Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za ministra zdravlja, a odnosi se na smenu direktora Doma zdravlja u Preševu i imenovanje novog v.d. direktora.

Svojim rešenjem od 9. marta ove godine, pre isteka mandata razrešio je dužnosti direktora Doma zdravlja u Preševu, jer je, kako se u rešenju navodi, nad domovima zdravlja osnivačka prava preuzela Republika Srbija. Nijednom rečenicom nije navedeno da li je prethodni direktor pogrešno vodio ili je napravio propust u vođenju doma zdravlja. Utisak koji ostavlja rešenje o razrešenju jeste da je direktor neopravdano razrešen, zbog etničke ili političke pripadnosti.

Međutim, ovo nije jedini propust u postupku koji je ministar vodio. Posebnim rešenjem od 9. marta, takođe, a rešenja su realizovana krajem aprila, ministar je za novog v.d. direktora imenovao doktora Bobana Spasića. Ne sumnjajući u stručnost doktora Spasića, pitanje koje se nameće jeste na osnovu kojih parametra je u Domu zdravlja u Preševu, u opštini sa preko 90% Albanaca, u zdravstvene institucije sa 55 lekara od kojih je 50 Albanaca i pet Srba izabrano baš lice srpske nacionalnosti da je vodi? Da li je na to uticala nacionalna ili partijska podobnost izabranog v.d. direktora?

Uz moju konstataciju da je ministar povredio član 77. stav 2. Ustava Republike Srbije, moje pitanje – da li je ta poruka koju šalje država da su Albanci nepodobni za vršenje državnih funkcija u institucijama i kao takvi se smatraju nepoželjnima?

Moje drugo pitanje je za predsednicu Vlade Republike Srbije, a odnosi se na karakter ceremonije obeležavanja 9. maja Dana pobede u Drugom svetskom ratu, kojem se ponižavaju žrtve fašizma i partizani.

Na svečanoj akademiji ove godine u Beogradu, u kojoj su prisustvovali predsednik Srbije i ministri izvedena je koračnica koja je u toku Drugog svetskog rata koristila Srpska fašistička organizacija „Zbor“ koju je vodio Dimitrije Ljotić, a danas se izvodi u obradi ultra desničarskih grupa. Evo, već dve godine Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, proslavlja se uz šetnju besmrtnih pukova po raznim gradovima.

U Nišu se, na primer, na čelu besmrtnog puka našao general Vladimir Lazarević, ratni zločinac osuđen na 14 godine robije za zlodela počinjena na Kosovu.

Pevanje Ljotićevih koračnica na Dan pobede nad fašizmom predstavlja skandalozan i ciničan čin nepoštovanja nad milionima žrtava nacizma, ali i na čin streljanja đaka i civila u Kragujevcu 1941. godine, gde su ih na gubilište, kako nas je istorija barem do sad učila otpremili upravo vojnici Marisava Petrovića, komandanta drugog puka Ljotićevog srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Kao što se primećuje u reakcijama antifašističke organizacije u Srbiji, da uklonjene strofe iz pesama u kojima se jasno pominju Ljotić i „Zbor“, pokazuje da se ne radi o nenamernoj grešci, već se o nameni da se sistematski izvrši revizija antifašističke borbe u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.

Srbija je na vlast, što formalno, što neformalno, godinama rehabilitacijom i glorifikacijom osuđenih ratnih zločina negiraju ratne zločine na drugim narodima, pa i genocidu u Srebrenici, ali ovaj akt ceremonije obeležavanja Dana pobede nad fašizmom uz Ljotićeve koračnice predstavlja ideju rehabilitacije nacističkih saradnika i pokušaja revizije istorije. Ovaj akt predstavlja svojevrstan skandal i zločin i nad sopstvenim narodom.

Što reče neko – Srbija nije više u stanju čak ni da se maskira antifašizmom, a da to ne izgleda kao karikatura. Ovom prilikom možda vredi citirati reči aktuelnog predsednika Narodne skupštine, koji je navodno rekao da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali.

Ne znam da li je gospodin Dačić baš to rekao, ali zvuči verovatno da bi sigurno tako i bilo, da je Hitler bio Srbin. Postavlja se pitanje ko to radi? Zato moje predsednici Vlade Republike Srbije jeste da li će zbog skandala na svečanosti obeležavanja Dana pobede nad fazizmom tražiti odgovornost onih koji su se bavili organizacijom ceremonijala? Hvala.

