Dame i gospodo poslanici, mogu da kažem da sam mnogo više očekivao od ovog zakona, kako je on najavljivan i od strane Vlade Republike Srbije kao predlagača i od medija koji su to radili u ime Vlade Republike Srbije. Međutim, kada sam pregledao Predlog zakona, video sam da tu nema ničeg novog značajnog za stečajni postupak. Reč je o tome da se u neku ruku taj postupak, može da se kaže, malo bolje dovodi u red.
Čuo sam za ovom govornicom da je ovo u stvari zakon koji je napisala prethodna vlada i da nije jasno šta je ova vlada toliko dugo čekala da se ovaj zakon donese. Postavljam pitanje zašto ovaj zakon nije donesen, kako vi to volite da kažete, 6. oktobra? Jer, verovatno se čekalo da Janjušević i Kolesar kao stečajni upravnici i grobari srpske privrede završe posao, pa kada se otvorila afera, prethodna vlada je napisala jedan ovakav zakon.
Sam zakon više se bavi naplatom troškova stečajnog postupka, nego izmirenjem obaveza prema poveriocima. Prvi koji je kao na listi prioriteta jeste stečajni upravnik. Stečajni upravnik će, nažalost, izgleda postati jedno od osnovnih zanimanja u Srbiji, u ovom haosu koji je izazvan tom demokratskom revolucijom koju ste vi stvorili.
Tako se još u članu 4. stav 2. u Predlogu zakona kaže da stečajni upravnik može biti lice koje ima najmanje tri godine radnog iskustva. Nigde ne piše kog radnog iskustva, osim stručne spreme, da mora biti visoka. Mogao je čovek i da kupi diplomu, većina ljudi zna kako je došao do te diplome i stekao je radno iskustvo kao portir, tri godine, pa će zahvaljujući nekoj licenci (videćemo kako će one da se dobijaju) moći da upravlja preduzećima koja su u najtežoj situaciji.
To da se stečajni postupak više bavi troškovima stečajnog upravnika i naknadom vidi se još u članu 12. Predloga zakona, gde u stavu 1. tačka 3) piše da stečajni sudija, između ostalog, određuje preliminarnu naknadu i nagradu stečajnom upravniku. Još pre nego što je počeo da obavlja taj posao gospodin stečajni upravnik je dobio naknadu za svoj rad.
Dalje se postupak vodi tako što (u članu 17.) ako preduzeće nema novca, stečajni upravnik može da osigura imovinu usled štete koja može da nastane višom silom, ali isto tako može i da podigne kredit i da namiri troškove svog rada u tom preduzeću, bez obzira kakav ishod bude bio. To se vidi i u onoj raspodeli i platnim razredima, mislim da je to član 35.
Kolega poslanik ovde reče da potpuno razume, da je to u redu. Ne slažem se sa njim da u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu stečajnog postupka u koji ulaze sva potraživanja koja se po ovom zakonu smatraju troškovima stečajnog postupka. To nije u redu. Sve drugo može da bude prioritet pre ovoga, jer ako je ovo poslednji razred za izmirenje obaveza, daje nam kakvu-takvu garanciju da će taj stečajni upravnik korektno da vodi taj posao stečajnog postupka, jer će biti sudbinski zainteresovan da rad u stečajnom postupku naplati kako treba. U tom slučaju moraće dobro da vodi stečajni postupak prema svim drugim poveriocima, da bi on došao na red da primi naknadu.
Postavlja se pitanje – ko je dužan da pokrene stečajni postupak? Po dosadašnjem zakonu to je radio Zavod za obračun i plaćanje do njegovog ukidanja, a kasnije Narodna banka Srbije. Sada se kaže, u ovom zakonu – stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, pa onda može i tužilac itd., da bi opet došli na ovaj deo koji se odnosi na naknade za stečajni postupak, a to je – predlagač je dužan da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda uplati avans na ime troškova stečajnog postupka, koji obuhvataju troškove oglasa i troškove stečajnog upravnika, u visini koju odredi stečajno veće.
