Zahvaljujem gospođo Kovač.
Uvaženi ministre gospodine Nedimoviću, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o veoma važnoj temi, popisu stanovništva koji je trebao da bude u redovnom roku ove 2021. godine, ali koji iz objektivnih razloga koji su svima razumljivi moramo da odložimo za sledeću godinu.
To nije slučaj samo kada govorimo o našoj zemlji, to je slučaj i sa ostalim zemljama. Gotovo sve zemlje regiona su se već odlučile na sličan korak i moram da priznam da sa velikim nestrpljenjem iščekujem rezultate popisa upravo u zemljama regiona, jer će taj popis dati pravu sliku o tome u kakvoj se da kažem, situaciji nalazi veliki broj Srba u regionu, o njihovom položaju, ali i odnosu koji države regiona imaju prema srpskom narodu.
Kada govorimo o položaju Srba u regionu, nažalost uglavnom govorimo o problemima sa kojima se Srbi u regionu suočavaju. Neretko su ugrožena osnovna prava, neretko su proganjani, neretko su maltretirani. Negde nije rešen status, kao na primer u Sloveniji, pa tamo čak nije ni priznat status nacionalne manjine, a negde nemaju pravo ni na maternji jezik. Da ne pričamo o pravu na školovanje na maternjem jeziku ili informisanju itd. to je već mnogo viši nivo.
Iako nam od nekih iz Slovenije stižu razne zamerke, a svi znate na koga mislim, ima jedna gospođa koja bi želela da odlučuje o tome ko će biti na vlasti u Srbiji, a kada pogledamo odnos Slovenije prema srpskom narodu u Sloveniji, zaključak bi bio da bi gospođa Fajon trebala više da se fokusira na demokratizaciju Slovenije i da predloži neke aktivnosti ka poboljšanju vladavine prava u toj zemlji, zaštiti ljudskih i manjinskih prava, na primer, itd.
Zašto ovo ističem? Zato što su Srbiji u Sloveniji najbrojnija nacionalna zajednica, a ipak nisu priznati kao nacionalna manjina. Dakle, ne ostvarujemo tamo kolektivna prava, nismo predstavljeni u slovenačkom parlamentu, srpski jezik nije priznat kao manjinski jezik, nemamo medije, nemamo školu na maternjem jeziku, praktično, otvoren je put ka asimilaciji.
Kada govorimo o Severnoj Makedoniji, tu bar imamo pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, doduše deklarativno, jer se u promilima meri broj Srba koji pohađa nastavu na srpskom jeziku, odnosno ostvaruje to Ustavom garantovano pravo. To su tri opštine – Staro Nagoričane, Kučevište i Tabanovci, s tim što treba imati u vidu da nas u Makedoniji ima ne manje od 36 hiljada, doduše, po popisu iz 2002. godine, a opravdano treba smatrati da nas je značajno više.
Dakle, nikako se ne može reći da je položaj Srba u Severnoj Makedoniji zadovoljavajući, prvenstveno zato što ne uživamo slobodu veroispovesti, koja je takođe garantovana njihovim Ustavom. Ljudi treba da znaju da nam je zabranjena naša crkva, kanonski priznata. Ali, za razliku od Slovenije, koju sam pominjao, barem imamo status nacionalne manjine, pa onda imamo po neku TV emisiju, pa imamo radio emisiju, ali to svakako nije ni približno zadovoljavajuće, tim pre što Srbija redovno finansira aktivnosti makedonskog Nacionalnog saveta, izdavačku aktivnost, informativnu delatnost Makedonaca u Srbiji, itd.
