Zahvaljujem, potpredsedniče Orlić.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu set zakona od kojih svaki zaslužuje našu pažnju.
Intenzivan rad parlamenta u ovom sazivu nam zaista omogućava da se iz sednice u sednicu bavimo ozbiljnim društvenim pitanjima i pitanjima razvoja Srbije upravo kroz stvaranje zakonskih podloga, ako tako uopšte mogu da kažem, kojima se omogućava, pre svega, brža transformacija našeg društva u moderno i pravno uređeno društvo, gde je država odgovorna prema građanima.
U tom pravcu posmatram i današnju raspravu od pet predloga važnih zakona i ja ću se osvrnuti na neke od njih, a o njima će detaljnije svakako govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.
Prvi predlog zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Suština izmene ovog zakona kojim se uređuje način sprovođenja državne politike zapošljavanja pravno-tehničke je prirode i čini mi se da predstavlja i da ste to rekli, uvažena ministarka, usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije.
Ova izmena se odnosi na dokument u oblasti aktivne politike zapošljavanja, a to su strategija koja će se donositi za period od šest godina i akcioni plan koji će se donositi za trogodišnje periode.
O ovom predlogu zakona će svakako više govoriti moje kolege, ja bih samo istakla ulogu državne politike zapošljavanja ne samo za smanjenje stope nezaposlenosti, već i za ukupan razvoj Srbije.
Zapošljavanje mladih je i razvojni cilj, ali i nekako prevencija depopulacije Srbije, koja se, nažalost, prazni po dva osnova, jedan je bela kuga, a drugi je odlazak mladih i stručnih kadrova u inostranstvo. To se mora sprečiti motivisanjem mladih da ostanu u svojoj zemlji i da dobiju šansu da rade i žive, formiraju porodice i planiraju potomstvo, što je jako važno.
Bez ovog prioriteta, koji ste, čini mi se, prepoznali i koji ovaj zakon i tretira, dugoročno Srbija može ostati zaista i bez stanovništva i bez radne snage.
Drugi zakon o kome bih govorila jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa. Izmene predstavljaju nastavak procesa digitalizacije i to u sektoru javne uprave, čija petogodišnja reforma već daje značajne rezultate. O tome ste govorili, ministarka Obradović, i negde najznačajniji plod te reforme je upravo transformacija države u servis građana, veća efikasnost rada državnih službenika, pojednostavljenje administrativnih procedura i na kraju jeftinija država.
Zakonom o elektronskoj upravi olakšana je komunikacija između građana i uprave i zauvek promenjen način na koji se pružaju javne usluge građanima i privredi, jer je sada pristup javnim službama i jednostavniji i jeftiniji i, ako se ne varam, citiraću vas, rekli ste da smo blizu dana kada nećemo moći da kažemo: „fali onaj jedan papir“ i to je nekako cilj, o tome smo i u prošlom mandatu i razgovarali i radili na temu i nadali se da ćemo doći do cilja i evo nas nadomak, rekla bih.
Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, koji je donet 2017. godine, uvodi se i elektronski pečat. Doneli smo i Zakon o elektronskom poslovanju tako da su proširene mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja prednosti koje pruža ovaj vid elektronskog poslovanja.
Takođe, Vladinom Uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave predviđena je elektronska razmena dokumenata overenih elektronskim pečatom i shodno svim ovim činjenicama, danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, koji je neophodan, pre svega, zbog legislativnog usklađivanja primene elektronskog pečata na elektronskim dokumentima.
Ovim izmenama se, pored formalnosti vezanih za sadržinu i sam izgled elektronskih pečata, tretiraju i pitanja ovlašćenja za izradu, primenu, registraciju i kontrolu pečata, što je, rekli ste u svom uvodnom izlaganju, važno i onemogućiće bilo kakav vid zloupotrebe istog.
Treći zakon o kojem ću takođe malo govoriti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima u železničkom saobraćaju. I ovaj propis kojim se regulišu i prava putnika i odgovornosti prevoznika u železničkom saobraćaju menja se i u delu koji se odnosi na odgovornost prevoznika u slučaju kašnjenja vozova. Time će se povećati poverenje u železnicu i reafirmisati železnički saobraćaj kao najbezbedniji i najjeftiniji vid transporta.
