Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, kao predsednik SO Užice i član SPO želim da sa ove govornice izrazim negodovanje u odnosu na Zakon o učešću opština i gradova u porezu na promet.
Naime, gradovi se mogu i eliminisati, s obzirom da su na neki način i dobili željeni procenat koji su tražili. Naime, ako uzmemo i posmatramo igre brojki i procenata, umanjenje što se tiče opštine Užice iznosi svega 2,7%. Naime, u prethodnoj godini užička opština je imala procenat 22,4.
Ove godine je predložen procenat 19,7%. To ne znači ništa dok se ne uporedi i sazna da je budžet opštine, sramota me da kažem koliki je bio, 25 miliona u prošloj godini. Ove godine je povećan na 27 miliona. To znači da je praktično ako bi se zadržao isti procenat, kompeltno umanjenje 13,7%. Što kažem da se igramo na neki način procentima? Jer, ta igra može, ako primenimo matematiku, da bude sasvim drugačija. Naime, ako uzmemo da je realna vrednost dinara u odnosu na prošlu godinu pala 60%, onda bi užička opština praktično, prema prošlogodinjem procentu, trebalo da ima 40 miliona. Na ovaj način, kako je dobijeno 27 miliona, kompletan pad je 47,7%. Da je ostao isti procenat, onda bi ona izgubila 29,9%.
Vidite kako je vrlo lepo i lako se igrati matematike. Međutim, brojke i matematika uvek mogu da budu apstrakcija. Ja ću pokušati na jednom interesantnom primeru da pokažem u praksi kako to izgleda. Naime, SO Užice je već potpisala ugovore za rekonstrukciju ravnog krova u dečijem vrtiću u Užicu. Radi se o 700 kvadrata. Krov prokišnjava, inspekcije daju zabranu za rad vrtića, a to nije posledica zadnje dve godine, nego to je vrtić koji je star preko 30 godina. Znači, da bi taj vrtić bio saniran iskoristili smo tu mogućnost da ga nadgradimo i da stavimo normalan krov. Ta investicija iznosi negde oko 2 i po miliona dinara.
Ja sam podneo amandman Odboru za finansije, odnosno Vladi Republike Srbije, tražeći da se taj procenat zadrži. Međutim, sem članova SPO u Odboru nisu imali razumevanja za to i onim svojim nedizanjem ruke oduvali su krov sa dečijeg vrtića u Užicu. Ovo je samo jedan banalan primer u odnosu na sve ono što će se dogoditi u opštini Užice, razume se, ako dođe do bilo kakvih promena cena bilo čega. Možda će škole ostati bez grejanja i mnogi drugi problemi. Razumem da će tada reći, sa zadovoljstvom, da je nesposobna lokalna vlast. Ja ću to i da prihvatim sa smeškom, ali ipak ljudi će znati da je nesposobnost, u ovom slučaju, dokazala Vlada Republike Srbije.

Ima reč narodni poslanik Ljubiša Selić, a neka se pripremi narodni poslanik Tihomir Arsić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, govoriti o budžetu Republike Srbije u ovom trenutku, posle opširnog izveštaja Vlade, ekspozea gospodina Marjanovića i mnogih diskusija, gotovo da je izlišno. Stoga ću ja svoju diskusiju i svoje gledanje na taj budžet usmeriti iz jednog drugog ugla.
Naime, i u godinama 1997, 1998. i predlog za 1999. godinu, budžet Republike Srbije se kreće realno negde na nivou oko tri milijarde maraka godišnje. To je, može se slobodno reći, budžet siromaštva jednog naroda, jedne države u kojoj, ako se uzme u obzir da ima 10 miliona stanovnika, prosečno svaki građanin izdvaja za budžet svoje države oko 300 maraka. Gledajući na prvi pogled to i nisu velika izdvajanja, ali ako se uzme u obzir da je za naš narod to jako veliko izdvajanje, onda se može uzeti samo u obzir koliki je stepen osiromašenja ovoga naroda nastao u proteklih 10 godina.