Citirao sam da ste navodno rekli negde da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali. To sam preuzeo iz srpske štampe gospodine predsedniče.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mirdita, dobar dan, poslanička grupa kojoj pripadam kao jedina poslanička grupa opoziciona od prve sednice ovog saziva pokušava da argumentovano govori o problemima sa kojima se prvenstveno suočavaju albanska i bošnjačka zajednica, ali i o onim problemima sa kojima se suočavaju svi građani Republike Srbije.

Govorili smo o potrebi pomirenja među narodima, o važnosti učestvovanja pripadnika nacionalnih manjina u javnom i političkom životu u Srbiji, o integraciji, o slobodi medija, o vladavini prava, o jeziku mržnje državnih zvaničnika. Govorili smo o nerazjašnjenim ubistvima, o potrebi suočavanja sa prošlošću, o štetnosti glorifikacije ratnih zločinaca i negaciji ratnih zločina i mnogim drugim pitanjima, a sve u cilju kako bismo raščistili sa prošlošću i krenuli ka boljoj budućnosti. Ali vi, umesto da pokažete strpljenje i da pažljivo slušate izabrali ste metod dobacivanja. Umesto da razumete, birali ste da napadate. Možda se od vlasti i ne može očekivati drugačiji odnos jer, kako kaže Meša Selimović, niko na vlasti nije trpeljiv jer svi mrze promenu i niko pametan, jer i pametni brzo gube razbor.

Jedini reakcija na govor o diskriminaciji Albanaca i Bošnjaka u nedostatku političke volje za integraciju su vaši odgovori da je eto Srbija demokratska država jer narodni poslanik može slobodno da govori. Zamislite zemlju u kojoj je merilo demokratije sloboda narodnog poslanika da govori u parlamentu, kao da je demokratija milostinja u kojoj je eto skupštinska većina odlučila da pokloni jednom narodnom poslaniku, koji barem u formalno pravnom smislu, u načinu izbora jednak sa svim ostalim poslanicima.

Ćutalo se kada je ministar Vulin koristio uvredljivi pežurativni rasistički termin – šiptari. Ćutalo se i kada je viši sud legalizovao na neki način upotrebu jezika mržnje oslobodivši, odnosno proglasivši nevinim ministra Vulina.

Na sve primedbe koje smo ovde izneli ispostavilo se da vam je jedino bilo važno znati ko piše naše govore. Upravo takvim odnosom prema poštovanju ljudskih prava, vladavini zakona, poštovanju demokratskih principa i evropskih standarda došli smo do situacije u kojoj za samo poslednja tri meseca imamo tri izveštaja relevantnih međunarodnih institucija koje daju ozbiljne primedbe na sva ova pitanja koja smo u ovom domu pokrenuli. U izveštaju o progresu, rezoluciji Evropskog parlamenta i izveštaju Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u Srbiji između ostalog se govori o nazadovanju demokratije u Srbiji. Ovo je ozbiljan problem. Ako je rezolucija Evropskog parlamenta primljena arogantno uz upućivanje i uvrede na račun evro poslanika izveštaj Stejt departmenta se ne bi smeo tako tretirati. Naprotiv, najozbiljnije razmotriti i uzeti u obzir.

Ono što je važno, je da poslednjem izveštaju Stejt departmenta SAD se govori o tome da su pripadnici albanske i bošnjačke manjine izloženi diskriminaciji i poteškoćama kada je u pitanju njihovo zapošljavanje, ali se eksplicitno govori o tome kako državni zvaničnici koriste jezik mržnje prema albanskoj zajednici u Srbiji.

Ove primedbe i sugestije iznesene u pomenutim izveštajima nije napisala opozicija, ni ona parlamentarna, ni vanparlamentarna, već eksperti koji su na osnovu svojih analiza došli do ovakvih zaključaka.

Obzirom da se radi o veoma relevantnim institucijama EU i SAD, čije ne uvažavanje može imati posledice po budućnost evropskog puta ove zemlje, moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije, glasi - da li Vlada ima strategiju rešavanja svih ovih pitanja koja su se kao problematične našle u izveštaju o ostvarivanju ljudskih prava u Srbiji, odnosno o napretku Srbije na njenom evropskom putu? Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.

Gospođo predsednice, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici.

