Tema je zakon o privatnom obezbeđenju, a biće bogami i o detektivskoj delatnosti. U ta dva zakona, u ovom do sada što sam vam kazao, sublimirane su sve naše skepse i rezerve spram ovog zakona. Ne zato što mi vas mrzimo, kako vi kažete, nego zato što volimo ovu zemlju i volimo demokratiju.
Da vam kažem konkretno za ovaj član šta još imam kao zamerku. Imam veliku zamerku na ovaj član i to sam probao da amandmanom promenim. Ovaj član zakona nije predvideo nešto što se zove sukob interesa.
Neko ko radi u bezbednosnim službama u policiji, recimo na rasvetljavanju krađa automobila, radi osam godina, ima dosta nerešenih predmeta, jednog dana kaže - nezadovoljan sam policijskom platom policijskog činovnika i prelazim u privatnu detektivsku agenciju, ali iskopiram sve ove predmete, nosim sa sobom i sada ću malo privatno da istražujem ko se bavio krađom automobila i sebi ću steći vrlo unosan kapital.
Kada govorimo o zakonskoj regulativi, apsolutno sam uveren da postojeće agencije, detektivske, iz obezbeđenja one koje postoje, formirane su sa najčasnijim namerama, većina njih. Tu ima i profesionalaca i ljudi koji su bili u policiji, u vojnoj policiji, i u bezbednosnim službama koje znaju da urede te službe u skladu sa zakonom, ali ima mnogo toga što treba tek eliminisati iz tog sektora privatnog obezbeđenja i privatne detektivske agencije.
Ima mnogo toga što je zalutalo tu. Ima mnogo toga što treba da otpadne, da ne ispuni ove zakonske uslove i preskoči ovu prepreku. Ali, opet podvlačim, i vraćam se ponovo na ovaj amandman gde se kaže da ljudi koji su proveli dve godine ili četiri godine ili šest godina u policiji, BIA, MUP ili nekim drugim bezbednosnim organizacijama, institucijama, ili radeći na poslovima bezbednosti, ne mogu odmah po napuštanju posla da otvore detektivsku agenciju. Mora da prođe dve godine pauze. Znate šta, ako radite kao inspektor za privredni kriminal mnogo toga saznate, što možda nije procesuirano. Posebno imam skepsu kada vidim da privatnom detektivskom delatnošću i privatnim obezbeđenjem mogu da se bave i pripadnici policije koji su provlačeni kroz tabloide, dok se vodi obračun za direktora policije.
I za kraj, opet se vraćam na ovog trenutka, najaktuelniju temu – šta kad predsednik Nikolić abolira Radeta Markovića? On sutradan dođe i kaže – sada ću da se bavim detektivskom delatnošću. Kako će se osećati pripadnici SPO? Kako će se osećati porodica Ivana Stambolića? Kako će se osećati porodica Slavka Ćuruvije? Kako će se osećati 4000 pripadnika „Otpora“ u ovoj zemlji koji su dan danas, hvala Bogu, preživeli ono što su preživeli? Da li je to normalna okolnost u zemlji o kojoj pričate? Da li mi treba sada da kažemo – ma to je sve u redu, mi smo taj zakon pripremili, ali nismo pripremili pomilovanje Radeta Markovića. Naprotiv, pripremili smo zakon o otvaranju tajnih dosijea.
I kada govorimo, za kraj, o bezbednosnoj proceni i bezbednosnoj proceduri, apsolutno sam uveren, gospodine Dačiću, da kroz Zakon o unutrašnjim poslovima valja urediti tačnu proceduru šta je to bezbednosna provera. Apsolutno vas podržavam u tome, imaćete podršku DS, ali kada ćemo taj zakon doneti? Da li ćemo imati sada zakonsku rupu, nemogućnost da taj zakon donesemo, jer imaćemo sada jedan vakum i prazninu između donošenja Zakona o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, s jedne strane, i s druge strane imaćemo jedan period do koga ćemo čekati Zakon o unutrašnjim poslovima. Šta ako vladajuća stranka donese odluku da raspiše parlamentarne izbore? Koliki će onda vakuum nastati? A detektivske agencije i privatna obezbeđenja se pojave u nekoj kampanji, kao u Vrbasu, kidnapuju učesnike u izborima, nas iz DS, koji smo, eto, optuženi za genocid. Što nas ne bi pobili onda? Zna se šta se dešava sa ljudima koji su optuženi za genocid, završavaju osuđeni na najstrašniju kaznu. Mi smo juče osuđeni za genocid.

