Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.
Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građanke i građani Srbije, u stvari kategorijo majki, aktuelne i buduće, populaciono pitanje u Srbiji je otvoreno dugo, predmet je brojnih strateških dokumenata, naučnih istraživanja, analiza, pa i zakonodavne aktivnosti. Diskusije koje su prethodile mojoj su bile zaista više nego kvalitetne i ukazale su na sve ono što jesu problemi sa kojima se susrećemo kao društvo i važno ih je čuti.
Šta hoću posebno da pohvalim? Kada govorite o ovom problemu sa pozicije žene, onda vam nekako bude lakše jer razumete problematiku. Zato smo jedna drugu podržavale i dok su diskusije trajale. Ja ne mogu da se ne osvrnem i na diskusiju koleginice Nataše i na diskusiju koleginice Emeše, zato što su i jedna i druga ukazale na ono što jesu suštinski problemi žene u Srbiji.
Međutim, šta je takođe važno reći? Važno je reći da smo danas čuli i diskusije iz ugla muškaraca, koje nisu bile uskopartijske, nisu bile uskopolitičke i nisu bile u onom cilju koji obično ume da bude u parlamentu, a to je da profitiramo na ovako važnoj temi. Ovo jeste važna tema. Zašto je važna za profitere? Zato što, po statističkim podacima, 51% društva čine žene, i to jeste lep potencijal. Međutim, ima jedna definicija žene koja kaže da ona nije lakoverna, naročito ne kada je tema.
Ima ovde prostora za različito sagledavanje i Predloga zakona i pada nataliteta, kao jedne velike opasnosti za Srbiju u ovom trenutku, međutim, da bismo o tome razgovarali, mi moramo napraviti jedan istorijskih osvrt pre svega i reći da se Srbija sa pitanjem smanjenja rađanja pre svega suočava decenijama. To nije ništa novo.
Depopulacija Srbije posledica je raznih društvenih i istorijskih okolnosti i, hajte samo podsećanja radi, možda je ovo idealan momenat da kažemo da je Srbija u Prvom svetskom ratu izgubila preko milion i 200 hiljada stanovnika, da smo u Drugom svetskom ratu izgubili gotovo isto toliko i da je savršeno jasno da ovaj stravičan demografski gubitak nije lako nadoknaditi ni posle 70, ni posle 100 godina i verovatno ćemo još imati problema. Ginuli su naši ljudi i za svoju slobodu i za slobodu okruženja, ginuli smo i u odbrani Evrope, nije meni prvi put da to kažem, i duplo iritira.
Ja ću samo nakratko skrenuti sa ove užasno važne teme i osvrnuti se na ono što je aktuelni pritisak na Srbiju, na ono što je nedopustivo u zdravorazumskom svetu, a to je da imate izjavu jednog ministra spoljnih poslova Hrvatske koji sugeriše Srbiji da usvoji deklaraciju o zločinu u Srebrenici, sa pozicije pripadnika hrvatskog naroda, koji genocid imaju u krvi.
Snosim punu ličnu odgovornost za rečenicu - da genocid imaju u krvi. Nemaju da je knjiže nekom drugom, ali ne mogu da je ne kažem. Posledica genocida nad Srbima u svakom smislu te reči, pa čak i u onom da smo zaista dobrovoljno branili i sebe i Evropu. Neminovnost je i tragedija zbog koje smo danas u ovoj situaciji kada je demografija u pitanju, kada je natalitet u pitanju.
Šta je važno? Prepoznali smo ovaj problem i krenuli u njegovo rešavanje. Imate težak zadatak ministre, uopšte ovo nije mali problem i uopšte ovo nije lako rešiti, ali vam je za nijansu lakše nego što je bilo prof. dr Slavici Đukić Dejanović u momentu kada je bila ministar bez portfelja zadužen za ovaj problem sa pozicije sa koje trebalo najpre osvestiti Srbiju, da taj problem postoji. Onda prepoznati sve one probleme koji postoje na temu. Onda ih dovesti do zakonskog okvira koji smo doneli…
Predsedavajući, ja cenim da kolegama ima nešto što je interesantnije od ovog zakona, pa vas molim da obezbedite mir da bih ja mogla da govorim, jer ne mogu da se nadglašavam ni sa kim. Hvala.
Dakle, prepoznali smo ga najpre sa formiranjem Vlade 2012. godine, pa smo doneli niz zakonskih akata koji su omogućili da prevaziđemo ovaj problem i ovo što danas radimo je poboljšanje zakonskog rešenja u cilju da uklonimo one nedostatke koje je pokazala praksa u primeni ovog zakona. Govorilo se o tome šta se dešava i u kom smeru se menja ovaj zakon i koliko će pomoći.
