Zahvaljujem. Ima reč Stevo Dragišić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo, svi predlozi zakona, koje je Vlada narodnog jedinstva Republike Srbije dostavila Narodnoj skupštini, uvek su proizvod saglasnosti koalicionih partnera. Gotovo nikad, ali se dešava i to, ne postavlja se pitanje ko je inicijator donošenja pojedinih zakona. Međutim, dešavalo se do sada u praksi sadašnje Vlade narodnog jedinstva da su se pojedini zakoni vezivali za jednog od koalicionih partnera. To je bio slučaj sa Zakonom o informisanju, Zakonom o univerzitetu, a nedavno je Zakon protiv terorizma JUL istakao kao sopstveni predlog, kao inicijativu te partije za donošenje tog zakona.
Ja moram da istaknem, ne bez skromnosti, da je Srpska radikalna stranka inicijator donošenja zakona o prodaji određenih nepokretnosti u državnoj svojini radi izmirenja obaveza po osnovu takozvane stare devizne štednje i zajma za privredni razvoj Republike Srbije, zatim Predloga zakona o prvoj emisiji dugoročnih obveznica Republike Srbije i Predloga zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa.
Ovim zakonima se rešavaju pitanja koja su već duže vreme na teretu države, bez obzira na to koja Vlada vrši funkciju izvršnog organa u državi, posebno zakona kojim se predviđa izmirenje obaveza po osnovu stare devizne štednje ili po osnovu zajma za privredni razvoj Republike Srbije.
Pre desetak godina država je - mora se reći - sopstvenom krivicom stekla veliki finansijski dug prema svojim građanima po osnovu stare devizne štednje i zajma za privredni razvoj Republike Srbije. Posledica ovog propusta je da je naša država možda jedina država u svetu koja nema štednju građana u bankama, a štednja građana je jedan od osnovnih izvora kreditnog potencijala banaka. Kada banke nemaju kreditnog potencijala, onda je privredni razvoj na mnogo nižem nivou ili ga uopšte nema.
Nepoverenje građana je, svakako, izazvano krivicom države, ali i značajno "podgrejano" uverenjem da država neće moći da vrati dug koji je nastao pre desetak godina. Izmirenje ovog duga je neophodno ne samo da bi se država razdužila, već i da bi vratila poverenje građana i obnovila sopstveni kredibilitet.
Donošenjem zakona o izmirenju obaveza po osnovu tzv. stare devizne štednje biće preduzeti neki koraci u pravcu vraćanja kredibiliteta države kod sopstvenih građana.
Tim zakonom je u Republici Srbiji utvrđena obaveza od 3,6 milijardi nemačkih maraka, koje treba da vrati u periodu od 2000. do 2011. godine. Država je od 1. jula počela da vraća taj dug koji je predviđen za 2000. godinu.
Međutim, ovim zakonom se ide jedan korak dalje. Zakonom koji je danas predložila Vlada Republike Srbije predviđen je dodatni izvor sredstava kojima će se vraćati deo duga koji država ima prema deviznim štedišama, a da se istovremeno ne uvode nove fiskalne obaveze.
Dakle, država je rešila da jedan resurs koji joj stoji na raspolaganju, a to je poslovni prostor, stavi u funkciju vraćanja duga koji ima prema građanima. Taj poslovni prostor sada obezbeđuje jedan od izvora prihoda onima kojima je taj poslovni prostor poveren na korišćenje, odnosno na raspolaganje. To su, uglavnom, jedinice lokalne samouprave.
Međutim, kako je taj poslovni prostor u vlasništvu Republike Srbije, a Republika Srbija ima obaveze prema svojim građanima, najpametnije je da Republika Srbija stavi u promet taj poslovni prostor, jedan resurs koji joj stoji na raspolaganju i prodajom dela tog poslovnog prostora reši problem, deo problema u smislu obaveza prema deviznim štedišama, odnosno poveriocima po osnovu zajma za privredni razvoj Republike Srbije.
Time se ne konstituišu nove fiskalne obaveze, ne uvode se nove takse i novi porezi, kako bi se prikupljala sredstva za vraćanje tog duga iz realnog izvora, ne štampa se - ne daj, bože - novac, a na jedan sasvim bezbolan način, najpametniji način, po našem mišljenju, država polako počinje da smanjuje dug prema svojim građanima.
Ovaj zakon ima dosta sličnosti sa zakonom koji je nedavno usvojen, sa Zakonom o posebnim uslovima prometa određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije. Predmet ovog zakona je sve ono što je bilo predmet prethodnog zakona. Dakle, poslovni prostor koji ne koriste državni organi ili organi jedinica lokalne samouprave, već poslovni prostor koji se izdaje u zakup.
Pravo otkupa poslovnog prostora po osnovu stare devizne štednje imaju svi zakupci ili, bolje rečeno, imaju mogućnost otkupa, što znači da oni koji ne žele da otkupe poslovni prostor ili nemaju potraživanja po osnovu stare devizne štednje ili po osnovu uloga za zajam za privredni razvoj Srbije, ili ne mogu da otkupe od nekog drugog poverioca devizne obveznice po osnovu stare devizne štednje, ne moraju da otkupe svoj poslovni prostor.
Dakle, zakon ne predviđa obavezu otkupa poslovnog prostora, već mogućnost.
Međutim, ono što će, kako pretpostavljamo, predstavljati dodatni stimulans za korisnike poslovnog prostora, zapravo zakupce, jeste mogućnost da iako nemaju obveznice stare devizne štednje, dakle nisu poverioci države, imaju mogućnost da otkupe devizne obveznice od deviznih štediša koji nemaju poslovni prostor i, na osnovu toga, tim obveznicama koje bi glasile na donosioca otkupe svoj poslovni prostor.
