Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo patrioti, čini mi se da je izborna kampanja u Srbiji već počela. Naslušao sam se hvaljenja ovih predloga zakona, po onoj narodnoj izreci, hvalite me usta, pocepaću vas. Takođe, naslušao sam se samohvale potpredsednika Vlade o pametnim predlozima koje je on napisao. Toliko je tu pameti da sam ja kojim slučajem vrhovni komandant, ja bi na te junačke grudi zakačio neku medalju ili zakačio toliko medalja da bi na to utrošio tri pleha lima.
Gospodin potpredsednik Vlade i profesor prava je ovde rekao da je toliko pametno u tim predlozima zakona, što je on napisao, da npr. deca umesto za dečiji dodatak mogu da kupe piva iz nekoliko pivara. Ja to razumem. Od kad je gospodin Šešelj potpredsednik Vlade dečiji dodaci su toliko kasnili da su u međuvremenu deca postala punoletna. A, u članu 4. ovoga zakona o emitovanju obveznica piše da će se te obveznice, po Predlogu ovog zakona, emitovati 1. jula, dakle 12 dana pre roka.
Pametnog profesora prava treba pitati kako se zakon može primenjivati 12 dana pre njegovog usvajanja. Kada sam to pročitao, ja pomislio da je zakon napisao Milutin Mrkonjić, 12 dana pre roka, malo bolje pogledam, a ono Vojislav Šešelj koji je postao pametniji od Milutina Mrkonjića, 11 dana.
Dalje, potpredsednik Vlade je rekao da je devizna štednja nestala otcepljenjem republika koje su viškom dinara kupovale devize u Srbiji. To nije tačno. U trenutku otcepljenja tih republika naštampana je nova valuta ovde. Svi se sećamo da smo donosili lične karte, da menjamo novce za novu valutu. Tu novu valutu Topčider je štampao do besvesti, a Šešelj je tada tvrdio da treba štampati novac što više, da je to specijalna vrsta poreza i da će to stanovništvo kroz poskupljenje platiti.
Kako je nastao devizni dug?
Ako ja nekoga prevarim, recimo nekoliko ljudi za nekoliko stotina maraka, vi ćete me s pravom uhapsiti. U Srbiji zalepiš nekoliko plakata, privedu te, uzmu otiske i otvore dosije. Dafina Milanović prevarila je milione građana za hiljade miliona maraka i pet-šest godina šetala se slobodno, a na kraju se uz pasoš išetala iz ove zemlje. Da li je i to zastarelo gospodine potpredsedniče Vlade i profesore prava?
Što joj niste sudili? Što ste čekali da izađe? Da li čekate da i ovo zastari?
Kada smo već kod toga, ovaj zakon se ne odnosi na deviznu štednju u "Dafiment banci", koliko ja razumem. Da li je možda i te pare uzeo Ante Marković i otcepljene republike?
U ovom predlogu piše da se prodaja vrši u korist vraćanja zajma za privredni preporod Srbije. Da li je i te pare uzeo Ante Marković i otcepljene republike ili ova vlast?
Mi iz Koalicije Vojvodina pozdravljamo nameru Vlade i bili bismo voljni da glasamo za te dobre namere Vlade, da ojađenim štedišama vrati deviznu štednju do 2011. godine. Mi bismo stvarno za to glasali, ali sumnjamo da ćete vi imati toliko dugačak rok trajanja.
Da li je vaša namera iskrena i treba li glasati za nju? Sumnjam. Otkud ovaj zakon i ovi zakoni neposredno pred izbore? Zašto ih niste doneli malo ranije?
Drugo, ne ide sav novac od prodaje državne svojine štedišama. Vlada po ovom predlogu prvo namiruje sebe. Uzima proviziju od 20% u gotovini i to u nemačkim markama za budžet Republike Srbije. Kako tako jedna visokomoralna, visokopatriotska vlada može da uzima nemačke marke, valutu te omražene agresorske države. Ne volite ništa sa Zapada osim zapadnog novca i zapadnih automobila.