Međutim, opet ću se vratiti na nešto što kaže da su uzroci bele kuge, odnosno kompletne depopulacije različiti. Oni su analizirani u Strategiji podsticaja rađanja koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2018. godine, kao neki krovni dokument, rekla bih, za kloniranje mera u oblasti populacione politike i iste godine je donet i taj inovirani Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je imao veće obime. Mere iz ovog zakona koja daje već pozitivan efekat jeste roditeljski dodatak koji predstavlja podršku porodici, koju ostvaruje majka po rođenju, prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a tome je govorila koleginica Emeše, nema potrebe ponavljati to, ali ako analiziramo statističke podatke o rađanju oni govore da su se roditelji najteže odlučivali za rođenje drugog deteta, odnosno da se smanjio broj drugorođene dece, što opet dovodi do one priče o kojoj je govorila koleginica Emeše, a to je da su roditelji odnosno majke pre svega izložene nekim društvenim pojavama koje su ih zaustavile kod rađanja prvog deteta i obeshrabrile da se opredele za drugo dete.
Kako god da se problem zove, on se reflektuje kroz položaj žene, majke i zaposlene i nezaposlene, ali i one o kojima je govorio kolega Stošić, a to su žene na selu koje se bave poljoprivredom. Ne mislim ja ovde isključivo na ekonomski položaj žena, već i na ukupan društveni položaj žene koji treba da je dovede do faze da odluči da će biti majka i skrenula bih pažnju na ono što se veoma često zanemaruje a to je tzv. psihološka cena roditeljstva.
Psihološka cena deteta je ekonomski nemerljiva i bilo bi grubo razgovarati o tome, prosto je takva kategorija. Ali, predstavlja subjektivni doživljaj ulaganja, odricanja ili na kom su frustracije pre svega žene jer se roditeljstvu u Srbiji pre svega i prvenstveno i uglavnom izjednačava sa materinstvom i to sa intenzivnim materinstvom, što podrazumeva neupitno i ogromno angažovanje i može se reći i iscrpljivanje žene za svoje bližnje pre svega, za decu, supruga, domaćinstvo, danas sve više i za svoje roditelje ili srodnike kojima je pomoć potrebna.
Sav taj porodični rad, o kome je takođe neko govorio, žena ima najčešće za posledicu često odsustvovanje sa posla, odustajanje od zaposlenja, smanjenje radne aktivnosti i produktivnosti, umanjenje zarada, umor, slabiji kvalitet rada žena u odnosu na muškarce i mnogo i daleko manje šanse za napredovanje u odnosu na muškarce.
Dakle, psihološka cena deteta i prateći stres koje roditeljstvo izaziva su one ekonomski nemerljive kategorije koje često stoje iza odluka da se ne rađa još jedno dete. To je negde, bojim se, odnosno to bi moglo da bude prepoznato kao jedan od elemenata, ali moramo reći da psihološku cenu roditeljstvo i porodice plaćaju i muškarci, odnosno očevi, jer trpe društveni pritisak da budu hranioci u društvenim okolnostima kada je to sve teže ostvariti. Podrazumeva se u patrijarhalnom sistemu da je muškarac onaj koji obezbeđuje materijalnu sigurnost porodici.
Ovaj osvrt sam napravila potpuno svesno jer smo ovde čuli i te stavove mladih žena koji su nedvosmisleno tačni, u kojima negde i partneri, čak imam i neku reakciju od kolega koji je rekao – kako mislite da rađate decu bez muškaraca. Nije to tema, ovde zaista, otežane su okolnosti i za jedne i za druge.
Ono što je, čini mi se, još važno, možda čak i najvažnije reći, jeste još jedan problem sa kojim se roditeljstvo suočava i ono se oslanja na onaj Zakon o zabrani diskriminacije, a to je da imamo izraženu diskriminatorno ponašanje koje ponekad postaje dominantno u opredeljivanju mladih za roditeljstvo. Na često nedopustivu diskriminaciju od strane poslodavca nailaze buduće majke, nailaze porodilje, nailaze mlade majke, pogotovo one koje su zaposlene na određeno vreme i onda ih posle porodiljskog kao nagrada za doprinos natalitetu sačekaju uglavnom otkazi. Ovo je nebrojan broj primera. Mislim da smo kao društvo prepoznali problem, ali da nismo došli do rešenja još uvek i evo, zadatka za sve nas. Obaveza je da se borimo protiv ovog oblika diskriminacije roditeljstva tim pre što je potpuno u suprotnosti sa našim nastojanjem da pomognemo i kao zakonodavna i kao izvršan vlast, da natalitet u Srbiji zaista bude veći.
