Uvaženi predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, drage kolege poslanici, terorističke aktivnosti na Kosovu i Metohiji, s jedne strane, povećale su zdravstvene potrebe stanovništva i otežale sprovođenje zdravstvene zaštite. S druge strane, nepovoljnim uticajem na ekonomiju cele zemlje, smanjile su mogućnosti za alimentiranje povećanih zdravstvenih potreba.
Suočeno sa ovakvim teškoćama, Ministarstvo zdravlja donelo je niz dodatnih operativnih mera, koje su imale za cilj da sačuvaju postignuti nivo zdravstvene zaštite. Mere se uglavnom sastoje u preraspodeli materijalnih, kadrovskih, tehnoloških i drugih resursa i do sada su se pokazale efikasnim.
Za ocenu obezbeđivanja i sprovođenja zdravstvene zaštite na Kosovu i Metohiji, u periodu januar - septembar 1998. godine, posebno je značajno istaći da je zdravstveno stanje stanovništva, mereno uobičajenim pokazateljima, i u očigledno pogoršanim bezbednosnim i ekonomskim uslovima, održano na nivou zdravstvenog stanja u prethodnim godinama.
Pri tom treba istaći da je i ovih prethodnih godina bio dostignut takođe preraspodelom resursa iz cele zemlje i da je od strane međunarodnih faktora ocenjivan kao napredak. Tokom sprovođenja mera zdravstvene zaštite, nažalost, i delatnost koja je u svojoj suštini u potpunosti civilizacijska i humanitarna tekovina, bila je poprište političkih manipulacija i licemerja.
Ilustracije radi, deca albanske nacionalnosti, među kojima se pojavila epidemija dečje paralize, a koja se proširila iz Albanije 1995. godine, uprkos činjenici da je Republika Srbija sve vreme obezbeđivala sve što je potrebno za redovnu vakcinaciju, bila su obuhvaćena trogodišnjim programom za iskorenjivanje ove teške bolesti.
Kako je upravo ove godine treća godina sprovođenja ovog programa, Ministarstvo zdravlja Republike Srbije donelo je odluku da se ova aktivnost sprovede tokom aprila i maja, na osnovu uvida u epidemiološku situaciju, i pored procena da je njena realizacija nemoguća, iz bezbednosnih razloga. Oni čija nam je pomoć bila potrebna, naročito zbog socijalne motivacije građana albanske nacionalnosti, izrazili su veliku rezervu, koja je proisticala verovatno iz saznanja da će doći do eskalacije terorističkih aktivnosti.
Sredstva informisanja na albanskom jeziku, kojih na Kosovu i Metohiji ima preko 50, sprovela su besprimernu kampanju protiv vakcinacije. I pored toga, oba kruga vakcinacije su uspela. Da li je moguće poverovati da su oni koji su protiv zdravstvene zaštite dece jedne grupacije stanovništva istovremeno i zastupnici autentičnih interesa te iste grupacije stanovništva?
Ne postoji nijedan respektibilan politički cilj, koji je protiv zdravstvene zaštite dece. Nije vlasnicima albanskog naroda sa Kosova i Metohije prvi put da manipulišu decom u političke svrhe. Setimo se samo jednonacionalnog trovanja osamdesetih godina, koje je na međunarodnom stručnom nivou dokazano kao glupost. Isti ti sada su savetovali da se deca ne odazovu pozivu na vakcinaciju.
U aprilu i maju bila sam zbunjena stavom nekih međunarodnih humanitarnih organizacija, a sada više nisam. Nisam sa razlogom što očigledno imaju neke druge ciljeve, a ne samo one koje njihovi nazivi govore i zašta se verbalno zalažu. Gotovo svi brane albanski narod sa Kosova i Metohije od države Srbije, a narod od države nije ni napadnut. Naprotiv, država Srbija preduzima sve što je u ljudskoj moći i pomaže da štetne posledice terorističkih aktivnosti budu što manje.
Dakle, ne brane ih od terorista, koji ih isteruju iz njihovih kuća i sela, ili ih koriste kao živi štit u sukobu sa legalnim organima države Srbije i Jugoslavije, brane ih, valjda, i od onih prethodno izmrcvarenih, a zatim spaljenih žena, dece i staraca, čija strašna sudbina ne interesuje svet, jer su imali tu nesreću da se rode kao Srbi ili da budu lojalni građani države Srbije.
Čine sve da dođe do humanitarne katastrofe, ali do nje ne dolazi ulaganjem velikih napora države da normalizuje život, uprkos svim pomagačima. Ministarstvo zdravlja i zdravstvena služba Republike Srbije 1995. godine učestvovali su u prihvatanju i zbrinjavanju oko 200 hiljada izbeglica iz Krajine, u toku od 10 dana, i nisu dozvolili da dođe ni do kakve katastrofe. Tu situaciju međunarodna javnost nije procenjivala kao preteću humanitarnu katastrofu, niti je preduzimala bilo kakve mere protiv onih koji su izazvali egzodus.
