Zahvaljujem. Ima reč potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama nije bila namera da se danas raspravlja i utvrđuje ko je kriv što su nastali veliki državni dugovi, jer kada bismo to ispitivali onda bismo zakucali na vrata Dragana Veselinova, njegovog oca, njegove porodice, koji su te dugove pravili tako što su nam državu sistematski upropašćavali.
Dugove su nam napravili, ogromne dugove, i politički saveznici Dragana Veselinova, a pre svega Ante Marković. Kada je Ante Marković bio predsednik Savezne vlade devizne rezerve tadašnje SFRJ iznosile su više od 10 milijardi dolara. Deset milijardi dolara.
Osnovna podloga tih deviznih rezervi je bila stara devizna štednja. Na osnovu takve devizne podloge Ante Marković je otvorio slobodnu rasprodaju deviza, pa je novac iz primarne emisije Narodne banke Jugoslavije slao pre svega Sloveniji i Hrvatskoj. Slovenija i Hrvatska su tim dinarima iz primarne emisije kupovale devize u bankama. Ante Marković je Sloveniji i Hrvatskoj prodao staru deviznu štednju. Kupovalo se ponešto i u Srbiji i u drugim republikama, ali pre svega sistematski u Sloveniji i Hrvatskoj.
Tako su nastali ogromni dugovi.
Mi te dugove moramo da vratimo, a posle ćemo kroz sukcesiju da vidimo ko je kada koliko oteo, pa ići na određena prebijanja. Dugovi srbijanskih banaka su obaveza Srbije kao Republike, kao federalne jedinice i oni se moraju vratiti. Garanciju je dala savezna država, savezna država ne beži od te garancije.
Ovde raspravljamo kako da građanima vratimo dugove, a deset-dvadeset, pa možda i pedeset godina ćemo utvrđivati ko je opljačkao Srbiju i ko je to odneo. Oni isti koji su sa ocem Dragana Veselinova prenosili fabrike iz Srbije posle Drugog svetskog rata u Sloveniju. TAM u Mariboru prenesen je iz Rakovice. Takva se politika vodila.
A mi smo u situaciji da ispravljamo najtragičnije greške te politike, i mi to radimo, a po mom dubokom ubeđenju, ovim zakonima mi to radimo na najpametniji način. Građanima stavljamo do znanja da ni jedan dug države prema njima neće da odumre, neće da propadne, a da ćemo dugove vraćati iz realnih izvora bez doštampavanja novca.
Kako su još nastajali dugovi?
Kako se koja federalna jedinica otcepljivala tako je pokušavala da onaj novac koji je zadužila od Narodne banke Jugoslavije što pre materijalizuje na bilo koji način, pa se taj novac prelivao u Srbiju, pa je Srbija morala da odgovara primarnom emisijom, jer jedino tako možete zaustaviti navalu dinara iz Slovenije, Hrvatske, BiH, na našem tržištu.
Tada je krenula inflacija. Što ona nije bila kontrolisana i što je poprimila neke druge razmere, to je već drugo i političko pitanje, ali proces je iniciran s dva faktora. Prvi je faktor - titoistički, komunistički režim, koji je bio izrazito antisprski, koji je unakazio Srbiju i u političkom i u ekonomskom i socijalnom smislu, a drugi faktor je - Vlada Ante Markovića, koja je predstavljala stratešku pripremu za raspad Jugoslavije.
Tako su dugovi nastali. Kako ih mi vraćamo - vraćamo ih na način kome ni jedan ozbiljan čovek ne može uputiti bilo kakvu suvislu primedbu. Prvo, mi organizujemo prodaju državne imovine da bismo vraćali staru deviznu štednju, na jedan pametan i primeran način. Drugo, ne ugrožavamo nekoga ko koristi tu imovinu kao zakupac, nego njemu dajemo pravo da otkupi tu imovinu pod povoljnim uslovima. Imali smo početkom ove godine još povoljnije uslove otkupa, za gotovinu, za dinare. Ko je iskoristio, iskoristio je, otprilike za 1.250.000.000 dinara se prodalo poslovnog prostora. To je bilo najpovoljnije, po najjeftinijoj ceni, otprilike 3.000 maraka za kvadratni metar ekskluzivne zone u Beogradu, koja se na slobodnom tržištu prodaje negde po 6.000 ili 7.000 maraka. To je bilo skoro za upola cene. Ko je iskoristio to pravo, iskoristio je, ko je imao para. Nama je novac hitno trebao za obnovu Srbije, za obnovu infrastrukture, za obnovu fabrika, i mi smo taj novac našli na taj način.