Sve ovo govorim zato što smo čuli i jednu ideju sa kojom se potpuno slažem, a to je da Ženska parlamentarna mreža i probaću da odgovorim kao jedna od koordinatorki pre svega u odsustvu koleginice Božić koja predsedava Odborom za kulturu, a to je da u samom sazivu imamo ne mali procenata mladih žena koje treba da postanu majke. Mislim da je najpraktičnije odatle čuti, ovo je zanimanje koje možda najteža okolnost, otežavajuća okolnost, da mi ne zamere mladi poslanici. Na ovu temu će posle mene govoriti moj uvaženi kolega Uglješa Marković koji je mlad čovek, otac dva sina blizanca. Znači, nemam nameru da ovde apostrofiram da je nečiji problem veći u odnosu na drugog, ali želim da pre svega ostavim tu mogućnost koja de fakto postoji, samo cenim da možda ne znaju da baš postoji Ženska parlamentarna mreža je mreža svih poslanica u parlamentu. Sve vaše ideje, sve vaše pretpostavke, svi problemi na kraju krajeva, dovoljno je da o njima bilo šta kažete samo na glas, a onda ćemo sesti da svi zajedno nađemo rešenje.
Tako da mislim da Ženska parlamentarna mreža može imati ulogu pre svega u ovom delu društvenog dijaloga koji je istina tiče ministarstva koje je sada formirano i time se bavi. To je taj iskorak ove Vlade Republike Srbije, to je taj plan premijerke Ane Brnabić koji je zaista sva ključna pitanja prepoznao i dodelio resore tamo gde ih Srbija nikad nije imala. Tako imamo i zadovoljstvo da danas razgovaramo o ovom zakonu sa resornim ministrom, a ne više bez ministarstva ili sa ministarstvom bez portfelja zaduženim za ovu oblast.
Dakle, ovaj zakon je deo ukupne društvene brige o deci i on ima za cilj podsticaj rađanja dece, da se obezbede što bolji uslovi za zadovoljenje potreba dece i doprinosi poboljšanju uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, da pruži podršku porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, što je takođe važna
kategorija, odnosno sa invaliditetom, kao i deci bez roditeljskog staranja. Zato ovaj zakon predstavlja opredeljenje države koja u oblasti socijalne politike, a uključujući demografske potrebe, istovremeno je i važan instrument populacione politike.
Kada su u pitanju deca sa posebnim potrebama, odnosno sa invaliditetom, imali smo u prošlom sazivu, setiće te se uvažene koleginice, koja je bila poslanik, ako se ne varam SDPS-a koja je bila majka deteta sa posebnim potrebama i bezbroj puta smo čuli koliko je teško i koliko sistem nije prepoznavao te roditelje. Koliko oni nisu imali podsticaj u onom delu u kome im je trebalo više slobodnog vremena, jer njihovo dete zahteva, hajde, grubo je reći više pažnje, da i to, nažalost i to.
Ove izmene zakona to u jednoj meri poboljšavaju. On u ovoj svojoj fazi jeste zakon za koji će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije apsolutno glasati, ali sam sigurna da ćemo izmene imati vrlo brzo, jer će opet primena pokazati da treba još nešto dograditi.
Zašto to kažem? Zato što mislim, ne da ima nedostataka, nego smo možda pogrešno procenili, određene kategorije koje će definisati same sebe. Ono što mi se naročito sviđa i što bi posebno pohvalila, jeste rešenje koje se odnosi na omogućavanje majkama koje su od 18 meseci, pre rođenja, bile poljoprivredni osiguranici, pravo na ostale naknade po osnovu rođenja, nege deteta i potrebne nege deteta.
Zatim, ovim Predlogom zakona uvedena je mogućnost da korisnici naknade zarade za vreme odsustva sa posla radi posebne nege deteta i ostalih naknada po osnovu posebne nege deteta koristi pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.
Dosadašnje rešenje nije omogućavalo roditeljima koji imaju decu sa posebnim potrebama, odnosno sa smetnjama u razvoju uz pravo i na tuđu negu da ostvaruju i prava na ostale naknade po osnovu ovog zakona. Ovo je dobra izmena u zakonu, negde se naslanja na ovu priču o kojoj sam govorila.