I sada se međunarodna javnost slično ponaša, jer ne prepoznaje uzroke za nastanak situacije na Kosmetu, koju oni nazivaju pretećom humanitarnom katastrofom. Krivci za takvu situaciju su teroristi, koji sebe nazivaju OVK i njihova teroristička aktivnost, a žrtve su građani Srbije i država Srbija u celini.
Kada se žrtva proglasi za krivca, zato što se brani, onda se može doneti bilo kakav zaključak. Može se zaključiti da je opasno da država Srbija brani svoj narod i svoju teritoriju. Može se zaključiti da je opasno da država Srbija i Jugoslavija budu ravnopravni članovi međunarodne zajednice, jer će biti vrlo loš primer za neke druge zemlje, koje će se pre ili kasnije naći na udaru novog svetskog poretka i kojima će takođe možda pasti napamet da brane svoju teritoriju i štite svoj narod.
Oduvek sam se ponosila što pripadam narodu koji je u celoj svojoj istoriji nalazio načina da sebe zaštiti od drugih i druge od sebe. Dokaz da smo u tome imali pravu meru je činjenica da u mojoj zemlji živi preko 30% građana 26 drugih nacionalnosti. Ja, kao građanin ove države, pripadnik JUL-a, član ove vlade i poslanik ove skupštine, prepoznajem svuda oko sebe napore usmerene ka prevazilaženju međunacionalnih, međuverskih i svih drugih sukoba, u borbi za bolje sutra i zato verujem da ćemo i istrajati, i pobediti. Hvala vam.

Ima reč narodni poslanik Ninoslav Stojadinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što Skupština grada Niša prošle nedelje nije uspela da zauzme jedinstven državnički i nadstranački stav prema zbivanjima na Kosovu i Metohiji. SPO je učinio sve da spreči mučno i ružno otezanje oko predloženog nacrta zajedničke deklaracije, ali neki odbornici nisu razumeli da odbrana Kosova ne može biti zasluga njihove partije, a drugi su u ime njihovih stranačkih dresova, shvatili da ne smeju biti opozicija, nisu shvatili da ne smeju biti opozicija ni Srbiji, ni Kosovu.
Nama iz SPO-a naturaju da, podržavajući državu Srbiju i državu koja brani naše Kosovo, izdajemo tromesečne proteste i šetače. Pred Srbijom i svim šetačima poručujem i tvrdim da smo demonstrirali ne protiv Srbije, nego u korist i za dobro Srbije i preziremo sve one koji žele da preko ruševina na Kosovu i na krilima bombardera Nemačke, koji su to isto radili u Drugom svetskom ratu, ostvare svoje bolesne snove.
A što se šetača tiče, ne treba niko da ih prisvaja, i neka se ne pozivaju na njih. Svi oni su bili iz SPO-a i ponovo su spremni da kao jedan brane naše Kosovo. Jer, Kosovo je svesrpsko i svedržavno pitanje. Kosovo je bol i ponos svih Srba, jer svi smo rođeni na Kosovu i svi ga nosimo u srcima.
Nema reke ni potoka bez izvora, niti travke i biljke bez korena. Taj izvor i koren srpske države, nacije (poslanik iz klupe se smeje) - vama je smešno, a sa Kosova ste.
Ti izvorni koreni srpske države i nacije, vere, duhovnosti i našeg narodnog epa, koji je dostojan Ilijade i Odiseje, nalaze se na Kosovu i Metohiji. Bez tog svog izvora i korena srpski narod bi postao reka bez izvora, a reka bez izvora mora da presuši.
Najpreča obaveza svih u Srbiji, a rekao bih i svih Srba u svetu je odbrana Kosova. U našoj štampi se pojavljuju bombaste izjave nekih srpskih kongresa u Americi i nekih srpskih bogataša, biznismena širom sveta da oni veoma pate zbog Kosova i da je to razlog što će oni osnivati novu srpsku partiju, partiju sa srpskim predznakom.
Gospodo i braćo, ako patite zbog muka Kosova, pomozite da te muke budu manje. Kako da pomognete? Skupljajte pomoć, koja se može jesti, obući i obuti i šaljite je na Kosovo. Istovremeno, dužni ste da veliki i moćan svet, u kome živite, upoznajete sa istinom o Kosovu i Metohiji. To Srbija danas traži od vas i ne samo od vas, koji ste u rasejanju, već i od nas koji smo ovde i to svakog dana činimo.
Vremena su teška, najteža u posleratnoj istoriji i slična su onima, kada je Lazar zakletvom pozivao na Kosovo.
Još nešto na kraju... (Jedan glas: Kada ste bili na Kosovu?) Reći ću vam kada sam bio na Kosovu i kada ću ponovo da idem. Srpski pokret obnove zahteva da se spreči svaka zloupotreba humanitarne pomoći koja odlazi na Kosovo. Takođe, tražimo najstrožu kontrolu i najteže kazne za one, koji bi da ušićare na ljudskoj solidarnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, hvala vam. I da odgovorim, da se ne bih javljao da repliciram, bio sam na Kosovu, pomagao sam Univerzitet na Kosovu i te kako. Sledeće nedelje jedna ekipa Skupštine grada Niša, uprkos ovome što sam na početku govorio, ide na Kosovo, nosi pomoć, pre svega sastavljen od odbornika SPO.