Samo jedna napomena, kada je reč o ovom članu 6. Nisam hteo da govorim o svom amandmanu i o amandmanu gospođe Čomić. Ne bi bilo dobro da prihvatimo da ljudi koji su napustili MUP zbog teže povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa dobiju dozvolu za obavljanje detektivske delatnosti. To je amandman koji smo imali na ovaj član 6, koji je vrlo smislen. Koliko se sećam, imala je i gospođa Karavidić sugestiju da lica koja su pravosnažno osuđena za porodično nasilje takođe ne bi trebalo da obavljaju ovu delatnost, pa vam čisto za razmišljanje ostavljam i ovaj predlog.

U članu 8. stav 1. reči: „ko je obezbeđen od provale i neovlašćenog pristupa“ brišu se. Mislim da su nepotrebne u tekstu zakona. Podložni su interpretacijama i tumačenju takvom da čak mogu da predstavljaju i koruptivni element u ovom zakonu i svakako nisu materija za zakon.
Ostavljam da ministar, konsultujući struku, može i da ostavi ove tačke zakone ovako kako piše, ali dajem predlog da bi možda moglo da se obriše, jer šta znači to da je obezbeđen od provale i neovlašćenog pristupa i šta je danas neovlašćeni pristup u nekim prostorijama, šta je ovlašćeni pristup i šta je provala i šta je obezbeđenje? Znači, da li je obezbeđenje ako ima gvozdenu rešetku na vratima, ako ima video nadzor, ako ima alarm? Možda bi trebalo detaljnije kroz zakon definisati preciznije šta to podrazumeva.
Ne insistiram na podnošenju amandmana, samo dajem sugestiju da nije baš precizno definisano u ovom zakonu šta znači neovlašćen pristup i šta znači obezbeđenje od provale. Hvala.

Član 9. se odnosi na izdavanje licence za obavljanje detektivske delatnosti i tu sam intervenisao kada je reč o dva člana ovog zakona.
Prvo, neshvatljivo je da u tekstu Predloga zakona o detektivskoj delatnosti nisu definisani rokovi za izdavanje licence za obavljanje detektivske delatnosti detektivskih poslova. Znači, u zakonu se kaže: „Zahtev za izdavanje licence podnosi se Ministarstvu. Uz zahtev se prilažu akti, uverenja, potvrde, izvodi, odnosno javne isprave. Licenca se izdaje na pet godina.“ Ali, ne kaže u kom roku se izdaje licenca.
Kada postoji jedno diskreciono pravo nedefinisano zakonom, onda sutradan možda vi, gospodine Dačiću, nećete biti ministar unutrašnjih poslova, može da dođe neko drugi za ministra unutrašnjih poslova, pa taj kaže – agencija A će imati odgovor u roku od 30 dana, agencija B u roku od 60 dana. Mislim da je to nezamislivo. Moramo ipak da predvidimo kroz zakon rok za izdavanje licence.
Intervenisao sam i kada je reč o licenci u svečanoj formi. Da budem iskren, razgovarao sam sa ljudima koji se bave obezbeđenjem i nije im baš bilo jasno šta je licenca u svečanoj formi. Sada, ako ja imam licencu u svečanoj formi, a vi nemate, da li to znači da je moja agencija bolja ili nije bolja, da li se ta licenca u svečanoj formi dodatno plaća, da li proizvodi neke dodatne troškove? Mislim da to nije precizno definisano zakonom, trebalo bi da razmislite, ako već ne postoji drugačija mogućnost, da makar nadležan odbor dostavi amandman koji vas obavezuje u kom roku bi trebalo da da dostavite odgovor ministarstva kada je reč o podnošenju zahteva za izdavanje licence.
Nemojte da nas ostavite bez odgovora. Kažite nam koji je rok u kome je ministarstvo u obavezi da da licencu kada se obrati firma koja se bavi detektivskom delatnošću. Znači, da li je to rok od 15, 30, 45 ili 60 dana? To u zakonu ne piše. Hvala.

