja čini bilo šta da ovaj problem reši. Zato apelujem da u najkraćem mogućem roku dobijemo konkretne odgovore i konkretne predloge šta Ministarstvo zdravlja planira da preduzme po tom pitanju? Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.
Poštovane koleginice i kolege, ja bih svoje pitanje danas postavio ministarki zdravlja, gospođi Slavici Đukić Dejanović. Kakav je plan Ministarstva zdravlja u pogledu stomatološke zdravstvene zaštite i u pogledu rada stomatoloških službi po čitavoj Srbiji? Drugo pitanje je – koliko tužbi u ovom trenutku je stiglo u domove zdravlja od strane zaposlenih u stomatološkim službama po Srbiji i koliko je tih tužbi presuđeno u korist tužilaca, odnosno radnika stomatologije? Koliko lica je u ovom trenutku u Srbiji ostalo van ugovora sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, a zaposleni su u stomatološkim službama? Na kraju, šta ministarka zdravlja planira da uradi u vezi sa ovim problemom?
Dakle, govorim o jednom ozbiljnom problemu koji već dugo godina postoji u našem sistemu zdravstvene zaštite, a na koji nikako do sada nismo uspeli da dobijemo odgovor.
Još 2007. godine tadašnji ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević, je odlučio da stomatološka zdravstvena zaštita treba da bude puštena niz vodu i da zapravo stomatolozi i njihovi tehničari, odnosno čitava služba treba sama sebi da zaradi platu. U tim okolnostima dugo godina imali smo situaciju da ti zaposleni u stomatološkim službama budu zaposleni u javnom sektoru drugog reda, odnosno, oni nisu imali pravo na jubilarne nagrade, nisu imali pravo na ostale naknade koje dobijaju zaposleni, nisu imali pravo na otpremnine. Neki od njih su tužili svoje domove zdravlja i po pravilu su svi te tužbe uspeli da realizuju, odnosno, uspeli su da svoje troškove nadoknade, pričinjavajući pri tome veliku štetu zdravstvenom sistemu Srbije.
Godine 2011, pokušavajući da otkloni ovaj problem, tadašnja uprava ministarstva je donela odluku da se određen broj ljudi ipak prebaci na ugovor i potpiše zvanično ugovor sa Republičkim fondom, kako bi zapravo država imala tačna saznanja koliko zaposlenih u službi se bavi stomatologijom. Ali, mi smo sad došli do jedne neverovatne situacije, a to je da u okviru jedne službe, u jednom domu zdravlja, imate lica koja rade na ugovor sa Republičkim fondom, imate lica koja ne rade, a svakodnevno dolaze na posao, rade i ne mogu da zarade svoju platu. Ovakav sistem je neodrživ i tražim od ministarke zdravlja da sagleda problem na odgovoran način, da zapravo sva lica koja su u radnom odnosu u našim domovima zdravlja i dalje budu u radnom odnosu, da budu na ugovoru sa Republičkim fondom, a onda da se ovaj problem sagleda tako što će se odgovarajući broj ljudi koji je potreban zadržati u službi, a ostalima uz odgovarajuće programe omogućiti da to rade u privatnom sektoru.
Ovaj sistem, postojeći sistem je skup, neodrživ i mislim da na ovaj način dovodimo u neravnopravan položaj iste službe, iste zaposlene u stomatologiji u domovima zdravlja po Srbiji. Treba realno sagledati potrebe Grada Beograda, Novog Sada, ali i potrebe centralne Srbije i napraviti kvalitetan sistem koji će omogućiti da se stomatološka zdravstvena zaštita, prema nalazima Zdravstvenog saveta Srbije i proširi, odnosno da se broj usluga koje se pružaju preko važećeg sistema zdravstvene zaštite proširi. Činjenica je da je naš stomatološki sistem zastareo, činjenica je da zdravstveno stomatološko stanje nacije je katastrofalno i da su ovo mere koje su neophodne da se sprovedu u vrlo kratkom roku.
Zato tražim od ministarke brz odgovor i nadam se da će ove mere, odnosno program kojim će se ovaj problem rešiti, ući u budžet za sledeću godinu. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih pitanje, odnosno zahtev za razjašnjenje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, kao nadležnom ministarstvu.