Drugo, Skupština grada, tačnije SPO već je mnogo učinio da pomogne milicioneru iz sela Hum kod Niša, koji je nedavno poginuo i kome se nedavno rodio sin, pre 15 dana. On će dobiti stan od Skupštine grada Niša, pre svega zahvaljujući inicijativi SPO. Takođe smo pomogli velikog srpskog junaka, oficira 63. padobranske jedinice, njegovu familiju. Znate kako je on tragično poginuo nedavno na Kosovu.
Prema tome, radimo puno, radićemo, ali ne koristimo to za našu reklamu, već pomažemo da Srbija prevaziđe ove probleme i da jedinstveni izađemo iz ove velike krize, kako bi mogli da se integrišemo u Evropu, u svet i da konačno taj svet shvati da nam je tamo mesto. A tamo nam je bilo mesto i pre mnogo godina. Srbija je bila jedna od vodećih nacija, ne samo u Evropi, nego i u svetu. Hvala vam još jednom.

Hvala. Ima reč narodni poslanik Tomislav Nikolić, a neka se pripremi narodni poslanik Živorad Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, srećne su države, u kojima građanin jednom u svom veku ima ili nema obavezu da ih brani. U ovoj našoj Srbiji svaka generacija više puta brani svoju državu i bar jednom brani Kosovo i Metohiju.
Nije tačno da je problem Kosova i Metohije nastao i da se razvio u poslednjih deset godina. Moj pokojni otac 1946. godine jurio je baliste po Kosovu i na isti način otimao oružje, kao što to danas radi srpska policija. Možda je bilo problema zato što se o Kosovu i Metohiji nije raspravljalo u Skupštini Srbije. Ovaj saziv Skupštine u osam meseci već dva puta zaseda tematski i rešava sudbinu Kosova i Metohije. Ovoj Skupštini ne može da se prigovori da je ne interesuje sudbina Kosova i Metohije.
Mi smo formirali vladu od tri velike političke stranke, Vladu narodnog jedinstva, koja je sebi postavila tri prioriteta: borbu za Kosovo i Metohiju, borbu protiv kriminala i borbu za ekonomske reforme. Sastale su se politički do tada suprotstavljene političke stranke. Oštro suprotstavljene. Naši sukobi bili su na ivici egzistencije, na ivici ličnog opstanka nekih od nas. Ali, Kosovo i Metohija je pomirilo strasti. Danas vidim u Skupštini da se to proširilo na još jednu veliku političku stranku. Danas samo oni, koji nemaju političkog sluha, ne osećaju da svi građani Srbije i da svi Srbi žele da nas vide ovako složne, kada rešavamo kako će izgledati sudbina Kosova i Metohije. Nismo proroci, kako se reši sudbina Kosova i Metohije, rešiće se i sudbina Vojvodine, i Raške oblasti, i Šumadije i Pomoravlja, i Timočkog regiona i svake stope srpske zemlje.
Ja sam se kao član Vlade prvi put našao pred pitanjem, na koje nisam mogao da odgovorim početkom aprila ove godine, kada me je izvesni gospodin Š., prezime ne govorim zato što bi i danas njegova sestra mogla da ima verovatno velike probleme, zamolio da ga primim i da pokušam da mu pomognem da pronađe sestru, koja je oteta na Kosovu i Metohiji. Znao sam da je njena sudbina najverovatnije užasna i da joj pomoći nema. Pala je u ruke najvećih bandita koji postoje na zemljinoj kugli. Od onda taj broj se popeo na stravičnih nekoliko stotina ljudi. Od onda poginulo je 94 policajca, 23 vojnika, na stotine civila. I svi su oni nevine žrtve. Nema razdvajanja na policiju, vojnike i nevine žrtve. Svi, koje su pobili teroristi u ovoj našoj Srbiji, su nevine žrtve. Ni jedan policajac ne snosi nikakvu krivicu zato što se uputio na Kosovo i Metohiju da brani zemlju od terorizma. Nama je potrebna unutrašnja sloga, nama je potrebna ovakva harmonija u odnosima, da bismo ovaj problem razrešili do kraja.
Zašto je potrebna? Zbog spoljnih pritisaka, dame i gospodo. Zbog onih, koji ovde u zemlji i dalje se svrstavaju u izdajnike i ne kriju to svoje ponašanje. Zbog onih, koji su plaćenici stranih sila i to ispoljavaju u skoro svim nezavisnim medijima. Neka znaju svi mladi novinari, koji rade za takozvane nezavisne medije, sve ih plaća Amerika, Nemačka, Francuska, Engleska, Italija i ostale velike sile i sve ih plaćaju da rade protiv Srbije. Neka o tome razmišljaju kada pišu protiv Srbije i kada pišu protiv svog naroda.
Ko nam preti? Predsednik Amerike. Onaj, koji plače pred kamerama zato što će mu supruga i ćerka saznati da je vršio perverzne radnje nad jednom američkom devojčicom. Može on da raspe tone bombi na svaku stopu zemljine kugle, ali ne može da opravda postupke, kojima sada želi da kazni čitav jedan narod za svoje ponašanje.