Taj budžet, za vašu pažnju, možemo da uporedimo sa budžetom grada Dortmunda u Nemačkoj, koji takođe iznosi tri milijarde maraka. Dakle, grad Dortmund nema više od 400 hiljada stanovnika. (Glas iz sale: Ima više.)
Ako ima preko, kolega će ispraviti, dozvoljavam da sam napravio grešku. Ali, svejedno, budžet je tri milijarde, uvaženi kolega, a budžet Dizeldorfa, koji je takođe veliki nemački grad, je 7,5 milijardi maraka. U odnosu na naš, morate prihvatiti da je to izuzetno puno.
Ja bih sada govorio o kompeltnom budžetu iz jednog drugog ugla. Naime, prihodna strana budžeta jasno daje do znanja svim korisnicima da se budžet alimentira iz poreza na dohodak građana, poreza na promet i akciza u iznosu gotovo 90%. Porez na dobit preduzeća je simboličan. Prošle godine je takođe bio simboličan. I, ove godine u nacrtu budžeta taj porez ne prelazi 3%. Šta to govori? To je jasno svima nama, govori da su mnoga naša preduzeća u ovakvom vlasničkom odnosu kakva danas imamo praktično ekonomski propala i iz njih više nije moguće izvući bilo kakav prihod ili bilo kakvu dobit. Stoga se država i Vlada okrenula ka onome što još ima, a to su džepovi naših građana.
Da bi se naša preduzeća osposobila od daljeg propadanja, mi smo gotovo deceniju proglasili sebi za cilj da ćemo izvršiti transformaciju društvene imovine, ili ćemo krenuti u susret savremenim kretanjima u Evropi i svetu. U tom smislu, mi smo formirali Ministarstvo za vlasničku transformaciju, koje osim što prima platu, ja ne vidim šta drugo radi. Jer, vrlo je simboličan broj društvenih preduzeća koja su za vreme delovanja tog ministarstva do sada privatizovana. Čak je prethodni ministar za vlasničku transformaciju, gospodin Beko, otišao u "Zastavu" da pokuša da je proda. Ne može je prodati, jer niko na svetu neće kupiti "Zastavu" kao tehnologiju. Svako će na svetu kupiti tržište, a tehnologije i proizvodnu mogućnost ima danas svaka zemlja civilizovanog sveta koliko hoće.
Što se tiče naše politike, ovog doma pre svega, mi u SPO smo imali odavno politiku da se bez poštene i hitne transformacije društvene svojine nećemo uspeti pomeriti sa mrtve tačke. I, ta društvena svojina, ovakva kakva je, predmet je pljačke onih ljudi kojima je ona dostupna, a to su, pre svega, ljudi koji su, moram sa žaljenjem konstatovati, u kontaktu sa Vladom, odnosno sa zvaničnom vlašću.
Isto tako, draga gospodo, bez otvaranja prema svetu, mi nećemo moći naše probleme rešiti, osim što ćemo kao narod postati svi socijalni slučajevi.
Kao sledeću tačku na kojoj bih insistirao i na kojoj bi ova Vlada i ovaj parlament morali da insistiraju, to je činjenica da se svuda u civilizovanom svetu svaka politika određuje ekonomskim interesima. Nema ni jedne zemlje u tom svetu koja će zarad svojih ekonomskih interesa žrtvovati neke političke ciljeve. Mi smo, na žalost, u ovoj skupštini, sa velikom većinom koalicionih glasova doneli dva zakona za koje nije imalo nikakve potrebe da se u ovom trenutku donose, pa i uopšte da se donose, a to su Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetu, koji su nas, sigurno, mnogo više koštali nego što će nam pružiti sitno zadovoljstvo da nekog od tih novinara kaznimo ili neko od tih glasila ugasimo, ili, pak, na nekom od naših univerziteta postavim svog dekana.
Dakle, to je tipičan primer kako jedna zemlja i jedna Vlada, pogrešnom politikom, ruše i svoje ekonomske ciljeve i ne postižu one rezultate koje objektivno privredni resursi ovog naroda i ove zemlje mogu da pruže i to mnogo više nego što ih danas mi imamo i nego što smo ih imali 1989. godine, kada smo ipak imali relativno pristojan standard.