To će predstavljati, sigurni smo, stimulans za sve korisnike poslovnog prostora, koji možda pod povoljnijim uslovima mogu da dođu do tih obveznica devizne štednje i reše problem sopstvenog poslovnog prostora, problem koji nisu uspeli da reše na osnovu prethodnog Zakona o posebnim uslovima kupovine poslovnog prostora.
Ovim zakonom se otvaraju široke mogućnosti. Otvara se mogućnost svakom korisniku poslovnog prostora koji je sposoban i ima mogućnosti da otkupi svoj poslovni prostor na najjednostavniji i najjeftiniji način.
Ja sam na početku rekao da su građani već odavno izgubili poverenje da će doći do devizne štednje koju su uložili u naše banke. Zbog toga što su izgubili poverenje, oni su spremni da te svoje obveznice prodaju nekom drugom ko će na ovaj način uspeti da svoje potraživanje realizuje preko kupovine poslovnog prostora.
Višestruko se motivišu svi korisnici poslovnog prostora i devizne štediše da, konačno, svoje štedne uloge realizuju na jedan ili drugi način.
Država je predvidela da, po osnovu ovog zakona, prikupi i nešto svežeg novca. Predviđeno je da se 20% od utvrđene cene poslovnog prostora uplaćuje u gotovom novcu na poseban račun Republike Srbije. To će biti dodatni izvor prihoda koji će Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, prema programu koji bude donela, potrošiti na način na koji bude smatrala da je najprimereniji, i uložiti u neke projekte koji su u ovom momentu za državu najvažniji.
Rok za podnošenje zahteva je nešto duži nego po prethodnom zakonu. Iznosi šest meseci. Podnosi se istom organu kao i po prethodnom zakonu - Direkciji za imovinu Republike Srbije, a 30 dana od zaključenja ugovora o kupoprodaji je rok za izmirenje obaveza koje nastaju potpisivanjem ugovora.
Ono što treba posebno naglasiti, o tome je bilo reči, ovim zakonom niko neće biti oštećen. Neće biti oštećene ni devizne štediše, jer će moći svoja devizna potraživanja da naplate, možda, čak, u celosti u roku od šest meseci, odnosno sedam meseci. Neće biti oštećeni ni korisnici poslovnog prostora, jer se njima, kako sam već rekao, samo pruža mogućnost otkupa poslovnog prostora, a ne konstituiše im se obaveza.
Sa druge strane, Republika Srbija, kao dužnik, smanjuje sebi obaveze na jedan drugačiji način, nekim novim izvorom prihoda, a otkupom ovog poslovnog prostora prikupiće nešto sredstava u onih 20% od utvrđene cene koštanja poslovnog prostora. Mesta špekulacijama nema.
Ja sam mislio da govorim o sva tri zakona odjednom, pa se kasnije neću javljati za reč, kad budu na redu drugi i treći zakon.
Dakle, mesta špekulacijama nema kada je u pitanju ovaj zakon. Niko neće biti izbačen iz poslovnog prostora, niko neće ostati bez radnog mesta, već se samo uvodi novi način regulisanja obaveze i pruža mogućnost da se naplati svoj dug i da se reguliše problem koji mnogi korisnici poslovnog prostora imaju, jer nikada ne znaju kada će im javno preduzeće, koje gazduje poslovnim prostorom iz jedinice lokalne samouprave, možda otkazati korišćenje poslovnog prostora i uz visoku proviziju zaključiti ugovor sa nekim drugim korisnikom poslovnog prostora, što je čest slučaj u gradu Beogradu.
Kada smo već kod grada Beograda, za grad Beograd i za mahinacije grada Beograda, vezan je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama i porezu na promet. Taj zakon predviđa da Vlada Republike Srbije donosi program trošenja sredstava koja se prikupe od posebne takse od 3% na teritoriji grada Beograda. Ta taksa se već nekoliko godina u Beogradu prikuplja. Namena tih sredstava isključivo je komunalne prirode. Dakle, mogu se trošiti samo za komunalnu izgradnju grada Beograda, prema posebnom programu koji bi trebalo da donosi Izvršni odbor Skupštine grada Beograda, a da saglasnost na taj program daje Vlada Republike Srbije.
Međutim, prošle godine, a posebno ove godine bilo je problema u donošenju tog programa. Praktično, ove godine i ne postoji program za trošenje tih sredstava od takse od 3%. Izvršni odbor Skupštine grada odbija da postupi po sugestijama Vlade Republike Srbije, već pokušava da po stečenim navikama, starim navikama, korupcionaškim i kriminalnim, troši sredstva od takse od 3% onako kako je zamislio. Javna je tajna da je novac od te takse, preko raznih komunalnih preduzeća, završavao u privatnim džepovima ili u izgradnju nekih objekata koji služe kao stranački simboli vladajuće partije u gradu Beogradu. Kao pripadnik Srpske radikalne stranke, moram da izrazim veliko zadovoljstvo što je Vlada Republike Srbije konačno rešila da stavi tačku na pljačkaške namere Srpskog pokreta obnove u gradu Beogradu. Istovremeno, moram da izrazim i žaljenje što do toga nije došlo mnogo ranije. Kao odbornik Skupštine grada bio sam u prilici da se upoznam sa mnogim propustima izvršnih organa Skupštine grada, sa mnogim mahinacijama. Mnoge od tih afera, kao odbornik Skupštine grada, sam i pokretao u Skupštini grada i u javnim nastupima, mnogi od odbornika Srpske radikalne stranke su takođe bili upoznati sa tim. Neke od tih afera su sprečile zlupotrebu položaja funkcionera Skupštine grada, kao što je ona čuvena afera sa kupovinom čeških trolejbusa, kada je čak i odeljenje kriminalističke policije pokrenulo istragu protiv funkcionera Skupštine grada.