Posebno je problematičan položaj Srba u Crnoj Gori. Tamo nit smo nacionalna manjina, niti smo konstitutivni narod. Nemamo pravo na upotrebu maternjeg jezika, ne dobijamo finansijska sredstva iz budžeta, dakle, od države, za negovanje prosvetnog, kulturnog identiteta, a da ne pričamo o potpunoj nesrazmernosti kada govorimo o zastupljenosti u državnim organima, odnosno u državnoj službi. A treba pomenuti da nas je tamo gotovo trećina. Dakle, ne manje od 29,36% kada se uzmu u obzir oni koji su se na popisu 2011. godine, na poslednjem popisu, izjasnili kao Srbi, i još dve podkategorije – Srbi povlaka Crnogorci i Crnogorci povlaka Srbi. Kada i te dve kategorije dodamo onima koji su se izjasnili kao Srbi, ima nas 29,36% i evo, ako želite, kako to izgleda po opštinama u Crnoj Gori: Andrejevica – 5.071 stanovnik, 3.193 Srba, 63%, u Baru – od 42.000, Srba ima 10.895, skoro 26%, Berane – 34.000, 14.800 Srba ili 44%, Bijelo Polje – 46.000, 16.700 Srba, odnosno 37%, Budva – 19.218, Srba 7.400, Cetinje – 16.657, Srba 778, Danilovgrad – 18.472, Srba 5.155, Herceg Novi – 30.800, Srba 15.260 ili skoro 50%, Kolašin – 8.380, Srba 3.111, Kotor – 22.600, Srba 7.028, Mojkovac – 8.622, Srba 3.096, Nikšić – 72.443, Srba 19.025, Plav – 13.108, Srba ima 2.107, Pljevlja – 30.700, Srba 17.667 ili 57,38%, Plužine – 3.246, Srba 2.134, Podgorica 185.937, Srba 44.748, odnosno skoro 25%, Rožaje – 22.964, Srba 828, Šavnik – 2.070, Srba 897, Tivat – 14.031, Srba 4.497, Ulcinj – 19.921, Srba 1.144, Žabljak – 3.569, Srba 1.521. I ukupno, od 629.029 građana, 182.046 je onih koji su se izjasnili kao Srbi.
Dakle, gotovo trećina stanovništva, trećina građana, minimum, plus još mnogo više onih koji se izjašnjavaju da govore srpskim jezikom, njih je gotovo 47%. A u stvarnom životu kao da ne postoje, kao da ih nema, kao da su statistička greška. To je sve posledica politike koju je vodio Milo Đukanović, a ta antisrpska politika je eksplodirala nakon 2006. godine, posle sumnjivog referenduma, kada se Crna Gora odvojila od Srbije.
Pokojni patrijarh Irinej je jednom prilikom izjavio da ga položaj Srba u Crnoj Gori umnogome podseća na položaj Srba u NDH. Mnogi su ga osudili zbog te izjave, ali ja mislim da nije pogrešio u oceni.
Bilo kako bilo, promene su se dogodile. Milo Đukanović je na putu ka političkoj istoriji, tačnije ka smetlištu političke istorije, a na novim vlastima je da poboljšaju položaj i status Srba u Crnoj Gori. Videćemo da li će pokazati političku volju za to i kako će to ići. Zato sam i rekao u uvodu da sam nestrpljiv u pogledu iščekivanja rezultata novog popisa stanovništva.
Posebna tema je položaj Srba u Hrvatskoj. O tome se mogu stotine i stotine knjiga napisati i stotine i stotine filmova snimiti, ali, nažalost, o tome najviše znaju upravo Srbi koji žive u Hrvatskoj. Oni tamo žive i dnevno su izloženi najrazličitijem maltretiranjima, najrazličitijim proganjanjima, ali i potpunim ignorisanjem i zanemarivanjem osnovnih ljudskih i manjinskih prava, svakog dana, na svakom nivou.