Nadam se da će ova vlada u sledećoj godini pružiti ovom parlamentu .......... (Tomislav Nikolić: Nemoj da kritikuješ.).
Evo, neću da kritikujem, koga da kritikujem? Tebe? Nemam potrebe da kritikujem. (Tomislav Nikolić: Ali, glasaćeš za budžet.)
Nema veze što ću glasati za budžet. Ja za budžet moram, dragi Tomo, glasati iz prostog razloga što je budžet obaveza naša da ga donesemo. (Tomislav Nikolić: Možda će pasti Vlada.)
Neće pasti Vlada. Ima vas dosta koji ćete glasati za taj budžet, i ako mi ne glasamo.
Moram da ukažem na probleme koji dovode do jednog siromašnog budžeta, a nadam se da me neće demantovati stručnjak za to, a vi za to niste stručnjak. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, ima reč narodni poslanik Tihomir Arsić.

Iskreno se nadam da ću nešto bolje proći od prethodnog govornika, od kolege iz Srpskog pokreta obnove. Zašto se iskreno nadam? Ovog puta neću govoriti kao pripadnik političke opcije, već kao pripadnik svoje profesije, odnosno svog zanata, kao umetnik, radnik u kulturi ili član Narodnog pozorišta.
Pored toga što ću vam reći da sam svestan činjenice da je teško podeliti nešto čega nema, svestan težine posla koji je uradila republička vlada prilikom donošenja ovakvog budžeta i svestan svih problema sa kojim se Vlada suočavala u ovom trenutku, kada nikom od nas, odnosno ni jednoj sferi, ni jednom sektoru našeg društvenog života nije lako. Zaista je bilo teško uraditi ovakav posao i generalno se saglašavajući sa ovakvim budžetom dozvolite mi da skrenem pažnju na neke stvari koje su, po mom skromnom mišljenju, mogle da se urade i drugačije.
Kao student prve godine naučio sam od svog profesora, kaže - kada komentarišeš nečiji rad prvo pronađi nešto dobro u tom radu, čime ćeš duhovno zaraditi pravo da kritikuješ, odnosno da izneseš po neku zamerku. Rekoh da je zaista teško bilo obaviti ovaj posao, ali dozvolite mi da izdvojim, prosto istaknem nešto što do sada, bar kako su mi rekle kolege koje se duže bave ovim poslom, do sada nije bilo praksa i što mislim da je dobar put i dobar način, a to je član 30. ovog zakona o budžetu, koji kaže da budžetski korisnici koji ostvare uštede u trošenju sredstava planiranih za materijalne troškove iznad 10% od jedne mesečne idealne dvanaestine, taj iznos ušteda mogu koristiti za stimulisanje rada zaposlenih.
Mislim da je to idealan put i koliko znam to se pojavljuje prvi put u zakonu o budžetu i mislim da bi to trebalo da postane praksa. Vidite zašto sam rekao da ću bolje proći.
Rekoh malo pre kao radnik u kulturi, kao član Narodnog pozorišta, nisam mogao a da ne primetim, analizirajući budžet, ono što se desilo sa Ministarstvom za kulturu i žao mi je što gospodina Simića nema. Upoređujući prošlogodišnji budžet i budžet ove godine vidi se da je prošle godine budžet iznosio 314.238.000, a ove godine 377 miliona. To izgleda kao povećanje, međutim, pored ove činjenice da je vrednost dinara pala, kako reče kolega Pejčić, 60%, upoređujući sa mestom, odnosno procentom razdela Ministarstva za kulturu u prošlogodišnjem budžetu vidi se da je Ministarstvo za kulturu u prošlogodišnjem budžetu zauzimalo 1,96% ukupnog budžeta. Ove godine je to 1,75%, što je smanjenje za 0,24%, što znači za čitavih 10% manje.