Kada je reč o ovom roku od 30 dana u kome MUP, po Zakonu o upravnom postupku, odgovara na zahteve, da vas podsetim samo koliko ljudi čeka duže od 30 dana. Toga ste svesni i vi.
Pazite, imam puno poverenja u ljude koji rade u MUP. Tamo imate jednu službu. Mislim da je vodi gospođa Zorica Kasalica, prvi general žena u policiji i odlično žena radi. Svaka pohvala za nju. Vrlo je profesionalna i uvek na usluzi da sve te životne situacije koje zakon nije regulisao, koje život nameće uvek ima puno razumevanja da tu pomogne, da izađe u susret. Ima onu ljudsku osobinu da hoće da pomogne ljudima i to je za pohvalu. Dok god imate takve profesionalce u službi, imam poverenja da ćete vi naći način da svaku situaciju koju život nameće prevaziđemo, ali jednog trenutka ćemo svi mi završiti svoj radni vek i nažalost gospođa Zorica Kasalica i vi i ja, a valjalo bi da ostavimo društvo i državu tako da bude definisano uređena zakonima, da ne počiva mnogo na dobroj volji, nego da pre svega zakon obavezuje da se nešto izda u roku od 30 dana.
Podvlačim, znam koliko tamo ima profesionalaca koji taj rok ispoštuju i pre 30 dana i daju sve potrebne dokumente i kada je reč o saobraćajnim dozvolama i kada je reč o vozačkim dozvolama i pasošima i drugim dokumentima koji ne potpadaju samo pod Zakon o upravnom postupku, ima tu i nekih drugih provera da se obave, ali valjalo bi da ipak to definišemo kroz zakon da je rok za izdavanje licence 30 dana, da to svi znaju, da to ne bude posle interes službe takav da nismo u stanju da vam damo u roku od 30 dana.
Kada je reč o ovoj svečanoj licenci, prihvatam vaše obrazloženje. Znam kakvi smo mi Srbi. Pa, svako voli kada uđete kod njega u kancelariju da ima uramljeno na zidu da mu je potpisao ministar, ali me ovde opterećuje to što se kaže da sadržinu svečane forme licence propisuje ministar. Valjalo bi da makar taj propis donesemo za 45 do 60 dana, da ne bude situacija kao sa auto-školama pa da nema podzakonskih akata.

Imam ovde samo jednu logičko-stilsku korekciju, koja kaže u članu 10. - da može obrađivati podatke. Ja sam tu stavio da se zamenjuju rečima - sakuplja informacije na zahtev korisnika.
Kad kažemo u Srbiji da obrađuje podatke to može da proizvede razne konsekvence - šta sa tim podacima stvarno može da se desi? Onda on kroz zakonsku formulaciju - može obrađivati podatke, može da shvati da s tim podacima može mnogo toga da uradi. Obrada podataka može da bude danas u 21. veku podložna raznim tumačenjima. Sakupljanje informacija - tačno se zna šta je. Na zahtev korisnika pogotovo se zna šta je sakupljanje informacija.
Mislim da bi se ovim amandmanima izvršile neophodne korekcije koje bi preciznije definisale poslove detektiva.

Kada je reč o članu 12. poštovani gospodine ministre, često idem u skupštinsku biblioteku i tu sam našao sledeći podatak – jedan predsednik Vlade Kraljevine Srbije kudio je svog sina zašto je dobio jedinicu iz srpskog jezika i on mu je kazao – napisao sam pismeni zadatak i odmah mi je profesorka dala jedinicu. Ovaj mu je odgovorio – sine, svim svojim ministrima bi morao da dajem kečeve svakoga dana jer oni non stop pišu – pismena forma, u pismenoj formi. U srpskom jeziku se kaže – pisana forma i zaista bi trebalo da čuvamo i negujemo naš lep srpski jezik. Mnogo puta smo govorili da nije u redu da se piše – u pismenoj formi nego u pisanoj formi. Nađite način da to ispravimo. Kada dođete kući pitaće vas dete – tata, da li tvoji ministri pišu pismena ili pisana forma i onda obesmišljavamo napore profesora srpskog jezika.
Neću dalje da pričam o ovoj temi. Mnogo smo potrošili vremena i moja uvažena koleginica Vojić Marković i Donka Banović i ostale kolege. Imali smo još dve primedbe. Kaže se da se brišu st. 2 i 3. ali, meni najviše smeta – pismena forma i pisana forma.

