Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.
