Hvala.
U poslednje vreme u opštinama Bujanovac i Preševo, a verujem i u drugim sredinama, ovlašćena lica operatora sistema Elektrodistribucije Vranje, u cilju utvrđivanja činjenica da li potrošači električne energije koriste električnu energiju pod uslovom, na način i za namene utvrđene odobrenjem za priključenje, ugovorom o prodaji, zakonom i drugim propisima donetim na osnovu člana 151. Zakona o energetici, ulaze u privatne ustanove i kuće.
Da na početku odmah budem jasan, kako se mom pitanju ne bi dalo pogrešno tumačenje, sasvim je opravdano i da na osnovu odredbi Zakona o energetici radnici Elektrodistribucije Vranje imaju ovlašćenja za ovakve kontrole i sasvim je jasno da je na osnovu istog zakona kupac dužan da omogući ovlašćenim licima operatora sistema pristup mernim uređajima, instalacijama, kao i mestu priključenja, radi očitavanja, provere ispravnosti, otklanjanja kvarova, zamene, održavanja i kontrole ispravnosti mernih i drugih uređaja sa mernim ormanima, uređenje mernog mesta i obustave električne energije i niko to ne spori.
Međutim, pitanje je da li kontrolori imaju ovlašćenja da ulaze i u druge prostorije korisnika, i to van mernih mesta?
U praksi postoje brojni primeri da ovakvi ulasci u privatna domaćinstva ima u časovima posle radnog vremena, da postoje slučajevi da su ovakve kontrole izvršene i posle 20 časova, kao što postoje slučajevi da su ovakve kontrole izvršene i u prostorijama van mernih mesta.
Smatram da je u ovakvim slučajevima zakon dosta jasan i izričit kada dozvoljava pristup ovlašćenim licima operatora sistema ulaske. On to dozvoljava samo do mernih uređaja, ali ne i u druge prostorije.
Ovakvi neovlašćeni ulasci u tuđe prostorije, van mernih mesta, bez pismene odluke suda, stvaraju opasan presedan u kršenju ljudske privatnosti i čine povredu ustavnog i ljudskog prava – nepovredivost stana. Nepovredivost stana spada u domen fundamentalnih ljudskih prava i sloboda koje Ustav Republike Srbije garantuje članom 40, a Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda članom 8. kao pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.
Ustav Republike Srbije izričito propisuje da je stan nepovrediv, a ulazak u tuđi stan, vršenje pretresa u njemu, izričito se zabranjuje bez pismene odluke suda i protivno volji njegovog držaoca.
Moje pitanje za Vladu Republike Srbije glasi – zašto se dešavaju ovakvi slučajevi, presedani opasnog kršenja fundamentalnog ustavnog i ljudskog prava na nepovredivost stana i da li će Vlada preduzeti mere da se sa ovakvom praksom prekine? Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Vladi Republike Srbije, a ima veze sa participacijom Albanaca u državne institucije.
Kao što je poznato, participacija Albanaca u radu državnih i javnih institucija ne zadovoljava ni domaće ni međunarodne kriterijume, odnosno standarde. Nažalost, i danas, 13 godina od početka sprovođenja programa Vlade Republike Srbije za rešenje krize u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa, postoje mnoge državne institucije u kojima je broj zaposlenih Albanaca ili simboličan ili ih uopšte nema.
Oblici delotvornog učešća nacionalnih manjina u upravljanju državom predstavljaju čest problem. Ovaj problem je posebno izražen u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. Mogu da uporedim jedan nezvanični podatak iz 2013. godine, koji ni dan danas nema puno promena, nema bitnih razlika, da u svim državnim institucijama koje deluju u ovim opštinama, ili su nadležne za ove opštine, ima ukupno zaposlenih 1.596 radnika, od kojih je 17 Roma, 387 Albanaca, a najveći deo njih 1.188 čine Srbi. Uz činjenicu da najveći deo zaposlenih Albanaca u ovim institucijama, njih preko 200, radi u koaliciji, jasno je koji je nizak stepen predstavljanja Albanaca u državnim i javnim institucijama.
Primera radi, u 13 inspekcija koje pokrivaju i naše područje, opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa, nema zaposlenog ni jednog Albanca. Taj jedan koji je penzionisan iz prosvetne inspekcije ni danas nije zamenjen, iako smo ovde dobili uveravanja da će do početka ove školske godine biti postavljen novi. O Romima da i ne govorimo.
Moram da navedem činjenicu da je 15. jula 2010. godine tadašnja vlada donela Odluku o izmeni Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, na osnovu koje je trebalo dodatno da se zaposle 64 Albanca, ali je ceo proces realizacije diskreditovan raznim manipulacijama, te je tada uspelo da se zaposli svega nekolicina Albanaca u upravi carina i u upravi javnih prihoda.
Preporuke koje daju Ljubljanske smernice Visokog komesara za integraciju raznolikih društava govore da ako raznolika društva nemaju dobru politiku integracije, onda postoji opasnost da zajednice koje imaju teritorijalnu koncentraciju postanu u sve većoj meri izdvojene, da imaju sasvim malo ili čak nimalo zajedničkih interesa i da nemaju osećaj pripadnosti društva u celini.
Ovom prilikom ukazujem na potrebu da država treba da usvoji konkretnu i namensku politiku, kako bi otklonila faktičke i pravne prepreke koje mogu sputavati delotvornu ravnopravnost nacionalnih manjina.
Samo da podsetim da okvirna Konvencija za zaštitu nacionalnih manjina predviđa obavezu država članica da usvoje gde je to potrebno, odgovarajuće mere za unapređenje pune i efektivne ravnopravnosti između pripadnika nacionalnih manjina i onih koji pripadaju većini. Okvirna Konvencija određuje da se takve mere ne smatraju aktom diskriminacije.
Posebne mere u ovom smislu predviđa i Ustav Republike Srbije u članu 21. Ustav Republike Srbije predviđa da pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima AP i jedinice lokalne samouprave, vodi se računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.
Uz navođenje jednog od zaključka Evropskog saveta iz juna 1993, da članstvo u EU zahteva između ostalog i potrebu da je zemlja ostvarila ne samo stabilnost institucija koje garantuju demokratiju i vladavinu prava, već i poštovanje ljudskih prava i zaštitu manjina.
Moje pitanje Vladi Republike Srbije glasi – kada će Vlada Republike Srbije sačiniti poseban akcioni plan u smislu programa iz 2001. godine, kao konkretnu i namensku politiku za integraciju Albanaca od državne javne institucije? Hvala.