To čak nije ni ustavno. Nije ustavno naplaćivati nešto za budžet Republike Srbije u devizama.
Za finansiranje transakcija iz ovih zakona ovlastili ste Beogradsku banku AD Beograd. To je banka iz onog trija koja je dobila koncesiju na auto-put Beograd-Novi Sad. Još ni kolac nisu zakucali pored puta, a već sada ta banka naplaćuje putarinu na ovoj jednoj traci auto-puta, koju su napravili Vojvođani, pa ćete skupiti opet naš novac i našim novcima napraviti put i govoriti da je vaš.
Stalno nam na nos nabijate most u Novom Sadu. Novi Sad je imao tri divna široka mosta. Izgubio ih je zbog vaše pogrešne političke
procene. Iz ratnih rezervi sklepali ste nam jedan i to je dobro, ako je poklon. Preko prethodnih mostova mi smo mogli preterati četiri fijakera uporedo sa četiri konja debela, toliko su bili široki. Preko ovog ne može da pređe ni jedna vojvođanska svadba sa svatovima, jer toliko je širok da harmonikaš ne može da rastegne harmoniku.
Od prodaje državne svojine nije izuzeta ni ona koja je nasilnim i prisilnim zakonima oteta od prethodnih vlasnika. Odrekli ste se nasilja bivših sistema i bivšeg sistema, ali imovine stečene tim nasiljem tog sistema nemate nameru da se odreknete. Čak imate nameru da takvu imovinu sada prodajete. Jednu nepravdu prema deviznim štedišama želite da otklonite drugom nepravdom.
Profesor prava tvrdi da je povratak takve imovine nemoguć, da je to zastarelo, a to baš nije toliko tačno. Ako je bilo nemoguće, kako je onda vraćena zemlja oduzeta od 1945. do 1953, četrdeset godina posle toga, ako je zastarelo 20 godina.
Što se tiče beogradske takse 3%, ako vam je stvarno stalo do dobra Beograđana što tu taksu jednostavno ne ukinete. Ako vam je stalo do dobra građana ukinite i taksu na brojilo. Što ne ukinete odluku vaših opština po kojima protivzakonito na hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta pretvaraju protivzakonito u građevinsko, a zemljište do pete klase, po zakonu, ne može da bude pretvoreno u građevinsko.
Neka mi to objasni profesor prava - kako je to moguće?
Vlada tvrdi da opozicija hoće da proda državu. Pa, vi ovim zakonom prodajte državnu svojinu, a ko prodaje državnu svojinu on prodaje nešto što je državno, taj ustvari prodaje državu. Na kraju, da kažem da je ovaj zakon samo kozmetika i šminka pred predstojeće izbore. Namera vam je jasna, da ponovo prevarite građane. Hvala.

Replika, potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo izražavam žaljenje što je naša opozicija tako onemoćala i spala na vrlo ograničen broj pojedinaca i u kvantitativnom i u kvalitativnom pogledu. Pa, umesto da se argumentovano suprotstave vladinim predlozima, nastupaju s čistim nebulozama koje mogu samo da afirmišu vladine predloge.
Osvrnuo bih se samo na nekoliko čistih izmišljotina koje je ovde izneo poslanik Rističević. Prvo, što se tiče štednje u "Dafiment banci" i ona je obuhvaćena ovim zakonom, jer je obuhvaćena i saveznim Zakonom o vraćanju stare devizne štednje. Dakle, sve stare devizne štediše su ovde u istom statusu. Drugo, ostatak jugoslovenske države u vreme secesije Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije morao je povećanom emisijom novca da suzbije poplavu dinara sa slovenačkog, hrvatskog, bosansko-hercegovačkog i makedonskog tržišta. Oni pokupe sve dinare iz primarne emisije za koje je bila zadužena njihova republička narodna banka u ono vreme i tim dinarima nastoje da kupe što više roba od Srbije.
Da bi se to suzbilo moralo se ići na kontrolisanu inflaciju. tih godina, 1991, 1992. SRS se zalagala, kad se već moraju štampati dinari iz primarne emisije da bi se suzbila nastojanja otcepljenih republika onda te dinare treba investirati isključivo u javne radove.
