Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, mnogi su danas govorili o tome šta nam se i kako nam se preti po pitanju Kosova i Metohije, zavođenja novih i rigoroznijih sankcija, ili još drastičnijih mera protiv Srbije i srpskog naroda, navodili su istorijske, kulturne razloge, govorili o mnogim činjenicama, o našoj teritoriji, zemlji i vodi, kako rekoše, ali čini mi se da smo malo pominjali i govorili o našem narodu na Kosovu i Metohiji, o ljudima koji dole žive, da je to naše najveće bogatstvo i da je to ono što pre svega ne smemo da izgubimo.
Srbi su skoro izgubili Republiku Srpsku Krajinu, svoja vekovna ognjišta, svoje teritorije, svoje kuće, mnogi svoje porodice, ili bar svoje najbliže. Ne smemo dopustiti da nam se to ponovo desi na Kosovu i Metohiji, ne smemo zaboraviti da ne žive samo albanski separatisti na Kosovu i Metohiji i da oni imaju nekakvo ekskluzivno pravo da se otcepljuju, ili ne, od Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, ili da prave nekakve svoje federalne ili konfederalne jedinice.
Dole živi veliki broj pripadnika našeg naroda, veliki broj pripadnika drugih nacionalnih manjina, koji žele da kao lojalni građani, kao ljudi koji poštuju Ustav i zakon ove zemlje, ostanu da žive tamo gde su decenijama živeli.
Neko je pre neki dan u Beogradu rekao - referendumsko pitanje nije: da li će se neko, odnosno strane sile mešati u naše unutrašnje pitanje ili ne, nego hoćemo li živeti pod sankcijama ili ne.
Kažu, još, neki: "Šta nas briga za Kosovo i Metohiju, dole nemamo ni pedalj zemlje, mnogo nas to ne interesuje".
Zamislite kada bismo na takav način razmišljali i o svim drugim delovima naše Srbije? Pa, danas je Kosovo i Metohija, sutra (kako su nam danas najavila gospoda Murić i Kučević), na dnevnom redu bi bila Raška oblast, potom bi se našli neki pametni koji bi stavili i Srbe iz Vojvodine u takvu poziciju, i tako doveka.
Nikada ne bismo mogli da kažemo - kraj, završili smo pitanje konstituisanja i opstanka naše države i možemo da radimo i živimo kao i sav normalan svet, kao i svi ostali.
Danas je predstavnik partije "Sulejman Ugljanin" ovde rekao da lažemo i iskrivljujemo istinu (i to grubo), kada kažemo da niko ne krši prava nacionalnih manjina na Kosovu i Metohiji, i uopšte u Srbiji, a onda je kao primer za to naveo, verovali ili ne, izbore, novembarske, iz 1996. godine.
To je bio primer kršenja prava nacionalnih manjina. Pustite vi nas, naše političke stranke, da se mi sukobljavamo oko izbornih pravila, oko toga da li je vlast prekršila, i da li nije, ali to sa pravima nacionalnih manjina nema nikakve veze.
U našoj zemlji je naša Skupština (ne ova, već skupština nekadašnje Jugoslavije) ratifikovala sva dokumenta, koja po najvišim međunarodno-pravnim standardima štite prava nacionalnih manjina, i međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, i međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, i evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i sve to na najbolji način sprovodi u delo.
Pa se postavlja pitanje, šta to nedostaje Albancima na Kosovu i Metohiji, šta to nedostaje pripadnicima možda i nekih drugih nacionalnih manjina, ili veroispovesti u našoj zemlji? Ne, nedostaje im ništa. Da li loše žive Albanci na Kosovu i Metohiji? Ne. Žive mnogo bolje nego Srbi. Imaju daleko veću ekonomsku moć, jer dobar deo njih ne poštuje zakone ove zemlje, dobar deo njih ne plaća porez našoj Srbiji, a Srbi to plaćaju. Šta im onda nedostaje?
Podsetiću vas na izjavu Ibrahime Rugove iz 1992. godine. Mnogi iz inostranstva više ne žele da nas podsećaju na tu izjavu, a mnogo puta su je pominjali 1993. i 1994. godine. To je bio zahtev Ibrahima Rugove da Kosovo i Metohija imaju isti državno-pravni status, a to je zahtev upućen tzv. međunarodnoj zajednici, isti državno-pravni status kakav ima Republika Srpska Krajina. Zašto Ibrahim Rugova to više ne traži? Zašto ga na to ne podseti bilo ko iz Sjedinjenih Država ili neke druge zemlje.