Od preuzimanja ovog mandata kao narodni poslanik, bez obzira kako se ovde doživljavaju moji govori ja uporno pokušavam da ukažem na potrebu da Republika Srbija preduzme mere za sprečavanje širenja i institucionalizovanja jezika mržnje i međuetničkih provokacija. Učinio sam to, po meni na tečnom srpskom jeziku, ali izgleda da vi i ja govorimo drugačiji srpski.

Kada sam koristeći svoje pravo, govorio i na svom maternjem albanskom jeziku, naišao sam na prezir, buku mojih kolega i nepodnošljivost, da me makar pet minuta saslušaju.

Bez obzira na sve ja ću nastaviti da govorim o temama koji neki ne bi želeli da čuju, ali koje smatram da su ključne za poštovanje ljudskih i manjinskih prava i izgradnju demokratskog društva, ali i izgradnju dugotrajnog mira i dobrosusedskih odnosa na zapadnom Balkanu.

Poznato je da nakon oružanih sukoba i perioda teških kršenja ljudskih prava, kao i ratova, malo je zadataka koji su toliko aktuelni kao pomirenje. Pomirenje sa samim sobom, pomirenje sa stvarnošću, pomirenje sa svojim neprijateljem. Pomirenje podrazumeva da su raniji neprijatelji pronašli osnov za zajednički život. Pomirenje je zato proces gde se realnost konflikta posmatra u perspektivi budućnosti.

Upravo u tom cilju posredstvom EU i SAD pokrenut je dijalog između Kosova i Srbije koji ima za cilj normalizaciju odnosa između dva naroda i dve zemlje, a normalizacija odnosa sa Kosovom je takođe od istinskog značaja za određivanje brzine pristupnih pregovora Srbije i Kosova sa EU. U cilju normalizacije odnosa, stvaranja dobrih međuetničkih odnosa i stabilnosti na zapadnom Balkanu, u cilju smirivanja česti uzavrelih strasti koje su ozbiljno rizikovale sam proces dijaloga EU je uvek prizivala sve političke aktere u Srbiji i na Kosovu i ostatku regiona da se uključe u akcije koje stvaraju, promovišu atmosferu pogodnu za pomirenje, regionalnu stabilnost i saradnju.

I pored ovakvih zakona koji dolaze od strane EU, svedoci smo čestih i nepotrebnih provokacija koje ceo proces pregovaranja rizikuju da vrate na polaznu tačku. U ranijem periodu čovek zadužen za provokacije od strane Srbije bio je Marko Đurić, ali od kako je on otišao u Ameriku, nažalost njegovu ulogu je preuzeo predsednik Vučić.

Objavljivanje karte Kosova sa srpskom zastavom, simbolična je provokacija koja pokazuje dalje pretenzije Srbije prema Kosovu, ali ona predstavlja i simboliku Kosova bez Albanaca, simboliku parole devedesetih, Albance preko Prokletija, a znamo svi kako je ta politika završila.

Sa druge strane, svesni smo da u srpskoj političkoj sceni Kosovo više od 30 godina predstavlja ambar za prikupljanje nacionalističkih glasova, te i ova slika koju je predsednik Vučić objavio na njegovom instagram profilu može naznačiti početak kampanje za naredne predsedničke izbore i izbore za glavni grad. Ovaj akt predsednika države treba posmatrati u svetlu isprobanog recepta, kada se pojavi neki unutrašnji problem treba izazvati spoljno političku tenziju kako bi se pažnja domaće javnosti odvukla na drugu stranu.

Međutim, smatram da je u interesu svih da se „Jovanjica“ i druge afere koje prete da se u Srbiji ponove u vidu Brionskog plenuma, ne bi trebalo da se koriste kako bi se još više produžili odnosi sa Albancima i Kosovom.

Mislim da su govornici prekršili poglavlje 14. Poslovnika, jer ja nisam ni postavio pitanje, a oni su odgovorili na pitanja, ali ja ću nastaviti tamo gde sam stao.

„Države, kao i pojedinci, imaju nasleđene sklonosti, svoje tradicionalne, geopolitičke težnje i svoja osećanja za istoriju, tako da se one razlikuju po sposobnosti da uočavaju distinkciju između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja“ - kaže Zbignjev Bžežinski u svom delu „Amerika, Kina, sudbina svete“. U tom kontekstu Srbija bi trebala da definiše svoju ulogu i izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih potencijala.