I da je kojim srećnim slučajem prihvaćen taj naš predlog posledice hiperinflacije bi bile mnogo blaže. Umesto da je išlo sve direktno u potrošnju, da je išlo za kredite društvenim firmama, da je investirano u puteve, da je investirano u komunalnu infrastrukturu i slične objekte, posledice bi bile mnogo povoljnije.
To je samo zbog javnosti, da ne bi ova izmišljotina Rističevićeva bilo s čije strane mogla biti primljena kao istina - zdravo za gotovo.
Što se tiče novih zakona o kojima je danas reč, mi nismo te zakone pred izbore tempirali. Na tim zakonima radimo dugo. Čak smo očekivali da će i ranije biti usvojeni i otuda taj datum. To je jedini razlog.
Drugo, prošle godine smo imali rat, tromesečnu agresiju, koja je zaustavila mnogo naših dobrih inicijativa. Doneli smo zakon o izmirenju tri zaostale penzije redovnim penzionerima. Opteretili elektroprivredu. Morali smo da napravimo izvestan predah. Nismo mogli sve odjednom da uradimo. Zatim, ušli smo u akciju obnove i izgradnje Srbije posle bombardovanja.
Ogromna finansijska sredstva smo morali tamo koncentrisati i sada idemo na izmirenje dečijih dodataka, kao što smo obećali, izmirećemo sve, ali ne možemo sve odjednom, moramo postepeno, da država ne bi stradala. Nama bi bilo najlakše sve u istom trenutku, ali posledice bi onda bile katastrofalne, sa ekonomijom kakva je naša.
To je jedini razlog. Što se tiče zemljoradničkih penzija, pitanje je sada da li ćemo to uspeti pre ili posle izbora, ali i ovog trenutka treba da znaju zemljoradnici da ni oni nisu zaboravljeni, da će i oni biti izmireni na adekvatan način. I ono što je sada za nas najvažnije, kako izmirimo koju kategoriju, ne smemo da ulazimo u nova kašnjenja.
S druge strane, Ante Marković je upropastio deviznu štednju tako što je rasprodao devizne rezerve zemlje, koje su iznosile 10 milijardi dolara u vreme njegove vlade, omogućivši kupovinu deviza za dinare, novoštampane iz Narodne banke Jugoslavije. To je već istorijska činjenica. Zajam za preporod Srbije je naplaćen u određenom iznosu, ja se tačne brojke više ne mogu setiti, on je investiran. Zašto nije mogao biti ranije vraćen - tu postoji čitav niz objektivnih okolnosti: raspad zemlje, rat i sve ovo što nas je zadesilo. Ovo je dobra varijanta da se taj zajam vrati. Možda je ta varijanta, pošto sam iznos dinarskog dela zajma i nije naročito visok, posle svih tih devalvacija i pretumbacija koje smo imali, a devizni deo nije ni naplaćen u nekom velikom iznosu, možda se ova metoda mogla i ranije primeniti. Ali, da je primenjena, bila bi nauštrb nečeg drugog, jer u ekonomiji vam je sve zasnovano na principu spojenih posuda - jedan potez u jednoj sferi izaziva odmah posledice u svim drugim sferama.
Svaka ekonomska mera mora biti strogo primerena uslovima u kojima se izvodi i mora biti saobražena osnovnim ciljevima, nastojanjima i mogućnostima ekonomskih subjekata. Ovde je trebalo mnogo više vremena da se ovo sve saobrazi sa konkretnim mogućnostima naše države i našeg društva, kroz jedno sistematsko ispitivanje obaveza firmi prema državi i mogućnosti tih firmi da u određenim rokovima svojim robama izmire te obaveze, pod pretpostavkom da će im se, ako budu u tome uredne, 50% obaveza i otpisati.