Srbija ne brine o Americi, Srbija brine o Srbiji. Srbija traži da je svi puste da brine o Srbiji. Mi smo kao politička stranka uputili pismo predstavnicima zapadnih država, koje imaju ambasade u Beogradu, u kome smo naveli dokumenta međunarodnih organizacija o pravima verskih, nacionalnih i drugih manjina i dokumenta Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.
Zamolili smo da nam ukažu na greške našeg zakonodavstva, da nam pokažu gde to nismo obezbedili prava, šta smo to uskratili pripadnicima manjina i šta možemo da dogradimo u zakonodavstvu. Niko se nije izjasnio povodom toga. Samo nam svi prete, svi zveckaju oružjem, čak i neke susedne zemlje. Saznajemo da je neko ponudio dva aviona, neko sva tri da se napadne Srbija jednog dana, kad do napada bude došlo. Neka budu mirni naši susedi. Što se tiče Srbije, sve zemlje koje su susedi Savezne Republike Jugoslavije -Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija i Albanija - slobodno mogu da ukinu vojsku. Nikad ni jedan naoružani građanin Srbije neće preći državnu granicu Srbije da bi napao susednu zemlju. Mi tako ne gradimo odnose ni sa susedima, ni sa onima koji su nam dalje.
Ovde se radi o borbi protiv terorizma. Prva rečenica izveštaja koji je podneo predsednik Vlade i Predloga naših zaključaka je apsolutno jasna i nedvosmislena. Ovde se radi o terorizmu i o posledicama terorističkih akata. Čitav svet definiše terorizam u dve rečenice. To su ljudi koji ne prezaju ni od čega, koji mimo svih zakona ostvaruju svoje ciljeve oružanom borbom, borbom protiv države u kojoj žive.
Ne treba dokazivati da na Kosovu i Metohiji imamo problema sa terorizmom. To je aksiom. Nema šta da se dokazuje. Postoje bande koje su se toliko osilile da su formirale čak i kasarne svoje tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. Koga su podigli na ustanak? Seljake u zabitim krajevima, u ruralnim sredinama, a oni sede u Prištini i čekaju rezultate terorističke borbe. Baš njih briga koliko će šiptarske dece poginuti u okršajima sa policijom!
Ja sam jednom, istina, teška srca, ali shvatajući kakav je to zadatak, sedeo u prostorijama Rugovine stranke i razgovarao sa Albancima. Razgovarao sam sa drskim i osionim ljudima koji su tada, ceneći snagu i moć terorista, postavljali za Srbiju neprihvatljive uslove. Ali je delegacija Vlade Republike Srbije, predvođena profesorom Ratkom Markovićem, ne samo bila jedinstvena, valjda ste videli da u ovih šest meseci nije bilo nikakvih iskakanja u bilo kojoj oblasti u kojoj je Vlada delovala, nego je bila jasna i odlučna i rekla: Evo vam, gospodo, Ustav Republike Srbije. Pažljivo ga pročitajte. Tražite nam sve što piše u tom Ustavu. Ne tražite ni jednu rečenicu koje u Ustavu nema. Mi vam to nećemo dati. Za to nismo ovlašćeni i na to nemamo prava. Oni su mislili da će se ustanak proširiti, planuće Kosovo i Metohija, neće smeti Srbija da brani Kosovo i Metohiju ovako kako je branila u poslednjih nekoliko meseci.
Imali smo mnogo žrtava. Mnogi pitaju šta i kako dalje. Pretnje su strašne. Nas opominju naše žrtve - i civili, i vojska, i bespomoćne majke, i deca koja su ostala za očevima, da ne smemo više odustati. Pritisci su strašni. Ali mi to trpimo već osam godina. Već osam godina se ne radujemo ni jednom poslovnom uspehu. Već osam godina naša deca ne žive kao druga deca u svetu. Ali, mi to, jednostavno, moramo da izdržimo. Mi drugog puta nemamo.
Onaj ko misli da bilo šta na Kosovu i Metohiji može da dobije, osim onoga što imaju svi građani u svojim državama u svetu, ako misle da bilo šta više treba dati Albancima na Kosovu i Metohiji, taj ne pripada ovoj državi, ni ovom narodu.
Ova država ima izdajnike države i izdajnike naroda. Na žalost ima Srba koji su izdali i narod i državu. Za sada su u manjini. Nikada ih neće biti više. Ovo je jedan istorijski trenutak. Čini mi se, drugi put u veku Srbija odlučuje o tome šta će i kako dalje. Ako je uspela da sastavi politički nepomirljive, zašto ne bi mogla da sastavi komšije koji su svi izuzetno zabrinuti, ali svi imaju isti cilj. Mi drugog puta nemamo. Dok predstavljamo građane Srbije u ovoj skupštini i dok ih predstavljamo u Vladi Srbije, na drugi način nećemo rešavati Kosovo i Metohiju.
Hvala. (Aplauz.)