Poštovani gospodine ministre, mi nismo hteli da intervenišemo kada je reč o članu 15. amandmanima. Predložili smo izmene i dopune Zakona o oružju i municiji.
U članu 15. se kaže da detektiv može dobiti dozvolu za nošenje ličnog oružja u skladu sa zakonom kojim se uređuje oružje i municija. Bilo je besmisleno da intervenišemo amandmanom na ovaj zakon, ali bih molio vaše saradnike i vas da što pre stavite na dnevni red makar izmene Zakona o oružju i municiji i da obavezno ubacite ono što je DS predložila, da svi ljudi koji žele da imaju vatreno oružje, da nabave vatreno oružje u Srbiji, su obavezni da obave lekarski pregled, da dobiju uverenje o psihofizičkim sposobnostima da rukuju oružjem, a svi oni koji već imaju dozvolu za posedovanje oružja, da su u obavezi da u roku od godinu dana od donošenja zakona takođe obave lekarski pregled, kada je reč o posedovanju oružja, jer smo bili svedoci da se jedan značajan broj masovnih ubistava u Srbiji desio upravo desio oružjem za koji su vlasnici imali uredno izdate oružane listove.
Smatramo da je ovde bilo nemoguće intervenisati amandmanom, ali molim vas da zaista, kada budete radili Zakon o oružju i municiji, stavite ove odredbe, da su ljudi koji podnose ovaj zahtev obavezni da urade psihofizički test kod doktora, pre svega kod psihologa, da se vidi da li su sposobni da poseduju oružje.

Kada je reč o članu 16, naša pravna regulativa, naša zakonska regulativa poznaje neke odredbe koje kažu – prekoračenje nužne odbrane, pa onda – krajnja nužda i tačno je definisano šta je krajnja nužda a šta je nužna odbrana i u krajnjoj nuždi se kaže da je to činjenje prema agresiji istom merom kojom je agresija upućena, bez mogućnosti da se na drugi način otkloni opasnost po život ili fizički integritet onoga ko pruža takvu odbranu.
Ali, ovde je nešto veoma simptomatično, u ovom članu 16. Postoji jedna odredba koja kaže da Izveštaj o upotrebi vatrenog oružja i fizičke snage, iz stava 5. ovog člana, detektiv podnosi u roku od 12 časova odgovornom licu u pravnom licu za detektivsku delatnost. Mislim da je taj rok čudan i diskutabilan.
Prvo, šta ako je lice koje je primenilo fizičku snagu ili vatreno oružje povređeno? Šta ako je dobilo povrede koje ga onemogućuju da takav izveštaj dostavi? Da li su predviđene zakonske sankcije, ako on nije u stanju da takav izveštaj dostavi pravnom licu, a sa druge strane, ako nije bilo nikakvih drugih povreda na njemu, zašto toliko dug rok od 12 sati da prijavi to delo. Odmah po učinjenom delu neka napravi izveštaj o tome šta se desilo.
Ponovo kažem, ne ulazim u ovu zamku, što je govorio gospodin Đurić, da mi baš na Balkanu probamo da definišemo svaku situaciju koju može život da predvidi, ali mislim da bi bilo dobro da se i o ovome razmišljalo. Hvala.

