Ja neću uporediti brojke zaposlenih u opštinskoj upravi u svim službama koje je osnivač opština Bujanovac ili Preševo, da bismo videli tačan broj zaposlenih po nacionalnoj strukturi. To možda za neki drugi put.

Ja govorim o nekom procesu u kome se albanska zajednica nalazi sa ovom državom još od 2001. godine, a zadnja je informacija Koordinacionog tela o potrebi integracije albanske zajednice u svim institucijama, pa i u pravosudnim institucijama od 25. februara 2013. godine na osnovu kojeg je Vlada Republike Srbije dana 4. juna 2013. godine donela zaključak da se prihvata izveštaj sa sastanka predsednika Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa i predstavnika političkih stranaka Albanaca sa područja opštine Bujanovac, koji je sastavni deo ovog zaključka. Potpisao je tadašnji premijer Ivica Dačić.

Dakle, govorim o nekim obavezama koje su stvorene, a koje bi trebale u procesu integracije da se realizuju. Zato sam i pitao, ako su već upražnjena radna mesta, da li će biti, razumem da su to možda druge institucije, ali ministarstvo ima sigurno uvid u sve te procedure i da li će ta mesta biti popunjena? Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri, poštovani građani, merdita, dobar dan.

Danas se dešava ono što smo i očekivali, traži se da zakonom obavezujemo učenike svih škola u Srbiji da školsku godinu počinju intoniranjem Himne „Bože pravde“. Očekivano, jer se drugo i ne može očekivati od ove Vlade i od ove vlasti. Do danas niste uspeli da građanima Republike Srbije obezbedite bolju privredu, blagostanje, pravdu, bolje zdravstvo, bolje školstvo, više prava i bolju perspektivu. Zbog toga sada govorite o srpskom svetu, pozivate se na ponos i dostojanstvo srpskog naroda, na njegovu istorijsku slavu. Krijete se iza nacionalizma kroz patriotizam negacijom i populizmom, krijući mračne strane bliske prošlosti, krijući vaše današnje promašaje. Ovo je vaš nacionalni roman, vaša konstrukcija i vaš narativ.

Ovo širite u vašem javnom prostoru, ali i u obrazovnom sistemu. Danas ste odlučili da obrazovanju dodate i komponentu zakonske obaveznosti intoniranja himne „Bože pravde“, po logici da naučimo decu da vole otadžbinu po modelima nekih zemalja u svetu.

Logično, lakše je vršiti indoktrinaciju učenika nacionalnim narativom nego da ima stvorite snove za kvalitetno obrazovanja i životnu perspektivu.

Vi vodite tzv. politiku ljubavi prema otadžbini, dok im otadžbinu činite sve neprikladnijom za život. Jedno je sigurno – sa vama će svake godine biti manje učenika koji će zapevati himnu, ne samo zato što je ne osećaju, već i zato što svakim danom fizički napuštaju Srbiju. Naravno, vaš argument je da je intoniranje himne obaveza prema državi i naciji, jer država za građanina nije samo pitanje prava, već i obaveza.

Zaboravljate da ne mali broj vas ovde u parlamentu ili vaših prethodnika ste podržavali, prećutno ili direktno, zviždanje, poniženje nekadašnje himne bivše Jugoslavije dok su ti simboli još bili državni simboli. Tada je srpstvo bilo važnije od države. Danas kada vam je srpstvo država pozivate se na institucionalnoj, ustavnoj i zakonskoj ljubavi, odgovornosti i lojalnosti građanina prema državi.

S druge strane, danas pesma „Marš na Drinu“, koja, kako bi rekla Biljana Srbljanović, se upotrebljava u duhu Lili Marlen, ona postaje sve više srpska himna nego „Bože pravde“. Njoj nije mogao da odoli ni Vuk Jeremić dok je predsedavao Skupštinom UN, pa ni Novak Đoković u Sidneju.

Dok se danas ovde govori o institucionalnoj, ustavnoj i zakonskoj lojalnosti građanina prema državi mnogi od vas javno ili tajno podržavate one koji u Banja Luci, Mitrovici ili Kninu zvižde i ponižavaju simbole, himnu, ustav i zakone Republike Bosne i Hercegovine, Kosova ili Hrvatske.

Ovakvoj Srbiji nije bio drag ni Adem Ljajić koji je igrajući za srpsku reprezentaciju, po uzoru na Karima Benzemu koji nije pristao da peva „Marseljezu“, odbio da peva „Bože pravde“. Taj isti Adem Ljajić koji je nastupajući pod zastavom sa četiri „S“ i svojim golovima činio da se cela Srbija oseća ponosno, preko noći je postao secesionista, separatista i anti Srbin samo zato što nije želeo da peva „Bože pravde“.

Na drugoj strani, roditelji Ilije Ivića iz Gračanice na Kosovu isterani su s posla pod direktnim nalogom Beograda zato što je njihov sin izrazio spremnost da igra fudbal za reprezentaciju Kosova, da igra pod jednom zastavom bez etničkih simbola i pod himnom bez teksta. Još pre nego što je počeo da igra, Ilija Ivić je postao srpski izdajnik, a njegovi roditelji su ostali bez posla.

Dakle, Bošnjak Adem Ljajić ili Srbin Ilija Ivić su dva imena koja mnogo govore o vašoj državnoj politici, ovoj istoj politici koja od nas danas traži da glasamo da obavezno postane intoniranje himne „Bože pravde“ na početku školske godine.

Ovo je politika koja se angažuje za asimilaciju ne Srba u etno nacionalnoj Srbiji i za ne integraciju Srba u drugim neetničkim državama. U vašoj državi želite asimilaciju, u drugim državama ne želite ni integraciju, jer državu želite samo za sebe, po mogućnosti za sebe lično. Ali, postavlja se pitanje – koje su današnje ideološke struje koje pothranjuju ovakve politike, pa i obaveznog intoniranja himne po školama? Pripadaju istoj ideološkoj struji reakcionizma, identitarizma, rasizma, neofašizma i neokolonijalizma. Svuda, kao najvatrenije pristalice Viktora Orbana, Janeza Janše, Erika Zemura do Vladimira Putina, svih onih koji gaje empatiju prema vladavini Aleksandra Vučića.

Ovo danas je vaš predlog, ali politički duh pripada ovom plugu. Ovo je politika negacije Republike, antimodernizma, negacije različitosti. Politika onih koji žele čistokrvne entitete, koji žele naciju zasnovanu na istim krvnim zrncima, koji bi želeli monarhiju. Zato vam ne smetaju ovakvi predlozi. Naravno, po običaju nećete pratiti razvoj regiona.

Himna Slovenije obraća se svim ljudima na svetu, željom da ne bude ratova, da komšije ne budu vrag jedni drugima i da svi ljudi žive slobodno. Himna Crne Gore ne pominje Crnogorce i njihove teritorije, dok himna BiH i Kosova ne pominju nikoga, jer su samo melodije.

U državnoj himni Srbiji, državi u kojoj živi 22 nacionalne manjine, koja je heterogenija od svih država u regionu, Srbi i srpstvo se pominju 15 puta, dok se 10 puta Bog poziva da spasi, hrani i ujedini isključivo srpski svet i njegove zemlje teritorijalno omeđene u vašim mislima i teritorijalno određenih u vašim istorijskim ambicijama.