Zato, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je – šta će Vlada preduzeti u sprečavanju širenja, odnosno institucionalizovanja jezika mržnje prema manjinama, posebno prema Albancima, prema provokacijama koje dižu regionalne tenzije i šta će preduzeti u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom?

Kada smo kod jezika mržnje preporučujem premijerki Brnabić, a možda ću ja pokloniti vama ovu knjigu gospodina Aleksandra Pavlovića „Imaginarni Albanac“, jer kada ministar kaže da je ovaj tekst neko pisao u Beogradu to je stereotip prema Albancima koji i dalje imate. To je izjava zasnovana na stereotipu da Albanci nisu svesni, niti mogu da pišu nešto, nego im to neko drugi piše.

Dakle, mi imamo ozbiljan problem sa demokratijom u ovoj državi. Vi i ja, gospođo predsednice, možemo ceo dan da raspravljamo, nećemo se složiti oko određenih pitanja. Da li je Kosovo država ili nije, svako ima svoj stav, ali svako, možemo reći da oni koji od 1999. godine nisu bili na Kosovu da kažu nešto drugo, ali svi vi koji trebate dozvolu da ulazite tamo znate o čemu se radi.

Privremene institucije – ako postoji na Balkanu neka Vlada koja je privremena, onda je vaša Vlada, koja je neustavno proglašena, privremeno pre nego što je izabrana. Da razgovaram sa mojim prijateljima u Prištini – ja sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razgovarajte vi sa Prištinom. Vaša je obaveza da razgovarate i da nađete rešenje o tom problemu.

Ja samo kažem, kao narodni poslanik, da postoji potreba da se o ovakvim stvarima razgovara i da nema potrebe da se dignu tenzije. Ja upozoravam na taj jezik mržnje koji vaš ministar, ministar u vašoj Vladi svakodnevno upotrebljava prema Albancima, a nikakve reakcije od vas nema.

Rekao sam da ću vama pokloniti ovu knjigu, ministru ne vredi pokloniti, jer džabe… Toliko ima mogućnosti od državne plate, ja nemam drugu delatnost, primam samo državnu platu, niti imam bogatu tetku u Americi, tako da…

Imam još tri minuta.