Ima reč narodni poslanik Živorad Đorđević. Neka se pripremi narodni poslanik Željko Simić.

Uvaženi predsedniče, poštovani narodni poslanici, duboko verujem da će istorija i ovo vreme pamtiti po velikoj pobedi našeg naroda u borbi za slobodu, nezavisnost, suverenitet i nacionalno dostojanstvo, po teškoj, odvažnoj i uspešnoj borbi protiv zločina i nasilja albanskih terorista na Kosmetu. Možda u ovom trenutku još nismo svesni onoga što smo učinili. Ali, ove i buduće generacije, i normalni deo sveta, ako ne danas, a ono sutra, valjano će oceniti naš doprinos odbrani prava čoveka na život, pravo na slobodu svoje zemlje, pravo na svoja bogatstva. Ova najsvetija prava svakog čoveka i svakog naroda svetski čelnici svode isključivo u obavezu čoveka i naroda da budu pokorni tzv. novom svetskom poretku. Neviđena je farsa i cinizam da se svet pokorava, u ime ostvarivanja ljudskih prava, a da se ljudska prava svode na obavezu pokornost tzv. novom svetskom poretku.
Neprestano, s pravom, ističemo našu želju i potrebu uključivanja u svetske tokove, u onaj deo međunarodne zajednice koji je perjanica demokratskog, tehnološkog, ekonomskog i duhovnog razvoja. Mi nismo protiv te međunarodne zajednice. Ne prkosimo joj, želimo svim svojim umećima da joj se pridružimo, da se učimo na njenim iskustvima i da joj ponudimo svoja znanja. Na žalost, ovaj deo međunarodne zajednice, ma kako u svakom pogledu brojniji, potisnuće na margine svetskih zbivanja. Danas se svetu nameće onaj malobrojniji deo međunarodne zajednice, koji neviđenom hajdučijom i potkupljivanjem vazala širom sveta hoće da ovlada tim svetom, nanoseći mu nesreće, patnje i razaranja.
Taj deo svetske zajednice je oličen u lideru najmoćnije sile sveta, koji donosi odluke o životu i smrti miliona ljudi i čitavih naroda u isto vreme dok mu se jedna šiparica mota oko šlica. Taj deo svetske zajednice iliti novi svetski poredak je jedna velika tragikomedija, u kojoj će gospodin Bil pasti sa svetskog trona, ne zbog odgovornosti za unesrećenost miliona ljudi i čitavih naroda širom sveta, nego upravo zbog pomenutog motanja oko šlica pomenute šiparice.
Dokle će nevini deo sveta da strahuje od fašistoidne halapljivosti nekakvih Genšera, Kinkela, od patoloških potreba gospodina Rija, koji stalno rije po našim nervima, uvek od izbora do izbora?
Da li je to ta međunarodna zajednica, u kojoj jedino padanjem na kolena i prodajom zemlje i savesti možemo da je umilostivimo, da nas prihvati, da nam, milujući nas kao jagnjad, uzima sve što imamo?
Da li je to neka nova međunarodna zajednica oličena u Organizaciji ujedinjenih nacija, toj danas nemoćnoj i tužnoj podaničkoj družini koja postoji, uglavnom, zbog toga da bi aminovala nasilja svetske žardarmerije i da bi potvrđivala legitimitet jednom novom uveliko započetom a neobjavljenom osvajanju svega?
To je ta međunarodna zajednica koja je, ko manje, ko više, odnegovala teroriste i dala im oružje. To je ta međunarodna zajednica ili taj deo međunarodne zajednice koju neki i sa ove govornice pozivaju u pomoć.
Takav poziv će jednog dana biti pokriće stranim silnicima za vojnu intervenciju, jer poziv dolazi od legalnih poslanika, legalnih partija ili medija. Taj deo međunarodne zajednice je najdirektniji podstrekivač albanskog terorizma. Uz pomoć NATO žandarmerije, mudžahedina i jurišnika islamskog fundamentalizma, potomaka nacističkog duha, uz jeftine usluge ovdašnjih vazala, Kosmet su preplavili teroristima. Ko to ne shvata ili ništa ne shvata zbog pomanjkanja inteligencije ili zbog političke ostrašćenosti ima problema sa vidom, a najpre će biti da od takve zaslepljnosti ima i neke vajde, naravno u čvrstoj valuti.