Dakle, himna „Bože pravde“ je stvorena na etnički čistom modelu. Zato je logično da ovu himnu ne doživljavaju ne Srbi, ali i mnogi progresivni Srbi. Danas umesto da je bilo inicijative za promenu himne pisane 872. godine od Jove Đorđevića, po modelu ruskog carstva, da imamo predlog za novu himnu prilagođenoj modernoj Republici koja bi bila prihvatljiva za što veći broj pripadnika svih zajednica, vi ste preuzeli ovaj korak kako biste zakonom obavezali učenike da prvi dan škole počnu himnom koja je isključiva.

Jasno nam je, vi ćete danas i ozakoniti obavezu intoniranja ove himne za učenike škola u Srbiji. Legalizovali ste i mnogo drugih nepravdi, ali ne zaboravite, legalizmom je uveden i racizam, antisemitizam, pa i nacizam, ali se istorija zna. Na kraju su pobedili oni koji su pružili otpor. Legalisti su izgubili.

Mi nemamo učenike za „Bože pravde“, još manje imamo Albanaca za to. Zato vas pozivam da glasate protiv ovog zakona, protiv ovog člana zbog učenika, zbog demokratije, zbog potrebe za savremenošću. Poštedite učenike od himni, poštedite škole od nacionalizma. Dajte im kvalitetno obrazovanje za dostojanstveno zapošljavanje. To je himna koja im treba. Hvala.

Hvala.

Svojim političkim stavovima i stavovima svoje poslaničke grupe, neću da polemišem ni sa kim. Želeo bih da ministri pročitaju ustavna načela koja govore o zaštiti i unapređenju prava nacionalnih manjina i zabrane asimilacije, želeo bih da znam koja je to zemlja u kojoj se svakodnevno po školama intonira himna. Mi smo čuli, nadam se da nije Belorusija.

Ako ste pročitali celu himnu, zadnji stih, te himne, kaže „moliti se srpski svet“. Zašto bi se drugi svet obavezao na to? I pre nego što se albanska deca obavezuju na intoniranje himne, gospodine ministre, potrebno je da njima obezbedite udžbenike koji decenijama nedostaju. To je prvi vaš korak, to je prva vaša obaveza, ustavna obaveza, prema toj deci.

Ovde ste počeli da sprovodite i Poslovnik Skupštine, to je nadležnost predsednika Skupštine, nije vaša, ili onog koji predsedava, umesto predsednika. Ja jesam manjina, ja znam da ćete vi usvojiti, ali biti manjina nije nešto loše, po meni, biti manjina, ja ću citirati poznatog srpskog glumca, Ljubu Tadića, koji kada su ga pitali gde pripada, ono politički, rekao je tamo gde je manjina, jer znam da tamo gde je manjina mogu da budu pametni, ali sigurno znam da tamo gde je većina nisu. Tako je, barem rekao pokojni Ljuba Tadić. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje današnje pitanje je za ministra pravde Republike Srbije i Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva je na sednici održanoj dana 14. oktobra 2021. godine po oglasu objavljenom u "Službenom glasniku broj 38/21" od aprila ove godine, doneo je odluku o predlogu kandidata koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju za Prekršajni sudu Preševu.

Na osnovu ove odluke, za sudiju tog suda je predložen kandidat Igor Nikolić, samostalni saradnik Službe za Katastar nepokretnosti iz Vranja.

Ništa ne bi bilo neobično u predlogu ovog lica da među kandidatima za mesto sudije u Prekršajni sud u Preševu nije bilo nekoliko lica albanske nacionalnosti iz Preševa i Bujanovca sa završenom Pravosudnom akademijom ili položenim ispitom i da se ne radi o Prekršajnom sudu u opštini u kojoj Albanci čine preko 90% stanovništva.

Podsećanja radi, Ustav Republike Srbije u članu 77. stav 2. predviđa pravo pripadnika nacionalnih manjina da prilikom zapošljavanja u državnim organima i javnim službama imaju odgovarajuću zastupljenost.

Prvo, opšte načelo preporuka iz Lunda visokog komesara nacionalnih manjina primećuje da delotvorno učešće nacionalnih manjina u javnom životu predstavlja suštinski deo miroljubivog i demokratskog društva.

Iskustva iz Evrope i šire pokazala su da je u cilju unapređivanja ovog učešća često potrebno da vlade ustanove posebna rešenja za nacionalne manjine. Ove preporuke nastoje da olakšaju uključivanje manjina u državne okvire i omoguće manjinama da održe svoj sopstveni identitet i karakteristike unapređujući na taj način dobro upravljanje.

Ljubljanske smernice, sa druge strane, u integrisanju raznolikih društava se ne zadržavaju na pukoj podršci i priznanju manjinske kulture, identiteta i političkih interesa, već dodatno preporučuju državama da obezbede uspostavljanje komunikacije i interakcije koje će nadilaziti etničke podele.

Ove smernice sugerišu da nacionalne manjine ne samo da treba da ostvaruju svoje zakonsko pravo na delotvorno učešće u opštem upravljanju državom, već i da budu podstaknute da to učine, kaže Knut Volebek, bivši visoki komesar nacionalnih manjina.

Ovakva politika zapošljavanja u pravosudnim institucijama kojom se negira pravo albanskih kadrova da se zapošljavaju nije u duhu pomenute ustavne odredbe, niti preporuka koje daje institucija visokog komesara. Kredibilitet institucija zavisi od poverenja koje građani imaju u njih, a poverenje građana u institucije u sredinama nastanjenim pripadnicima nacionalnih manjina isključivo zavisi od participacije pripadnika nacionalnih manjina u te institucije.

Zato, moje pitanje za ministra pravde i Visoki savet sudstva jeste – kada će se u Prekršajnom sudu u Preševu, odnosno Osnovnom sudu u Bujanovcu i Osnovnom tužilaštvu u Vranju, koje pokriva i područje Osnovnog suda u Bujanovcu, zaposliti kandidati albanske nacionalnosti za položenim ispitom ili završenom Pravosudnom akademijom, a sve u cilju poštovanja odredbi iz člana 77. stav 2. Ustava Republike Srbije? Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, "merdita" - dobar dan.

Moje današnje pitanje je za predsednika Vlade Republike Srbije, a ono glasi - kada će se stvoriti uslovi za slobodnu, javnu i službenu upotrebu nacionalnih simbola Albanaca?

Prošlo je godinu dana od mog govora o potrebi nacionalnih manjina da slobodno, javno i službeno koriste svoje nacionalne simbole, a Republika Srbija nastavlja da bude jedina zemlja u regionu koja zakonom onemogućava nacionalne manjine da slobodno i službeno koriste svoje simbole, ukoliko su identični sa simbolima drugih zemalja.

Koliki je u Srbiji danas stepen netrpeljivosti prema albanskom nacionalnom simbolu pokazalo nam je i ponašanje huligana koji su skinuli albansku zastavu sa mnogih mesta u Beogradu, gde je ona postavljena kao deo državnog protokola prilikom posete premijera Albanije, gospodina Edija Rame. Huligani su možda direktni počinioci ovog vandalskog akta, ali mora se istaći da su oni produkt diskursa koji podržava i hrani antialbanske stereotipe, neprijateljstvo i mržnju prema njima. Ovakav diskurs autor dela "Imaginarni Albanac" Aleksandar Pavlović naziva albanizmom, oslanjajući se na koncept balkanizma Marije Todorove koja upisuje diskurs koji stvara stereotipe o Balkanu i politiku organsku povezanu sa tim diskursom.