Ono što je problem i što je bila jedna od tema na sednici Gradske skupštine grada Šapca, a što je veliki problem za ljude iz Šapca i okoline, to je situacija da od početka godine u Šapcu preko 500 ljudi je vodilo postupak za oslobođenje, odnosno za izlazak iz poljoprivrednog osiguranja, odnosno 500 porodica ima problem sa osiguranjem u Fondu PIO, a svi su oni zaduženi kao poljoprivrednici.
Zato bih postavio nekoliko pitanja direktorki Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, a to je – koliko po poslednjim informacijama ima poljoprivrednih osiguranika na teritoriji Republike Srbije? Koliko je od tih lica vodilo postupak za istupanje iz evidencije Republičkog fonda PIO? Koliko je tih ljudi uspelo sa zahtevom za istupanje iz svoje evidencije i koji su najčešći razlozi koje poljoprivrednici navode kao razloge da istupe iz evidencije, odnosno registra poljoprivrednih osiguranika? Koliko lica koja su vodila taj postupak, odnosno koliko lica koja su osiguranici poljoprivrednici su u isto vreme u jednom domaćinstvu, odnosno da li Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zna koliko poljoprivrednih osiguranika plaća dva ili više puta doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kao poljoprivrednici?
Zašto sam postavio sva ova pitanja? Mi moramo da znamo koliko u Republici Srbiji, a u duhu ovih novih reformi koje su najavljene u našoj državi, koliko se lica bavi poljoprivredom, koliko lica može da izmiri doprinose za poljoprivredno osiguranje. Imamo situaciju da u isto vreme kada neko treba da uplati na nivou godine 80.000 dinara po jednom članu svoje porodice, on je korisnik i socijalne pomoći. Da li Republički fond PIO zna koliko lica koja su zadužena kao poljoprivrednici u isto vreme ostvaruju pravo na socijalnu pomoć preko Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike?
Smatram da su naši poljoprivrednici u nejednakom položaju u odnosu na lica koja žive u gradu. Imate situaciju da mladi ljudi koji završe školovanje i ne nastave to školovanje na fakultetu sa 18 ili 19 godina, samom činjenicom života na selu bivaju zaduženi kao obveznici uplate poljoprivrednog doprinosa, bez obzira da li se oni zaista bave poljoprivredom i bez obzira na to da li oni od tog bavljenja poljoprivredom ostvaruju bilo kakve prihode.
Imamo činjenicu da u jednom malom domaćinstvu u selu u okolini Šapca imate sedam članova porodice i sva četiri punoletna člana porodice su obveznici uplate doprinosa za Fond PIO. To na nivou godine podrazumeva obavezu od preko 320.000 dinara za jedno domaćinstvo. Ako pri tom uzmete sličnu porodicu koja živi u gradu, imate situaciju da oni nemaju nikakve obaveze.
Postavlja se pitanje – da li je živeti na selu privilegija ili kazna i kako naš administrativni sistem gleda na to? Da li postoji mogućnost da se ovaj problem sagleda na jedan ozbiljniji i odgovorniji način i da se uđe u izmenu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, kako bismo zapravo situaciju, odnosno činjenicu života na selu izjednačili sa činjenicom života u gradu?
Napominjem da Fond PIO zadužuje kao poljoprivrednike sva ona lica koja žive na selu, punoletni su, bez obzira na to koliko imovine imaju, koliki im je posed i kojom se vrstom delatnosti bave. Ako oni žive na selu, a imaju više od 50 ari zemlje i pri tom se bave ili ne bave poljoprivredom, oni su obveznici, a ako imaju manje od toga, Fond PIO pretpostavlja da se oni bave pčelama, uzgojem meda, pečurkama, kalifornijskim glistama ili slično.
Ja vas molim da u kratkom roku dobijemo te informacije kako bismo mogli na odgovarajući način da sagledamo njihov problem i rešimo ga. Napominjem da kada su ta lica obveznici Fonda PIO, oni su u isto vreme zaduženi i za uplatu zdravstvenog doprinosa, te samim tim ne mogu da imaju overenu knjižicu i ne mogu da se leče. Smatram da su im time uskraćena elementarna prava, pa tražim brz odgovor. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.
Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, tokom čitavog prethodnog dana sam pažljivo slušao načelnu raspravu o Zakonu o legalizaciji i na kraju sam se i prijavljivao za raspravu po ovoj tački. Moram da kažem da i sada nisam siguran, gospodine ministre, da li ste vi za ili protiv ovog zakona, jer slušajući sve ono što smo zapravo čuli juče stekao sam utisak da vi ni sada niste sigurni da li nam ovaj vaš zakon treba ili nam ne treba.