Taj koji je napisao ovakav zakon nikada nije vodio nijednu parnicu u Trgovinskom sudu. Nikad nije pokušao ni jedno svoje potraživanje da naplati preko Trgovinskog suda, gde će za svaki podnesak da plaća taksu, za svaku radnju koju bude uradio moraće da plaća takse i kada dobije pravosnažnu sudsku presudu čekaće godinama da se ta sudska presuda izvrši. Zato traži sud da se odmah namiri. Po meni bi bolje bilo da sud bude poslednji, jer će onda da žuri da izvede postupak do kraja i da zaštiti poverioce od ovakvog načina poslovanja.
Sam zakon u jednom delu kaže – stečajni postupak ne može da se otpočne protiv lica čija je imovina manja od vrednosti stečajnog postupka. Prvo, mora da se uradi Zakon o preduzećima, jer danas na sceni imamo u privredi Srbije privredne subjekte gde je osnivač jedan isti čovek, jedno isto lice, da li je to građanin ili su to neka druga, pravna lica koja taj posao rade, koja idu, nabavljaju robu, otkupljuju robu, fakturišu robu u svom preduzeću i preko njega obavljaju poslovanje, a obaveze prema poveriocima ostaju prema tom malom preduzeću koje nema nikakvu svoju imovinu. Kada bi se malo više začeprkalo po toj imovini, videlo bi se da onim drugim potraživanjima koja ne predstavljaju vrednost imovine i te kako ima šta da se naplati.
Međutim, ovaj zakon to u startu sprečava. Ne možete da pokrenete stečajni postupak ako je vrednost imovine subjekta nad kojim se sprovodi stečajni postupak manja od troškova stečajnog postupka. To su problemi koji se dešavaju u privredi.
Stečajni postupak sada prvi put po ovom zakonu može da se vodi i prema preduzetnicima, što do sada nije bila praksa; samo su pravna lica bila ta prema kojima je stečajni postupak mogao da se vodi. Ali, ja sada tvrdim da se preduzetnici stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na osnivače pravnih lica, zato što preduzetnik odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice. Osnivač pravnog lica koji je građanin, može da se stavi znak jednakosti, preduzetnik odgovara samo imovinom svog preduzeća.
Vreme je da se ukine pravno lice sa ograničenom odgovornošću i da se, još pre donošenja ovog zakona, donesu izmene i dopune Zakona o preduzećima i da sva preduzeća budu sa potpunom odgovornošću i da svaki osnivač odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice za troškove ili štetu koju njegovo preduzeće može da napravi. To je jedini način ako hoćemo da zaštitimo privredu. Ako hoćemo da zaštitimo stečajne upravnike, ako hoćemo da zaštitimo sudove, donećemo jedan ovakav zakon.
Kao da sve naruku ide i kao da su budući stečajni upravnici pisali ovaj zakon, postoji problem što nigde u zakonu nije precizirano u koliko preduzeća stečajni upravnik može u jednom trenutku da vodi postupak. To je problem koji nastaje. Imaćete situaciju da 10, 15, 20, 30 preduzeća koja su u stečaju vodi jedan te isti čovek. Objasnite kako je to moguće, da će preduzeća koja su ranije imala svog direktora, a nisu uspela dobro da posluju, sada stečajni upravnik da izvede na pravi put, da ih izvuče iz krize. Nema od toga ništa.
U članu 100. i 102. vidim prvi put jednu određenu vrstu retroaktivnosti u poslovanju preduzeća, pa se kaže – pravni posao ili pravna radnja kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje koje on uopšte nije imao pravo da traži ili je imao pravo da traži, ali ne na način i u vreme kada je preduzeto, mogu se pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci. Kao da je moguće da predvidite, ako poslujete sa nekim preduzećem, hoće li ono biti platežno sposobno šest meseci unapred.
Ili, da stvar bude još gora, u članu 102. – pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni, odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika.
Znači, ako je neko svoje potraživanje namirio pre pet godina, u stečajnom postupku to njegovo potraživanje može da se ospori i da još vraća novac koji mu po svim drugim zakonskim i moralnim pravima pripada.
Ili je možda član 102. predložen zbog petooktobarske revolucije i kriznih štabova koji su ovakvu situaciju pravili u našoj privredi.