Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, evo pred nama paketa zakona, evo još jedne bombe u srcu Srbije, kako reče ministar Đelić. Samo što ova bomba nije tempirana, ovo je jedna šok bomba, a čini mi se da je i paket šok bomba, od koje će građani Srbije teško da se probude. Kada će da se probude, ne znam.
Pričali smo više puta o zakonima, a prošli paket zakona je građanima skinuo košulje, pripremio ih je za pranje, a ovaj sledeći paket koji danas usvajamo, on seče kožu. A šta će onaj sledeći, ne znam. Saopštenje Demokratske stranke je vrlo interesantno. Kaže - poslanici opozicije pričaju neistinu, plaše narod. Nemamo mi nameru da plašimo narod, samo mislim da bi bilo mnogo korektnije i mnogo poštenije, prema ovom narodu da oni Batićevi sa čarapama zađu od kuće do kuće i pokupe od naroda ono što je još ostalo. Nemamo mi nameru da plašimo narod. Nekad ponešto ne razumemo. Evo, recimo, nije me stid, nije me ni sramota priznati, neke stvari nisam razumeo. Mislio sam da je akciza na so neki namet na narod. Mislio sam da je porez na dečije pelene, na dečiju hranu, da je porez na dečiju odeću i obuću, neki namet na narod. Mislio sam da je porez na topli obrok veliki namet na narod. Tako sam i pričao.
Međutim, shvatio sam da sam bio u zabludi. Nije me sramota da priznam. Zašto sam bio u zabludi? Uvođenje akcize na so je delo ministra zdravlja i dobrobit ove vlade prema narodu, jer povećana upotreba soli izaziva hipertenziju. Znači, Vlada brine o narodu. Porez na dečije stvari, na dečije pelene, porez na porodiljske dodatke, to je briga DOS-a o natalitetu. Pozitivna ili negativna, za koga, ne znam. Shvatio sam i da je porez na tople obroke, porez na prevoz, opet briga za zdravlje naroda, da nam se narod ne ugoji, da narod bude vitak, da imamo lep narod.
Shvatio sam ja, ali ne može da shvati narod. U tome je problem i mislim da će duže da ostane. Čudio sam se često ovih dana, moram i to da priznam, kako mi poslanici opozicije, kako narod ne može da shvati dobrobit ovih zakona. Bilo mi je malo i krivo, gledam poslanike opozicije, vidim mladi, lepi, pametni, pa računam - bolje shvataju. Međutim, jednog momenta mi sine kako oni shvataju to pre od nas. To je po principu bajke "Carevo novo odelo". Izađe šef Čeda i kaže, ili dođe na poslaničku grupu i kaže - molim vas, ovi zakoni su transparentni, reformski, evropski, pošteni, pravični i oni ljudi poveruju i izglasaju zakon. Kada dođu kući, pogledaju. Niti su pošteni, niti su pravični, niti su reformski, niti su transparentni.
Štaviše - neustavni su, neprimenjivi, nepošteni i nepravični.
Imamo danas jedan vrlo interesantan paket zakona. Po nekim mojim zapažanjima naš ministar je sasvim dobar čovek. To je jedan, ovako, prilično važan kvalitet, ali nisu mu ni namere loše. Međutim, postoji jedna izreka "put do pakla je popločan ljudskim dobrim namerama". Plašim se da ove dobre namere našeg ministra nas ne odvuku do pakla.
Ovaj paket zakona, koji je danas na dnevnom redu, je takav da bih se zadržao na zakonu o porezu na imovinu i zakonu o upotrebi i nošenju dobara. Molim vas, Toma Nikolić često pominje ustavnost zakona. Zakon o porezu na imovinu je praktično neustavan zakon, jer ne polazi od ekonomske snage obveznika. On fingira neku ekonomsku snagu.
Gospodin ministar, a za njega me i ne čudi, on je mlađi čovek, ali njegov zamenik, koji dugo godina radi, ima tu preko puta jednu finu kuću koja se zove Zavod za statistiku. Mogao je da ode do Zavoda za statistiku, da malo prekopa po knjigama, pa da vidi strukturu, sadržaj i veličinu srpske imovine.
Kada su u pitanju kuće, zadnji popisi imovine i lica pokazuju da u Srbiji ima 160 hiljada stanova više nego kuća. Ti popisi pokazuju i strukturu tog stambenog prostora, da Srbija ima prosečnu veličinu kuće preko 119 kvadrata. Otkud to, pomisliće neko da smo bogata zemlja. Kada se pogleda struktura onih koji imaju kuće dolazi se do sasvim suprotne slike.