Hvala gospođo predsednice.
Poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za ministra prosvete.
Kao što je upoznat nakon našeg razgovora, stanje u obrazovanju na albanskom jeziku u Bujanovcu i Preševu se nalazi u ogromnim problemima. Pitanje udžbenika je samo jedno od gorućih pitanja koje se ne rešava godinama. Međutim, činjenica da u Bujanovcu od šest osnovnih i srednjih škola, pet se nalazi u privremenim ili prinudnim merama, pokazuje kakvo je tamo stanje.
Ovakvo stanje nije samo posledica sukoba nadležnosti između lokalne samouprave i nacionalnog saveta već i nedovoljnog delovanja ili nedelovanja, ne činjenja prosvetnih inspekcija da se to pitanje reši čime se krše i odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja.
Pri ovakvom stanju, pitam ministra, kada će ministarstvo oglasiti konkurs za prijem prosvetnog inspektora za školsku upravu Leskovac sa znanjem albanskog jezika, jer bivši inspektor je penzionisan 15. maja ove godine, a do sada ministarstvo nije preduzelo nikakve mere da se to mesto popuni?
Drugo pitanje, koje mere preduzima ministarstvo da bi se postigla situacija da đaci Albanci od prvog do četvrtog razreda dobijaju apsolutno sve udžbenike, kao što dobijaju njihovi vršnjaci u drugim opštinama u Srbiji i bukvar, a ne samo delimično kako se to čini? Među udžbenicima koje primaju, primaju one prevode sa srpskog jezika koji više nisu u upotrebi na teritoriji Republike Srbije.

Što bi rekli, nije sve u novcu, nešto je i u parama. Razumem da je kriza pogodila sve slojeve društva, ali nikako ne mogu da se složim da realizacija ili ostvarivanje prava manjina treba da zavisi od manjka ili viška novca. Država mora da obezbedi jednake uslove za školovanje svih građana, pa i pripadnika nacionalnih manjina u skladu sa evropskim standardima.
Vi znate, skoro je Republika Srbija dobila treći izveštaj savetodavnog komiteta za praćenje okvirne konvencije i šta piše u njemu. Tako da bih zamolio da pre početka nove školske godine preduzmete konkretne mere da se i ta pitanja oko snabdevanja udžbenicima, besplatnim udžbenicima već reši jednom, jer se događa niz godina da đaci Albanci dobijaju samo prazne torbe za razliku od svojih vršnjaka u drugim opštinama koji dobijaju sve udžbenike besplatno.

Čekaćemo 1. septembar, pa da vidimo da li će se ova obećanja ostvariti.
Što se tiče ove opaske premijera, ja sam pročitao i Ustav, pravnik sam po struci i nekoliko zakona koji štite prava manjina i okvirnu konvenciju i evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sve druge međunarodne dokumente koja štite ljudska prava nigde nisam video da je ostvarivanje prava manjina uslovljeno plaćanjem struje.