Još jedna dobra novina i to što se sada omogućava i korisnicima prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, dakle i nezaposlenom roditelju da dobije stručno mišljenje o zdravstvenom stanju deteta, u cilju produženja ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti u periodu dok traje produžena nega deteta.
Značajna novina u ovom zakonu jeste i uvođenje imunizacije dece kao neophodnog uslova za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak i možda ovde sugestija jedna blaga. Ako sam dobro protumačila, a cenim da jesam, u koliko starije dete nije imunizovano gubi pravo prijavljeno dete i roditelj na naknadu. Možda bismo mogli da razmišljamo o jednoj ovakvoj odluci, uzimajući u obzir Zakon o imunizaciji koji defakto obavezuje.
Nemam nikakvu dilemu da se iz moje diskusije ne bi zaključilo da sam protivnik imunizacije, samo molim da možda proverimo da li nam to, ministre, nije pod okolnostima da se radi o periodu koji je iza nas pre donošenja ovog zakona, da li se možda nismo ogrešili o neku kategoriju ili možda ovo treba nekako srećnije rešiti? Ne kažem da ne treba razmišljati o tome, ali možda naći neko srećnije rešenje.
U suštini, kada se ovaj zakon posmatra, iz predloženog teksta, se vidi da su pojedina sporna pitanja iz važećeg zakona sagledana na način koji država omogućava bolju i značajniju podršku porodicama sa decom. To potvrđuje i ozbiljan pristup države u ostvarivanju strateških ciljeva podsticanja rađanju, odnosno u borbi protiv bele kuge, jer ako nas bude sve manje, ako nam sa druge strane stanovništvo jeste sve starije onda su svi drugi razvojni ciljevi nažalost uzaludni, osim ako ne dozvolimo da ih neko drugi, osim nas, sprovodi.
Ima još jedan predlog koji, zaista smatram neophodnim i na koji treba obratiti pažnju. U periodu iza nas, vreme Kovida-19, pandemija koja je promenila, čini mi se sliku celog sveta i demografsku i ekonomsku, mi imamo obavezu više, ja smatram, prema majkama koje su postale majke, baš u tom periodu. Trebalo je biti hrabar, pa u vreme Kovida-19 odlučiti se za roditeljstvo.
Ne bih da danas licitiram sa pozicije svesti od toga da nije sve uvek lako sprovesti, svaka ideja ume da bude humana, ali se teško uklapa u ono što je projektovani budžet, ali razmišljati na koji način se odužiti porodiljama u vreme Kovida-19.
Cenim da te žene zaslužuju našu podršku, ja cenim da bi smo možda mogli odužiti se na način što ćemo im produžiti porodiljsko za 60 dana, kao jedna od mera, potpuno zanemariti moj predlog, ali obratite pažnju na kategoriju.
Čini mi se da taj broj nije mali i čini mi se da je za svako poštovanje, pod okolnostima da smo svi živeli taj strah od Kovida-19 i da nam je zaista ta neizvesnost uticala na kvalitet života. U tom momentu se opredeliti za ovako hrabar potez i odluku jeste za respekt.
Na kraju svih krajeva, to je obaveza kategoriji srpske majke, onoj kategoriji koja kaže, ako se ja ne varam, a ne bi trebalo da se varam, u vreme Prvog svetskog rata, u vreme kada je, maltene 90% i više muškaraca bilo van teritorije države Srbije natalitet je bio najniži, ali se posle završetka rata oporavio.
Šta je važno? Važno je reći da je srpska majka u najtežem periodu kada je ostala sama na zemlji, odbranila i zemlju, narod, čast i dostojanstvo. Ta srpska majka ima naslednice i u ovim majkama koje su postale majke 2020. i 2021. godine i dobar je uzor za sve one majke od kojih očekujemo da poprave demografsku sliku 2030. i 2035. godine.
Imamo zajednički cilj, čini mi se da niko u sali nije govorio kontra od ovoga što sam ja rekla. Ono što sam iz obrazloženja ovog predloga videla je da će se sprovođenjem ovog zakona povećava obuhvat korisnika, izdvajaće se dodatna sredstva iz budžeta. Ja sada ovde imam neku cifru, ali ne bi licitirala sa tim. Važno je reći da to na svoj način potvrđuje ono što zaista država u ovom trenutku smatra prioritetima.
Sve navedeno je više nego jak razlog da SPS, kao autentična levica ne samo glasa za ovaj zakon, nego pomogne i u sprovođenju i u možda dopuni ili izmeni za bolje sutra, svih nas zajedno.
Hvala vam najlepše.