Član 20. je za nas najsporniji član i apsolutno sam uveren da ste vi, gospodine ministre i predsedniče Vlade, razgovarali i sa nadležnim nezavisnim regulatornim telima, da ste obavili razgovor i sa stručnom javnošću, ali ovako davanje svih ovih podataka koje je navedeno u članu 20, prilično je sporno.
Ovde zaista ima puno podataka koji, ako se na ovakav način daju, ako se na ovakav način ta ovlašćenja daju detektivu, ona su nedopustiva, jer unose potpunu pravnu nesigurnost. Čitam ovde šta sve može detektiv da radi i koje sve podatke može da dobije. Znate, detektivska delatnost ne bi trebalo da bude zamena za ovlašćenja državnih organa. Ipak postoje neki državni organi u čiju snagu moramo verovati i moramo neke podatke ipak nabavljati preko nadležnih državnih organa, preko institucija, jer one su, na kraju krajeva, garant da će se štititi ljudska prava, da će se sprovoditi u skladu sa zakonom obrada tih podataka.
Pročitaću šta je sve po Predlogu zakona organ državne uprave, odnosno pravno lice, koje na osnovu javnih ovlašćenja vodi evidenciju, dužno da da detektivu na obrazloženi pisani, odnosno piše pismeni zahtev. Dakle, kaže ovako – daju podatke o boravištima i prebivalištima lica, o vlasnicima motornih vozila i plovila, o polisama osiguranja, vlasnicima nepokretnosti, penzijskom i invalidskom osiguranju, podatke iz sudskih spisa u slučajevima kada to pravo ima korisnik usluga i podatke iz državnih arhiva. U ovom drugom stavu se definiše šta sve treba da sadrži taj podatak.
Onda se vraćam na priču kojom ste nam kazali da vi kao Ministarstvo unutrašnjih poslova ne možete parking servisu da date registarski broj automobila da bi on napisao kaznu, a ovde kažemo da ćemo ga davati detektivima. Znači, onda će parking servis da angažuje detektiva koji će za njegov račun da nalazi vlasnike motornih vozila koji nisu platili ove protivustavne, protivzakonite doplatne karte za parking. To je samo jedan primer. Mi smo tražili brisanje ovog člana ili da se makar na neki drugačiji način definiše, jer na ovakav način to bitno može da naruši ljudska prava, građanska prava i slobode, ono što Ustav garantuje. Ipak mi živimo u jednom društvu krhke demokratije.

Poštovani gospodine ministre i predsedniče Vlade, zaista bih vas molio da ovaj amandman na ovaj član prihvatite. U članu 23. Predloga zakona vi ste kazali da ovlašćeni policijski službenici Ministarstva, u vršenju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona, pored ovlašćenja na preduzimanje radnji utvrđenih zakonom kojim se uređuje inspekcija, imaju pravo i dužnost da proveravaju način čuvanja i nošenje vatrenog oružja. To je u redu, ali je sporan ovaj deo: „…kao i psihofizičku sposobnost i osposobljenost detektiva za rukovanje oružjem“. Znate, nedopustivo je da MUP procenjuje psihofizičku sposobnost. To rade nadležne zdravstvene ustanove i mi smo tu i intervenisali kada je reč o ovom amandmanu, u kome se reči: „kao i psihofizičku sposobnost i osposobljenost detektiva za rukovanje oružjem“ zamenjuju rečima: „a za psihofizičku sposobnost i osposobljenost detektiva za rukovanje oružjem podnose zahtev za proveru nadležnim i stručnim medicinskim službama“.
Mislim da je to jedan dobar amandman, jer sutradan će neko iz sveta čitati ovaj zakon i kazati – kako može policija da procenjuje psihofizičku sposobnost, to nije primereno, izlazi izvan okvira policijskih ovlašćenja. S druge strane, šta se podrazumeva pod nadležnom službom za osposobljenost rukovanjem oružjem? Znači, mora da ima potvrdu od streljane ili društva koje se bavi obukom za rukovanjem vatrenim oružjem. To može čak da izda i MUP, ali psihofizičku sposobnost za rukovanje oružjem ne može da ocenjuje MUP. To bi ipak trebale da rade nadležne medicinske ustanove i mislim da postoje apsolutno valjani razlozi da prihvatite ovaj amandman, jer on ne remeti, već naprotiv, bitno popravlja odredbu ovog člana. Hvala.

Mogu da prihvatim vaše obrazloženje, jer verujem da će sutradan policija kada dođe tražiti taj papir, ali u zakonu piše – proverava psihofizičku sposobnost. Znate li šta sve može da padne na pamet ljudima u Srbiji? Mašta je kod nas vrlo kreativna kategorija. No, dobro, hajde da prihvatim da će zaista tražiti uverenje, a neće proveravati psihofizičku sposobnost.
Mislim da je to moglo malo preciznije da se napiše, da se napiše u zakonu da je policajac obavezan da traži uverenje o psihofizičkoj sposobnosti. Ovako se kaže da proverava psihofizičku sposobnost. Može to neko da shvati ovako kako sam ja. Da se razumemo, ovo govorim bez zle namere.
Hajde da budemo dobronamerni. Mislim da je bilo bolje da ste prihvatili ovaj amandman. Hvala.