Poslanička grupa Zajedno za Srbiju smatra da Srbiji treba Zakon o legalizaciji zbog 700.000 predmeta i zbog 1.200.000 nelegalno izgrađenih objekata, ali je pitanje da li nam treba ovakav zakon o legalizaciji. Mi smo na ovaj zakon uložili devet amandmana i naša podrška za ovaj zakon će zapravo zavisiti od toga kako će biti tretirani naši amandmani kada bude došao red na njih.
Mislim da su građani puno očekivali od ovog zakona, ali ono što je ključno jeste da mislim da nisu dobili rešenje, da ga nisu dobili u ovom zakonu. Svi su očekivali da će ovaj zakon konačno rešiti problem, da će se jednom podvući crta i da mi više nećemo imati problema sa nelegalnom gradnjom i sa nelegalno izgrađenim objektima. Vi ste u prethodnih nekoliko dana u kampanji za ovaj zakon zapravo na neki način svesno ili nesvesno doveli u zabludu građane, jer ste im reklamirajući zapravo ovaj zakon govorili o Zakonu o posebnim pravilima za upis prava svojine na nepokretnosti. Sada oni ne znaju da li upisuju pravo svojine na nepokretnosti ili legalizuju objekte. Mislim da je to ono što ste dužni da objasnite građanima koji su zaista imali i imaju velika očekivanja.
Ono što je meni jako bitno, želeo bih da mi date odgovore na nekoliko pitanja, a tiču se analize efekata ovog zakona. Dakle, da li ste vi u ministarstvu razmišljali, odnosno da li imate neke projekcije koliko će to objekata u ovoj ili u sledećoj godini biti legalizovani prema ovom zakonu? Od toga koliko će objekata biti legalizovano proizilazi jedan od efekata iz zakona, a to je koliko će naših arhitekata, projektanata, stručnih službi biti angažovano i dodatno se uposliti da bi uradili ovaj posao.
Drugo pitanje na koje očekujem odgovor – koliko smatrate da objekata nikada neće biti legalizovano? Koliko će objekata biti porušeno? Da li imate podatak, odnosno projekciju u ministarstvu koliko će objekata prema ovom zakonu morati da bude porušeno? To takođe proizvodi neki angažman na upošljavanju nekih ljudi. Koliko vi smatrate da će ljudi biti angažovano na poslovima koji su vezani za legalizaciju objekata? Takođe mislim da je to jedno jako važno pitanje, s obzirom da je to jedan od efekata koji stoji u obrazloženju zakona o kome treba da se razgovara.
Pored toga, smatram da je jako bitno što smo propustili jednu ozbiljnu priliku da u okviru ovog pitanja postignemo jedan konsenzus. Svi poslanici u ovoj sali smatraju da je ovo jako bitno pitanje i da legalizacija jednom mora da se završi. Ovi objekti o kojima govorimo, koji treba da budu legalizovani, ako ne budu legalizovani, a to zapravo proizilazi iz ovih mojih pitanja, to dovodi do toga da ćemo propustiti priliku da ti objekti budu kasnije izolovani. Propustićemo priliku da dodatno budemo energetski efikasniji, da kao država budemo energetski efikasniji i da uštedimo neke velike novce našoj državi.
Dakle, zbog tih pitanja očekujem zaista ozbiljne odgovore, jer to podrazumeva da mi u nekoj perspektivi angažujemo našu domaću građevinsku industriju na izolaterskim poslovima, da organizujemo našu domaću industriju na proizvodnji izolaterskog materijala, na proizvodnji stolarije, na proizvodnji vrata. To su sve domaći proizvodi za koje postoji mogućnost angažovanja domaće radne snage. Govorim o milijardama evra budućih investicija u energetskoj efikasnosti koju ćemo mi možda propustiti ako ovaj zakon ne pruži efekte koje svi očekujemo da će pružiti.
Zato je jako bitno da znamo kakve će efekte ovaj zakon proizvesti u svakodnevnom životu naših građana.
Mislim da juče tokom dana na sva ova pitanja nismo dobili odgovore. Ne želim da vam dodatno otežavam položaj, vidim da ste na velikoj muci, vidim da niste naročito zadovoljni zakonom, ali da je ovo posao koji treba da se uradi i poslanička grupa Zajedno za Srbiju neće vam dodatno otežavati život. Zarad građana Srbije, dužni smo da dobijemo odgovore na ova pitanja.