Do 1980. godine kuće su pravili radnici i seljaci jer nisu mogli da dobiju stanove. Pravili su kuće po srpskom običaju, svako krene da bude malo više od komšijske, pa napravi 200 kvadrata. Govorio je gospodin Šešelj i o ljudima iz Nemačke. Dođu ljudi, sahrane 40 godina rada. Pođite negotinskim putem, prema Požarevcu, prođite kroz Moravsku dolinu, videćete svuda kuće od 300 i više kvadrata.
To je možda želja da sin ostane kod oca, ali da li te kuće odražavaju ekonomsko stanje kod našeg naroda. Da li radnici "Zastave" koji su pravili te kuće, radnici Bora, radnici Majdanpeka, seljaci u našim krajevima, da li imaju snage da u ovim uslovima, a nema u proseku kuće ispod 100 hiljada maraka, mada može da priča ko šta hoće, čak i sa amortizacijom, mogu da plate i tih 14 hiljada dinara. Ili, 4%, to je 12 hiljada dinara.
Ne mogu gospodo. Ne bih se ja plašio, videli smo taj zakon i pre, da nisam čuo gospodina ministra da kaže - glavna karakteristika ovih zakona će biti konsekventno sprovođenje. A, kad on kaže - konsekventno sprovođenje takvih zakona, odmah pomislim na gospodina Batića i one sa čarapom preko glave.
Porez na automobile - opet nije težak posao, nije velika muka da se ode do Republičkog MUP-a, da se vidi struktura srpskih automobila. Pa, gospodo, svi to u ovoj sali znate da je prosečna starost srpskih automobila preko 12 godina. Sa ovim ilegalnim uvozom, protivzakonitim uvozom, kada je uvezeno 200 hiljada krševa, ta starost je još povećana.
Nije meni žao da Čeda plati za džip, ili još neko ovde, nije to greh. Greh je, gospodo, naplatiti ljudima za automobile stare preko 14 i preko 20 godina. Da čovek sa 20 godina starim mercedesom, penzioner, plati 19 hiljada ili 18 hiljada dinara. Nema, gospodo, on to odakle da plati.
On neće da popravi kočnice, ugrozićemo bezbednost saobraćaja, a dao sam amandman da se automobili stari preko 10 godina oslobode poreza, jer mislim da bi to bilo korektno i pošteno prema građanima.
Još nešto sam samo hteo da vam kažem, neću da vas davim. Čudio sam se, gospodo, ovih dana po Srbiji kako se glasa po zakonima i izglasavaju, a niko za njih ne glasa. Objasniću vam kako niko ne glasa. Odem na Vračar i jedan čovek mi kaže - ovi zakoni i porezi veliki, ne može se. Kažem - glasao si za to. Kaže - ma nije, moj poslanik (da ne kažem poslanica) nije glasao za taj zakon. Kako bre nije? Pa, kaže - gledam tamo, ima 15 stalno ne glasaju, a ona je među tih 15 koja nije glasala.
Odem u Čačak, isto mi onaj priča, kaže - ovi moji kažu ovde iz Čačka nisu dobri zakoni, ali oni za njih nisu ni glasali. Odem u Sombor, ista priča. Onaj kaže - ja sam u onih 15 što nisu glasali. Molim vas, osećaju poslanici opozicije da ovi zakoni nisu dobri, i oni imaju prijatelje, imaju komšije, imaju rodbinu i imaju birače. Ne mogu da izađu pred birače sa onom pričom da so izaziva pritisak, da ne treba topli obrok, da se šeta da bi se smanjio holesterol i da bi se bolje živelo. I oni osećaju da ovo nije dobro.
Još jedna poruka gospodinu ministru, a, tu je zamenik. Zamolio bih vas za sledeći paket zakona da odete do Zavoda za statistiku, da izvadite prosek. Govorim o najnižim osnovicama za oporezivanje. Stavili ste 9.400 najnižu osnovicu za oporezivanje visoke spreme. To nije baš neki naučnički posao. Idite, pogledajte prosek bruto plate prosvetnih radnika, tekstilnih radnika ili radnika u prerađivačkoj industriji, u metalskoj industriji, pa na osnovu tog proseka odredite bar neki pristojan iznos najniže stope za oporezivanje.
Nemojte da određujete najnižu stopu za oporezivanje onoliku koliku radnici, službenici ili profesori nemaju platu, jer ako po toj stopi plate porez neće baš ništa da im ostane za sledeću platu, odnosno za sledeći posao. Štrajkovaće i nećemo imati nikakav prihod. Hvala.