Mi smo, kao odbornička grupa, podneli čak i zahtev za uvođenje prinudne uprave u gradu Beogradu. Nažalost, do toga nije došlo, ali je došlo do delimične ralizacije našeg zahteva. Vlada Republike Srbije je uvela privremene mere u Gradsko saobraćajno preduzeće. Nadamo se da će tako energično reagovati u svakom sledećem slučaju zloupotrebe u komunalnim preduzećima Skupštine grada. Vidimo i oko zloupotrebe korišćenja sredstava koja su na raspolaganju gradu Beogradu, ali sada, šta je, tu je.
Svesni smo da imamo korumpiranu i kriminalnu vlast na gradskom nivou. Nismo iskoristili priliku da se uvede prinudna uprava kada je to trebalo uraditi na vreme, da bi se predupredile mnoge mahinacije. Ostalo nam je sada samo da post-festum delujemo i da ono što se danas može preduprediti, preupredimo, a evo, ja shvatam i donošenje ovog zakona kao jednu od tih mera, kojom se želi preduprediti dalje razaranje komunalnog sistema Skupštine grada.
Svakako, treba naglasiti da namena ovih sredstava i dalje ostaje ista kao što je i bila. Ona su i dalje sredstva od takse od 3%, koja se koriste za komunalno opremanje grada Beograda. Ona će se i dalje koristiti za tu namenu, ali je ovo sada, otprilike, kao situacija kad vi imate nekog kome ste poverili neku vrstu posla, pokazalo se da je on nesposoban za taj posao i da ne bi napravio veću štetu nego što je već učinio, vi mu određujete staraoca. Praktično, sada nedorasloj gradskoj vlasti Vlada Republike Srbije uvodi staraoca, tako što će sama donositi odluke koje su bile u nadležnosti i u obavezi Izvršnog odbora Skupštine grada.
Nažalost, tek posle četiri godine došlo se do zaključka da nam je gradska vlast bila potpuno nesposobna, potpuno nedorasla obavezama koje je trebala da obavlja i Vlada Republike Srbije je bila prinuđena da sama vrši deo poslova koji su u nadležnosti jedinice lokalne samouprave, koja ima jedinu nadležnost da se bavi komunalnim delatnostima na svojoj teritoriji. Nažalost, ni tu svoju jedinu nadležnost nisu uspeli da obavljaju onako kako treba.
Smatram da će donošenjem ovog zakona konačno biti uveden red, makar u taj deo trošenja novca koji je na raspolaganju Skupštini grada, da će se konačno napraviti jedan kvalitetan program, kojim će se najnužniji komunalni sistemi oporaviti, dobiti neku finansijsku pomoć i za izvesnih sledećih nekoliko meseci, na koliko-toliko bolji način vršiti svoju funkciju. Tu se mora pomenuti Javno komunalno preduzeće "Beogradski vodovod i kanalizacija", koje je sistematski bilo uništavano za prethodnih nekoliko godina, a jedini cilj tog uništavanja je bio da se što više obezvredi, kako bi francuski partner imao što manji iznos novca da uplati za kupovinu tog komunalnog preduzeća. Na svu sreću, nisu odobreni predlozi za kupovinu Javnog komunalnog preduzeća "Beogradski vodovod i kanalizacija". Ono je i dalje ostalo u vlasništvu grada Beograda. Ogromna sredstva su potrebna da se ulože u sistem vodosnabdevanja u Beogradu, da bi se on doveo na, koliko-toliko zadovoljavajući nivo, da se ne bi dešavalo da u letnjem periodu, u vreme najvećih vrućina, pola Beograda nema vodu za piće. Grad, koji ima dva miliona stanovnika ne može da obezbedi vodu za sve svoje građane. To je bruka.
Osnovni problem je što se uvek prilikom nabavke materijala ili delova ili određivanja opreme koja će se koristiti, uzimala ona oprema za koju su realizatori tog posla mogli da obezbede visoke provizije preko uvozničkih firmi. Smatramo da je to javno preduzeće jedno od komunalnih preduzeća koje je od vitalnog interesa i za grad i za građane i za industriju u Beogradu i zbog toga bi pažnja Vlade Republike Srbije morala sada da bude posebno usmerena prema tom komunalnom preduzeću.
Što se tiče zakona o prvoj emisiji dugoročnih obveznica Republike Srbije, to je jedan od tih zakona za koje sam rekao da se donosi na inicijativu Srpske radikalne stranke. Suština tog zakona je slična zakonu o prodaji nepokretnosti u državnoj svojini radi izmirenja obaveza po osnovu stare devizne štednje. Dakle, postoji dug države prema korisnicima materinskog i dečijeg dodatka. On iznosi negde oko 4.200.000.000. Taj dug mora da se isplati i otprilike je to 24 mesečne isplate za korisnike tih socijalnih dodataka. Napravljeno je dve godine zakašnjenja.