Naša želja je od početka bila da popravimo zakon i zato smo uložili ove amandmane o kojima ćemo razgovarati. Nadam se da ćemo, nakon što završimo ovu raspravu, jednom zaista doći do tih propisa koji će nam pružiti određenu pravnu sigurnost i koji će omogućiti da se građani i uopšte svi mi ponašamo odgovornije. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.
U potpunosti podržavam amandman koleginice Maje Videnović i Gordane Čomić i zaista mislim da smo mi sada na jednoj prekretnici, dakle da odlučimo, hoće li jedno pravilo koje je trebalo da bude pravilo za čitav naš sistem, koji je sistemska stvar opredeljenosti ovog društva ka inkluzivnom obrazovanju, da nastavi da bude pravilo ili će postati izuzetak.
Molim vas da ovo ne postane izuzetak i da manemo svu političku priču i sve ovo što se desilo u zadnjih sat vremena. Dakle, hajde da mislimo o deci. Ako nastavimo putem kojim smo do sada išli, a to je princip inkluzivnog obrazovanja kao pravilo, mi ćemo dati šansu deci sa smetnjama u razvoju, pa ćemo dati šansu svoj deci da sagledaju sve ono što čini naš život. Ako od ovog napravimo izuzetak imaćemo problema a deca sa smetnjama u razvoju neće imati šansu. Hvala.

Kratko ću u vezi ovog amandmana.
Ovo je, zapravo, dodato 10-o načelo u izradi školskog programa. Zahvalio bih se ministru na tome što je Vlada usvojila ovaj amandman. Mislim da se u isto vreme treba zahvaliti i učiteljima, odnosno Savezu učitelja Republike Srbije, jer su oni tražili da ovakvo načelo uđe u tekst zakona. Smatram da je to dobro načelo, da se uvažavaju užasne karakteristike u procesu psihofizičkog razvoja.
Obezbeđivanje uslova za život i rad u školi je jako bitno. Kasnije ćemo, u sledećem amandmanu, govoriti zbog čega je to bitno za sam rad i funkcionisanje škole. Zahvaljujem se još jednom i mislim da je ovo dobar put kojim idemo. Hvala.

Kao podnosilac ovog amandmana mogu da razumem, ali pitaću nešto baš i zbog učitelja, jer su i Savez učitelja Republike Srbije insistirali. Očekivao sam žučniju raspravu po ovoj tački, čak mnogo žučniju nego po ovim ostalim koje su bile u toku današnjeg dana.
Mislim da je ovo ključno pitanje - šta treba da se dogovorimo? Dakle, mi smo tražili da ne bude u odeljenju više od 25, a ni manje od 18 učenika. Čisto da vodimo računa o nekoj racionalnosti.
Sada ste u obrazloženju stavili da prostorni razlozi ne dozvoljavaju da se uradi trenutno takva stvar, ali sam iz ove rasprave razumeo da se vi zalažete za takvo rešenje, što ja takođe pozdravljam. Samo bih sada voleo da razjasnite i ovde nama i svima koji bi želeli, da kažem, budu uključeni u ovu temu - šta vi to planirate da preduzmete u sledećih godinu, ili dve, ili tri, da zaista zaživi kao neko zakonsko rešenje u nekom budućem periodu? Koji su to koraci koje će Ministarstvo preduzeti, da zaista broj učenika u odeljenju ne bude veći od 25? Hvala.

Hvala.
Javio sam se ponovo po ovom amandmanu. Bilo mi je jako bitno da čujem šta kažu ostale kolege i to je ono zbog čega sad hoću da pričam i ovo što je rekao gospodin Atlagić. Dakle, ovo sada je klasičan pokazatelj koliko smo mi, kao država, neuređeni, jer ovo što je problem u Beogradu, da imate puno đaka u odeljenju i da morate zbog toga da izgradite novu školu da biste ispunili pedagoški standard, nije situacija u ostalom delu Srbije. Zato smo mi neuređena država. Svi bi da žive u Beogradu, ovde je lakše zaposliti se, ovde trudnice imaju 100% nadoknadu pa je lakše imati dete, pa dobije duple udžbenike, pa sada fali zgrada za škole. Hajde onda da nešto reorganizujemo drugačije, da probamo da promenimo sistem, da sagledamo koje su nam realne potrebe. Ljudi u Vojvodini imaju drugačije potrebe od ljudi u Beogradu i drugačije uslove života od ljudi u ovom delu Srbije.