Ovo je druga faza, cena je i dalje veoma povoljna, ali ne onoliko povoljna koliko je bila početkom godine, kad nam se žurilo. Žurilo nam se, zakon je važio mesec dana, i dobili smo onoliko novca koliko smo planirali. Možda smo planirali malo više od toga, ali nije bitno. Taj novac je dobrodošao. I ova cena od 4.000 maraka za kvadrat poslovnog prostora u ekskluzivnoj zoni Beograda, to su Terazije, Knez Mihajlova ulica, to je jeftina cena. Ko hoće da kupi, ima mogućnost šest meseci i 20% mora da plati u gotovu, u devizama, a 80% starom deviznom štednjom može da plati.
Šta je smisao - i onaj ko nije u posedu poslovnog prostora, ko nije korisnik, a ima obveznice stare devizne štednje, moći će da te obveznice slobodno proda onome ko je korisnik poslovnog prostora. Možda uz neki popust, 2-3%, 5%, to je već velika zarada. Možda negde, ako se nekome žuri, 10 - 20%, ne ulazimo u to, ali otvaramo mogućnost i planiramo na taj način gro problema stare devizne štednje da vratimo. Nije to sve. Stara devizna štednja će moći da se koristi i u privatizaciji preduzeća, moći će za još neke stvari, videćemo koje. To je u postupku usaglašavanja, razmišljanja i sl. Ovoga puta stoji na raspolaganju ono što je najprimamljivije, ono što je najprivlačnije, a to je državni poslovni prostor. Čiji je to poslovni prostor - to je poslovni prostor države, bez obzira na koji je način država postala vlasnik.
Slažem se da je nacionalizacija 1945. godine uglavnom bila duboko nepravedna, osim gde su ratni zločinci eksproprisani, to već nije bila nacionalizacija, nego oduzimanje imovine, ako je neko bio ratni špekulant, ili ratni zločinac itd. Bilo je ratnih zločinaca kojima je imovina oduzeta. Mnogim ljudima je nepravedno oduzeta, ali ne da im je oduzeta samo imovina, neki su i streljani. To je jedna istorijska nepravda. Ona se ne može ispravljati kad je prošlo više od 50 godina, 55 godina. Po našem pravnom poretku, rok od 20 godina je rok apsolutne zastarelosti. I kada ubijete čoveka, 20 godina vas ne uhvati policija, posle 20 godina više ne može ni da vas juri. Sada, kad se negde nađe leš stariji od 20 godina, policija ne vodi istragu. To je taj rok apsolutne zastarelosti.
Kada nekome nešto ukradete i on zna da ste mu ukrali, ali ne može da nađe taj predmet, da pokaže prstom na njega, i to tako prođe 20 godina, posle 20 godina ne može više da vas prinudi da vratite nazad. To je smisao roka apsolutne zastarelosti. Jer, kad bismo mi sada vraćali onima kojima je oduzeta imovina 1945. godine, morali bismo da vraćamo i onima kojima je oduzeo imovinu kralj Aleksandar. Vi ne znate, iako ste profesori univerziteta, velika ste neznalica, ne znate da je kralj Aleksandar Karađorđević mnogo više oduzeo crkvene, manastirske zemlje, nego komunisti. To neki obrazovani crkveni ljudi znaju. Znači, trebalo bi to vratiti.
Pa gde se zaustaviti u prošlost - došli bismo do toga da se zemlja vraća i turskim begovima, i njima je jednom oteta. Naši preci su smatrali da im je pravedno oteta, ali ti begovi i njihovi potomci smatraju da im je nepravedno oteta. To je stvar morala, ali nekog dugoročnog, istorijskog, morala u nekoj istorijskoj retrospektivi. Ovde mora da bude granica gde će se nepravda ispravljati. Ta granica po našem pravnom poretku je 20 godina, u nekim pravnim porecima je kraća, u nekima duža, ali da u to ne ulazimo. Kod nas je 20 godina, već više od 100 godina, koliko se ja u to razumem i mi ne treba to da menjamo.
Kako ćemo rešiti problem zaostalih dečijih dodataka - taj problem je veoma veliki za državu, brojčano iznosi 4.260.000.000 dinara. Država tih para nema. Ono što država sada može preko Vlade Srbije u Narodnoj skupštini da obeća jeste da neće ponovo praviti te dugove i to je velika obaveza i ministra finansija, koji je zaista mnogo potegao u procesu pravljenja ovih zakona i usaglašavanja.