Zaključak je da u ovoj atmosferi netrpeljivosti, otvorene mržnje i predrasuda prema svemu što se vezuje sa Albancima, diskriminaciju u fundamentalnim pravima, život Albanaca preševske doline, pa i onih koji žive u unutrašnjosti Republike Srbije, težak. U stvorenoj atmosferi negiranja ratnih zločina, glorifikacije ratnih zločinaca, u kojoj se policijom čuvaju njihovi murali, činjenica je da i prema izveštajima međunarodnih organizacija Srbija ozbiljno nazaduje u demokratiji i možda se ne trebamo čuditi zašto pred ovakvim vandalizmom država ne preduzima zakonske mere. Vlasti ponosno o ovome ćute. Lepo je to osećanje ponosa - rekao bi Meša Selimović - brani nas od kajanja.

Za mnoge se sada postavlja otvorena dilema - da li je ova netrpeljivost prema zastavi Albanije deo projekta "Open Balkansa" ili deo Vulinovog srpskog sveta?

Poštovane kolege, ja ovde mogu samo da pomenem vandalizam nad albanskom državnom zastavom, ali je moja prevashodna dužnost u ovom domu da postavim pitanje zašto albanci preševske doline i oni koji žive u Srbiji ne mogu da slobodno, javno i službeno koriste svoje nacionalne simbole, koji predstavljaju suštinski deo njihovog identiteta?

Svi mi, nadam se, težimo EU. Upravo je ta Evropa kojoj težimo poznata po sposobnosti integracije, neuništavanja i ukidanja različitosti. Kao zemlja koja teži da bude deo EU, mada danas se sa pravom može postaviti pitanje da li Republika Srbija to stvarno i želi, ova zemlja bi trebala da ukine diskriminatorske zakone. Ljudi su duševno vezani za svoje simbole identiteta. Ljudi su često tokom istorije ginuli za simbole.

Zato, bez obzira na sadašnje zakonsko i političko negativno stanje koje negira naše simbole, ja mogu da kažem da se mi nećemo odreći naših identitetskih simbola. Mi ćemo se strpljivo boriti i čekati kada će se naše identitetsko pravo o slobodnoj, javnoj i službenoj upotrebi nacionalnih simbola i ostvariti. Verujemo u takvo rešenje i zato što je ovo pitanje u zemljama u okruženju već rešeno u dijalogu sa manjinama. Do tada, mi se nećemo ni pokoriti, ni predati. Na kraju krajeva, na neprestanu borbu za naš identitet i simbole koji to izražavaju, nas obavezuju i stihovi naše himne o zastavi - (poslanik govori na albanskom jeziku).

Hvala.

Pre toga hteo bih da iskoristim priliku da nazdravim glavu porodici i rodbini Zukorlić povodom preseljenja rahmetli efendija Muamera Zukorlića.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan.

Genocid u Srebrenici je ratni zločin izvršen u julu 1995. godine za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Genocid se sastojao od masovnih planski sprovedenih ubistava zarobljenih bošnjačkih muškaraca i dečaka između 12 i 77 godina, a izvršile su ga snage Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića. Događaj se smatra najvećim ratnim zločinom u Evropi od Drugog svetskog rata, u kojem je ubijeno preko 8.000 ljudi.

Genocid u Srebrenici potvrđen je brojnim presudama međunarodnih sudova u regiona. Sudski i činjenično, temeljno, na relevantnim dokumentima, veštačenjima i svedočenjima, između ostalih izvršenje genocida u i oko Srebrenice potvrdila je i najviša sudska instanca u sistemu organizacije UN, Međunarodni sud pravde u Hagu, koji je bivšeg komandata Vojske Republike Srpske Ratka Mladića pravosnažno osudio na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti nad nesrbima tokom rata u BiH.

Pored komandata Mladića za genocid su osuđeni i Radovan Karadžić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir, Vujadin Popović.

Podsetimo da je Skupština Republike Srbije Deklaraciju o Srebrenici ili Deklaraciju o osudi zločina usvojila 31. marta 2010. godine, te ne postoji nikakva pravna prepreka da se rezolucija o genocidu u Srebrenici danas podrži i da se stavi u dnevni red.

Pravni osnov za izglasavanje ovakve rezolucije stoji u Zakonu o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije, koji u članu 2. kaže da Srbija i Crna Gora će poštovati i sprovoditi sudske odluke Međunarodnog krivičnog tribunala.

Šta više, Srbija ne može da ukazuje na svoje domaće zakonodavstvo kako bi opravdala nepridržavanje svojih međunarodnih obaveza. Ako srpsko domaće zakonodavstvo nije u skladu sa međunarodnim obavezama, ono mora pod hitno da bude izmenjeno tako da garantuje usklađenost sa tim obavezama i stiče se u jednoj odluci kojom se nalaže Srbiji da ispunjava svoju obavezu u saradnji sa tribunalom.

Kao što je jednom rekao pokojni premijer Đinđić – treba nam pravda kao koncept da se krivci identifikuju i budu kažnjeni. U tom smislu, Haški tribunal je pravosnažno osudio Ratka Mladića za genocid u Srebrenici, ali izglasavanjem rezolucije danas bismo osudili i samu ideju zbog koje je Mladić ubijao nedužne muslimane.

Za kraj, uz poziv da glasate da se rezolucija stavi na dnevni red, želim da vas podsetim na izjavu dobitnika nobelove nagrade za mir iz 1986. godine, gospodina Elija Vizela koji kaže: „Uvek zauzmite stav - neutralnost pomaže krvniku, nikada žrtvi. Ćutanje ohrabruje mučitelja, nikad mučenog.“

Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za otvaranje malograničnog prelaza Miratovac – Lojane jedan je od starijih zahteva predstavnika Albanaca Preševske doline upućen vlastima u Beogradu koji potiče još od vremena početka realizacije plana i programa za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine.

Ovaj zahtev je intenziviran još više kada je 8. januara 2005. godine, od strane pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, ubijen šesnaestogodišnji tinejdžer Dašnim Hajrulahu koji se vraćao iz posete rodbini sa druge strane granice. Nakon tog incidenta sa smrtnim posledicama bilo je rečeno da će se procedura otvaranja tog malograničnog prelaza ubrzati kako bi se ljudima omogućilo nesmetano kretanje u održavanju rodbinskih veza i lakšeg korišćenja njihovih imanja koja se nalaze uz granicu.

Iako je više puta najavljivano da će se to brzo dogoditi, čak je i licitirano datumima kada će se prelaz otvoriti i pustiti u rad, nažalost ni ubistvo Dašni Hajrulahua nije donelo ispunjenje obećanja za otvaranje prelaza.

U decembru 2019. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je u Skoplju sa ministrom unutrašnjih poslova Republike Severne Makedonije Oliverom Spasovskim Sporazumom o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac – Lojane, kao i Sporazum o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

Govoreći o Sporazumu o uspostavljanju graničnog prelaza Miratovac – Lojane, Stefanović je tada istakao da će se njegovim otvaranjem ubrzati transport robe. Ovaj prelaz je važan za regionalnu trgovinu. Već smo razgovarali o carinskim olakšicama i ono što je bila ideja i projekat predsednika Srbije Aleksandra Vučića jeste da zajednički radimo na tome da građanima sve bude jeftinije, da budu manje carine i da imamo brži protok ljudi i robe, objasnio je tada ministar Stefanović. Međutim, ni nakon ovog potpisanog sporazuma nije došlo do otvaranja ovog malograničnog prelaza.