Mi nemamo taj problem. Mi želimo kvalitetnu nastavu za našu decu, koja podrazumeva do 25 učenika u odeljenju. Nemamo problem sa zgradama. Dakle, u školama u ovom delu Srbije ljudi uvlače decu u škole samo da bi imali dovoljno za odeljenje. Kakav višak prostora i slično? Mi se borimo sada da to dete ima što je moguće kvalitetniju nastavu, a vi nam kažete da ne može pošto u Beogradu ima deset škola u centru grada koje su prebukirane. Vi ste krivi što su prebukirane. Vi ste im omogućili da biraju ko će gde da ide u školu, da biraju da li će svi da idu u centar grada i da svi žive u centru Beograda i da svi idu u škole u gradu. Dajte nama ostalima bar priliku da naučimo nešto, kada već nemamo tu privilegiju da živimo u Beogradu. Dakle, učinite nešto za decu koja ne žive u Beogradu. Hvala.

Zahvalio bih se ministru zato što je uvažio ovaj amandman poslaničke grupe Zajedno za Srbiju i ne bih ulazio u obrazloženje zašto je to učinio sa našim amandmanom, a ne sa amandmanom kolega iz drugih poslaničkih grupa. Pretpostavljam da postoji neki razlog za to ali, u suštini, zaista je dobro da su svi koji su se uključili u pisanje amandmana, zapravo prepoznali ovu potrebu.
Zaista mislim da ono što je sad, pretpostavljam, bila nadležnost lokalne samouprave, odnosno organizovan smenski rad u školama koje rade u dve smene, u poludnevnu nastavu, uglavnom bio rukovođen nekim interesima ili lokalne samouprave, ili same škole, ili radnog vremena škole, ili čak i auto-prevoznika.
Nikada zaista nije bio organizovan, odnosno vođen interesima učenika i zaposlenih u školi. Imali smo situaciju da godinama generacije idu uvek u istoj smeni u školu i godinama propuštaju neki redovan ritam života, što posle može da ima posledice na njihov psihofizički razvoj. Zato sam zaista zadovoljan što će ovakav tekst postati deo zakona, jer smatram da ovakva odredba zaslužuje da se nađe u zakonu.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Zašto smo mi podneli ovaj amandman? Dakle, mi smatramo da svako dete u osnovnoj školi kada je reč o njegovoj budućnosti, kao i kada je u pitanju profesionalna orijentacija svakog deteta, zaslužuje da ima poseban tim, da taj poseban tim čine bar tri osobe, od čega su dve zapravo zaposlene u školi, razredni starešina i stručni saradnik.
Zašto razredni starešina i stručni saradnik? Zato što su oni najbolje upućeni i imaju najbolja znanja iz ovih oblasti i mogu kvalitetno da utiču na izbor, odnosno na profesionalnu orijentaciju deteta. Naravno, treća ključna osoba je sam roditelj, ali je bitno da ovakav tim za profesionalnu orijentaciju koji se osniva u svakoj školi, za svako dete, mora da bude tačno određen i sastavljen od tačno određenih osoba.
Dakle, kada stavite da u vašem Predlogu zakona stoji da stručni tim čine nastavnici i stručni saradnici, kada stavite da to čine tako određena lica, onda to neće činiti niko i neće raditi niko. Znam, radio sam u školi i znam kako stvari funkcionišu.
Kada napravite ovako uopštenu normu decom se neće baviti niko, njihovom profesionalnom orijentacijom se neće baviti niko ili će svaljivati posao sa jednog na drugog, pa ćemo imati različite nastavnike, različite stručne saradnike, onda će biti svi, a zapravo neće biti niko i onda će imati problem, a ključna stvar u školovanju je na kraju i upućivanje deteta na sledeći stepen obrazovanja, upućivanje na profesionalni izbor zanimanja, dakle to je ključna stvar.
Još jedna stvar, nije mi bilo jasno zašto ste vi ovde stavili da termin "razredni starešina" ne postoji, nego postoji termin "odeljenski starešina". Pa kao da sada mi ne znamo da je svako imao u svom životu razrednog starešinu i kao da niko od vas nije imao razrednog starešinu, pa ne znate o čemu se radi.
Dakle, slažem se da to nije važeći termin, ali činjenica je da znate o čemu govorim. Svako od vas ko ovde sedi je bio možda razredni starešina. Sada ćete vi reći - mi sad ne znamo, pa pošto mi ne znamo da se to više ne primenjuje, sada vi ne prihvatate zbog toga, između ostalog amandman.
