TREĆE VANREDNO ZASEDANjE, 13.02.2001.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Nema više prijavljenih govornika.

Da li predstavnik Vlade želi završnu reč? (Posle rasprave u pojedinostima.)

Zaključujem načelni pretres.

Molim narodne poslanike da utvrdimo kvorum. Molim da ubacite vaše kartice.

Konstatujem da imamo kvorum za odlučivanje.

Stavljam na glasanje Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju u načelu.

Konstatujem da je za glasao 131, protiv 47, uzdržanih nije bilo, nije glasalo pet narodnih poslanika. Ukupno prisutna 183 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila Predlog zakona u načelu.

Otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podnela Vlada Republike Srbije. Odbor za kulturu i informisanje i Zakonodavni odbor prihvatili su ovaj amandman. Pošto su se sa amandmanom Vlade saglasili nadležni odbori, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 2. amandman je podnela Vlada Republike Srbije. Odbor za kulturu i informisanje i Zakonodavni odbor prihvatili su ovaj amandman. Pošto su se sa amandmanom Vlade saglasili nadležni odbori, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 3. amandman je podnela Vlada Republike Srbije. Odbor za kulturu i informisanje i Zakonodavni odbor prihvatili su ovaj amandman. Pošto su se sa amandmanom Vlade saglasili nadležni odbori, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Završnu reč ima predstavnik Vlade, gospodin Batić.

Vladan Batić

Zakon o javnom informisanju, usvojen 20. oktobra 1998. godine, bio je jedan od drastičnih primera tzv. vanrednog zakonodavstva, a njegovi motivi nisu bili samo političke prirode, već su zadirali u domen političke psihopatologije.

Uvedene su drakonske kazne, nezabeležene u modernim evropskim zakonodavstvima, kao da se radi o nekakvom Hamurabijevom zakoniku ili o zakonu Dukađinija. Moram da vas podsetim da je zbog tog zakona izmenjen Zakon o prekršajima i uvedene su enormne prekršajne kazne za osnivače i izdavače - 800.000 dinara. To je tada bilo šezdesetjednogodišnja prosečna plata u Srbiji, samo da biste imali prikaz kolike su te kazne bile visoke. Naravno, redakcijama, medijima upućivane su najteže uvrede, najteže optužbe i pretnje, čak i fizičkom likvidacijom. Jedna od tih pretnji je i realizovana. Ubijen je Slavko Ćuruvija.

S jedne strane, bila je to nesvakidašnja represija nad medijima, a s druge strane, od strane režimskih medija, pod upravom tadašnje vlasti, trpeli su svi oni koji su drugačije mislili neviđeni medijski teror. Osuđeni su mnogi urednici i novinari. Nebojša Ristić na godinu dana zatvora samo zato što se zalagao za slobodu štampe u Srbiji. Hapšeni su novinari u Požarevcu, Miroslav Filipović osuđen je na sedam godina zatvora, pretilo se više meseci donošenjem zakona o borbi protiv terorizma, inspirisanog isključivo pokušajem da se ne čuje javna reč. Globe koje su izrečene nezavisnim medijima prevazišle su sumu od 30 miliona dinara. Hapšenja, privođenja, suđenja, prebijanja, ubijanja, prekršajne i krivične prijave, privatne tužbe, razne kazne, nameti na vilajet, globa, harač, zaplene, uklanjanje repetitora, oduzimanje frekvencija, oduzimanje opreme, uništavanje i razbijanje opreme, preuzimanje radio i televizijskih stanica, ometanje programa, zabrana uvoza repromaterijala, roto papira i svega ostalog, to je repertoar, na bazi važećeg Zakona o javnom informisanju, kojim se služio bivši režim u nastojanju da falsifikuje istinu, da krivotvori stvarnost, jer stvarnost nije bila onakva kako se čulo preko režimskih medija i njihovih glasnogovornika poput Gorana Matića, Ivana Markovića ili takvih novinarskih veličina kao što su Milanović, Komrakov, Hadži-Antić ili Čukić.

Da bi se sakrila istina, da bi se prikrila bruka i sramota, da bi se prikrila državna i nacionalna izdaja, da bi se pričalo i lagalo da je na Kosovu sačuvan integritet i suverenitet, da bi se pričalo o visokom standardu, o velikim investicionim poduhvatima, da bi se jednostavno falsifikovala istina, zato je trebao ovakav zakon o informisanju. Naš narod kaže - dogodilo se, ne ponovilo se. Zato ovaj nakaradni, retrogradni, sramni zakon mora da bude ukinut. Znam da je mnogima od vas žao, ali gospodo, Tito je umro.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Gospodine Nikoliću, zaista Vam ne mogu dati reč. Nemate pravo na repliku, niste pomenuti. Gospodine Nikoliću,  ipak ne mogu da Vam dam reč. Niste pomenuti, niste krivo protumačeni. Možemo ovako zaista dugo, ali  Vam nikako ne mogu dati reč, jer nemate pravo. Mogu jedino da Vas zamolim. Molim narodne poslanike da me saslušaju, molim i Vas da me saslušate.
Znam da vama ovakve situacije odgovaraju i pretpostavljam da ovakve situacije ne odgovaraju većini narodnih poslanika. Prinuđen sam, da ne bismo primenjivali ono što je Poslovnikom inače predviđeno, a to je fizičko udaljavanje sa govornice, da prekinemo sednicu i da je nastavimo sutra u 10 sati ujutru. Hvala najlepše.