Sada kada je potpisana nova inicijativa „Open Balkans“ koja bi trebalo da predstavlja ekonomsku zonu između Albanije, Severne Makedonije i Srbije valjda se konačno stvaraju uslovi da se otvori i ovaj malogranični prelaz. Zato moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije - kada će i da li će se otvoriti malogranični prelaz Miratovac – Lojane? Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče Republike, i pored toga što ovde predstavljam političku opoziciju, svestan poteškoća sa kojima se trenutno nalazi dijalog, čvrsto verujem da dijalog između Kosova i Srbije predstavlja jedini put za rešavanje ne samo ovog pitanja, već i okončanja vekovnog neprijateljstva između dva naroda.

Kao pripadnik albanskog naroda, ja vidim perspektivu svog naroda u članstvu u EU, ali istovremeno i u međusobnoj i harmoničnoj saradnji sa svim narodima zapadnog Balkana, pa i sa srpskim narodom, i naročito sa srpskim narodom.

Kao pripadnik albanske nacionalne manjine koja živi u Srbiji, verujem da će normalizacija odnosa između Kosova i Srbije uticati na normalizaciju položaja mojih sunarodnika koji žive u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, ali i svih Albanaca koji žive unutar Republike Srbije. Formula suživota balkanskih naroda jeste tolerancija, strpljenje, međusobno razumevanje. Svaka druga opcija vodila je u krvave sukobe.

Pre deset godina počela je prva runda dijaloga između Srbije i Kosova. Početni entuzijazam prvih godina procesa u kojima je potpisano nekoliko dogovora, pa i Sporazum o normalizaciji odnosa iz aprila 2013. godine zamenjen je, rekao bih, dugoročnom krizom.

Od blokiranja Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije, preko priča o razmeni teritorije, pa do potpisivanja sporazuma u Vašingtonu i imenovanja Miroslava Lajčaka kao specijalnog predstavnika EU, deseta godišnjica od početka dijaloga dočekuje se bez suštinskog uspeha. I pored toga, smatram da briselski dijalog, bez obzira što danas zvanični Brisel ne pruža jaku pokretačku moć, i dalje ostaje glavni mehanizam procesa normalizacije. Drugi mehanizmi koji obuhvataju nekoliko neformalnih, bilateralnih i multilateralnih aktivnosti mogu biti dobrodošli, ali svakako nisu alternativa briselskom dijalogu.

Integracija u EU ostaje i dalje zajednički cilj Srbije i Kosova, a sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji predstavlja uslov za članstvo u EU i Srbije i Kosova. Specijalni izaslanik EU za dijalog, Miroslav Lajčak, rekao je da dijalog Kosova i Srbije jasno je povezan sa njihovom budućnošću, što ukazuje na to da bez napretka u ovom procesu nijedna strana se ne može nadati članstvu u EU, a malo verovatno je da će EU uvesti još jedan zamrznuti sukob unutar sebe. Sa druge stane, i EU bi trebalo tokom pregovaračkog procesa pružiti izglede za članstvo i Srbije i Kosova još kredibilnijim i vidljivijim kroz veću političku i finansijsku podršku.

U cilju stvaranja atmosfere povoljne za dijalog, obe strane bi trebalo da poštuju zvanični stav EU, a to je da bi trebalo da se uzdrže od izjava koje su kontraproduktivne za normalizaciju njihovih odnosa i da rade na postizanju sveobuhvatnog sporazuma. Jeziku mržnje i recikliranju termina osamdesetih, devedesetih godina nema mesta u ovom dijalogu o pomirenju, koji bi istovremeno trebao biti proces suočavanja sa prošlošću.

Shvatam potrebu Srbije da se u procesu dijaloga zalaže za svoje interese, ali svakako mislim da je upravo ovo trenutak da javnost u Srbiji bude upoznata da danas Srbija na Kosovu i o Kosovu mora da razgovara sa ljudima kojima je ubijala decu, a mnogima i cele porodice.

Vi ćete, gospodine predsedniče, možda u nekoj od narednih rundi dijaloga sa druge strane stola imati Sarandu Bogujevci, čiju porodicu su ubijali srpski „Škorpioni“. Ljudskost u vama neće dozvoliti da je mirno gledate u oči. Verujem da danas srpski narod mora, kako je jednom rekao Bogdan Bogdanović, tuđim očima pogledati sebe i konačno shvatiti da je sticanje prijatelja važnije od osvajanja teritorija.

Danas se mora shvatiti da je nezavisnost Kosova logična posledica raspada bivše SFRJ, kao poštovanje prava na samoopredeljenje naroda koji je bio izložen aparthejdu tokom devedesetih godina i nad kojim su tokom 1998. i 1999. godine u ime srpske države i srpskog naroda pričinjeni teški ratni zločini.

Srbija danas mora da se suoči sa tim činjenicama. Javnost u Srbiji bi morala da bude u potpunosti obaveštena o svemu što se događalo na Kosovu devedesetih godina. Bili ste dobro krenuli kada ste najavili da ćete obavestiti javnost o detaljima slučaja „Panda“, ali ste onda zastali. Ne znam zašto, ali da ste išli do kraja, danas bi vam lakše bilo.

Srpska javnost mora znati da kosovski masakri označavaju seriju pokolja koje su počinile policijske, vojne i paravojne snage nad albanskim stanovništvom 1999. godine. Ubistva su vršena paralelno sa masovnim progonima i deportacijama civilnog stanovništva.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je presudom ustanovio da su snage Srbije i SRJ tokom 1999. godine sprovodile raširenu i organizovanu kampanju terora, uključujući i masovna ubistva. Sudsko veće je konstatovalo da su zločini nad Albancima počinjeni na organizovan način, uz značajnu upotrebu državnih resursa i da su Vojska Jugoslavije i policijske snage vršile rasprostranjene, citiram, i sistematske napade na kosovske Albance.

Ustanovljeno je da su srpske snage krajem marta 1999. godine počinile masovna ubistva stotine Albanaca, uključujući i žene i decu, u Đakovici, Celinama, Maloj Kruši i Suvoj Reci. To su samo neka mesta.

Prema pravosnažnoj presudi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u opštinama širom Kosova posle početka bombardovanja sistematski napadali naselja nastanjena albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju, Crnu Goru ili Makedoniju, paleći njihove kuće i uništavajući njihovu imovinu. Snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije su počinile brojne ratne zločine tokom sprovođenja, kako kaže sud, zajedničkog zločinačkog poduhvata. Zločini su prikriveni tako što su leševi ubijenih civila tajno transportovani u unutrašnjost Srbije. U užoj Srbiji nalazi se nekoliko masovnih grobnica, Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Kiževak su samo neke od njih.

Ovom prilikom ću pomenuti samo neke od pokolja koji su počinjeni: 28. februara 1998. godine – masakr u Likošanima; 28. februara i 1. mart 1998. godine – masakr u Ćirezu, policija Srbije je vansudski pogubila nekoliko članova porodice Sejdiju; 26. septembar 1998. godine – masakr u Gornjem Obrinju, jedinice specijalne policije su ubile preko 20 članova porodice Deljija, uglavnom žene, decu i starce; 15. januar 1999. godine – masakr u Račku, snage policije su prilikom napada na selo ubile 45 meštana; 25. mart 1999. godine – masakr u Velikoj Kruši, specijalne jedinice policije su ubile preko 90 muških meštana zatvorenih u jednom ambaru, nakon čega su tela spaljena; 26. mart 1999. godine – masakr u Suvoj Reci, policija je zaključala sve članove porodice Beriša unutar jedne picerije i poubijala ih bombama i automatskim oružjem, ubijeno je 48 civila, među njima mnogo dece; 28. mart 1999. godine – masakr u Podujevu, pripadnici „Škorpiona“ su ubili 19 osoba, uglavnom žene i decu; imamo i 22. maj 1999. godine – masakr u zatvoru Dubrava, zatvorske vlasti i specijalne jedinice MUP-a su pobile 70 albanskih zatvorenika, nakon što je NATO bombardovao zatvor.