Ubeđivati njih da je srpsko rukovodstvo krivo za raspad Jugoslavije i terorizam na Kosmetu, besmisleno je onoliko koliko su besmislene i njihove teze. U tu svetsku hajdučiju tzv. novog svetskog poretka uspešno su se uključili ovdašnji tzv. nezavisni mediji nudeći joj svoje vazalne usluge i više nego što se od njih očekuje. Neću da ih nabrajam, jer mogu slučajno nekog nepravedno da izostavim, ali to su oni mediji koji direktive za profil takoreći svoje uređivačke politike neposredno i direktno primaju iz inostranstva. Zato mogu i moraju svakodnevno da najavljuju bombardovanja, nove sankcije, naš ekonomski kolaps, količinu i tipove po njima već uključenih motora na bombarderima, koji tako pripremljeni mogu svakog trena da polete, sve u nastojanju da psihološki dotuku ovaj narod, da učine gore i stravičnije, nego što su to mogle sankcije, gospodin Rije ili posebno gospođica Levinski. Kako piše ova nezavisna medijska žandarmerija, albanski teroristi su čas gerilci, čas siroti civili, čas su oslobodilačka vojska. Zato je naša policija, po njima, mnogo gruba i zamislite, umesto ćoraka upotrebljava bojevu municiju, sve sravnjuje sa zemljom, a naša vojska, verovali ili ne, nesmetano šeta našim selima, poljima i šumama duž dugačke granice, plašeći one jadne teroriste i ometajući im slobodu prelaska granica i prenošenje oružja, čak iz Albanije, da bi im se mladež igrala rata i pucanjem plašila strah od te grube vojske i policije.
Na delu je, dakle, sveopšte utrkivanje koji će nezavisni medijski žandarm brže, bezobzirnije i sa više užasa da saopšti neku priželjkivanu moguću strahotu. Ko će više da zastraši ovaj narod. Ko će više da izazove trauma, ko će svojim uveličavanjem pretnji bolesnih umova da izazove veći broj nervnih slomova. Za njih nije vest da su teroristi ubili pet policajaca ili vojnika, ali jeste da Rijeovi bombarderi samo što nisu poleteli, jer se nadaju da će na taj način više naših ljudi stradati, bilo od bombi, bilo od nervnog rastrojstva. Tako nešto očekuju njihove gazde, za tako nešto su plaćeni. Baš pošteno, što reče neko ko se večno zagubi, politički.
Jugoslovenska levica podržava napore naše Vlade i predsednika Miloševića da se dijalogom dođe do političkih rešenja problema na Kosmetu. Jugoslovenska levica se borila za mir i mirna rešenja, za suživot svih ljudi i naroda, u vreme kada je bila najveća jeres, pa je opasnost govoriti o ravnopravnosti, miru i jugoslovenstvu. Naše je moralno i političko pravo i obaveza da i danas sledimo takvu politiku. Verujem da ćemo ovakvom politikom doprineti mirnom i srećnijem životu svih građana na Kosmetu, u Srbiji i Jugoslaviji. Verujem da se zbog svega ovoga nećemo stideti pred budućim pokolenjima.

Ima reč narodni poslanik Željko Simić, a neka se pripremi potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani članovi predsedništva, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo, kolege poslanici, u potpunosti prihvatam ekspoze premijera Mirka Marjanovića i Predlog zaključaka koje je Vlada Republike Srbije uputila Narodnoj skupštini na usvajanje, jer je reč o jednom razboritom, objektivnom, sveobuhvatnom i demokratskom dokumentu, koji verodostojno odražava svu složenost političke realnosti Srbije i Savezne Republike Jugoslavije danas i koji utire put mirnom rešenju svih problema na Kosovu i Metohiji.
Svakom politički iole odgovornom pojedincu mora biti jasno da mi danas živimo u jednom prelomnom i za Srbiju po mnogo čemu sudbonosnom vremenu, vremenu u kome istorijska svest o nužnosti odbrane zemlje, njenih demokratskih tekovina i svih njenih građana mora imati apsolutnu prevagu nad pojedinačnim stranačkim interesima. To jedinstvo nije izraz ničije političke volje, to jedinstvo nije plod ničijeg nametanja, to jedinstvo nameće istorijski trenutak, a mi kojima su građani poklonili pravo da sedimo u ovom parlamentu i odlučujemo o sudbini, moramo biti na visini tog istorijskog trenutka. Srbija je iznutra opasno napadnuta albanskim separatizmom koji je kulminirao terorističkim zlodelima i genocidom i koji je izdašno potpomognut lažnim napisima tzv. nezavisne štampe, koja je u stvari autoritarno i finansijski zavisna od stranih centara moći.
Njihovi naručeni tekstovi o navodnoj prekomernoj upotrebi sile, o navodnoj pretnji humanitarnom katastrofom, o tobožnjem dramatičnom uvećanju broja raseljenih i nezbrinutih lica, ti sa stranih jezika prevedeni tekstovi o skoroj kapitulaciji i katastrofi zemlje i ukupna delatnost tzv. nezavisnih medija jeste ravna izdaji zemlje.
S druge strane, Srbija je napadnuta i spolja podstrekavanjem nasilja protiv nedužnih građana Srbije i njenih legalnih institucija, ali što je još teže i opasnije ona je napadnuta represivnom, nedemokratskom i neprincipijelnom politikom jednog dela međunarodne zajednice, koja se kada je naša zemlja u pitanju odavdno i kontinuirano služi argumentima sile, a ne uvažavanjem snage argumenata i političkih činjenica. Da ne govorim o tome kako se taj deo međunarodne zajednice, koji se bespogovorno priklonio jednoj sili, čiji su interesi postali mera svih međunarodnih odluka, ako ne i mera svih stvari, odrekao potrebe da u tolerantnom tonu i kroz ravnopravan dijalog našu zemlju vrati u Evropu i svet, da je reintegriše u sve bitne političke, ekonomske i tehničko-tehnološke tokove i institucije kojima mi imanentno pripadamo.