Sada se traži najpovoljniji način da se to zakašnjenje anulira i da se krene u redovno isplaćivanje tih obaveza. Nešto slično smo imali kada je Vlada Republike Srbije rešila način na koji će isplaćivati zaostale penzije. Dakle, država sada emituje obveznice kojima će moći da se izmiruju obaveze po osnovu poreza na imovinu, poreza na dohodak od poljoprivrede, poreza na ukupan prihod građana, obaveze za otkupe stanova u svojini Republike Srbije, obaveze za troškove smeštaja dece u predškolske ustanove, kupovine udžbenika po programu za osnovno i srednje obrazovanje i troškova lečenja dece u zdravstveno rehabilitacionim institucijama u zemlji i njihovog pratioca.
To su obaveze koje u najvećoj meri pokrivaju onaj spektar obaveza koji imaju korisnici dečjeg i materinskog dodatka. Ministar je rekao da je prosek dugovanja prema korisnicima oko 10 hiljada dinara. Sa tim iznosom, dobar deo obaveza koje korisnici imaju prema državi ili potreba prema nekim drugim elementima obaveza koje će moći da pokriju preko ovih obveznica, rešava se taj problem. A donosilac obaveza, odnosno pravna lica ili preduzeća koja imaju obaveze prema državi, koji iznose negde oko 4,5 milijarde dinara, dakle otprilike su u istoj ravni kao i obaveze prema korisnicima dečjeg i materinskog dodatka, moći će da izmiruju svoje obaveze u odnosu 1 : 2. Čak i sa onim obveznicama koje nisu dospele za naplatu.
Na ovaj način se motivišu i dužnici prema budžetu Republike Srbije ili prema nekim fondovima da kuponima, odnosno obveznicama koje primaju od korisnika dečjeg i materinskog dodatka regulišu svoje obaveze prema državi. Takođe ni ovde neće biti oštećenih. Država na ovaj način bezbolno rešava problem koji joj stoji svakako na leđima, koji kako tako mora da izmiri, a oni koji primaju obveznice, moći će svoje obaveze da skrate, da smanje za 50%. Ovo je doprinos Vlade Republike Srbije, metod i način izmirenja ovih obaveza svakako neće uticati na dodatnu emisiju novca, neće uticati na povećanje inflacije u državi, rešiće se problem koji već dve godine postoji. Mnogi će uspeti svoje privatne obaveze da izmiruju, Vlada Republike Srbije će moći da uspostavi dinamiku isplate svojih obaveza mesec za mesec.
Ova dva zakona su dakle zakoni kojima država počinje na ozbiljan način da rešava svoje obaveze prema građanima, ne utičući na primarnu emisiju novca, ne utičući dakle na ukupnu količinu novca u opticaju i iz realnih izvora prihoda uspeva da obezbedi sredstva kojima će svoje obaveze regulisati prema građanima.

Zahvaljujem. Ima reč narodni poslanik dr Živorad Đorđević, zamenik šefa poslaničke grupe JUL-a.

Poštovani narodni poslanici, poslanički klub Jugoslovenske levice podržava predloženi paket zakona kojima se stvara pravna osnova obezbeđivanja materijalnih sredstava za egzistencijalne potrebe građana, ali i za ekonomski i društveni razvoj zemlje.

Jednostavno rečeno, mi agresijom porušenu pa obnovljenu zemlju gradimo. Politika žestoke izgradnje zemlje najbolji je dar svakom normalnom čoveku, za njegov srećni život, da živi spokojno i da se raduje sutrašnjici. Jugoslovenska levica uvek podržava sva nastojanja koja znače veću materijalnu sigurnost, više radosti, a sve je to temelj humanosti, na čijoj strani je uvek levica. Uostalom, da podsetim život u miru, ravnopravan i skladan život ljudi i naroda, život bez mržnje, bez straha i ostrašćenosti, bili su temelji politike Jugoslovenske levice i u vreme njenog nastanka, a to su vrednosti Jugoslovenske levice i danas.

Valja podsetiti da je Jugoslovenska levica prva u sam smiraj NATO agresije stvorila celovit program obnove i reforme društva. Dobra i maštovita rešenja ponudili smo svim relevantnim institucijama društva i čitavoj javnosti. Radujemo se što mnoge ideje i rešenja iz našeg

programa prepoznajemo u ponuđenim zakonskim predlozima. Zadovoljni smo što program Jugoslovenske levice ima zavidan nivo prohodnosti u našoj društvenoj zbilji i što su se u ovom trenutku stekli uslovi da se naša dugoročna politička opredeljenja pretoče i u ova zakonska rešenja.

Radujemo se, naravno, što je i oko ovakvih naših ideja i rešenja postignut visok stepen političke saglasnosti i što se i ova zakonska rešenja temelje na mnogim našim inicijativama. Verujem da bi se svaka partija radovala ovakvim svojim doprinosom izgradnji društva. Osećamo svu radost političkog angažovanja kojim podstičemo rad radi stvaralaštva i afirmišemo život od sopstvenog rada, a ne život od stranog milosrđa za vazalnu odanost. Zato Jugoslovenska levica podržava ove zakonske predloge Vlade Srbije, zalažući se za stvaranje zakonske osnove da deca imaju uslove za normalan razvoj i učenje, da imaju lepe kuće i stanove, da ne gaze blato, da se ne plaše lopova i razbojnika, a neka u nadležnosti partija NATO obveznika ostane podučavanje neradu i neredima na ulici, zviždanju, piskanju i ostalim vazalnim aktivnostima.