Ovi ratni zločini su naređeni, organizovani i sprovedeni od državnih struktura i zvaničnika Republike Srbije, pa je upravo zbog toga Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 27. maja 1999. godine objavio optužnicu protiv Slobodana Miloševića i četvorice drugih visokih zvaničnika za ubistva, progon i proterivanja na Kosovu. Nakon rata mnogim srpskim političkim i vojnim liderima je suđeno za ubistva, deportacije i masovne grobnice civilnog stanovništva Kosova. Pomenuću samo neke od njih: Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, umro u pritvoru 2006. godine pre izricanja presude; Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba, osuđen na 15 godina zatvora; Nebojša Pavković, komandant Treće armije koja je bila odgovorna za Kosovo, osuđen na 22 godine zatvora; Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa Treće armije koja je dejstvovala na Kosovu, osuđen na 15 godina zatvora; Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova i komandant srpske policije, izvršio samoubistvo 2002. godine, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom; Sreten Lukić, načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu, osuđen na 22 godine zatvora; Nikola Šainović, potpredsednik Vlade Jugoslavije, osuđen na 22 godine zatvora. Nikola Šainović, Nebojša Pavković i Sreten Lukić su osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, dok su ostali osuđeni zbog pomaganja i podržavanja zločina.

Mnogi policajci koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima. Treba da budemo svesni da ne možemo očekivati pozitivan ishod dijaloga zasnovanog na stavovima koji su proizvod mitova iz srednjeg veka, uz potpunu negaciju aktuelne realnosti. Osim toga, treba jasno postaviti razliku između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja. U skladu s tim, Srbija bi trebalo da izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih mogućnosti. Poruke koje se šalju u ovom trenutku su važne i one bi trebale biti miroljubive. Na zahtev premijera Kurtija o potpisivanju pakta o nenapadanju vi ste odgovorili početkom vojne vežbe sa preko 10.000 vojnika neposredno pred početak dijaloga u Briselu. Koja se poruka šalje na taj način?

Kada je reč o dosadašnjim delu dijaloga, posebno sporazumima iz tehničkog dela, iz 2011, 2012. ja ću ovde citirati izveštaj o progresu Srbije za 2020. godinu koji kaže da se neki sporazumi sprovode neki delimično, neki ne. Svakako da obe strane treba da ostanu posvećene nastavku dijaloga. Pitanje sprovođenja sporazuma o katastru i priznavanja univerzitetskih diploma nije rešeno, kao što treba rešiti i elemente u vezi registarskih tablica u okviru sporazuma o slobodi kretanja.

Srbija nije rešila ni pitanje premeštenih srpskih i administrativnih carinskih struktura. Srbija treba da prestane sa izdavanjem dokumentacije ili stavljanje markica sa denominacijom Kosova, koja je u suprotnosti sa datim sporazumom. Kada je reč o IBM Srbija se nije konstruktivno angažovala u pokretanju uspostavljanja ovih prelaza na srpskoj strani na Jarinju, Mučibabama i Končulju što je dovelo do suspenzije fondova EU u julu 2018. godine.

Treba napomenuti i to da svakodnevno satanizovanje druge strane, iznošenje svakakvih drugih negativnih i uvredljivih kvalifikacija na račun Albanaca i Kosova ne ide u prilog dijalogu. Da li je Kosovo nelegalno proglasilo nezavisnost? Jedno od pitanja koje se svakodnevnog čuje. Ovo se pitanje ne može sagledavati u čisto dnevnom političkom smislu. Ovo pravno pitanje posmatrano sa realističnije strane dovodi nas do nebitnog zaključka da je to pitanje na koje Međunarodni sud pravde dao konačan odgovor.

Ja ću samo da podsetim da je MSP u svojoj odluci po ovom pitanju konstatovao da sud ne može da prihvati argumenat da Rezolucija 1244 sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti. Konačni zaključak MSP je citiram – Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. godine nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, niti ustavni okvir, te na kraju sud zaključuje da shodno tome usvajanjem takve deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.

Vi ste se gospodine predsedniče distancirali od Vuka Jeremića koji je pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova poslao na MSP, u cilju doprinosa dijalogu, mislim da je potrebno da se distancirate i od politike Slobodana Miloševića i njegovih nedela na Kosovu. Kosovo predstavlja jedan od teških problema današnje Srbije, ali nije njen jedini problem, slabosti institucija, moćne kontrole SNS partijska država i nerešeno ključno pitanje kuda dalje, jer su isto tako problemi današnje Srbije. Danas Srbija bez obzira na postojeće inicijative multilateralne saradnje na zapadnom Balkanu ima problema sa susedima. Odnosi Srbije sa Crnom Gorom, Hrvatskom već su se pogoršali. Odnosi sa Albanijom će u mnogome zavisiti od dijaloga sa Kosovom.

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume. Umorna je od svoje istočne opcije, od svoje mini mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja od svog večitog pravoverja, od svoje politike, od svake druge ortodoksije. Rekao je jednom prilikom Bogdan Bogdanović. Ja bih dodao da je danas Srbija umorna i od Kosova i zato treba naći i postići rešenje.

Kada se radi o albanskoj zajednici koja živi u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, a koje je jedno od tri manjinske zajednice osim Mađara i Bošnjaka koja je teritorijalno kompaktna, ona je sistematski bila podvrgnuta raznim administrativnim merama, sistematskoj diskriminaciji koje su imale za cilj smanjivanje broja Albanaca, ali stalnim odbijanjem zahteva za više prava i teritorijalnu autonomiju. U ovom trenutku sva tri sporazuma predstavnika Albanaca Preševske doline sa vladama u Beogradu su propala. Mogu da kažem, da je status albanske zajednice u ovom trenutku tesno povezan sa statusom Srba koji žive na Kosovu.

Srbija i dalje stremi stvaranju jedne nacionalne države i ujedinjenju svih Srba, a sa druge strane sistemski radi na marginalizaciji manjina, na njenoj teritoriji. Danas albanska manjina u Srbiji, posebno ona koja živi u Preševskoj dolini, živi u očekivanju rešavanja svog statusa u sklopu dijaloga Kosova i Srbije. Jednakost u pravima i standardima bi trebalo da bude opšte načelo u definisanju položaja manjina u ovom regionu.

Ako bi se stvorili uslovi za uspostavljanje poverenja između države i naše manjine, manjinske zajednice, potrebno je da Vlada pokaže političku volju i da se najozbiljnije angažuje u integrisanju albanske zajednice na šta se Republika Srbija obavezala u okviru tri sporazuma koji se odnosi na ove opštine. Pa civilizacija prebivališta koje ja u funkciji smanjivanja broja Albanaca neophodno je da odmah bude obustavljena, a svim Albancima koji su bili podvrgnuti ovoj diskriminatorskoj i administrativnoj meri, vratiti građanska prava. Proporcionalna zastupljenost u pravosuđu, policiji, državnim institucijama i drugim institucijama od javnog značaja je takođe test demokratizacije ove države. Uz neophodnost ekonomskog oporavka regiona, pitanje udžbenika i nostrifikacije diploma, službene upotrebe jezika i simbola, su pitanja koja traže zadovoljavajući odgovor.