Danas, nažalost, železnički saobraćaj nema onaj značaj, niti obim kakav je imao nekada u doba ekspanzije putovanja četrdesetih godina. Nažalost, u vremenu iza nas smo imali i malo ulaganja, odnosno bar neznačajna ulaganja. Zato većina putnika danas kao razlog izbegavanja ovog vida saobraćaja zapravo navodi velika kašnjenja vozova, predugo trajanje puta, dotrajalost infrastrukture i vagona, ali došlo je vreme velikih kapitalnih ulaganja u železnicu, od rekonstrukcije jednog broja pruga preko izgradnje brzih pruga i izgradnje beogradskog metroa i u kontekstu razvoja železničkog saobraćaja i redefinisanja njegove uloge predlažu se i ove izmene zakona, kojima se unapređuju prava putnika.
Tako će u slučaju kašnjenja voza putnik moći da prekine putovanje i zatraži povraćaj punog iznosa cene vozne karte u slučaju da voz kasni duže od 60 minuta, ako sam dobro razumela predlog. A, ako se putnik opredeli da ipak nastavi takvo putovanje, on ostvaruje pravo na naknadu u visini dela iznosa vozne karte u zavisnosti od vremena kašnjenja voza.
Putnici su i do sada mogli da naplate neku vrstu odštete, ali je malo ko to činio, pre svega jer su vozne karte bile jeftine, ne toliko skupe, ili bar putnici nisu znali da na to imaju pravo. Ali, kada budemo imali brze pruge, koje sa sobom nose izvesno i skuplje karte, očekuje se i više pritužbi građana i zahteva za povraćaj novca za svaki minut kašnjenja, ali i manja kašnjenja ili ih neće možda ni biti.
Osim što se unapređuju prava putnika u železničkom saobraćaju, čime će se praktično dostići nivo evropskih standarda u ovoj oblasti, ovom izmenom se postiže još jedan veoma važan cilj, a to je motivacija železničkog prevoznika da posluje efikasno, da podigne nivo kvaliteta svoje usluge i da unapredi pouzdanost železničkog putničkog saobraćaja.
Ove odredbe će se primenjivati tek dve godine po stupanju na snagu ovog zakona, imajući u vidu da je u toku veliki broj infrastrukturnih radova na srpskim prugama, što je trenutno značajna prepreka redovitosti i pouzdanosti, pre svega, usluga železnice.
Na kraju, ali ne najmanje važan, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Predložena rešenja se formalno mogu posmatrati kao usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o kulturi u pogledu pravno-tehničkih i organizacionih pitanja, kao što su način predlaganja i način izbora organa muzeja i premeštaj sedišta Muzeja žrtava genocida iz Kragujevca u Beograd.
Međutim, za mene zaista i za svakog od nas, čini mi se, ovaj zakon nema tehnički karakter, ili ne bar samo tehnički karakter. U pitanju je materija koja se odnosi na značajno i najznačajnije istorijsko pitanje, a to su žrtve genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zbog čega je muzej i osnovan.
Muzej žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu osnovan je 1992. godine. Tada je valjda sazrela svest o nacionalnom interesu da Srbija treba da se posveti ovom istorijskom pitanju i najvećem pitanju, a to je proučavanje genocida nad Srbima počinjenom u Drugom svetskom ratu i prikupljanje činjenica, podataka i dokumentacije o tom stradanju, da se sve sazna i da se apsolutno nikada ne zaboravi. Danas bismo koristili izraz negovanja kulture sećanja.
Istovremeno, osnivanjem muzeja ispunjena je i obaveza iz Međunarodne konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Do te 1992. godine Srbija nažalost nije imala ustanovu koja bi prikupljala istorijsku građu i dokaze o genocidu, kao nabrutalnijem obliku stradalništva srpskog naroda u ovom ratu, organizovanog najpre od strane ustaške tvorevine NDH, a potom i od Hitlerove Nacističke Nemačke i njenih okupatorskih saradnika. Teško je, ali se mora reći da zločini ustaške NDH su bili kud i kamo brutalniji od Hitlerove Nacističke Nemačke i možda je najteži momenat upravo to što smo dovedeni u situaciju da razmišljamo ko je bio manje brutalan. Zato moramo u nasleđe ostaviti deci spoznaju o tome da smo preživeli genocid.