Mi dakle ovim činom stvaramo uslove da naši naraštaji žive i razvijaju se u duhu rada, srećnih života, bez straha od sutrašnjice. Stvaramo uslove za normalnu i srećnu generaciju. Takvu generaciju ne mogu da ugroze družine duhovnih nesrećnika, koji usmeravaju partije NATO obveznika uz budni nadzor zapadnih mentora. Predloženim zakonskim rešenjima ova vlast dokazuje spremnost da i u najtežim uslovima izvršava obaveze prema svojim građanima. To je normalno, jer je ovaj narod gazda ovoj vlasti. Mi nemamo nikakve obaveze prema NATO savezu, ali imamo prema svom narodu.

S druge strane, partije NATO obveznika imaju obaveze prema svojim gazdama u NATO savezu. To je glavna razlika između partija na vlasti i onih koje su nekada bile opozicija. Naša Vlada zaslužuje podršku, jer je bez stranih sredstava, sopstvenim parama iz realnih izvora obnovila razrušenu zemlju, za manje vremena nego što je agresoru trebalo da je sa hiljadama aviona poruši. U ime poslaničke grupe Jugoslovenske levice predlažem Skupštini da usvoji sva predložena zakonska rešenja, jer su se u ovom trenutku stekli osnovni i ekonomski i neki drugi uslovi za njihovo pokretanje i usvajanje. Hvala.

Zahvaljujem. Ima reč Dragan Veselinov, šef poslaničkog kluba Vojvodina - Sandžak.

Narodni poslanici, u jednoj državi gde su dužnici odavno pobedili poverioce, u toj državi je pravna nesigurnost sigurno izuzetno velika. Tamo gde je i sama država dužnik, koja ne ispunjava godinama i godinama svoje obaveze, tu gori i temelj, i zidovi i kuća.
Nema nikakve sumnje da država mora i sama sebe da kazni ukoliko ne ispuni obaveze koje je preuzela pred narodom. Država treba da proda svoju imovinu ukoliko šta drugo nema i nema iz drugih izvora da vrati novac koji je preuzela od naroda, a u ovom slučaju po osnovu zajma za privredni razvoj iz 1989. godine, a naravno i da je dužna da vrati deviznu štednju, staru deviznu štednju.
Tužno je što naša država nema snage da objasni zašto je 1989. pozvala narod, u onom patriotskom žaru, koji je tada vladao, i gotovo da je milijardu dolara zatraženo u Srbiji od naroda, a do danas nije pruženo objašnjenje gde je taj novac otišao, na koji način je taj novac trošen, i u čijim džepovima je završio.
Zbog čega nema stare devizne štednje?
U ovoj državi glavna preduzeća u društvenoj i državnoj svojini su nelikvidna u odnosu na banke. Banke su nelikvidne u odnosu na stanovništvo. Stečajni i likvidacioni postupci se ne otvaraju za glavna državna preduzeća, koja su pod posebnom političkom pažnjom. To znači da je pravni nered i nepoverenje u stabilnost odnosa između poverilaca i dužnika izuzetno veliki.
Nisu svi u ovoj skupštini podjednako odgovorni za to. Za to su, pre svega, odgovorni naslednici Saveza komunista iz 1989. godine, koji su preuzeli njegove političke obaveze na koje se neprekidno pozivaju. I, oni su dužni da objasne gde su otišle na milijarde maraka i zbog čega se taj novac ne može danas vratiti.
Ne možemo glasati za ovaj zakon ne zato što nismo za to da država rasprodaje od onoga što ima - ali to je najgore, kada država od svojih nekretnina rasprodaje, to znači da više nema tekućih prihoda i kada mora tim poslednjim sredstvom da se posluži da bi vraćala svoja dugovanja kod naroda - već smo ubeđeni u to da se ne može jedna nepravda, a to je nestala devizna štednja i nestao novac po osnovu zajma za privredni preporod iz 1989. godine, ne može se taj novac, po našem mišljenju, vraćati
eventualnom prodajom imovine koja je nacionalizovana i konfiskovana posle 1945. godine.
U ovome zakonu se ne vidi jasno, mada bih ga rado podržao, kada bi to bilo jasno, da li će po osnovu ovog zakona biti prodavana i imovina koja je nacionalizovana i konfiskovana od 1945. godine naovamo. Nije u pitanju samo imovina krupnih posednika. I mnogi sitni su nastradali od tada naovamo.
Mi ne možemo glasati za zakon gde se valja prodavati imovina koja je nekada oduzimana da bi se vratio dug naroda, a da bi ostali sačuvani oni koji su odgovorni i koji su njegov novac stavili u džep. Nova buržoazija od 1990. naovamo će da se sačuva rasprodajom imovine buržoazije iz 1945. godine. To ne može.
Mi smatramo da imovina koja je oduzimana od 1945. godine naovamo mora da se vrati svima. A, oni koji su odgovorni, zbog kojih se zakon danas donosi, ali koji su odgovorni što se ne vraća novac od stare devizne štednje, od zajma za razvoj, ti su ostali sačuvani.
Ne kažem da ova vlada snosi odgovornost za to. Ova vlada ne snosi odgovornost, jer ova vlada nije postojala 1980, nije postojala 1990. i 1991. godine, ali u ovoj vladi sede ljudi iz partije koja je odgovorna za to i koja želi ponovo da prevari narod i da rasproda imovinu naroda od 1945. naovamo, koja je onda zahvaćena, radi njihovih dugova, koje je ta partija svojom pogrešnom politikom napravila.
Kakav patriotski fond za razvoj? Gde to ima? To nema nigde.