Umesto toga Srbija i Savezna Republika Jugoslavija izložene su žestokim pritiscima, pretnjama i ucenama koje su bez presedana u novijoj političkoj istoriji 20. veka, kao da se ne zna da je Srbija po svom multinacionalnom, multikonfesionalnom i multikulturnom ustrojstvu Evropa u malom. Kao da se ne zna da ta Srbija koja je odista Evropa u malom, u toj mnogostrukosti vidi svoje velike prednosti, a ne svoje velike nedostatke. Kao da se ne zna da je Srbija država građana, koje ni po kojem osnovu ne deli, već ih kroz svoje demokratske institucije podstiče da štite, neguju i razvijaju svoje nacionalne osobenosti, svoje etničke specifičnosti. Kao da se ne zna da Srbija svim nacionalnim manjinama, uključujući i albansku naravno, omogućava da nesmetano i svestrano obogaćuju svoj jezik, pismo, tradiciju, kulturu i svoje običaje. Kao da se ne zna da Srbija svim lojalnim građanima predstavlja prirodno zavičajno ležište i priležište od svih nevolja ovog sveta. Sve se to zna. Sve se to jako dobro zna. Poput svih evropskih i demokratski razvijenih zemalja sveta, Srbija se na svojoj teritoriji legalnim i legitimnim sredstvima brani od albanskog terorizma, koji je svojim zločinima zlokobno obnovio sećanje na mračnu praksu fašističkih genocida.
Zašto kažem legalan i legitiman? Legalnim sredstvima zato što svoje uporište ima u našim i međunarodno pozitivno pravnim propisima, a legalnim zato što je nezakonitom upotrebom, silom i nasiljem protiv civilnog stanovništva, kako srpskog, tako i albanskog, i protiv pripadnika drugih etničkih grupa koji žive na Kosovu i Metohiji, kao i protiv pripadnika policije, i Vojske Jugoslavije, ugrožen njen suverenitet i teritorijalni integritet. Zapravo, celovitost njenog bića. Umesto da oštro osude sve oblike albanskog terorizma na Kosovu, umesto da u samom središtu svoje kritike i svog nezadovoljstva, stave Republiku Albaniju, u kojoj besni građanski rat, a koja teroristima obezbeđuje materijalnu, logističku i oružanu pomoć i koja je jedina u svetu priznala takozvanu Republiku Kosovo i u Tirani održava njeno takozvano predstavništvo. Umesto da ovu državu otvoreno opomenu i prekore zbog mešanja u unutrašnju svojinu Savezne Republike Jugoslavije, mnogi međunarodnu organizaciju, uključujući i onu najvišu, donele su mnogobrojne deklaracije i odluke koje su u direktnoj surpotnosti sa svim temeljnim rezolucijama Ujedinjenih nacija koje se tiču borbe protiv terorizma, a ova poslednja rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji, o kojoj je inače bilo reči u ekspozeu predsednika Marjanovića, predstavlja u neku ruku žalosno i upozoravajuće svedočanstvo da se terorizam danas u svetu selektivno, a ne univerzalno tretira i kvalifikuje.
Šta mislim kada to kažem? Ukoliko se jave teroristički akti koji su upereni protiv jedne velike sile, žestoke uzvratne mere se gotovo podrazujevaju, bez obzira na sredstva, ciljeve i nedužne žrtve.
Ukoliko se terorizam sa fašističkim predznakom javi i u svoj žestini bukne u jednoj suverenoj, ali od bilo koje sile nezavisnoj zemlji, onda se taj pojam ili ta pojava mogu revitalizovati i govoriti o dvema stranama, o sukobu, kako doslovce piše u poslednjoj rezoluciji, iako se između policije i terorista nigde i nikada ne može stavljati znak jednakosti. Baš u trenutku kada su od strane organa naših vlasti, kada se čine poslednji napori u suzbijanju i slamanju, iskorenjivanju terorizma na Kosovu, što je od prioritetnog interesa i kada su preduzete mere kojima je stanje u ovoj pokrajini poboljšano, u bezbednosnim, humanitarnim i ekonomskim pitanjima kojima se mnogo manipuliše, pogotovu od strane stranih medija, jednako kao i ovih koji su plaćeni ovde u zemlji, licemerno se pozivaju vlasti u SRJ i rukovodstvo kosovskih Albanaca da smesta stupe u usmeni dijalog bez preduslova. Vrlo dobro se zna da je naša državna delagacija odavno spremna, a da dijalog uporno izibegavaju ili da budem sasvim precizan, u pravom smislu te reči - bojkotuju predstavnici kosovskih Albanaca. Da se istina ipak tako lako ne da zaobići, prećutati ili naprosto prenebreći, najbolje svedoči onaj treći deo poglavlja ove rezolucije; "pozdravljaju sadašnji napori usmereni na takvom dijalogu", ali se izbegava reći da su predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević i predstavnici srpske vlasti jedini zaslužni za pomenute napore i za pomak koji je napravljen u čitavoj situaciji. Da ne pominjemo kako se prilikom pozivanja na Moskovsku deklaraciju, između predsednika Miloševića i predsednika Jeljcinja, namerno previđa da je u tom dokumentu prestanak akcije organa bezbednosti Vojske Jugoslavije na granici između dve zemlje bio uslovljen obustavom terorističkih dejstava. Zaboravljajući na početak rezolucije o dvema stranama u sukobu, tvorci rezolucije tek u šestom poglavlju "insistiraju da rukovodstvo kosovskih albanaca osudi sve terorističke akcije", time nedvosmisleno pokazuju protivrečan i duboko nepricipijelan stav prema situaciji na Kosovu i Metohiji, a tako i prema terorizmu uopšte.