Mi treba da isplatimo na ime dečijih dodataka i porodiljskih dodataka 4.260.000.000 dinara, a ove firme koje duguju državi, duguju mnogo više, i kroz to prelamanje i one će imati koristi i porodice koje će doći do novca. Primarno u svemu ovome je kupovina raznih vrsta roba. Ja sam sa spiska od 300 - 400 firmi izabrao 10-15, čija sam imena saopštio, firmi koje se bave proizvodnjom najraznovrsnijih roba. Među tim robama je i pivo. Nekad se može i pivo kupiti za taj bon, pod pretpostavkom da one pare koje su otišle za pivo, odu za dete, odu za dečije pelene, odu za dečiju obuću, odeću i tom slično. Ovde je bitno da država prema nosiocima prava izmiri svoje obaveze, a uvek nosioci prava sami odlučuju kako će taj novac upotrebiti.
I na kraju, mislim su pred novim ministrom zdravlja, gospodinom Milovanom Bojićem, sada velike obaveze i ja mislim da on mora pred Narodnom skupštinom da preuzme odgovornost da se sledeći put Marijan Rističević ne pojavljuje ovde sa dva broja većim zubima i da nas ne zasmejava, da ne zasmejava salu, da ne zasmejava narodne poslanike, nego da ga svi pažljivo slušamo, kao što sam ga ja slušao. Znate, ja sam možda oguglao na njegove zube, pa mogu da ga slušam, ali nemojte ni vi da mu se smejete, nije ni on kriv što je naše zdravstvo došlo u tešku situaciju. Sada očekujemo od novog ministra da će taj problem sanirati.

Ima reč Borislav Milačić, ministar finansija.

Upravo da bih pomogao da se stvari koje se ovde prave kao politički antimarketing, oko stvari koja ima duboku socijalnu dimenziju, a tiče se izmirivanja obaveza prema korisnicima prava, i odredbe koje se ovde legitimišu, da ih je propisao potpredsednik Šešelj, a ipak su rađene na drugom mestu, jer je resor Ministarstva finansija za to zadužen, moram da objasnim sledeće - dug koji je konstatovan u prvom članu mora da se preseče sa određenim datumom i on je 30. juni. Obveznice koje će biti odštampane moraju da imaju datum početka obračuna kamate i on je 1. juli. Prema tome, 1. juli proističe iz 30. juna, kada su presečena salda duga koji se odnosi na obavezu Republike da isplati zaostale dečije dodatke, a od 1. jula teče kamata po tim obveznicama koje će biti izdate radi namirenja ovih prava.
Zakon je krajnje profesionalno i odgovorno napravljen, on stvara realne mogućnosti da se u ovoj godini, kao što sam rekao, ne samo dobiju obveznice, a da se naplate u nekih osam tranši, nego da u ovoj godini najmanje milijardu dinara duga bude regulisano na bazi ovih pogodnosti i prava koje zakon uvodi. Ja o drugome ne bih diskutovao.

Ima reč narodni poslanik Marijan Rističević, odgovor na repliku.

Meni je gospodin potpredsednik Vlade potvrdio dve stvari - prva je da se stvarno radi o predizbornom marketingu i da je ovde stvar o tome - "drži vodu da majstori ne odu". Druga stvar koju je on ovde priznao je da je država ipak stajala iza Dafine Milanović, zato je nije sudski ni gonila, ni kaznila i pustila je da izađe iz zemlje i preuzela njen dug.
Takođe, ja sam dokazao da je gospodin Šešelj prodajom državne svojine ili namerom da proda državnu svojinu prodao državu. Takođe mogu da kažem i da dokažem da je gospodin Šešelj izdajnik zemlje. Na prošloj sednici doneli smo Zakon o izdavanju zemlje u zakup u korist Vlade. Onaj ko izdaje zemlju, može se nazvati izdajnikom zemlje. Takođe, dokazano je gospodin Šešelj primao novac iz inostranstva. Po vlastitom priznanju, 1991. i 1992. kada je trebalo zaratiti, on je stranim novinarima davao intervjue i za te intervjue je primao autorske honorare, mislim da se radilo o 1.000 - 2.000 nemačkih maraka. To je po tadašnjem priznanju gospodina Šešelja.