Na osnovu čega se može pokrasti devizna štednja, a da se ne objasni narodu gde je novac otišao. Ova vlada je dužna, pošto se neki stalno pozivaju na patriotizam i moral, dužna je da izađe pred narod i da objasni gde je to! Mada ne mora ova i tvrdim da ova vlada u ovom pojedinačnom sastavu ne mora snositi odgovornost za obaveze koje ona danas preuzima, ali ljudi u njoj su iz partije koja je ove dugove stvorila.
I, ne može se štititi imovinom građana od 1945. naovamo. Obaveze koje je ova partija stvorila i ljudi iz nje moraju ih preuzeti i izmiriti ove dugove. To je smisao naše današnje intervencije. Poslanik Rističević će verovatno govoriti o tome u kom smislu mi zahtevamo da Vojvodina ne učestvuje, i njena imovina, u izmirivanju obaveza građana, ali je suština našeg otpora ovom zakonu u tome što ne želimo da se jedna stara nepravda obnovi da bi se nova nepravda pomoću stare pokušala da ispravi. Hvala.

Zahvaljujem. Ima reč potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama nije bila namera da se danas raspravlja i utvrđuje ko je kriv što su nastali veliki državni dugovi, jer kada bismo to ispitivali onda bismo zakucali na vrata Dragana Veselinova, njegovog oca, njegove porodice, koji su te dugove pravili tako što su nam državu sistematski upropašćavali.
Dugove su nam napravili, ogromne dugove, i politički saveznici Dragana Veselinova, a pre svega Ante Marković. Kada je Ante Marković bio predsednik Savezne vlade devizne rezerve tadašnje SFRJ iznosile su više od 10 milijardi dolara. Deset milijardi dolara.
Osnovna podloga tih deviznih rezervi je bila stara devizna štednja. Na osnovu takve devizne podloge Ante Marković je otvorio slobodnu rasprodaju deviza, pa je novac iz primarne emisije Narodne banke Jugoslavije slao pre svega Sloveniji i Hrvatskoj. Slovenija i Hrvatska su tim dinarima iz primarne emisije kupovale devize u bankama. Ante Marković je Sloveniji i Hrvatskoj prodao staru deviznu štednju. Kupovalo se ponešto i u Srbiji i u drugim republikama, ali pre svega sistematski u Sloveniji i Hrvatskoj.
Tako su nastali ogromni dugovi.
Mi te dugove moramo da vratimo, a posle ćemo kroz sukcesiju da vidimo ko je kada koliko oteo, pa ići na određena prebijanja. Dugovi srbijanskih banaka su obaveza Srbije kao Republike, kao federalne jedinice i oni se moraju vratiti. Garanciju je dala savezna država, savezna država ne beži od te garancije.
Ovde raspravljamo kako da građanima vratimo dugove, a deset-dvadeset, pa možda i pedeset godina ćemo utvrđivati ko je opljačkao Srbiju i ko je to odneo. Oni isti koji su sa ocem Dragana Veselinova prenosili fabrike iz Srbije posle Drugog svetskog rata u Sloveniju. TAM u Mariboru prenesen je iz Rakovice. Takva se politika vodila.
A mi smo u situaciji da ispravljamo najtragičnije greške te politike, i mi to radimo, a po mom dubokom ubeđenju, ovim zakonima mi to radimo na najpametniji način. Građanima stavljamo do znanja da ni jedan dug države prema njima neće da odumre, neće da propadne, a da ćemo dugove vraćati iz realnih izvora bez doštampavanja novca.
Kako su još nastajali dugovi?
Kako se koja federalna jedinica otcepljivala tako je pokušavala da onaj novac koji je zadužila od Narodne banke Jugoslavije što pre materijalizuje na bilo koji način, pa se taj novac prelivao u Srbiju, pa je Srbija morala da odgovara primarnom emisijom, jer jedino tako možete zaustaviti navalu dinara iz Slovenije, Hrvatske, BiH, na našem tržištu.
Tada je krenula inflacija. Što ona nije bila kontrolisana i što je poprimila neke druge razmere, to je već drugo i političko pitanje, ali proces je iniciran s dva faktora. Prvi je faktor - titoistički, komunistički režim, koji je bio izrazito antisprski, koji je unakazio Srbiju i u političkom i u ekonomskom i socijalnom smislu, a drugi faktor je - Vlada Ante Markovića, koja je predstavljala stratešku pripremu za raspad Jugoslavije.
Tako su dugovi nastali. Kako ih mi vraćamo - vraćamo ih na način kome ni jedan ozbiljan čovek ne može uputiti bilo kakvu suvislu primedbu. Prvo, mi organizujemo prodaju državne imovine da bismo vraćali staru deviznu štednju, na jedan pametan i primeran način. Drugo, ne ugrožavamo nekoga ko koristi tu imovinu kao zakupac, nego njemu dajemo pravo da otkupi tu imovinu pod povoljnim uslovima. Imali smo početkom ove godine još povoljnije uslove otkupa, za gotovinu, za dinare. Ko je iskoristio, iskoristio je, otprilike za 1.250.000.000 dinara se prodalo poslovnog prostora. To je bilo najpovoljnije, po najjeftinijoj ceni, otprilike 3.000 maraka za kvadratni metar ekskluzivne zone u Beogradu, koja se na slobodnom tržištu prodaje negde po 6.000 ili 7.000 maraka. To je bilo skoro za upola cene. Ko je iskoristio to pravo, iskoristio je, ko je imao para. Nama je novac hitno trebao za obnovu Srbije, za obnovu infrastrukture, za obnovu fabrika, i mi smo taj novac našli na taj način.