Ali, stari dugovi ne mogu se vratiti gotovinom, osim kada bismo štampali novac. Da štampamo sada 4.260.000.000 dinara, Srbija bi potonula u hiperinflaciju kao 1993. godine, sigurno. Nema drugih izvora prihoda za to, a obaveza postoji. Ta obaveza se može rešiti na ovaj način - opet prebijanjem međusobnih potraživanja. Država štampa obveznice, obveznice su naplative i u gotovom novcu u intervalima od šest meseci. Međutim, mogu se i ranije realizovati tako što će neko tim obveznicama, ako je ušao u proces dugoročnog otkupa stana, doplatiti preostale rate, što će plaćati obdanište za svoju decu, što će kupiti školske udžbenike, što će platiti porez. Ima čitav niz drugih mogućnosti da se iskoriste te obveznice, a najvažnija mogućnost da može da kupuje robu preduzeća koja duguju državi, po osnovu fiskalnih opterećenja i po osnovu kredita iz Fonda za razvoj Srbije.
Ogroman je broj tih preduzeća, ima ih 596. Među njima PIK "Takovo", "Goša" - Smederevska Palanka, "Rekord" - Beograd, "Srbija" - BK, PTT, "Pekabeta" - Novi Beograd, "Kluz", "Politika", BIM "Slavija", Vršačka pivara, Beogradska konfekcija, "Godomin" - Smederevo, "Prvi maj" - Pirot, Niška mlekara, Jagodinska pivara - ovo je samo onako, primera radi, nasumice, neke od firmi koje imaju robu, koju mogu da ponude za te obveznice. Mi ne teramo sve firme da svu robu odmah prodaju, jer bi onda ostale bez one osnovne finansijske supstance, koja ometa normalno poslovanje, ali ih obavezujemo do kraja ove godine 20% svojih obaveza na taj način da regulišu.
Zašto je ovaj zakon dobar i za firme - dužnike? Nije nama cilj da ove firme uništimo, nego da im pomognemo da se otarase svojih obaveza. Njima smo dali popust od 50% u izmirivanju obaveza, ako te obaveze izmiruju ovim obveznicama, koje dajemo nosiocima prava na dečiji dodatak, porodiljski dodatak itd. Ako sada PIK "Takovo" prodaje čokolade i ostale svoje proizvode za te obveznice, on će sa tim obveznicama 50% manje platiti državi, nego što bi plaćao gotovim novcem, a ima i obvezu da to prodaje.
Dakle, jedna najpametnija varijanta prebijanja međusobnih potraživanja države i privrede, kroz koju rešavamo krupan problem isplate dečijih dodataka. Šta je moglo pametnije da se uradi u ovoj situaciji?
Na sličan način smo rešili pitanje zaostalih penzija. Tri zaostale penzije isplatili smo kroz bonove za plaćanje električne energije. Ogromna većina penzionera bila je zadovoljna. Nije bio zadovoljan onaj koji je imao mnogo veću penziju nego što je trošio struje, ali, znate, nisu nama baš tako primarni oni koji imaju najveće penzije, nego oni koji imaju najmanje ili prosečne. Ima još da rešimo, videćemo na koji način, već smo jednu meru kao Vlada preduzeli, a to je kroz naplatu određene takse za pivo, da bismo isplatili i zaostale zemljoradničke penzije. Verovatno to neće biti sasvim dovoljno, naćićemo varijantu kojom ćemo i to izmiriti, najkasnije do kraja ove godine, a možda i mnogo ranije, možda već do septembra meseca.
Ako sve ovo uradimo kako smo zamislili, ova vlada zaista ima razloga da se pohvali pred narodom za svoje rezultate. Naravno, tu sada preti opasnost različitih, zlonamernih tumačenja ovih naših zakona, kao što je to bilo prošli put, pa su neki iz gradske vlasti Beograda pretili zakupcima poslovnog prostora da im to neće biti priznato, ako ga otkupe na ovaj način, da će morati da vraćaju bivšim vlasnicima itd. Sve su to gluposti. Na svu sreću, sada više nema ni jednog normalnog čoveka, koji može očekivati da ta proamerička, izdajnička opozicija pobedi na izborima, pa je sva ta njihova pretnja prazna. Garancije države postoje, onaj ko kupi imovinu od države, taj je siguran u svoje vlasništvo. Nikakva mu opasnost ne preti od tih novih nacionalizatora, među kojima se ističe i Dragan Veselinov. (Aplauz.)

Ima reč narodni poslanik Dragan Veselinov, replika.