Da se vratim na početak. Smatram da ovako uopšte postavljena odredba, da tim za profesionalnu orijentaciju čine nastavnici, stručni saradnici će dovesti do toga da se niko neće baviti konkretno zaduženo profesionalnom orijentacijom. Zato tražimo imenom i prezimenom određenog stručnog saradnika, razrednog, odnosno odeljenskog starešinu i roditelja, tako da oni posvete, imaju u tom programu tačno određeno vreme i sate posvećene svakom učeniku posebno. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, set zakona o kojima danas razgovaramo nije naročito nov, jer je ovakav već prošao proceduru i bio u skupštinskoj proceduri pre dve godine i onda povučen, tako da su ovo manje-više zakoni koji su poznati i, ono što je jako bitno, mislim da treba da kažemo da se ovde ništa suštinski bitno ne menja. Dakle, suština je ostala ista. To smo čuli i to su potvrdili članovi Ministarstva kada smo imali ovu pripremu za sednicu.
Sad ostaje pitanje izmena koje su se desile u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koje su pretrpele neke izmene koje će, da kažem, uticati bitno na samo sprovođenje obrazovanja u Srbiji.
Mislim da je dobro da postoje strateški dokumenti u Republici Srbiji i da vi kao Ministarstvo i mi kao država imamo sve te sistemske zakone, ali se postavlja jedno ozbiljno pitanje – da li smo mi zbog toga bolji i da li su naši građani zbog toga zadovoljniji i koliko su nam deca bolja i kakvo nam je zaista obrazovanje? Dakle, šta mi imamo od toga što imamo sve ove krovne zakone, što imamo strategiju i što imamo sve te dokumente koji su neophodni da imamo? Kako stvari funkcionišu u životu?
Pokušaću sada da to objasnim na nekoliko primera i da onda možda postavim ta pitanja na koja će ministar dati odgovor. Počeću od Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Dakle, imamo jednu neobičnu pojavu kod nas u Srbiji, a to je da smo mi u nekom trenutku otvorili škole. Otvorili smo ih za građane, za roditelje i to je dobra stvar, ali mislim da nismo bili pripremljeni za to i sada imate jednu jako zanimljivu situaciju, a to je da kada upisujete dete u prvi razred osnovne škole, vi možete da birate školu, pa možete da birate i učiteljicu, možete da birate i odeljenje, možete da birate i gde će da sedi, hoće li do prozora, do zida, s kim će da sedi u klupi. Ti izbori idu jako daleko. Kad date ljudima mogućnost izbora, spremni su mnogo toga da izaberu. Sad, ti izbori često su vezani za neke nerealne ambicije roditelja, nekad su i opravdani. Roditelji s pravom žele da se pitaju.
Ali, gde je tu granica i kako škola odgovara na to? Imamo u nekom trenutku škole koje su prebukirane, koje su u nekom trenutku postale jako popularne. Govorim o osnovnim školama, o onim školama koje će posle uvođenja ovog zakona biti javne škole. Dakle, to nisu privatne škole. S druge strane, imamo škole u kojima radi isti ili sličan kadar, pod sličnim uslovima, koje nisu tako popularne i koje često zvrje prazne. Interesuje me gde je tu politika Vlade i kako se prevazilaze takvi problemi?
Zašto o tome govorim? Pa, govorim o tome zato što dolazimo do ovog stava, ne znam da li ste dobili predloge amandmana Saveza učitelja Republike Srbije, koji se odnose na broj učenika u odeljenjima. To su, po meni, jako kvalitetni amandmani.
Vi ste objasnili o čemu se radi, o broju učenika, ali zaista ne mogu da se složim da jedna učiteljica učenika prvog razreda može da se izbori sa 30 i više učenika u odeljenju. Isto tako ne mogu da prihvatim da, kada se to podeli na dva, bude u odeljenju 15 ili 16 učenika. Dakle, ne vidim tu utvrđenu relaciju u kojoj će biti jednako raditi u odeljenju sa 29 i u odeljenju sa 15 učenika. Interesuje me kako se to prevazilazi?
Mislim da smo mi iz poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju podneli 17 amandmana. Iskren da budem, s obzirom da su ovo zakoni koji su bili ranije, koji su za vreše bivše Vlade ušli u proceduru, mi ne možemo puno imati protiv toga, ali naša podrška će zavisiti od toga koliko vi budete bili spremni da ove amandmane usvojite. Dakle, dali smo jednu kliznu skalu za broj učenika, pa je praktično na ministru da odredi šta je to što može da se primeni u praksi.