Ovo je druga faza, cena je i dalje veoma povoljna, ali ne onoliko povoljna koliko je bila početkom godine, kad nam se žurilo. Žurilo nam se, zakon je važio mesec dana, i dobili smo onoliko novca koliko smo planirali. Možda smo planirali malo više od toga, ali nije bitno. Taj novac je dobrodošao. I ova cena od 4.000 maraka za kvadrat poslovnog prostora u ekskluzivnoj zoni Beograda, to su Terazije, Knez Mihajlova ulica, to je jeftina cena. Ko hoće da kupi, ima mogućnost šest meseci i 20% mora da plati u gotovu, u devizama, a 80% starom deviznom štednjom može da plati.
Šta je smisao - i onaj ko nije u posedu poslovnog prostora, ko nije korisnik, a ima obveznice stare devizne štednje, moći će da te obveznice slobodno proda onome ko je korisnik poslovnog prostora. Možda uz neki popust, 2-3%, 5%, to je već velika zarada. Možda negde, ako se nekome žuri, 10 - 20%, ne ulazimo u to, ali otvaramo mogućnost i planiramo na taj način gro problema stare devizne štednje da vratimo. Nije to sve. Stara devizna štednja će moći da se koristi i u privatizaciji preduzeća, moći će za još neke stvari, videćemo koje. To je u postupku usaglašavanja, razmišljanja i sl. Ovoga puta stoji na raspolaganju ono što je najprimamljivije, ono što je najprivlačnije, a to je državni poslovni prostor. Čiji je to poslovni prostor - to je poslovni prostor države, bez obzira na koji je način država postala vlasnik.
Slažem se da je nacionalizacija 1945. godine uglavnom bila duboko nepravedna, osim gde su ratni zločinci eksproprisani, to već nije bila nacionalizacija, nego oduzimanje imovine, ako je neko bio ratni špekulant, ili ratni zločinac itd. Bilo je ratnih zločinaca kojima je imovina oduzeta. Mnogim ljudima je nepravedno oduzeta, ali ne da im je oduzeta samo imovina, neki su i streljani. To je jedna istorijska nepravda. Ona se ne može ispravljati kad je prošlo više od 50 godina, 55 godina. Po našem pravnom poretku, rok od 20 godina je rok apsolutne zastarelosti. I kada ubijete čoveka, 20 godina vas ne uhvati policija, posle 20 godina više ne može ni da vas juri. Sada, kad se negde nađe leš stariji od 20 godina, policija ne vodi istragu. To je taj rok apsolutne zastarelosti.
Kada nekome nešto ukradete i on zna da ste mu ukrali, ali ne može da nađe taj predmet, da pokaže prstom na njega, i to tako prođe 20 godina, posle 20 godina ne može više da vas prinudi da vratite nazad. To je smisao roka apsolutne zastarelosti. Jer, kad bismo mi sada vraćali onima kojima je oduzeta imovina 1945. godine, morali bismo da vraćamo i onima kojima je oduzeo imovinu kralj Aleksandar. Vi ne znate, iako ste profesori univerziteta, velika ste neznalica, ne znate da je kralj Aleksandar Karađorđević mnogo više oduzeo crkvene, manastirske zemlje, nego komunisti. To neki obrazovani crkveni ljudi znaju. Znači, trebalo bi to vratiti.
Pa gde se zaustaviti u prošlost - došli bismo do toga da se zemlja vraća i turskim begovima, i njima je jednom oteta. Naši preci su smatrali da im je pravedno oteta, ali ti begovi i njihovi potomci smatraju da im je nepravedno oteta. To je stvar morala, ali nekog dugoročnog, istorijskog, morala u nekoj istorijskoj retrospektivi. Ovde mora da bude granica gde će se nepravda ispravljati. Ta granica po našem pravnom poretku je 20 godina, u nekim pravnim porecima je kraća, u nekima duža, ali da u to ne ulazimo. Kod nas je 20 godina, već više od 100 godina, koliko se ja u to razumem i mi ne treba to da menjamo.
Kako ćemo rešiti problem zaostalih dečijih dodataka - taj problem je veoma veliki za državu, brojčano iznosi 4.260.000.000 dinara. Država tih para nema. Ono što država sada može preko Vlade Srbije u Narodnoj skupštini da obeća jeste da neće ponovo praviti te dugove i to je velika obaveza i ministra finansija, koji je zaista mnogo potegao u procesu pravljenja ovih zakona i usaglašavanja.
Ali, stari dugovi ne mogu se vratiti gotovinom, osim kada bismo štampali novac. Da štampamo sada 4.260.000.000 dinara, Srbija bi potonula u hiperinflaciju kao 1993. godine, sigurno. Nema drugih izvora prihoda za to, a obaveza postoji. Ta obaveza se može rešiti na ovaj način - opet prebijanjem međusobnih potraživanja. Država štampa obveznice, obveznice su naplative i u gotovom novcu u intervalima od šest meseci. Međutim, mogu se i ranije realizovati tako što će neko tim obveznicama, ako je ušao u proces dugoročnog otkupa stana, doplatiti preostale rate, što će plaćati obdanište za svoju decu, što će kupiti školske udžbenike, što će platiti porez. Ima čitav niz drugih mogućnosti da se iskoriste te obveznice, a najvažnija mogućnost da može da kupuje robu preduzeća koja duguju državi, po osnovu fiskalnih opterećenja i po osnovu kredita iz Fonda za razvoj Srbije.