Kažem da je možda tako moralo da bude, ali je to prosto stvar do koje se komparativno lako dolazi. Naročito, čini mi se, boli nas koji radimo u toj oblasti da su sredstva za sprovođenje Zakona o delatnostima od opšteg značaja u oblasti kulture znatno smanjena, čak i u trenutnoj vrednosti dinara, pa kaže - u prošloj godini su bila 61 milion, a ove godine 49 miliona.. Znači, smanjenje za 12 miliona dinara, što je preko 30% i još ako uzmemo da to nije realno, da je realno smanjenje kud i kamo veće, zaista se pitamo šta će biti sa ustanovama koje su po Zakonu o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture. Po tom zakonu te institucije jesu Biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Narodni muzej, Narodno pozorište u Beogradu, Narodne pozorište u Prištini, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Filharmonija, Ansambl narodnih igara "Kolo", Etnografski muzej, Istorijski muzej Srbije. Ne znam kako to objasniti mojim kolegama u Narodnom pozorištu i u istitucijama koje sam nabrojao, pogotovo uz činjenicu koju ćemo razmatrati u toku današnjeg dana, da naše plate skaču za 400%.
Zatim, još jedan razdeo, a mislim da je to razdeo 31 i skreće moju pažnju, a to je Zavod za međunarodnu, naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju, koji je u prošlogodišnjem budžetu bio predviđen sa 14.222.000 dinara, a ove godine sa 17 miliona i nešto. To jeste prividno povećanje, međutim, ako se uzme u obzir da za međunarodne programe jeste planirano svega 8 miliona, budite sigurni za međunarodne programe upravo iz sfere naučne, prosvetne, kulturne i tehničke saradnje, budite sigurni da to jeste most Srbije, odnosno most mladih ljudi sa svetom i onda se zaista pitam kuda sve ovo vodi?
Predlažem, pošto sam namerno izbegao podnošenje amandmana na ovaj zakon, svestan trenutne političke situacije u parlamentu i svestan toga da amandmani ne bi bili usvojeni, predlažem prosto i apelujem na članove Vlade, naročito na ministra za kulturu i ministra za sport i omladinu, da popravi položaj ovih sfera kojima Srbija komunicira nekako najlakše i najotvorenije u razbijanju blokade, praktično u ponovnoj komunikaciji sa svetom. Ove sfere našeg delovanja jesu najlakši, najjednostavniji i najbrži most i nekako su to stvari oko koje čak i ova skupština može da postigne konsenzus. Znači, apelujem na to da se iz tekuće budžetske rezerve na određeni način odvoje sredstva za ovo o čemu govorim, a kažem da iz tekuće budžetske rezerve vidim da je za 450% povećan u odnosu na prošlogodišnji budžet, gde je budžetska rezerva bila 100 miliona, a ove godine je blizu 450 miliona.
Budite sigurni, ja ću vam reći svoju impresiju, možda nisam u pravu, budite sigurni da su, kada govorim o oblasti kulture, naše pozorišne predstave, pogotovo naš nacionalni teatar, koji jeste briga njenog osnivača, odnosno Republičke skupštine, zatim naši filmovi više učinili na afirmaciji Srbije i njenom povratku u svet jedan Kusturica, jedan Dragojević ili Goran Paskaljević, da su više učinili u oblasti sporta naši odbojkaši, vaterpolisti i košarkaši, negoli svi mi zajedno, uključujući i Ministarstvo inostranih poslova i ostali.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima ministar finansija, Borislav Milačić.

Ja sam stvarno pre podne govori dugačko i sada ću pokušati najkraće da odgovorim oko ovoga što je rečeno, jer na neke stvari treba odgovoriti i ukoliko se ne odgovori biće shvaćeno da je to tako, a ipak stvari drugačije stoje.
Kao prvo, ono što moram da kažem, da mi je lično, kao čoveku koji je radio na ovim materijalima, zadovoljstvo zbog podrške koju smo dobili, na ovom predlogu.
U celini, generalno rečeno politika javne potrošnje koju je Vlada predložila je ovde pozitivno ocenjena i ne vidim da je ijedan od poslanika govorio o tome da se preteralo u planovima javne potrošnje Republike, u okviru osnovnih principa politike koja se predlaže. To je dosta značajna činjenica, koja obavezuje Vladu da sa punom odlučnošću sprovede ovu politiku, koja je bitna za ostvarivanje ciljeva ekonomske politike.