Ipak, kao što se iz ekspozea predsednika Marjanovića vrlo dobro videlo, mi i dalje ostajemo krajnje kooperativni prema svim institucijama, a može neko u ovoj sali da se zapita, a i zapitao se, zašto tako uporno tražimo povratak u svet? Nikakvim samovoljnim aktom, nikakvim političkim dekretom Srbija i SRJ ne mogu suštinski biti izigrane od savremenog sveta. Svojim ogromnim ljudskim, stvaralačkim potencijalom, svojom demokratskom politikom, svojom bogatom, kulturnom i duhovnom tradicijom, svojim slobodarskim duhom i demokratskim nasleđem, mi smo neraskidivi deo savremene civilizacije, hteo to neko ili ne. Zato je i prirodno što tražimo od međunarodne zajednice da ukine sve oblike ekonomskih, političkih i drugih blokada, dvostrukih aršina u borbi protiv terorizma i međunarodnim odnosima i da nam tako omogući da aktivno učestvujemo u savremenim i svetskim, integracionim, političkim, kulturnim i drugim procesima.
Svet mora biti svestan jedne činjenice. Čvrstinom demokratskih institucija sistema, istrajnošću otpora prema svim sankcijama i represijama, žudnjom za slobodom i nezavisnošću zemlje, za ravnopravnošću svih građana bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i drugu pripadnost, Srbija je danas u izrazito nenaklonjenom, pa i neprijatljskom okruženju, gde vlada haos, bezvlašće, građanski rat, jedini čvrsti faktor stabilnosti na Balkanu i čitavom regionu Jugoistočne Evrope. Zato je i dobrim razlozima ovde istaknuto da je ona faktor koji nikoga ne ugrožava na ovim prostorima, već je ona faktor koji čitavi region može samo da stabilizuje.
Poštovane kolege i koleginice, narodni poslanici, gospodine predsedniče, usvajajući Predlog zaključaka Vlade Republike Srbije, usvajajući akt koji nije prkosan, već politički odvažan i dostojanstven, mi ćemo svetu pokazati da smo otvoreni za svaki demokratski, politički dijalog, koji će poštovati teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i SRJ, ali da smo nepokolebljivo zatvoreni prema svim pretnjama, ucenama i pritiscima, ubeđeni da oni direktno vode daljoj nestabilnosti, potresima i sukobima sa dalekosežnim posledicama. Znamo mi jako dobro da jedan deo međunarodne zajednice i njihovi mediji i naša domaća, izdajnička i plaćenička štampa, namerno zatvaraju oči pred obnovom krematorijuma, masovnih streljanja i drugih monstruoznih nedela albanskih terorista i da ih tako posredno, a ne samo amnestiraju, već ih ohrabruju da nastave svoj opaki naum u stvaranju velike Albanije na teritoriji ne samo naše zemlje.
Na kritike i upozorenja odgovaraju na isti način na koji je jedan poznati Nemac odgovarao kada su mu stavljali primedbe da njegove ideje ne odgovaraju činjenicama. Utoliko gore po činjenice, tako je on govorio. Ovako neshvatljivo, nedemokratsko i u svojoj biti duboko represivno ponašanje jednog dela međunarodne zajednice, utoliko gore po mir, bezbednost i političku stabilnost, ne samo ovog regiona Evrope, već i čitavog međunarodnog poretka, koji bi hteo da se izgradi kao novi svetski poredak, u kome na žalost nema mesta za atribut - demokratski. Nema novog svetskog poretka ako ne počiva na ljubavi prema istini kao najvećoj strasti čovekovog uma, ukoliko ne počiva na ljubavi prema pravdi, kao najvažnijoj odrednici ljudskog karaktera.
U Srbiji, koja nije izvršila nikakav upad u pravno ustavni položaj zemlje 1989. godine ili je to neko pobrkao sa platnim sistemom, dakle u toj Srbiji koja je kao država konstituisana krajem 80-tih godina, u Srbiji su zajedno u miru i slozi živeli, a žive i živeće mnoge etničke grupe, jer je to jedini način da svi mi učvrstimo svoj ljudski intenditet i da slobodno prisvojimo ono što nam je rođenjem dosuđeno.
Hvala vam. (Aplauz.)

Za reč se javio potpredsednik Vlade Republike Srbije i poslanik Veća građana Savezne skupštine  dr Vojislav Šešelj.