Zauzvrat, strani novinari su od njega tražili da priča o zarđalim kašikama, o sahranjivanju buldožerima, pa posle tog davanja intervjua, strani novinari daju njemu novac, pa odu u Hrvatsku i pitaju - koliko će te vi platiti da mi ovo emitujemo? I naravno, ovi im daju deset puta više. Najveću štetu od tog emitovanja po stranim televizijama imala je naša zemlja i nije čudo što smo izgubili ugled u inostranstvu, a za sve to novac je primio u državi jedino gospodin Šešelj.
O njegovom patriotizmu ne vredi govoriti. Koji je to Srbin kada ga ni Haški sud neće, koji je toliko antisrpski? Takođe, i Tuđmanova policija ga nije htela 1991. i 1992. godine, po njegovom priznanju, uhvatili su ga negde u Jagodnji - Kočetin, i posle razgovora od 30 minuta pustili. Najverovatnije da su kontaktirali Zagreb i ovi su iz Zagreba rekli - znate šta, pustite ga neka ide u Beograd, tamo će nam više koristiti.
Što se tiče zdravstvenih usluga, ja možda nemam puno zuba, a Šešelj nema puno mozga.
Što se očeva tiče, ja verujem da je otac gospodina Šešelja bio častan čovek, ali to ne znači da je i sin častan. Kada je već reč o očevima, mislim da bi taj časni otac, da može danas da vidi njegovo ponašanje, zažalio što devet meseci pre njegovog rođenja nije prespavao. Hvala.

Odgovor na repliku, potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, državu ne čini njena imovina. To zna svaki naš osnovac. Državu čini aparat vlasti, a državna imovina je jedna sporedna kategorija, koju država koristi da bi efikasnije vladala. Nekada je koristi tako što u njoj raspoređuje državne službe, nekada tako što je daje u zakup, a nekada je i prodaje. Pametna država u svakoj varijanti uvek traži najcelishodnije rešenje. Ne zna to Marijan Rističević. Drugo, 1991. godine Narodna skupština je izglasala Zakon o povratku zemlje seljacima, koja im je oduzeta administrativnim merama, a ne agrarnom reformom. Nije ta zemlja uzeta zakonom, nego odlukama administrativnih organa, dakle izvršne vlasti. Tu nije došlo do prekida svojinskih odnosa. Vlasništvo se zadržalo, samo što je neko drugi uzeo i obrađivao zemlju. Zbog toga je bilo moguće zemlju vratiti. I tačno se znalo, uzeto tome i tome, vraća se tome i tome.
Dalje, Marijan Rističević treba da zna, kada je država u nuždi, onda mora da povlači vanredne poteze. Kada 700.000 izbeglica dođe u Srbiju, onda Srbija treba da im ponudi krov nad glavom. Nekada kroz kolektivni smeštaj. Prvi koji su došli dobili su i stanove, jer se u Beogradu zateklo mnogo praznih stanova 1991. godine, lično se sećam te situacije. Nekima treba dati placeve za individualnu stambenu izgradnju. Opština Zemun se prva toga setila i 6.000 placeva dala je izbeglicama, gradskog građevinskog zemljišta. Zamislite da je svaka opština u Srbiji tako postupila, odavno bi taj problem bio rešen. To je dobar primer za ugled. Tu zemlju niko nije odneo na leđima, ona je ostala tu, ona je obogaćena kućom i pomoćnim objektima. Mnogo je veći prinos tog poljoprivrednog zemljišta na kome se nalazi kuća i okućnica, nego sa gole njive, gde se seje pšenica ili industrijsko bilje. Pogledajte, uzmite lepo papir i olovku i to proračunajte. Ako na 6-7 ari okućnice čovek zaseje krompir, paradajz, papriku, krastavce i šta mu sve još može pasti na pamet, koliki je tu godišnji prinos, a koliki je prinos tamo gde se zaseje pšenica i posle ta pšenica požnjevena, vidite sa 6 ari koliko vrednosti pšenice možete imati po najvišim svetskim cenama (Dragan Veselinov: A kako Marjanović zarađuje?).

Ne dobacujte s mesta.