Mislim da u Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju nije u dovoljnoj meri zastupljena dopunska nastava. Dopunska nastava postoji kao stav u jednom članu zakona, ali ne i šta se dešava i koliko zapravo dopunska nastava može preventivno da deluje na kvalitet obrazovanja i vaspitanja. Interesuje me da li ćete vi nekim podzakonskim aktima možda proširiti mogućnost da dopunska nastava bude organizovana, s obzirom da postoji fond časova, postoje nastavnici koji to mogu da rade? Dakle, da li postoji mogućnost da dopunska nastava počne da reaguje preventivno u našem obrazovnom sistemu, a ne samo onda kada neki učenik ima problem sa obrazovanjem, odnosno u usvajanju znanja?
U okviru ovog osnovnog obrazovanja i vaspitanja bih došao do te ključne stvari koja je praktično političko pitanje, a političko pitanje u smislu kakve su naše škole, da li ste vi zadovoljni našim školama i da li su građani zadovoljni našim školama? Mislim da bi naši građani bili živo zainteresovani da znaju kako funkcioniše škola i kakav je uspeh učenika jedne škole na završnom ispitu, odnosno, kada je u pitanju srednja škola, kakav je uspeh učenika na maturskom ispitu.
Ne želim da bilo koga astigmatizujem, da se razumemo, da nekog obeležimo da je loš, a da je neko bolji, nego da jednostavno počnemo da informišemo građane kako bi oni mogli da imaju prave informacije o tome kako zaista funkcionišu naše škole, kako rade nastavnici, odnosno učitelji, da možda nekog i nagradimo ako radi dobro, da napravimo neki poseban propis po kome ćemo to urediti, možda da nekog ko ne radi dobro ocenimo da ne radi dobro. Dakle, da počnemo time da se bavimo.
Čuo sam da je počela eksterna evaluacija, to je jako dobra stvar, barem ovo što sam pričao sa prosvetarima u mom gradu i okolini. To je dobro i svi su zadovoljni. Dakle, to daje neke rezultate.
Vratio bih se malo i na deo koji se odnosi na … šta se to dramatično desilo u poslednje dve godine pa je sada tako dobar uspeh na ovom poslednjem testiranju, na "Piza" testiranju? Šta se to značajno promenilo u radu u našem sistemu obrazovanja pa smo imali jako loše rezultate na početku, a sada imamo koliko sam razumeo ministra jako dobre ili mnogo bolje rezultate nego što su bili?
Mislim da nije dobro prisvajati uspeh, odnosno pripisivati uspeh sebi za nešto što možda nismo ni svi mi zaslužni. Imamo jedan sistem i siguran sam da svako ko živi ovde zna kako to funkcioniše, imamo jednu školu, to je naša javna državna škola koja radi u jednoj smeni, pre ili popodne i imamo jednu popodnevnu školu. To je ona privatna škola ili da kažem privatni sistem obrazovanja koji je potpuno prepušten roditeljima na finansiranje. Sada smo tu otvorili jedno veliko takmičenje u kome roditelji plašeći se konkurencije i ovog života i izazova koji slede počinju sa pripremanjem učenika od prvog razreda, iz različitih oblasti, matematika, maternji jezik čak i fizičko vaspitanje.
Mislim da naš prosvetni sistem ne može da nađe odgovor na to. Mislim da je odgovor na to ovo što smo mi ponudili, dakle kvalitetno ocenjivanje škola, nastavnika, bez želje da bilo koga obeležimo, ali sa željom da se podigne naš sistem obrazovanja.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ono što je meni jako bitno jeste plan upisa u srednje škole. Situacija je takva da srednje škole dostavljaju po novom predlogu do 31. decembra predlog o broju učenika ministarstvu, ali kako oni mogu znati ili kako znaju šta da predlože, u kom obimu i u kom broju? Znam da znaju svoje potencijale, ali pitanje je da li ćemo mi i dalje obrazovati socijalne slučajeve ili ćemo početi da planiramo? Mislim da treba da počnemo da planiramo i da je tu ključna stvar. Napisali smo nekoliko amandmana. Zašto ne uključiti socijalno-ekonomske savete, na kraju krajeva i premijer je predsednik socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije? Zašto u planiranje upisa ne uključiti socijalno-ekonomske savete lokalnih samouprava? To vam je mesto na kome se obavlja dijalog između poslodavaca i zaposlenih u kome lokalna samouprava vrši neku vrstu arbitraže i dogovora. Odluke se donose konsenzusom. Ne vidim ni jednu prepreku da pitamo poslodavce šta bi to oni želeli, da pitamo i drugu stranu, odnosno sindikate kako oni stoje, da izmerimo gde smo i tek onda na osnovu nekog obavezujućeg zaključka socijalno-ekonomskog saveta da škole dostavljaju svoje potrebe za smerovima odnosno brojevima učenika po odeljenjima.