U okviru ovoga što je rečeno da li imamo siromašan budžet, mislim da defetistički prilazi ovoj situaciji ne vode napred, oni samo mogu da nas vuku nazad. Mi imamo realnu politiku kojom mislimo da politikom javne potrošnje i njenim smanjivanjem trebamo da damo posticaj privredi da delom sredstava koje će ostati na računu, a rekao sam da je to preko dve milijarde zbog smanjenja učešća, pokušava da na tržišnim principima poboljša svoju poziciju i doprinese razvoju društevnog proizvoda od 7%. Takođe, nismo za elaboraciju ovde - šta ako se ne ostvari stopa rasta društvenog proizvoda od 7%, nego da tražimo rešenje da stopa društvenog proizvoda bude veća od 7%.
Ovaj budžet ne treba podržavati iz patriotskih razloga, već ovaj budžet treba podržati zbog toga što se njime konstituiše politika kojom se rešavaju problemi i obaveze države u vitalnim oblastima njenog funkcionisanja.
Pre svega to su programi u oblastima ovih društvenih delatnosti, kojima se stvaraju uslovi za rad i razvoj, jer je budžet praktično usmeren na tu stranu. socijalni programi Republike, na koji se stavljaju primedbe da se ne zna da postoji, da treba Skupština da ga donese i tako dalje, moram da obavestim poslanike koji to ne znaju, socijalni program Republike utvrđen je na bazi zakona koji su utvrdili obaveze Republike posebnim socijalnim funkcijama. U pogledu penzionog fonda to je Zakon osnovnog penzionog osiguranja i on je definisao zadatak Republike u delu koji se zove obavezna isplata penzija i obaveza da se obezbede pare. U pogledu nezaposlenih ima odgovarajući zakon, u pogledu dečje zaštite takođe postoji zakon.
Vlada ima zadatak da sačini program i kako da realizuje obaveze iz tog zakona i to je akt Vlade koji će biti donet, tako da ta primedba, da ne znamo zbog čega treba da obezbedimo pare za poseban socijalni program Republike ne stoji, jer je ona upravo na ovoj skupštini utvrđena kao zakonska obaveza i to nisu fakultativne obaveze i neki problemi koje Vlada izmišlja da bi bila popularna i iskazala svoju brigu za socijalni program.
Oko politike zahvatanja, jer i to moramo da iskomentarišemo, nije popularno da se uzimaju ove takse, dažbine i naknade da bi se servisirale obaveze države Srbije. Ja moram to da kažem. Mi imamo i imali smo dugačije rešenje, pogotovu da se ovo ne bi koristilo kao politički marketing.
Potrošnja opština, koja je bilansom predviđena i oko čijeg učešća ima najviše amandmana, jer svako traži veće učešće, a ukoliko Republika ne bi ustupala porez na promet opštinama, ona bi imala jedno 5 milijardi sredstava više na svom računu da servisira socijalne programe i da nema taksi o kojima je ovde reč kao o velikom problemu. A, da lokalna samouprava razmišlja o tome kako će napuniti svoje prihode i servisirati svoje obaveze koje ona ima u svojoj oblasti. Ne verujem da bi takav predlog ovde prošao, jer je upravo ovde dosta veliko zalaganje svih poslanika da se poveća učešće opština u porezu na promet, kao izvor finasiranja opština. Republika mora da potegne ova dopunska sredstva, jer jednostavno poreski instrumentarij i mehanizam u ovom trenutku ne dozvoljava da se to ršava na teret svih građana Srbije, a to je putem poreza na promet. A postoji jedostavno rešenje, da se poveća opšta stopa poreza na promet i da se ubere dopunskih 5 milijardi dinara iz tih izvora. Time bi upravo platili, zna se kada se razreže opšta stopa za sve, najsiromašnije kategorije stanovništva, jer je roba koju ona troše najmasovnija.