Ogroman je broj tih preduzeća, ima ih 596. Među njima PIK "Takovo", "Goša" - Smederevska Palanka, "Rekord" - Beograd, "Srbija" - BK, PTT, "Pekabeta" - Novi Beograd, "Kluz", "Politika", BIM "Slavija", Vršačka pivara, Beogradska konfekcija, "Godomin" - Smederevo, "Prvi maj" - Pirot, Niška mlekara, Jagodinska pivara - ovo je samo onako, primera radi, nasumice, neke od firmi koje imaju robu, koju mogu da ponude za te obveznice. Mi ne teramo sve firme da svu robu odmah prodaju, jer bi onda ostale bez one osnovne finansijske supstance, koja ometa normalno poslovanje, ali ih obavezujemo do kraja ove godine 20% svojih obaveza na taj način da regulišu.
Zašto je ovaj zakon dobar i za firme - dužnike? Nije nama cilj da ove firme uništimo, nego da im pomognemo da se otarase svojih obaveza. Njima smo dali popust od 50% u izmirivanju obaveza, ako te obaveze izmiruju ovim obveznicama, koje dajemo nosiocima prava na dečiji dodatak, porodiljski dodatak itd. Ako sada PIK "Takovo" prodaje čokolade i ostale svoje proizvode za te obveznice, on će sa tim obveznicama 50% manje platiti državi, nego što bi plaćao gotovim novcem, a ima i obvezu da to prodaje.
Dakle, jedna najpametnija varijanta prebijanja međusobnih potraživanja države i privrede, kroz koju rešavamo krupan problem isplate dečijih dodataka. Šta je moglo pametnije da se uradi u ovoj situaciji?
Na sličan način smo rešili pitanje zaostalih penzija. Tri zaostale penzije isplatili smo kroz bonove za plaćanje električne energije. Ogromna većina penzionera bila je zadovoljna. Nije bio zadovoljan onaj koji je imao mnogo veću penziju nego što je trošio struje, ali, znate, nisu nama baš tako primarni oni koji imaju najveće penzije, nego oni koji imaju najmanje ili prosečne. Ima još da rešimo, videćemo na koji način, već smo jednu meru kao Vlada preduzeli, a to je kroz naplatu određene takse za pivo, da bismo isplatili i zaostale zemljoradničke penzije. Verovatno to neće biti sasvim dovoljno, naćićemo varijantu kojom ćemo i to izmiriti, najkasnije do kraja ove godine, a možda i mnogo ranije, možda već do septembra meseca.
Ako sve ovo uradimo kako smo zamislili, ova vlada zaista ima razloga da se pohvali pred narodom za svoje rezultate. Naravno, tu sada preti opasnost različitih, zlonamernih tumačenja ovih naših zakona, kao što je to bilo prošli put, pa su neki iz gradske vlasti Beograda pretili zakupcima poslovnog prostora da im to neće biti priznato, ako ga otkupe na ovaj način, da će morati da vraćaju bivšim vlasnicima itd. Sve su to gluposti. Na svu sreću, sada više nema ni jednog normalnog čoveka, koji može očekivati da ta proamerička, izdajnička opozicija pobedi na izborima, pa je sva ta njihova pretnja prazna. Garancije države postoje, onaj ko kupi imovinu od države, taj je siguran u svoje vlasništvo. Nikakva mu opasnost ne preti od tih novih nacionalizatora, među kojima se ističe i Dragan Veselinov. (Aplauz.)

Ima reč narodni poslanik Dragan Veselinov, replika.

Šešelju, slabo ste ušli u kapmanju, koprcate mi se mnogo. Ja sam očekivao mnogo bolji odgovor. Međutim, vidim da vi glavninu svog govora posvećujete mom ocu, a nisam primetio do sada da ste mu pronašli jedan dug prema državi. Ali, ja sam vama otkrio vaše dugove. Vi niste plaćali boravišnu taksu u Vojvodini, a dobili ste državljanstvo. Kako je to moguće? A zna se da neko, ko ne plati porez na imovinu građana, ne može da registruje automobil. A vi ne morate da plaćate boravišnu taksu, a dobili ste državljanstvo i još ste pomislili da možete da budete predsednik Srbije.
Vidim da se vi ne razumete u ovo što ste učinili. Pa, vas su socijalisti iskoristili. Pa, vi se brinete o ovim zakonima kako će da se isplate njihovi dugovi prema narodu, vas su podmetnuli. Vas okrivljujem, doduše i njih, što hoćete da nacionalizovanu imovinu od 1945. godine prodate i da je ne vratite građanima, mada ste vi to svojim programom obećavali. Vi ste to govorili 1990. godine. Vi ste to govorili naknadno i sada od toga odustajete.
Pozivate se na zastarelost. Koju zastarelost kod istorijskih zakona? To ne postoji. I koja zastarelost u ovoj skupštini? Vi mislite, 20 godina kada prođe, da ovu skupštinu zaustavimo u bilo čemu. Da li se sećate koliko je ova skupština donela retroaktivnih zakona? Princip rada ove vlade su retroaktivni zakoni i pravna nestabilnost.
I vi sada odustajete od ispravke jedne velike nepravde i štitite njih. Pa, mislite da ćete im se dodvoriti. Pa, već su promenili Ustav Jugoslavije da se vas oslobode, između ostalog. Izbori za ovu godinu, pa to je zbog vas, hoće da vas izbace iz koalicije. Pa, niste im više potrebni, počeli ste da smetate. I mislite da ćete ovakvim ulagivanjem, preko ovakvih šarlatanskih zakona, koji su propagandne prirode, da se spasete. Pa, nećete. Odbaciće oni vas.
A ovo, što vi razgovarate - NATO opozicija, to vi pričajte. Vi niste opozicija odavno nikom, ja bar jesam, trudim se i držim do sebe.