Hvala.
Nećemo se sigurno svo vreme sukobiti oko neke ideje. Znam da vi ovde imate ogromnu većinu u odlučivanju, rekao bih brutalnu, ali nemate moć uveravanja po nekim pitanjima. Ne možete me uveriti za nešto što se desilo ili što se dešava.
Kažete, gospođo predsednice, da ja ovo radim zbog lokalnih izbora u Preševu. Pa, pola vaših ministra je bila u Zaječaru, valjda, gde se održavaju izbori? Da li je to zbog izbora ili zbog čega? Kažete da su ubijeni novinari na Kosovu? Da li je Slavko Ćuruvija ubijen na Kosovu ili gde? Da li je pronađen taj koji ga je ubio?
(Narodni poslanici i ministri prisutni u sali: Jeste.)
Jeste.
Postavio sam vam konkretno pitanje o dijalogu, vi mi kažete o nekim masovnim grobnicama. Vi mi niste još odgovorili od prve sednice kada je izabrana vaša Vlada da li ćete posetiti Batajnicu ili ne? Niste mi odgovorili ni tad.
Niste mi odgovorili ni na pitanje šta će biti sa jezikom mržnje koji upotrebljavaju vaši ministri?
Znate u srpskom jeziku postoji jedna mudra izreka: "zovi me kako hoćeš, nemoj da me vređaš". Ako se ja osećam uvredljivim terminom koji vaš ministar upotrebljava, zašto insistira na tome? Ako se Albanci osećaju uvredljivo, zašto on stalno upotrebljava, a vi ćutite na to?
Mislim da oni koji žele dijalog, oni koji žele pomirenje to treba da zaustave.
Poslanik Srbin ne može da dobije reč? Pa, poslanik Srbin je prekjuče postao ministar u Vladi republike Kosovo. Ministar je postao. Vi govorite da oni nemaju prava.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, Poglavlje 35. u slučaju pregovora EU sa Srbijom je specifično i sadrži mehanizme za praćenje sprovođenja postignutih dogovora u okviru dijaloga Beograda i Prištine. To je utvrđeno pregovaračkih okvirom EU za vođenje pristupnih pregovora sa Srbijom koji kaže da će se pitanje normalizacije odnosa između Srbije i Kosova razmatrati u okviru Poglavlja 35 – ostala pitanja, kao posebna stavka kojom se treba baviti u ranoj fazi pregovora, kao i tokom celog procesa pregovaranja, a posebno u opravdanim slučajevima i u okviru drugih relevantnih poglavlja.
Normalizacija odnosa sa Kosovom trebalo bi da podrazumeva pokretanje procesa pomirenja u okviru kojeg je suočavanje sa prošlošću, kao i traženje oprosta za ono što je učinjeno. Svakako, procesu normalizacije i pomirenja bi doprinelo i potpuno razjašnjenje pitanja nestalih lica, ali i svih onih slučajeva gde su žrtve civili. Jedan takav slučaj jeste i onaj koji se desio u kafiću „Panda“ u Peći 1998. godine. Dana 14. decembra 1998. godine petoro učenika gimnazije Ivan (14), Zoran (18), Svetislav, Dragan i Vukosav (17) i studen Ivan (25) sedeli su u kafiću „Panda“ koji se nalazi preko puta škole. U kafić su upala dvojica maskiranih naoružanih muškaraca i rafalima izrešetali mladiće, a zatim pobegli. Bilo je to vreme kada je Slobodan Milošević hteo da oružjem reši albansko pitanje na Kosovu.
Zločin koji je počinjen u kafiću „Panda“ u Peći koji je odmah pripisan, kako je rečeno albanskim teroristima, doveo je do masovnog hapšenja. Najmanje 150 Albanaca iz naselja Kapišnica 17. decembra 1998. godine je privedeno u supu u Peći. U pretresima albanskih kuća i batinanju Albanaca učestvovalo je 200 pripadnika policije i vojske, izveštavali su kasnije mediji. Četiri ili pet Albanaca je uhapšeno i posle nekoliko meseci pritvora provedenih u Leskovcu su oslobođeni, jer nije bilo dokaza da su učestvovali u zločinu.
U međuvremenu jedan sveštenik iz Pećke Patrijaršije, Ranko Jović je izjavio za list „Kurir“ da se počinioci znaju, ali da se njihova imena kriju, posebno nacionalnost.
Do 2013. godine porodice ubijenih su bile uverene da su taj zločin počinili Albanci, ali je onda u svojstvu šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti 28. decembra 2013. godine predsednik Aleksandar Vučić izjavio u emisiji „Teška reč“ da zločin u „Pandi“ nisu počinili Albanci, kako smo do sada verovali, i da će javnost biti zgrožena kada se bude otkrila istina.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je kasnije izjavio takođe da ima informacije i saznanja o ubistvu šestorice mladih Srba 1998. godine u Peći, za šta još niko nije odgovarao. Imam informacije i saznanja, citiram - ali naši nadležni organi tragaju za potpunim dokazima da bi taj strašan zločin mogao da se rasvetli.
Što se tiče Srbije i mene lično, roditelji stradalih mogu da budu apsolutno uvereni da istinu nećemo kriti bez obzira na to ko je u tom strašnom i teškom zločinu učestvovao, bilo da je reč o Albancima ili Srbima, što bi pretpostavljam mnoge iznenadilo, kazao je predsednik Vučić u intervjuu za TV Prva.
Predsednik Vučić je takođe rekao da je prvi koji je skupio hrabrost da o tome govori i da ga ne brine rizik koji je preuzeo.
Bivši tužilac, takođe za ratne zločine, Vladimir Vukčević je za list „Danas“ povodom godišnjice masakra rekao da informacije do kojih je Tužilaštvo svojevremeno došlo govore u prilog tome da u samoj blizini kafića „Panda“, kao i u okolini nije bilo Albanaca, već isključivo srpskih vojnih i policijskih snaga. Istraga o ovom slučaju je pokrenuta 2016. godine, a koliko je meni poznato do sada je ispitano 36 svedoka.
Sada, 23 godine nakon zločina u kafiću „Panda“ u Peći i više godina posle izjave predsednika Aleksandra Vučića da je gotovo siguran ko je odgovoran za ovaj strašan zločin, javnost i dalje očekuje istinu o tome ko je i zbog čega 14. decembra 1998. godine ubio šestoricu, a ranio 15 mladića.
Mislim da je država dužna da celokupnoj javnosti, a posebno porodicama ubijenih mladića izrekne istinu ovom gnusnom zločinu. Stoga, moje pitanje za ministra policije i ministra pravde je, da li su identifikovani počinioci tog zločina i da li će i kada biti podignuta optužnica? Zašto je opasno da čak i predsednik države govori o ovom zločinu? Hvala.