Šešelju, slabo ste ušli u kapmanju, koprcate mi se mnogo. Ja sam očekivao mnogo bolji odgovor. Međutim, vidim da vi glavninu svog govora posvećujete mom ocu, a nisam primetio do sada da ste mu pronašli jedan dug prema državi. Ali, ja sam vama otkrio vaše dugove. Vi niste plaćali boravišnu taksu u Vojvodini, a dobili ste državljanstvo. Kako je to moguće? A zna se da neko, ko ne plati porez na imovinu građana, ne može da registruje automobil. A vi ne morate da plaćate boravišnu taksu, a dobili ste državljanstvo i još ste pomislili da možete da budete predsednik Srbije.
Vidim da se vi ne razumete u ovo što ste učinili. Pa, vas su socijalisti iskoristili. Pa, vi se brinete o ovim zakonima kako će da se isplate njihovi dugovi prema narodu, vas su podmetnuli. Vas okrivljujem, doduše i njih, što hoćete da nacionalizovanu imovinu od 1945. godine prodate i da je ne vratite građanima, mada ste vi to svojim programom obećavali. Vi ste to govorili 1990. godine. Vi ste to govorili naknadno i sada od toga odustajete.
Pozivate se na zastarelost. Koju zastarelost kod istorijskih zakona? To ne postoji. I koja zastarelost u ovoj skupštini? Vi mislite, 20 godina kada prođe, da ovu skupštinu zaustavimo u bilo čemu. Da li se sećate koliko je ova skupština donela retroaktivnih zakona? Princip rada ove vlade su retroaktivni zakoni i pravna nestabilnost.
I vi sada odustajete od ispravke jedne velike nepravde i štitite njih. Pa, mislite da ćete im se dodvoriti. Pa, već su promenili Ustav Jugoslavije da se vas oslobode, između ostalog. Izbori za ovu godinu, pa to je zbog vas, hoće da vas izbace iz koalicije. Pa, niste im više potrebni, počeli ste da smetate. I mislite da ćete ovakvim ulagivanjem, preko ovakvih šarlatanskih zakona, koji su propagandne prirode, da se spasete. Pa, nećete. Odbaciće oni vas.
A ovo, što vi razgovarate - NATO opozicija, to vi pričajte. Vi niste opozicija odavno nikom, ja bar jesam, trudim se i držim do sebe.

Ima reč potpredsednik Vojislav Šešelj, odgovor na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo notorni idiot može da želi da večito bude opozicija. Kada smo formirali Srpsku radikalnu stranku, formirali smo je u nameri da osvojimo vlast i to što pre. To je bio smisao formiranja političke partije. Naravno, uspeli smo, nismo baš u onoj meri u kojoj smo želeli, želeli smo sami da osvojimo vlast, ali narod je na izborima presudio da niko ne može sam da vlada i formirana je koalicija.
To što nam nagoveštavate da su ustavni amandmani smišljeni za naše izbacivanje, mnogo lepo zvuči, ali, na žalost, nije dovoljno ubedljivo. Jer mi i kada smo hteli da napustimo Vladu Srbije, predsednik Republike je donosio ukaz sa zakonskom snagom da nas zadrži. Na kraju krajeva, da je Srpska radikalna stranka kvalifikovan, sposoban i poželjan partner u Vladi Srbije i u Saveznoj vladi, u to možete da se uverite na svakom mestu, ne samo kod naših koalicionih partnera, nego i kod građana Srbije.
Ono što je naš ulazak u vlast doneo Srbiji, to je pre svega politička stabilnost. I narod zna, dok smo mi ovde, vama prolaza nema, vama slugama Amerikanaca, slugama NATO pakta. Tamo gde su srpski radikali, ne može NATO pakt nikako da prođe.
Što se tiče dugovanja, to su državni dugovi. Dugovi nisu nastali sad ili pre pet godina, čak ni pre osam godina. Dugovi su nastali pre devet ili deset godina. Dugovi su nastali onda kada je Ante Marković rasprodao devizne rezerve države. A u tog Antu Markovića i vi ste se zaklinjali 1990. godine, znam pouzdano. Bili ste u koaliciji, zajedno ste i mitinge držali. Da li on neposredno sa vama, to ne znam, ali znam da je njegova i vaša partija, uvek ste bili u izdajničkom taboru.
Šta vam smeta u ovim zakonima? Smeta vam što su dobro smišljeni. Zato nemate ni jedne primedbe i zato vraćate raspravu na istoriju, na prošlost. Istorijski stvari stoje onako kako sam vam rekao, a ne drugačije i one se ne mogu ispravljati. Problem je u istoriji što govori o događajima, koji su se desili. Možemo ih voleti, možemo ih ne voleti, mogu nam ti događaji biti u interesu ili protiv našeg interesa, ali se naknadno ne mogu ispravljati bez novih krupnih istorijskih intervencija. To je problem. Ako treba vraćati ono što su komunisti oduzeli 1945. godine, treba i ono što je kralj Aleksandar 1919, 1920. i 1921. godine kada je to radio, gde je provodio i agrarnu reformu. Ali po tom principu i ono što je od begova oduzeto u vreme srpskih ustanaka. To je besmisleno.