Sedište muzeja je bilo u Kragujevcu, i to je mesto odabrano te 1992. godine kao mesto svirepog nacističkog zločina, počinjenog 21. oktobra 1941. godine, kada je u jednom danu streljano tri hiljade nedužnih civila, među kojima je bilo 300 učenika Kragujevačke gimnazije.
Međutim, kada kažemo genocid nad Srbima gotovo svako od nas pomisli prvo na Jasenovac, najzloglasniji i najsmrtonosniji logor koji je 1941. godine osnovala tzv. NDH. Ustaška ideologija, odnosno ustaško konačno rešenje, kako su ga zvali, značilo je Hrvatska samo Hrvatima. Započelo je već 28. aprila 1941. godine kada su u selu Gudovac kod Bjelovara ustaše svirepo ubile 196 ljudi, Srba i Jevreja. Ustaše su svoje konačno rešenje započele čak šest meseci pre nacističkog konačnog rešenja, a ustaški genocid u NDH od 1941. do 1945. godine rezultirao je brutalnim ubistvom na stotine hiljade ljudi na teritoriji NDH, pre svega Srba i na desetine hiljada Jevreja i Roma i drugih manjina.
U NDH u 47 ustaških logora izvršena su 84 masovna masakra, 2.643 lokalnih zločina, u 84 kraške jame bacani su živi ljudi. Poseban primer ustaškog genocida je pokolj izvršen u glinskoj crkvi kada je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, žena i dece, a na Petrovoj Gori čak njih 2.500 mučeno je i pobijeno u zbegu. Ustaški genocid u NDH vršen je varvarski i brutalno. Uglavnom ručno, noževima, maljevima, sekirama, specijalnim sečivima od kojih je najpoznatiji "srbosjek". Sve ovo svesno govorim, da ostane zapisano. Brutalni primer bestijalnosti je kasapljenje rabina Isaka Danijela Danona i Vukašina Mandrapa iz Klepaca.
Ustaše su jedine u Drugom svetskom ratu imale posebne logore za decu, koja su u toku sprovođenja pročišćenja hrvatske nacije bila prva na udaru. U NDH je u toku rata na najsvirepiji način ubijeno 71.560 dece samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Trajno je promenjena demografska slika Srbije zahvaljujući logorima u NDH. To je bilo organizovano istrebljenje jednog naroda i govorio je moj kolega o izraelskom profesoru Gideonu Grajfu. On se bavi istraživanjem Holokausta i genocida i kazao je da je Jasenovac balkanski Aušvic, ali da je po svireposti i krvoločnosti nadmašio sve nacističke logore i ovo je ono što sam na početku rekla. Nažalost, Jasenovac je mesto koje poslužilo da istorijski može da se čak napravi i gradacija zločina i izbio je na sam vrh, postao je mera brutalnosti.
Uprkos svim ovim činjenicama, danas mnogi žele da umanje srpske žrtve. Pojavljuju se revizionisti koji licitiraju brojem srpskih žrtava, brojem svih žrtava počinjenim u NDH od 1941. do 1945. godine ne bi li umanjili naše stradanje ili prekrajali istoriju ili šta god. Ja i dalje ne mogu da verujem da onaj ko ima potrebu za tom vrstom revizije zaista misli da je manji zločin ako umanji broj žrtava, čak i da je žrtva bila samo jedna, ubijena na jedan od brutalnih načina koje smo imali prilike da pročitamo i čujemo, i to je mnogo, a kamoli da se meri hiljadama i da još sada sebi dozvoljavaju luksuz da na tu temu licitiraju.
Ide se dotle da se od strane nekih, koji bi da prikriju sopstvene zločine, Srbi proglašavaju genocidnim narodom i sad je ključno pitanje - kako je to moguće? Ja ću citirati jednu izjavu predsednika Narodne skupštine i predsednika moje partije iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova, gospodina Dačića, koji je rekao - kako to da su Srbi genocidni narod kada samo Srba ima manje u BiH, i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. To i jeste tako.