To je uglavnom prehrana i ostale stvari i po tom osnovu ispada da bi oni finasirali socijalni program Republike Srbije. Tačno je da imamo stari vozni park, ali je tačna i činjenica da je samo u jednoj godini u Republiku Srbiju ušlo preko 100.000 novih automobila, mislim starih - novih, da tako kažem, i da su značajna sredstva za to obezbeđena, a mi smo kroz amandamne prihvatili da taj deo obaveza po osnovu takse bude umanjen do 30%, srazmerno godinama starosti automobila u onoj skali od 6 godina koje se priznaju kao poreska olakšica.
To je iznuđena politika koja se vezuje za manifestaciona dobra, koja predstavljaju podlogu za tu socijalnu pravdu u teretu koji se propisuje. Ista je činjenica kod mobilnog telefona, a ja se oko toga ne bih zamarao.
Još jedna stvar oko položaja Vojovodine i, da kažem, generalno političke ocene, kome su to uzete pare?
Prvo, moram da kažem da je netačna činjenica da razvijene zemlje u svetu nemaju takozvanu politiku regionalnog razvoja. Zemlje koje ulaze u evropsku integraciju imaju formiranu i politku regionalnog razvoja i fondovska sredstva koja je podstiču.
U momentu ulaska Grčke u Evropsku uniju, odnos između nje i Holandije bio je 1 : 8. Niz mera je sproveden, taj socijalni program i potrebna politika ravnomernog regionalnog razvoja i time se neguje i razvija jedinstvo tržišta.
Republika Srbija ima svoj prostorni plan, ima interes da integriše i ekonomski poveže, ravnomerno razvije ceo privredni prostor. U tom delu značajan instrument takve politike jeste Fond za regionalni razvoj, kome budžet Republike Srbije obezbeđuje određena sredstva i koja treba da budu u funkciji podsticaja proizvodnje, koja treba da se elocira i da teži da ide ka područjima koja su manje razvijena, kako bi osposobljavali ravnomerno područje Republike i ekonomske potencijale i kao buduće poreske obveznike da bi budžet bio bogatiji, a time i socijalni programi koje će Republika realizovati.
Na kraju, ne bih više dužio, ali samo dve činjenice.
Oko toga, ko je koliko para dobio u odnosu na neko procentualno učešće. Verujte, najlakša situacija za mene kao nekoga ko je radio na tim predlozima je bila da preslikam sliku budžeta iz prošle godine i da po proporcionalnoj stopi rasta svako dobije veći razvoj za toliko koliko je predviđeno. Međutim, politika budžeta Vlade se vodi prema prioritetima potrošnje i okolnostima koje su argumentacija tih prioriteta i koje stvaraju.
Bitno je ovo da mi u oblastima nismo ostali bez povećanja, o kojima je ovde bilo reči, a to što nisu dobili povećanja koje je bilo prosečno povećanje budžeta Republike, to je rezultat politike koju je Vlada utvrdila. Ja ne bih polemisao da li je malo ili dosta para za kulturu, znam da je politika za obrazovanje i nauku u zbiru sa opštinskim sredstvima, a apsolutni prioritet javne potrošnje. To sam vam rekao u okviru uvodnog izlaganja. Oni imaju procentualno najveći rast u odnosu na ova budžetska sredstva.
Kultura ima rast od 20%, ali mi planiramo da u sledećoj godini inflacija bude na nivou 6,6 do 7% i to može da obezbedi realan rast sredstava. Koja pozicija u kulturi će se trošiti, to je program koji će Ministarstvo utvrditi i izaći pred Vladu, tako da deo ovih pitanja, kako da se obezbedi ova ili ona institucija ili ova ili ona kulturna manifestacija, jeste prioritet koji će se utvrditi u Ministarstvu i biti na samoj Vladi.
Druga stvar jeste pozicija tekuće budžetske rezerve. Molim vas, mislimo da pošto je budžet ipak plan, godišnji plan, da taj plan u ovom trenutku, da bude rezervisan za nepredviđene rashode u visini od 2-3% budžeta, jeste minimalni uslov, a zadaci koje Vlada ima je da ove nepredviđene rashode i potrebu da pojača deo neke pozicije za koje vreme pokaže da je potcenjeno, a to jeste instrument koji Vlada treba da ima da bi izvršila svoju obavezu.
Evo, ja bih najkraće toliko, da više ne bih dužio.