Pre neki dan, Milanović u napadu histerije, kad god ima napad histerije on tako izvređa Srbe, izvređa srpske predstavnike, izvređa Beograd, najmonstruoznije uvrede na dnevnom nivou dobijamo sa te strane i ono što je najgore, to ne nailazi na osude. To ne dotiče ni Tanju Fajon ni ostale iz Evrope, niko od tih dežurnih dušebrižnika se ne oglašava, „suza moja nema roditelja“, što bi rekao veliki Njegoš kad su u pitanju Srbi i to malo Srba što je ostalo u Hrvatskoj, a videćemo posle i neke brojke, i to malo što nije proterano u „Bljesku“, što nije proterano u „Oluji“, ne može da ostvari svoja prava koja im, ponavljam, Ustav garantuje.
To se najbolje videlo u Vukovaru, gde Srbi uprkos činjenici da ih je gotovo 35%, ne mogu da dobiju ćirilične table, gradonačelniku se ne sviđa ćirilica i to je to. On je jači od Ustava, može mu se.
Sad, zamislite da tako nešto u Srbiji. Zamislite da u bilo kom delu Srbije dođe do situacije u kojoj se ne poštuju Ustavom garantovana manjinska prava, bilo koje manjine. Zamislite to. Sva Evropa bi se momentalno digla na noge. Svaki ćata u evropskoj administraciji bi momentalno osudio, u roku od dva sata bi svi osudili. Nizale bi se deklaracije, rezolucije, osude, pretnje bombardovanjem, pretnje sankcijama, ko zna čega je bilo.
Dakle, ono što se Srbiji gleda kroz lupu, to za ostale države izgleda da ne važi. Ljudska prava? Ma nije to važno. Položaj Srba u vašoj zemlji? Koga to zanima. Jer, kako drugačije objasniti sistemsko i sistematsko zanemarivanje prava našeg naroda i činjenicu da nas je od popisa do popisa sve manje u Hrvatskoj. Ako sve to nije tako, ja pitam – gde nestade toliki narod?
Hajde da se podsetimo da je u SR Hrvatskoj, Socijalističkoj Republici Hrvatskoj bilo 582 hiljade Srba. Godine 1991, baš nakon onog izbacivanja konstitutivnosti, o kome je pričao moj kolega Đorđe Todorović, koji je naš ovlašćeni predstavnik za ovu raspravu, dakle 1991. godine u onakvoj atmosferi 582 hiljade Srba je smoglo snage da se izjasne kao Srbi, u onakvoj atmosferi. Naravno da u taj korpus treba svrstati još oko 100 hiljada onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni. Lakše im je valjda bilo tako, ne treba ih osuđivati, treba razumeti.
Ako tome dodamo 74 hiljade, onih koji su odbili da se izjasne, a znamo da je većina Srba iz tog korpusa, da li zbog straha, da li zbog nelagode, su odbili da se izjasne, jer sećamo se konteksta i čitave histerije koja je tada bila na delu, onda nas to ukupno dovodi do cifre od između 750 hiljada i 800 hiljada Srba u Hrvatskoj, te 1991. godine. Sada se nameće pitanje, a gde su ti ljudi? Gde su ti ljudi, ako uzmemo u obzir rezultat popisa iz 2011. godine, kada je svega 186 hiljada Srba, ili 4,36%? Znamo mi dobro i gde su oni i šta se dogodilo sa njima ali ova pitanja su zapravo pitanja za vlade tih države i za evropske dušebrižnike.
Ne želim da potrošim svo vreme za raspravu, analiziraću sad još i situaciju u Federaciji BiH, Albaniji i ostalim državama, gde postoji pregršt problema, želi da zaključim da je vreme da se svi u regionu ugledaju na Aleksandra Vučića, da ostave nesuglasice iz prošlosti, i da se okrenemo budućnosti u kojoj moramo da sarađujemo i da zajedno radimo za dobrobit naših građana.
Mir i politička stabilnost, u regionu, su preduslov za svaki vid napretka i kada govorimo o ekonomiji, i kada govorimo o borbi protiv korona virusa, a i u svakom drugom smislu. Drago mi je i ponosan sam što je Srbija, koju vodi Aleksandar Vučić, prednjači, da kažem, u očuvanju mira i političke stabilnosti u regionu. Zahvaljujem.