Ovde se potkrala jedna greška, ali više se odnosi na amandman na član 25, jer prosto je neshvatljivo da protiv rešenja o zabrani obavljanja detektivske delatnosti ne stoji još jedna odredba koja kaže – da žalba ne odlaže izvršenje rešenja o zabrani rada. Praktično, ministar može da donese odluku, rešenje o zabrani rada privatne detektivske agencije zbog nekih propusta u radu, ali se kroz zakon nije navelo da to rešenje stupa na snagu odmah i da žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Možemo doći u jednu situaciju, toliko svojstvenu u Srbiji, da praktično ministar donese rešenje, da pravno lice ili fizičko lice na koje se rešenje odnosi pokrene žalbu i kaže ja ne prestajem sa ovom delatnošću dok god se ne reši u drugostepenom organu po mojoj žalbi.
Ovde smo predvideli da žalba ne odlaže izvršenje rešenja o zabrani rada. Mislimo da je to jedna dobra i pravilna intervencija kada je reč o ovom zakonu.

Imamo i ovde predlog da se ovaj član zakona briše, jer definiše pojam tajne na nejasan način i tumačenjem je podložan proizvoljnosti, unosi pravnu sigurnost uz nedostatak garancija da će informacije o licu zaista biti tajne.
Mislim da je to takođe dobar amandman. Kada budem pročitao deo na koji se odnosi, shvatićete zašto je to dobro. „Pravno lice za detektivsku delatnost, odnosno preduzetnik za detektivsku delatnost, kao i zaposleni detektiv, dužni su da kao tajnu, u skladu sa zakonom i drugim propisima, kojima se uređuje tajnost podataka, čuvaju sve podatke koje saznaju u vršenju posla, osim ako je drugačije propisano ili ugovoreno.“
Predložili smo da se ovaj član briše zbog nejasno definisanog pojma „tajne“, jer šta je to tajna. Da li je tajno ako ja kroz obavljanje detektivske delatnosti saznam nešto o nekom poslaniku, recimo SNS, ili to nije tajna? Da li je tajna ako ja saznam neki kompromitujući podatak? Da li je to za njega tajna, a za mene argument koji mogu da koristim? Ima tu još sijaset drugih situacija koje život može u Srbiji da nametne. Neću, pošto tu nisu svi poslanici, da iznosim šta bi moglo da bude to sve predmet tajne, ali bismo dosta daleko otišli kada bismo na ovakav način definisali šta je tajna.

Ovde već ima mnogo više argumenata za kritiku, jer reč je o zakonu o privatnom obezbeđenju i reč je o tome da mi imamo prilično bolno istorijsko sećanje šta su sve razna obezbeđenja u ovoj zemlji radila.
Mi još uvek nismo zaboravili da su ljudi koji su bili obezbeđivani mahali heklerima prema studentima, pištoljima prema taksistima i kad se tako ponašaju ljudi koji se obezbeđuju, pa naravno da oni koji ih obezbeđuju za sebe traže veća prava.
U ovom amandmanu smo intervenisali na sledeći način. Poslove privatnog privatnog obezbeđenja ne mogu vršiti vlasnici pravnih lica i preduzetnici koji su pravosnažno osuđivani na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca za krivično delo izvršeno sa umišljajem, koje se goni po službenoj dužnosti.
Smatramo da ne može baš svako da vrši poslove obezbeđenja. Još uvek su sveža sećanja na ubistvo na jednom beogradskom splavu od strane pripadnika obezbeđenja, koje je izazvalo lavinu protesta, opravdanih, od strane građana. Još uvek su sveža sećanja na prekoračenje ovlašćenja partijskih obezbeđenja i kidnapovanja članova DS u Vrbasu. Stoga smatramo da je veoma važno da se razmotre razlozi i argumenti koje sada navodimo u ovom amandmanu, kako bi se ovaj zakon unapredio, oplemenio i eventualno predupredio bilo kakvu zloupotrebu privatnog obezbeđenja.