Zbog svoje etničke šarolikosti Republici Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija, te u ovom procesu zvaničnom Beogradu bi trebalo da bude logičan zahtev Albanaca za istim statusom koji Srbija traži za Srbe na Kosovu. Zbog sve jačeg diskursa jezika mržnje, koji se danas nesmetano koristi od državnih funkcionera neophodno je dekonstrukcija stereotipa o imaginarnom Albancu kao kriminalnom, remetilačkom i terorističkom faktoru.

Za sve ovo je neophodan dijalog u kontinuitetu. Mislim da pre dogovora sa Kosovom Srbija je trebala imati dogovor sa Albancima koji žive unutar njene teritorije, a u okviru tog dijaloga poštovati tri sporazuma koje je postigla sa izabranim predstavnicima Albancima Preševske doline. Godine 2001, 2009. i 2013. godine.

Gospodine predsedniče, vi ste više puta istakli potrebu da se ovaj problem rešava bez emocija, trezveno i odgovorno. Istorija je magistra vita, kaže jedna sentenca. Ja ću na kraju citirati jednog vašeg sunarodnika, ne zbog vas, jer verujem da ste vi to pročitali, nego zbog javnosti, Dimitrija Tucovića koji kaže da san o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali će njegova senka dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hicem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svog gospodarstva na Jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi, njena težnja ka moru, dala je naopake rezultate, jer je sprovedena na opakim sredstvima, to jest, ono što se moglo postići u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenog albanskog naroda, htela je postići protiv njega.

Zato vas pozivam, gospodine predsedniče, napravite sve, napravite prijateljstvo sa Albancima. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Sinoć sam slučajno na zidu jedne zgrade u Beogradu video grafit, citat Džorđa Orvela koji kaže - Sloboda je pravo reći drugima ono što ne žele da čuju", i nemojte vi uskratiti to pravo.

Gospodine predsedniče, ni jednog Albanca u svom govoru nisam pomenu, nisam citirao, ja sam citirao Dimitrija Tucovića, citirao sam Bogdana Bogdanovića, citiraću još jenom Bogdana Bogdanovića, a mislim da ćete od toga shvatiti šta je moj cilj.

Kaže on u jednom intervjuu: "Naš nacionalni interes je da sa vama Albancima budemo prijatelji i da na Kosovu sačuvamo taj deo srpskog stanovništva ako oni žele tamo da žive."

Odgovorili ste o svemu, samo mi niste odgovorili o slučaju „Panda“.

Rekli ste da mi neko diktira govore. Znači, i vi mislite stereotipno o Albancima.

Saranda Bogujevci je bila u Beogradu slobodno. Pa, šta je trebalo? Da i nju neko ubije? Pa, mislim da to nije opravdanje ako je ona bila slobodna u Beogradu.

Kažete da na Kosovu ima 10 lokacija srpskih žrtava. Pa, vi 10 godina razgovarate sa vlastima na Kosovu.

Kako mene ovde doživljavate - kao Albanca sa Kosova, kao predstavnika vlasti na Kosovu ili kao narodnog poslanika u parlamentu Republike Srbije i kao predstavnika albanske nacionalne manjine koja živi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi i kao predsednika jedne samostalne stranke? Mislim da vam je ta adresa pogrešna ako ste je na mene lično uputili.

Kažete da smo Srbe izbacili iz Bujanovca? Pa, sa tim procesom rušenja multietničnosti, principa koji je uveden 2002. godine ste upravo vi, SNS, krenuli u Medveđi. Godine 2018. ste potpuno izbacili Albance.

(Predsedavajući: Vreme.)

Samo još jedna rečenica. Razlika između nas je, gospodine predsedniče, da ste vi u vreme kada su počinjeni ti zločini bili ministar, a ja nisam bio.

Hvala.

Gospodine predsedniče, nije u redu da tako govorite o činjenicama koje nisu tačne.

Ja sam sa kolegama narodnim poslanicima Nadije Bećiri i Arđendom Bajramijem bio kod vas na konsultacijama prilikom vaših konsultacija o formiranju nove Vlade i bili smo prva stranka koja je imala konsultacije sa vama i na vašem stolu smo vam ostavili zahteve koje smatramo da albanska zajednica mora imati kako bi njena prava bila afirmisana.

Niko nije govorio o imenima, ali ako hoćete baš da znate moje lično mišljenje, nikada ne bih bio ministar u jednoj autoritarnoj vlasti. Hvala.

Gospodine predsedniče, članovi Vlade, predstavnici ambasada, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan.

Nema sumnje da bi Ustav Republike Srbije trebalo biti promenjen i da u procesu donošenja novog Ustava mora biti sigurno više demokratske procedure i javne rasprave. U ovoj državi odavno vlast nije javna, niti transparentna, nije pravno ograničena, nije posvećena slobodi jednakosti građana, u ovoj državi Ustav je važan samo kao instrument državne sile.

Svi znamo da brzina procesa pregovora sa EU zavisi od brzine reformi i usklađivanja sa propisima EU, kao i od tempa sposobnosti njihove primene.

Pregovori jesu strogi ali pravedni, rekao je jednom prilikom bivši šef evropske delegacije u Srbiji, ambasador Majkl Devenport. U toku ovog procesa Srbija treba da pokaže posvećenost zajedničkim vrednostima, politikama i standardima EU, kao i vladavini zakona i poštovanju jednakosti osnovnih prava.

Sadašnja inicijativa za promenu dela Ustava, koja usaglašava domaće zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, smatram da je nedovoljna, jer ona obuhvata samo pitanje iz poglavlja 23 i 24, a ostaju još 33 poglavlja koja treba uskladiti sa evropskim pravnim tekovinama i evropskim pravnim poretkom.

Polazeći od toga i od potrebe da je evropski put Srbije trebalo intenzivirati, smatramo da je neophodno da se menja ceo Ustav, a ne samo njegovi određeni delovi, jer parcijalne izmene, uzimajući u obzir kompleksnu proceduru i vremenski period koji je neophodan da bi se promenio Ustav, može samo odugovlačiti krajnji strateški cilj, punopravno članstvo Srbije u EU.

Kako danas postoje argumenti za izmenu Ustava u oblasti pravosuđa, postoje isto toliko brojni relevantni argumenti za promenu celog Ustava. Ja ću ovom prilikom navesti samo neke od njih.

Član 1. Ustava koji Republiku Srbiju prvenstveno definiše kao državu srpskog naroda problematičan je sa aspekta manjina. Republika Srbija po nacionalnoj strukturi stanovništva jeste heterogena država. Preko 20% njenog stanovništva čine pripadnici drugih manjina i zajednica, te njeno definisanje kao državu jednog većinskog naroda snaži uverenje da su članovi zajednice drugačijeg porekla građani drugog reda.

I Venecijanska komisija je iznela stav da ima prostora za kritiku zbog naglašavanja etničkog karaktera države. Ako pogledamo primer u regionu, dovoljno je videti primer Crne Gore čiji Ustav u članu 2. propisuje da je nosilac suverenosti građanin koji ima crnogorsko državljanstvo. Ustav Kosova takođe u stavu 2. člana 1. predviđa da republika Kosovo je država svojih državljana.