Hvala.
Gospođo ministar, cilj podnošenja ovog amandmana je da se iskristališe, odnosno da se izbegne svaka mogućnost da nepotpuni podaci popisa stanovništva iz 2011. godine budu neko merilo prema kome će se utvrditi koja prava pripadaju Nacionalnom savetu Albanaca, koji postoji od 2010. godine.
Ovaj saziv nacionalnog saveta ima 29 odbornika, jer se formirao na osnovu podataka popisa stanovništva iz 2002. godine, a prema kom popisu na teritoriji Republike Srbije živi 61.647 Albanaca.
Nažalost, sada nema procene popisa stanovništva koju je ranije radio Republički zavod za statistiku, a na poslednjem popisu Albanci nisu učestvovali, tako da je popisivano svega nešto preko 5.000, od kojih samo 244 u Bujanovcu, 416 u Preševu, 527 u Medveđi. Mislimo da ako ovaj kriterijum bude uzet u obzir pri formiranju novog saziva Nacionalnog saveta Albanaca, onda bi broj članova saveta sa 29 mogao spasti na 15, kako je to određeno u Predlogu zakona.
Zato mislimo da formulacija koju smo ponudili može uticati da se izbegavaju ovakve situacije u kojima se faktičko stanje ne poklapa sa onim koje je deklarisano. S obzirom na to da su podaci popisa stanovništva iz 2011. godine za albansko stanovništvo Preševa i Bujanovca nepotpuni, ovo stoji u publikaciji Zavoda za statistiku. Publikacija postoji gore u biblioteci sa naznakom da se podaci odnose samo na popisivano stanovništvo. Može se zaključiti da postoji stanovništvo koje nije popisivano.
Ukoliko se desi ovakva situacija da se broj članova Nacionalnog saveta Albanaca smanji sa 29 na 15, strahujemo da ćemo doći u situaciju da se zadire u dostignuti nivo prava nacionalnih manjina, odnosno pitanje koje reguliše Ustav Republike Srbije članom 14. Zato pozivam narodne poslanike da podrže ovaj amandman. Hvala.

Kada sam rekao da na teritoriji Preševa, Bujanovca i Medveđe živi 61.647 Albanaca, pozvao sam se na zvanične podatke Zavoda za statistiku iz popisa stanovništva 2002. godine. To su podaci koje je država dala.
Ako se u periodu od 10 godina iselilo, kako se kaže ovde, 55.000 Albanaca, treba dati odgovor na pitanje - zašto su se iselili. Podnošenje amandmana je pitanje praktične prirode, kako bi se izbegla situacija koju smo imali sa osnovnim sudovima, odnosno Zakonom o sedištima i područjima osnovnih sudova i osnovnih tužilaštava, da Preševo izgubi sud zato što Albanci nisu učestvovali na prošlom popisu stanovništva.
Mislim da nije u redu da država koja pretenduje da bude deo EU mora da broji svoje manjine, kako bi onda davala prava. U tom pogledu, pozivam se na član 18. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskim i manjinskih prava. Hvala.

Gospodine predsedavajući ja se osećam uvređenim kvalifikacijom o lojalnim Albancima, jer me to vraća u onaj period kada se ovde pričalo o poštenim Albancima u doba Miloševićevog režima.

Samo bih rekao jednu rečenicu.

Drugi su se pozvali na moju diskusiju i zato se javljam i želim bliže da objasnim.
Zaštita manjinskih prava je sastavni deo međunarodne zaštite ljudskih prava. To treba da bude jasno svakome. Ova priča o lojalnim Albancima, rekao sam, da uopšte ne doprinosi rešavanju situacije. Samo postavljam pitanje, jer računam da će gospođa ministarka i Vlada razumeti to, danas je popisano 27.000 Albanaca na posebnom biračkom spisku. Verovatno će na narednim izborima učestvovati još nekoliko partija. One će animirati svoje članstvo da se upišu u poseban birački spisak. Pitam, šta će se desiti na dan izbora kada dođe do broja 5.500 koliko je popisano, da li će se ostalim biračima reći – bežite kući, nemate vi pravo da glasate.
Ima li smisla da zajednica koja ima 27 ili 30 hiljada birača na posebnom biračkom spisku ima nacionalni savet sa 15.000 članova. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Cilj podnošenja ovog amandmana jeste da se pitanje službene upotrebe manjinskog jezika, naročito pri izradi izbornih lista, bude obavezan, ne fakultativno, kako je postavljeno rešenjem koje se nudi.
Samo ću da citiram obrazloženje koje je ministarka dala prilikom podnošenja izveštaja o zakonu, koji kaže dosledno i sasvim jasno sprovede koncepciju nacionalnih saveta kao instrumenta kulturne autonomije nacionalnih manjina. Znači, to je cilj nacionalnog saveta.
Mislim da rešenje koje nudi zakon jeste u suprotnosti sa članom 11. stav 4. i članom 10. osnovnog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji predviđa da službena upotreba jezika nacionalnih manjina podrazumeva naročito izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija i zbirke ličnih podataka na jezicima nacionalnih manjina i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih, upotreba jezika na glasačkim listićima i biračkom materijalu, upotreba jezika u radu predstavničkih tela. Takođe, ovo pitanje je regulisano i članom 10. stav 1. Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina, koja obavezuje ugovornice da obezbede pravo svakog pripadnika nacionalne manjine na nesmetano korišćenje svog manjinskog jezika.
Ja ću da citiram samo još jedan dokument koji još nije obavezujući za Srbiju, a radi se o članu 2. Ugovora o EU, koji kaže da se Unija zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika nacionalnih manjina. Mislim da svi ovi citirani dokumenti apsolutno ne predviđaju faklutativnu primenu manjinskog jezika, već oni to postavljaju na obavezujući način, tako da se i amandman odnosi upravo na to.