Ovde treba ići na to što pravni poredak dozvoljava. Pravni poredak propisuje, ne samo naš aktuelni sad, nego je to kod nas već tradicija, da je apsolutna zastarelost omeđena na 20 godina. Besmisleno je ići dalje u prošlost od 20 godina. Sve ono što je bilo pre tog roka od 20 godina je istorija, to je stvar istoričara, a ne ozbiljnih političara. Ozbiljni političari iz toga mogu samo izvući iskustvo kako ne treba raditi, a ne neprekidno se time batrgati.
Vi se očigledno batrgate. Što se tiče moje boravišne takse, ne znam zašto bih je plaćao, jer celog svog života sam živeo u Srbiji. Rođen sam u Srbiji i živeo u Srbiji. A vi to ne znate, jer je vama vaš otac govorio da je Srbija samo bivši Beogradski pašaluk i celog života se borio da Srbija ostane Beogradski pašaluk. A meni je moj otac govorio: Trebinje, to ti je, sine, Srbija; Bosna, to ti je, sine, Srbija; Crna Gora, to ti je, sine, Srbija; Vojvodina, to ti je Srbija. I, naravno, Šumadija nikada nije ni dovođena u pitanje. To je razlika između vašeg i mog oca. Moj otac je bio železničar, visoko kvalifikovani radnik i odani Srbin, a vaš otac je bio izdajnik srpskog naroda i vi ste izdajnik, jer to je od oca ostanulo sinu. (Aplauz.)

Zahvaljujem.
Dajem pauzu do 14,30.
(Posle pauze - 15,05 časova.)

Nastavljamo sa radom.
Ima reč narodni poslanik Miloš Jojić.
Neka se pripremi narodni poslanik Čedomir Vasiljević.

        Poštovani predsedniče, članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, govoriću o prvih pet  članova pomenutog zakona i o članu 12, obzirom da oni govore o suštini ovog vladinog predloga, dok ostalih 14 članova su više tehničke prirode i o njima bih manje govorio.
Cilj donošenja ovog zakona je da se ispoštuje obaveza države radi izmirenja obaveza građanima po osnovu Zakona o izmirenju obaveza po osnovu deponovane devizne štednje i Zakona o zajmu za privredni razvoj Republike. Dakle, data je mogućnost da zakupci poslovnog prostora steknu vlasništvo nad poslovnim prostorom koji trenutno koriste po osnovu zakupa.
Posebno je bitno istaći da se članom 4. ovog zakona utvrđuju realne tržišne cene za prodaju poslovnog prostora i da se prodajom istog stvaraju uslovi da se stara devizna štednja izmiri jednim delom i pre rokova dospelosti obaveza utvrđenim Zakonom o izmirivanju obaveza po osnovu devizne štednje.
Republika Srbija na ovaj način ne opterećuje dodatnim fiskalnim obavezama pravna i fizička lica, a štedišama omogućava sticanje svojine na poslovnom prostoru na kojem su bili zakupci, kao što im se stvara mogućnost da do sredstava za kupovinu poslovnog prostora dođu kupovinom deviznih obveznica od štediša koji nisu zakupci poslovnog prostora. Značajno je istaći da kupac poslovnog prostora mora najmanje 20% od ugovorene cene da plati u deviznoj gotovini, a ostatak do najviše 80% u obveznicama stare devizne štednje i dospelim, a neizmirenim obavezama po osnovu zajma za privredni razvoj Srbije. Time se omogućava starim štedišama da obveznicama, bez obzira na njihov rok dospeća, kupe poslovni prostor u državnoj svojini iako su ga do sada koristili u zakup.
Dakle, ovaj zakon ima potpun ustavni osnov za njegovo donošenje, a mi srpski radikali zalagali smo se čak i u predizbornoj kampanji 1997. godine za njegovo donošenje.
Poštovane kolege, narodni poslanici, ovaj zakon ima ustavni osnov za usvajanje. Mi srpski radikali smo se, u predizbornoj kampanji 1997. godine, zalagali za donošenje ovog zakona i obećali građanima da ćemo ga doneti ako budemo na vlasti.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik Čedomir Vasiljević.