Međutim, mi imamo tu težnju, čak ne bih ja bila ja, ako se ne vratim na predstavnike tzv. prištinske vlasti, nekih privremenih institucija, koji su se drznuli da kažu da će tužiti Srbiju za genocid protiv Albanaca. Dakle, tužiće Srbiju oni koji su ubili Đorđa Martinovića, tužiće Srbiju oni koji su izmislili Račak, oni koji su Srbima vadili organe u žutoj kući, oni koji su palili, rušili i proterali 250 hiljada Srba, oni koji su sa nedvosmislenom težnjom da otmu deo naše teritorije i još da priznamo da je to, zaboga, nekako njihovo i da pri tom, otimajući deo naše teritorije, ostvare svoj veliki san o velikoj Albaniji, a tačno onako kako su svoj veliki san o nezavisnoj i etnički čistoj Hrvatskoj ostvarili nekoliko decenija kasnije neki naslednici čuvene NDH.
Sve to zajedno se nažalost zloupotrebljava, optužujući pri tome Srbiju za neke težnje ka velikoj Srbiji, Srbiju koja se samo seća svojih žrtava i pokušava da skupi svu dokumentaciju i da ih konačno prebroji, upravo zbog onoga o čemu je kolega iz SPAS-a govorio, a to je da spasimo sve te duše i da spasimo svoju u ovom vremenu koje je naše i koje nas obavezuje.
Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtvama genocida. To što se sedište muzeja premešta iz Kragujevca u Beograd, koliko sam razumela, tu već postoje prostorije ove ustanove, ne vidi se iz zakona koja će to lokacija biti, ali verujemo da će ovaj muzej, kao ustanova kulture, imati istorijski važnu ulogu, a to je upravo to - prikupljanje, obrada i korišćenje podataka o srpskim i ostalim žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Sigurna sam da će opravdati poverenje koje mu je jednim ovakvim zakonom ukazala država.
Važno je da muzej odgovorno i posvećeno se dalje bavi ovim svojim istraživanjem genocida, kako bi se sprečila revizija istorija i taj pokušaj da se potpuno umanje srpske žrtve genocida.
Na kraju, opet ne najmanje važno, kao neko ko dolazi sa Kosova i Metohije i ko zna da je kosovski zavet naša duhovna vertikala, mi kao narod imamo još jedan zavet, a to je jasenovački zavet i razumem sve preživele logoraše koji su negde živi spomenici i svedoci najdrastičnijih oblika stradanja Srba u ustaškim logorima smrti.
U tom smislu, socijalisti danas imaju na ponos, a čini mi se i na ponos svih nas, kao aktuelni saziv, našu dragu Smilju Tišmu. Dete hrvatskih logora. Dete koje je sedam godina u dva navrata odvedeno, pa vraćeno iz logora. Dete koje je sa devet godina ili deset dobilo zadatak da o svoje dve mlađe sestre i mlađem bratu brine, jer je ostalo bez roditelja.
Dete koje pamti i to otimanje oca koji je, ako se ja ne varam, brao trešnje i to odvajanje od majke, koju su kasnije ubili i to stradanje koje su prošli i gladni i žedni i tu borbu iz koje su odrasla četiri čoveka, koja su završila fakultete. I evo je danas kao narodni poslanik, možda sa istorijskom ulogom, da kaže iz prvog lica jednine, ono što Srbija mora da kaže, a to je - Da, bili smo žrtve! Da, klali ste nam decu! Da, malo nas je preživelih! I da, nemojmo da zaboravimo da nam se ne bi ponovilo, jer onaj koji je jednom bio u stanju da bude ovako brutalan, neće imati problem da to bude i drugi put.
Negde u duhu amaneta za sve nas, da se ovakvo zlo nikada nikome više ne ponovi, svoje izlaganje ću ipak završiti stihovima pesnikinje Ljiljane Bralović, koja kaže: „Treba li opet u našoj kući srboseci da otvore zaborav za jasenovački košmar, za jame bezdanice, za hiljade umorene dece, za crne marame i leleke, naizgled tako dalek, a utkan u svaki božji dan u kome plaćamo danak za zaborav“.
Hvala vam.