Što se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kao sistemskog zakona, nisam u ovom materijalu za sednicu video ozbiljnu analizu na osnovu čega smo sada izvršili određene promene u tekstu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Kakva je to analiza dovela do toga da sada nacionalni prosvetni saveti više ne predlažu udžbenike ministru? Šta se to značajno promenilo pa to sada radi Zavod za udžbenike? Zbog čega ste jedno nezavisno telo izbacili, uzeli mu jednu nadležnost ili da li nekom telu koje je najmanje nezavisno od svih?
Po meni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je prvi donet sa nekim izmenama je jako dobar zakon i sistemski je. Sada imamo taj problem sa interresornim komisijama koje su u nekom trenutku trebale da utiču na odlaganje ili sagledavanje potrebe upisa dece u škole i da eventualne takve upise odlažu ili predlažu mere, planove individualne i slične. To je jako dobra institucija. Po prvi put na neki način interresorne komisije uvezuju zdravstveni sistem, socijalni sistem, lokalne samouprave i administraciju u želji da pronađu najbolji odgovarajući plan za neko dete, odnosno za budućeg učenika. To je odlična stvar, ali nigde nisam video da je bilo u ministarstvu imao neki plan o tome kako će se to finansirati, kako to funkcioniše u životu, kakvi su odgovori, koliko često zasedaju interresorne komisije i kakvi su njihovi rezultati?
Imamo jedan predlog ovde, a to je da ćemo ipak omogućiti da se odloži upis za godinu dana. Imaćemo činjenicu da kada od jednog pravila napravite izuzetak, taj izuzetak počne da se primenjuje i onda izuzetak postane pravilo i imaćemo situaciju da će nam ponovo deca sa osam godina polaziti u prvi razred osnovne škole, a složićete se svi ovde da je to ipak jako kasno. Napravili smo amandman koji bi to trebao da popravi i da u tačno određenim, jasnim, izuzetnim slučajevima postoji mogućnost odlaganja, u svim ostalim ne.
Postavi bih još nekoliko pitanja koja su mi uputile razne organizacije u nekom prethodnom periodu. Recimo, mreža centara za stručno usavršavanje pa smo i tu predložili amandman kojim bi trebalo da na neki način ti centri za stručno usavršavanje dobiju svoje mesto u ovom sistemu. Ideja je da vidimo kakav je njihov položaj i da li postoji bilo kakva nada za njih u budućnosti, s obzirom da su ravnomerno i teritorijalno raspoređeni po čitavoj Srbiji, mogu da računaju na određena sredstva i na poslove koje mogu da vrše. Vi njih ne finansirate, njih finansiraju lokalne samouprave i imaju program međunarodni na osnovu kojih su izgrađeni, ali to finansiranje će se završiti krajem ove godine. Šta ćemo 2014. godine? Hoćemo li gasiti centre za stručno usavršavanje? Kako ćemo ih dalje finansirati i da li postoji obaveza za centre, odnosno za škole da preko centara obavljaju stručno usavršavanje?
Smatram da oni imaju jako bitno mesto i u obrazovanju odraslih, pa smo zbog toga napisali da treba posebno da se navedu centri za stručno usavršavanje kao mesto u sistemu sa obrazovanje odraslih. Mislim da imaju odlične kapacitete za to.
Sve u svemu, ponovo ću se vratiti na ono što je neka vrsta političke poruke koju poslanička grupa Zajedno za Srbiju želi da, a to je da su nam ovi zakoni potrebni, da ćemo ih podržati uz uslov da neka rešenja koja smo ponudili budu prihvaćena i na ono što je jako bitno insistiramo na tome da počnemo da ocenjujemo, odnosno da tražimo šta mi kao građani, kao roditelji dobijamo sistemom obrazovanja i vaspitanja i da li se taj rad u školama može na neki način izmeriti? Hvala.