Poštovani građani Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, dobar dan, mirdita.
Danas sam odlučio da moje pitanje, koje ću postaviti premijerki Ani Brnabić govorim na albanskom, na svom maternjem jeziku.
Malo jesam zakasnio sa prijavom i zato nema simultanog prevoda, ali ću u toku dana prevesti moj tekst i dati Sekretarijatu Skupštine.

Pošto nema pripadnika manjina, samo dva prevodioca, koliko vidim su potrebna, jedan za mađarski, jedan za albanski, Skupština bi trebala to da razmotri da budu stalni.
(Narodni poslanik se obraća na maternjem jeziku.)

Nije mi isteklo, imao sam nekoliko upadica i nije mi žao što me ne razumeju na albanskom, žao mi je što me ne razumeju na srpskom kada pričam, a dobro pričam.
(Narodni poslanik se obraća na maternjem jeziku.)

Gospodine predsedniče, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, da se na početku odmah izjasnim, mi nismo protiv evropskih integracija, mi smo protiv zastoja u procesu evropskih integracija.

Nažalost, 2020. godina, znači zastoj u ovom procesu. Izveštaj Evropske komisije za ovu godinu predstavlja jedan dokumenat koji nas na opširan način obaveštava u kakvoj se fazi nalazi proces evrointegracija, šta je sve propušteno da se uradi, šta je trebalo da se preduzme kako bi on bio uspešan.

Posledica čega je to? Viška metodologije ili manjka demokratije. Odgovor možemo potražiti u izjavi gospodina Vladimira Bilčika, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju koji kaže – Srbija u ni jednoj od navedenih oblasti nije napravila pomake, nego se svojim odlukama dodatno udaljavala od Evrope, hapsila novinare, primenjivala silu na demonstrantima, kao glavnog partnera u borbi protiv korone isticala Kinu, a kritikovala EU.

Predloženi zaključci ne predstavljaju realnu sliku preporuka koje izveštaj daje. Kada neko ko ima uvid u izveštaj pročita preporuke stiče se utisak da je ova godina bila ne solidna, već veoma uspešna u ovom procesu. Ko je pročitao Izveštaj Evropske komisije ima jasan uvid da situacija nije baš takva i da je Republici Srbiji dat veliki broj preporuka, odnosno primedbi za preduzimanje mera, kako bi ovaj proces bio smatran uspešnim.

Ovom prilikom, ja ću se zbog vremena odnositi samo na neke od primedbi. Na primer, izveštajni period je obeležila duboka društvena popularizacija. Da je dominacija vladajuće stranke zabrinjavajuća, i da nije obeležila napredak u poboljšanju slobode izražavanja, nije usvojen Nacionalni akcioni plan za ostvarivanje pozitivnog društvenog okruženja za delovanje organizacija civilnog društva. Kada je reč o Nacionalnom sudu za ratne zločine ratnog suda je u velikoj meri sporedan i neefikasan, a haški osuđenici se dočekuju kao heroji. Negacija ratnih zločina je veoma jaka.

Istina je da izveštaj ističe da pravni okvir koji uključuje evropske standarde i norme za manjine jeste bolji u odnosu na njihov stvarni položaj, ali istina je, takođe, da Savetodavni komitet saveta Evrope zaključuje da postoji primetno odstupanje u zaštiti manjinskih prava između AP Vojvodine i drugih regiona Srbije, te preporučuje Srbiji poboljšanje zaštite prava nacionalnih manjina van Vojvodine.

Vlada Republike Srbije je nastavila da se izjašnjava da su evropske integracije njen strateški cilj, međutim, kako se u izveštaju kaže, nekoliko izjava visokih zvaničnika nije bilo u skladu sa strateškim opredeljenjima.

Građani nisu dovoljno obavešteni da 70% investicija u Srbiji dolazi iz zemalja EU, da je EU uložila 3,6 milijardi bespovratnih sredstava u Srbiji, a da je EU najveći zajmodavac Srbije sa 4,3 milijardi evra. Zato se s pravom u izveštaju traži od srpske vlasti da trebaju da stave veći naglasak na objektivno i nedvosmisleno pozitivno obaveštavanje o EU, koja je glavni politički i ekonomski partner Republike Srbije. Tako da, floskula da je evropska solidarnost samo bajka ne stoji.

