Zakon o javnom informisanju, usvojen 20. oktobra 1998. godine, bio je jedan od drastičnih primera tzv. vanrednog zakonodavstva, a njegovi motivi nisu bili samo političke prirode, već su zadirali u domen političke psihopatologije.
Uvedene su drakonske kazne, nezabeležene u modernim evropskim zakonodavstvima, kao da se radi o nekakvom Hamurabijevom zakoniku ili o zakonu Dukađinija. Moram da vas podsetim da je zbog tog zakona izmenjen Zakon o prekršajima i uvedene su enormne prekršajne kazne za osnivače i izdavače - 800.000 dinara. To je tada bilo šezdesetjednogodišnja prosečna plata u Srbiji, samo da biste imali prikaz kolike su te kazne bile visoke. Naravno, redakcijama, medijima upućivane su najteže uvrede, najteže optužbe i pretnje, čak i fizičkom likvidacijom. Jedna od tih pretnji je i realizovana. Ubijen je Slavko Ćuruvija.
S jedne strane, bila je to nesvakidašnja represija nad medijima, a s druge strane, od strane režimskih medija, pod upravom tadašnje vlasti, trpeli su svi oni koji su drugačije mislili neviđeni medijski teror. Osuđeni su mnogi urednici i novinari. Nebojša Ristić na godinu dana zatvora samo zato što se zalagao za slobodu štampe u Srbiji. Hapšeni su novinari u Požarevcu, Miroslav Filipović osuđen je na sedam godina zatvora, pretilo se više meseci donošenjem zakona o borbi protiv terorizma, inspirisanog isključivo pokušajem da se ne čuje javna reč. Globe koje su izrečene nezavisnim medijima prevazišle su sumu od 30 miliona dinara. Hapšenja, privođenja, suđenja, prebijanja, ubijanja, prekršajne i krivične prijave, privatne tužbe, razne kazne, nameti na vilajet, globa, harač, zaplene, uklanjanje repetitora, oduzimanje frekvencija, oduzimanje opreme, uništavanje i razbijanje opreme, preuzimanje radio i televizijskih stanica, ometanje programa, zabrana uvoza repromaterijala, roto papira i svega ostalog, to je repertoar, na bazi važećeg Zakona o javnom informisanju, kojim se služio bivši režim u nastojanju da falsifikuje istinu, da krivotvori stvarnost, jer stvarnost nije bila onakva kako se čulo preko režimskih medija i njihovih glasnogovornika poput Gorana Matića, Ivana Markovića ili takvih novinarskih veličina kao što su Milanović, Komrakov, Hadži-Antić ili Čukić.
Da bi se sakrila istina, da bi se prikrila bruka i sramota, da bi se prikrila državna i nacionalna izdaja, da bi se pričalo i lagalo da je na Kosovu sačuvan integritet i suverenitet, da bi se pričalo o visokom standardu, o velikim investicionim poduhvatima, da bi se jednostavno falsifikovala istina, zato je trebao ovakav zakon o informisanju. Naš narod kaže - dogodilo se, ne ponovilo se. Zato ovaj nakaradni, retrogradni, sramni zakon mora da bude ukinut. Znam da je mnogima od vas žao, ali gospodo, Tito je umro.