Traže iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju da dopustimo njihovim emisarima da oni ispituju šta se to događa na Kosovu i Metohiji, da nam oni određuju kakve mere Vlada Republike Srbije mora da preduzme, šta je to što moramo da učinimo da ih umilostivimo. Kako da poštujemo i da slušamo nekoga ko nas je isključio iz svoga članstva? Postoji li to bilo gde? Ima li bilo kakve logike u tome?
Mnogi su iz sveta govorili da srpska policija, pa čak u poslednje vreme i neka srpska paravojska, izmislili su naravno, maltretira Albance na Kosovu i Metohiji, oni su "jadni i ugroženi".
Da malo dopunim ono što je govorio gospodin Peručić za ovom govornicom, strana sredstva informisanja, strana i javna glasila nam nisu ni malo naklonjena. Oni već iz milošte nazivaju pripadnike terorističkih bandi na Kosovu i Metohiji nekakvim simpatičnim gerilcima Oslobodilačke vojske Kosova. Zaboravljaju kakav je stvarni status tih ljudi koji divljaju na jugu Srbije. I, ne pada im na pamet da tako nešto promene. Kada kažu, a u svakom svom izveštaju to napominju i ne zaboravljaju da preskoče, da je 90% Albanaca na Kosovu i Metohiji, postavlja se pitanje, prvo, po kome je to popisu, a drugo, koliko je to procenata Britanaca na Foklandskim ostrvima, koliko to ima pripadnika, kao što to danas neko reče, Holanđana na Arubima i nekih drugih? Nema ni jednog. Ali su zato vodili krvavi rat i vodili bi ga do istrebljenja, da neki drugi nisu potpisali kapitulaciju i prihvatili da te teritorije, na kojima ih uopšte nema, njima i ne pripadaju.
Što se tiče medijske sfere, da malo o tome kažem, ne bih mnogo, dakle iz domena nadležnosti moga ministarstva. Američki informativni centar predstavlja pravu logističku bazu i podršku albanskim separatistima. Znaju to svi odavde. Oni vode medijsku kampanju. Sve što se dogodi i kako se dogodi, oni su u stanju da drugačije predstave, da na potpuno suprotan način prikažu realne događaje, da u svemu pomognu šiptarske separatiste i da posle svega toga kažu, kako su oni dole samo kako bi ustanovljavali stepen kršenja nacionalnih prava pripadnika albanske nacionalne manjine.
Neko će reći da smo možda ksenofobični, da ne želimo da sarađujemo sa svetom. To je besmisleno. Mnogo volimo da gledamo i francuske i američke filmove, ukoliko su vredni. Mislimo da isto i oni treba da gledaju dobre srpske filmove, dobre srpske pozorišne predstave. Imamo mnogo lepih planina, reka, neka dođu, neka skijaju, neka se kupaju, ili pecaju, biće nam dragi gosti. Ali nam nisu potrebni kao politički emisari, koji će određivati političku budućnost jednog dela naše zemlje, suverene Srbije. Nisu oni nas pitali kakav će status imati Kalifornija, kakav će status imati Bavarska, kakav će status imati Alzas. Nećemo ni mi njih pitati kakav državno-pravni status treba da imaju Kosovo i Metohija. Ustav Srbije nam je to odredio, građani Srbije poverenjem koje su dali i poslanicima u Narodnoj skupštini i ovoj vladi Republike Srbije, o tome su već dovoljno rekli.
Malo pre je predstavnik SPO ovde vređao pripadnike i predstavnike SRS, a predstavnicima Vlade zamerio što su zaboga, eto, odgovarali na optužbe nekih drugih političkih stranaka. Pa, ne mislite valjda da kada neko uđe u Vladu, da on postaje nemušt ili nem, pa neće da odgovara svojim političkim protivnicima, nego će da pušta da ga oni napadaju, a da on ništa ne učini. Nikada ne bih koristio onakve izraze kao što su: glupost, kratka pamet itd., ali to je neko drugi izdiktirao, nekome drugome je to palo na pamet.
Ali, nemojte da zaboravite da članovi ove vlade i predstanici Srpske radikalne stranke nikada nisu podržavali bombardovanje Republike Srpske od strane NATO pakta. A, čovek koji je malo pre bio za ovom govornicom je doslovce rekao - da NATO nije jednostran i da akcije NATO pakta moraju biti podržane. To se nama nikada neće dogoditi i zato još jedanput pozivamo i sigurni smo da će građani Srbije i srpski narod, ukoliko narodni poslanici i Narodna skupština donese odluku o raspisivanju referenduma, reći da ne prihvataju strane pritiske, strane ucene, ili kao što neko pre neko veče na televiziji reče od poljoprivrednika - samo nemoj više da nam pomažu. Hvala vam. Možemo to mi i sami.