Izveštaj, takođe, ukazuje da je Srbija samo umereno opremljena u oblasti reforme javne uprave. Opšte gledano, u ovoj oblasti nije postignut nikakav napredak.

Što se pravosudnog sistema u Srbiji tiče, kaže se da je ostvaren izvestan nivo pripremljenosti, ali nije postignut napredak tokom izveštajnog perioda.

Izveštaj, takođe, podvlači da tokom skupštinske rasprave je korišćen zapaljiv govor protiv političkih neistomišljenika i predstavnika drugih institucija koji izražavaju različita politička gledišta.

Što se normalizacije odnosa sa Kosovom tiče, bez obzira što ovde slušamo stalno da je dijalog zapao u ćorsokak, jer, kosovske vlasti nemaju političku volju, izveštaj ističe neizvršene obaveze od strane Republike Srbije koje proizilaze iz ranije potpisanih sporazuma.

U ovom kontekstu, kako su i drugi istakli, traži se da se učine dalji napori i doprinese postizanju sveobuhvatno pravnoobavezujućeg sporazuma sa Kosovom. Evropska komisija smatra da je takav sporazum presudan i hitan, kako bi Kosovo i Srbija mogli da napreduju evropskim putevima. Postavlja se pitanje da li je to moguće?

Ovih dana smo slušali izjavu predsednika države, o njegovom stavu prema Kosovu, koji će ostati nepromenjen do aprila 2022. godine. Ovo verovatno znači da je vezano za izbore koje će se održati te godine. Po meni, ovo je izjava jednog političara koji misli na sledeće izbore, ne izjava državnika koji misli na sledeće generacije.

Kad smo kod dijaloga sa Kosovom, Republici Srbiji se stavlja na teret izbegavanje izvršenja sledećih obaveza: nepriznavanje univerzitetskih diploma; nesprovođenje sporazuma o katastru, rešavanje elemenata u vezi sa registarskim tablicama, a kada je reč o IBM, od Srbije se traži da konstruktivno angažuje rešavanje pitanja premeštenih carinskih struktura sa denominacijom Kosova, koje se administriraju iz Srbije, te da prestane sa izdavanjem dokumentacije ili stavljanjem markica koje su u suprotnosti sa datim sporazumom.

Kaže se da Republika Srbija nije konstruktivno angažovana u pokretanju uspostavljanja IBM prelaza u Jarinju, Mučibabi i Končulju, što je dovelo i do suspenzije fondova EU.

Zahteva se u izveštaju da Srbija treba u potpunosti sarađuje sa Međunarodnim … mehanizmima za krivične tribunale i na potpuno prihvatanje, izvršavanje njihovih presuda i odluka. Srbija se kritikuje da i dalje daje prostor osuđenim ratnim zločincima i da dozvoljava govor mržnje. Izveštaj traži od Srbije delotvorno suočavanje sa nasleđem prošlosti, ali i istinsku posvećenost u istrazi i osudi u predmetima ratnih zločina.

Poštovani građani, proces članstva u EU ne treba shvatiti kao običnu harmonizaciju kriterijuma, ključno pitanje je kako zamišljamo Evropu i kavu Evropu želimo. Ako bismo shvatili kako zamišljamo Balkan i Srbiju, i kakav Balkan i kakvu Srbiju želimo.

Svedoci smo danas da i u EU ima onih koji se zalažu za integraciju Srbije, ali su sami u suštini neki antievropejci u pogledu vrednosti koje zastupa ideja Evrope.

Neki od njih se zalažu za manje demokratsku Evropu, manje socijalnu, manje multietničku, manje multikulturalnu, što manje multinacionalnu. Zalažu se za ksenofobnu Evropu, što više autoritarnu, što više identitarnu.

Ako pažljivo pogledate, takvi su najbolji prijatelji predsednika Vučića. Autoritaristi svih zemalja, ujedinite se unutar Evropske unije, pre svega unutar EU, ali dok se u EU svakim danom čuju glasovi o potrebi redefinacije demokratije, ustavne reorganizacije u EU, Srbija ponovo kasni kako bi ponovila istoriju.

Vlast kaže da treba da se promeni Ustav kako bi se usaglasio sa kriterijumima EU. Toliko, samo toliko. Toliko, jer, kao i njegovi prijatelji, predsednik Vučić se angažuje za manje demokratsku Srbiju, manje socijalnu, manje multietničku, manje multikulturalnu, više autoritarnu i više identitarnu Srbiju.