Član 5. je takođe problematičan. Kritike eksperata se odnose na stav 3. člana 5. koji propisuje zabranu delovanja političkih stranaka sa taksativno navedenim razlozima zabrane.

Mišljenje Venecijanske komisije je da primena ovog stava mora da bude usaglašena sa članom 20. koji uređuje pitanje ograničena ljudskih i manjinskih prava, ali i sa članom 10. i 11. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno da samo ubedljivi i imperativni razlozi mogu opravdati ograničenje slobode političkog organizovanja.

Član 10. jezik i pismo. U mišljenju Venecijanske komisije stoji da je upadljivo u poređenju sa Ustavom 1990. godine čak. Postoji umanjenje zaštite prava na jezik manjina, jer je u članu 8. tog Ustava izričito bilo predviđeno da je latinično pismo u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom.

Iako u članu 20. stav 2. Ustav propisuje da ne umanjuje dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava, obzirom da većina pripadnika nacionalnih manjina, čiji broj i teritorijalna rasprostranjenost nisu zanemarljivi, koristi mahom latinično pismo, treba razmotriti da li ovakav član 10. na najbolji način uređuje službenu upotrebu jezika i pisma.

Član 12. pokrajinska i lokalna autonomija. Iako ovaj član proglašava pokrajinsko i lokalno organizovanje pravom građana, u sukobu je sa članovima sedmog dela Ustava pod nazivom „Teritorijalno uređenje“. Kako kaže, prof. Marijana Pajvančić, Ustav ne uređuje pravo građana na pokrajinsku i lokalnu autonomiju, već to prepušta zakonodavstvu.

Isto tako, Ustav ne reguliše pitanje regionalizacije, koje je neophodno da zbog etničkih, geografskih, verskih i ekonomskih posebnosti regiona omogući ravnomerne ekonomski razvoj i lakše ostvarenje zagarantovanih ljudskih i manjinskih prava.

Član 16. međunarodni odnosi. Venecijanska komisija ima kritičan stav prema stavu 3. istog člana, u kome se kaže da međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Venecijanska komisija navodi član 27. Bečke konvencije o ugovornom pravu, prema kojem se jedna članica ne može pozivati na odredbe svog unutrašnjeg prava da bi opravdala neizvršavanje ugovora, a svi smo svedoci da se ne poštuje Briselski sporazum o priznavanju diploma stečenih na Kosovu.

Ljudska prava. Stručnjaci smatraju da deo Ustava koji reguliše ljudska prava, osnovna načela, članovi 18. i 22, ljudska prava i slobode, članovi 23. i 74, prava pripadnika nacionalnih manjina, članovi od 75. do 81, bazirana na paktu o građanskim i političkim pravima UN, iz 1966. godine, što predstavlja nedostatak, jer su u međuvremenu ljudska prava značajno razvila i zato bi za osnovu trebalo uzeti neki noviji međunarodni dokument. Na primer, Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Niz ustavnih odredbi je ispod evropskih međunarodnih standarda koje je neophodno standardizovati i približiti evropskim standardima, među kojima su prava žena, pitanje diskriminacije, odredbe o ograničavanju slobode okupljanja građana, odredbe o ograničavanju ljudskih prava pod određenim okolnostima, deo socijalnih i ekonomskih prava.

U stručnim analizama se deo Ustava često upoređuje sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima državne zajednice Srbija i Crna Gora, te se ističe da aktuelni Ustav zaostaje u pogledu ljudskih prava u odnosu na Povelju, da je ustavni tekst doprineo poništavanju već stečenih prava koja su bila zagarantovana Poveljom iz 2003. godine.

Stručnjaci konstatuju da u Srbiji nije ostvaren pravni okvir za ostvarivanje određenih garantovanih prava u skladu sa međunarodnim standardima zato što je tekst Ustava isuviše širok, širok spisak socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava, kao i tzv. prava druge i treće generacije, zbog čega će njihovo sprovođenje zavisiti od sredstva koja obezbedi zakonodavac da će se u obezbeđivanju tih sredstava uključiti i sudovi, što će ceo odeljak o ljudskim pravima pretvoriti u spisak težnji, umesto, citiram, primenjiva prava.

Važeći međunarodni standardi o ljudskim pravima nisu direktno navedeni kao izvor prava. Zato se u praksi sudovi ne pozivaju na važeće međunarodne standarde ljudskih prava.

Sporna je odredba člana 20. koja govori o ograničenju ljudskih i manjinskih prava, koja zbog nejasnoće te odredbe izaziva problem u tumačenju i implementaciji.

Član 20. ne vezuje ograničenja prava i slobode za određeni legitimni cilj, već dozvoljava ograničenja u bilo koje svrhe, te takva formulacija nije u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koja govori o legitimnom cilju.

U važećem Ustavu je sporan i član 21. koji predviđa zabranu diskriminacije. Iako Ustav zabranjuje svaki oblik diskriminacije, problematičan je deo Ustava koji se odnosi na posebne mere, odnosno mere afirmativne akcije ili pozitivne diskriminacije koje se preduzimaju u cilju otklanjanja faktičke nejednakosti i ostvarivanja potpune ravnopravnosti lica koja su u nejednakom položaju sa ostalim građanima.

Sa ovim merama je problem što se te mere ne smatraju diskriminacijom, ali zbog toga što ostavljaju u povoljniji položaj lica i grupe koje se nalaze u faktički nejednakom položaju sa drugim licima, neophodno je u tekstu uključiti njihov nediskriminatorski karakter kako one ne bi bili ocenjene kao neustavne.

U članu 39. stručnjaci smatraju terminološki nedoslednim u vezi sa razlozima koji su u osnovu ograničenja slobode kretanja i nastanjivanja.

U Ustavu se navode različiti razlozi kao osnov ograničenja prava slobode - odbrana Republike, bezbednost Republike, javna bezbednost, javni red, nacionalna bezbednost. Neoprezan termina može biti povod za različitu praksu prilikom odlučivanju o ograničenju prava.

U članu 50. Ustava se konstatuje da u Srbiji nema cenzure. Cenzura se izričito ne zabranjuje, niti se propisuje njena kažnjivost. Zato se postavlja pitanje koliko njena deklarativnost bez sankcija ima smisla.

U članu 58. se garantuje pravo na imovinu, ali odredbe koje propisuju mogućnost ograničenja uživanja prava na imovinu ne sadrže odredbu proporcionalnosti takvog ograničenja, te nije u skladu sa međunarodnim obavezama koje je Srbija preuzela.

Kod člana 76. koji uređuje prava nacionalnih manjina, Ustav uređuje da se posebne mere preduzimaju radi postizanja pune ravnopravnosti nacionalnih manjina sa građanima koji pripadaju većini, ali je sam uslov upotrebe tih mera postavljen restriktivno.

Preduzimanje takvih mera Ustav dozvoljava samo kod postojanja izrazito nepovoljnih uslova života koje pogađaju nacionalne manjine. Zato se postavlja pitanje, a pitanje je postavila i Venecijanska komisija u Trećem izveštaju Savetodavnog komiteta za realizaciju Okvirne konvencije da li samo postojanje izrazito nepovoljnih uslova života mogu opravdati preduzimanje tih mera, a da se one ne smatraju diskriminatorskim?

Princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti, pokrajinske i lokalnih samouprava nisu precizirani. Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija kako bi postala bolje mesto za život svih građana, jer neravnomerni regionalni razvoj stvara ogromne razlike i podstiče masovne migracije u pojedinim delovima zemlje. Prenos dela nadležnosti i prihoda sa centralnog na lokalni nivo kako bi građani mogli da donose odluke i rešavaju najvažnija pitanja u opštinama i gradovima.

Nažalost, u zahtevu za regionalizaciju i decentralizaciju vlast neargumentovano vidi strah od secesije.

Iako neki autori smatraju da nema pravnu obaveznost, što zbog razloga formalne prirode, jer nema sankcija, što zbog njene sadržine, jer se za nju ne može reći da je pravna norma zato što ne propisuje pravila ponašanja, preambula Ustava takođe predstavlja prepreku bržem napretku Srbije na evropskom putu.

Opšte je poznato da tokom pregovora sa Evropskom unijom mora biti obezbeđena opšta ravnoteža u pogledu ostvarenog napretka u poglavljima. Ukoliko napredak u okviru Poglavlja 23 i 24 bude u značajnom nedostatku u odnosu na celokupan napredak pregovora, Evropska komisija može obustaviti pregovore u ostalim poglavljima dok se ne uspostavi ravnoteža i ostvari napredak. Poglavlja 23 i 24 se poslednja zatvaraju.

Napredak u pogledu sveobuhvatne normalizacije odnosa sa Kosovom obuhvaćen u Poglavlju 35 - ostala pitanja, takođe mora biti konstantan tokom celog procesa pregovora, kao i u Poglavljima 23 i 24 i zbog ovog Poglavlja Evropskoj komisiji stoji na raspolaganju i mogućnost obustavljanja pregovora u ostalim poglavljima, ukoliko Srbija ne ostvaruje napredak u sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom.

U skladu sa pregovaračkim okvirom za Srbiju, Poglavlje 35 ima istu težinu kao i Poglavlja 23 i 24.

Tekst preambule je zato prepreka bilo kakve težnje normalizacije odnosa sa Kosovom.

Osnovni argument za promenu Ustava u delu pravosuđa jeste činjenica da današnji Ustav ostavlja preveliki prostor uticaju izvršne i zakonodavne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih institucija, kaže se u predlogu Vlade.

Takođe, i Venecijanska komisija je pomenula preteranu ulogu parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu. Zato možda promene Ustavu u delu koji se odnosi na pravosuđe predstavljaju priliku uspostavljanja ustavne garancije nezavisnosti pravosudne grane vlasti od svake vrste političkog uticaja i pritisaka i potpuno uspostavljanje principa podele vlasti koja će pomoći uspostavljanju vladavine prava, a građanima obezbediti pristup pravdi.

Radi uspostavljanja ovakvih važnih principa, neophodna je saradnja svih činilaca u društvu. Kada se radi o predlogu promene Ustava u oblasti pravosuđa, potrebno je navesti da zbog izbegavanja debate u ustavnim rešenjima, a posebno zbog skretanja pažnje sa primarne teme, nezavisnosti pravosuđa, Društvo sudija Srbije, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Centar za pravosudna istraživanja, Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i Komitet pravnika za ljudska prava JUKOM, doneli su odluku da prekinu sa daljim učešćem u ovakvom procesu, što svakako umanjuje legitimitet samom procesu izmene Ustava u delu pravosuđa.

Ako je reforma 2009. godine urađena navrat-nanos, to ne bi trebalo da nam bude alibi za parcijalnu izmenu Ustava i tako napravimo nepotrebne troškove.

Takođe, ja sam se zainteresovao za kritiku i mišljenje stručne javnosti šta kaže povodom ovog predloga, a oni kažu da Ministarstvo pravde nije izmenilo sadašnji koncept ustavnih promena za oblast pravosuđa, kojim se ova grana vlasti stavlja u podređen i kontrolisan položaj, zato što je predložila koncept vlasti kojim omogućava da izvršna i zakonodavna vlast proveravaju sudsku, zbog čega je nezavisnost sudstva samo puka formulacija, propustila definisanje sadržine sudske vlasti, izostavila bitne garancije, sudski budžet, plate koje odgovaraju dostojanstvu sudija i težini funkcije, kao i slobodu izražavanja i slobodu udruživanja sudija, uvelo mogućnost preispitivanja svake sudske odluke van suda od strane Ustavnog suda koji nije deo sudskog sistema i čije sudije nemaju garancije nezavisnosti, ugrozile garanciju nepremostivosti sudija proširenjem situacija u kojima sudija i bez svoje saglasnosti može trajno da bude premešten u drugi sud, podigao na ustavni nivo i predvideo ga kao uslov za izbor sudija jedan od načina obuke sudija, Pravosudnu akademiju, koja je još mlada i još nedokazana institucija, a pored toga, nema garancija nepristrasnosti.

Zato oni traže da se vrati raniji naziv za najvišu sudsku instancu -Vrhovni sud. Vrhovnom sudu treba poveriti ujednačavanje primene prava putem svojih odluka, ukinuti probni izbor sudija i izbor sudija i predsednika sudova poveriti Visokom savetu sudstva.

Zato sa izloženog, naša poslanička grupa neće učestvovati u parcijalnoj promeni Ustava, jer se ovako gubi dragoceno vreme, a upravo je vreme ono što najmanje imamo. Hvala.

Nemam repliku gospodine predsedniče.

Ukazujem na povredu Poslovnika sa vaše strane, član 109, jer ste trebali opomenuti narodnog poslanika Milićevića koji je rekao da poštuje manjine koje su došle u Srbiju, manjine su autohtone u Srbiji, nisu došle, i gospođu premijerku koja je prekršila tačku 6) stav 1. člana 109. koja se uvredljivo odnosila na mene. Nazvala me licemernim, a ja ovde kao narodni poslanik opredeljujem se i glasam na osnovu člana 37. Zakona o Narodnoj skupštini po sopstvenom uverenju.

Kada se govori o ubistvima Srba, gospođo predsednice, zaboravili ste slučaj Panda da pomenete, Batajnicu i Petrovo Selo i druge slučajeve. Bilo bi dobro da pomenete i te slučajeve. Hvala.

Ne tražim da se izjasni Skupština jer znam kako će se izjasniti.

Vi ste trebali da kažete gospodine predsedniče.

Ja sam u svom govoru izneo svoj stav i stav svoje poslaničke grupe da ne možemo podržati parcijalnu promenu Ustava, već bi trebalo promeniti ceo Ustav, zato što postoje primedbe koje sam naveo, a koje su uočili i domaći eksperti, ali i Venecijanska komisija.

Ja ne znam o kom napretku govorite, gospođo ministarka, ministre, izvinite, da mi ne primećujemo. Ako sam ja i moja poslanička grupa jedini problem ovde, onda vi nemate problem, ali je pitanje zašto cele 2020. godine nije otvoreno ni jedno poglavlje? To je ključno pitanje. Pitanje je zašto izveštaj o napretku Srbije, izveštaj Evropske komisije, izveštaj Stejt departmenta govori o nedovoljnom poštovanju ljudskih i manjinskih prava, nedovoljnoj zastupljenosti, posebno Albanaca i Bošnjaka, u državne institucije?

To su ta ključna pitanja koja govore o ljudskim pravima, o manjinskim pravima i vladavini prava. Hvala.