Zato i današnja parlamentarna debata o ispunjenosti kriterijuma Republike Srbije u EU ne predstavlja izraz volje evropeizacije vlasti. Takva će biti onda kada u Srbiji bude pokrenuta evropska debata o pitanjima kakav ustav želimo, kakvu demokratiju trebamo kao zemlja i kao region.

Možda mi kao narodni poslanici ne znamo dovoljno o EU, ali mislim da to nije najveći problem ove zemlje. Najveći problem je da oni koji najviše znaju o EU trebalo bi više nešto da učine.

Još samo rečenica, ako mi dozvolite. Kada se radi o kolektivnim pravima manjina, samo ću citirati Ustav Republike Srbije, član 75. koji kaže da pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajamčena svim građanima, jemče se dodatna, individualna ili kolektivna prava. Individualna prava ostvaruju pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima u skladu sa Ustavom, zakonom i međunarodnim ugovorom. Hvala.

Trebalo bi šest minuta da imam sad.

Tri. Dosta mi je.

Dobro, pre svega ja ću se odnositi na ovo što je zadnje rekla ministarka Joksimović - moje učešće ovde je dokaz demokratije. Moje učešće ovde je dokaz participiranja na izborima koji su održani u ovoj državi i učešća moje stranke na ovim izborima. Demokratija u Srbiji mi nije poklonila mandat. Ovaj mandat pripada meni zato što su me glasali moji sunarodnici, odnosno birači. Tako da to nije neki nivo poklonjenih prava koje država tako velikodušno daje pripadnicima manjina.

Ako se sloboda, demokratija u jednoj državi, merilo za to bude kriterijum, odnosno kriterijum za to bude sloboda narodnog poslanika da slobodno govori u parlamentu, mislim da smo mi u ozbiljnom problemu, ozbiljnom problemu demokratije, gospodo. Stalno se ističe to da evo narodni poslanik ima pravo da govori. Zašto ja nemam pravo? Koji član ovog Ustava pojedinom narodnom poslaniku bilo koje stranke, bilo koje manjine ili većinskog naroda zabranjuje da se slobodno izjašnjavamo? Jel to demokratija koju SNS poklanja? Vi ne poklanjate meni ništa. Učestvovao sam na izborima, dobio ovaj mandat i ja predstavljam građane koji su me izabrali.

Što se opštine Bujanovac tiče, gospodine ministre, mislim da izvrćete teme. Mislim da je potrebno više vremena da o ovome razgovaramo. Zaboravili ste da pomenete opštinu Medveđa gde su Albanci totalno izbačeni iz lokalne samouprave. Mislim da niste dovoljno radili za Srbe u Bujanovcu kada su oni 18 godina bili deo lokalne samouprave.

Samo da podsetim na jednu činjenicu. Pre nekoliko dana vaši tabloidi su me razapeli na krst, zato što sam navodno, nikada nisam stao u „Nais“, stao u „Nais“ da pregovaram, citiram - prevarantom Tončevim oko uključivanja SPS u vlast. Dakle, nije vama do Srba, vama je do SNS u Bujanovcu. Što ne kažete otvoreno? Recite onda to otvoreno.

U svom govoru sam citirao ono što izveštaj Evropske komisije govori o procesu evrointegracija, pokušao da citatima kažem. Ne mogu da kažem koja strana, jer smo dobili izveštaj bez stranica ovde, tako da ne mogu da se orijentišem. Ne mogu da brojim ja sve strane, ali ono što sam ja naveo nalazi se ovde povodom svakog pitanja. Moji politički komentari koji se odnose na političku situaciju su moje pravo i ja to pravo hoću da koristim ovde. Bez obzira da li se slaže manjina ili većina, to je moje osnovno pravo kao narodnog poslanika i ja ću to da kažem. Zahvaljujem.

Nije replika, samo jedno objašnjenje.

Da li manjine uživaju prava ne zavisi od toga da li oni mogu da pričaju na svom jeziku, već da li ih neko sluša tamo gde pričaju? Primedbe koje mi iznosimo, na žalost do sada nisu naišle na odjek s druge strane i ne može biti kriterijum moja sloboda govora na mom jeziku, odnosno uopšte moja sloboda govora ovde kriterijum za demokratiju. Hvala.