Reč ima narodni poslanik Dragan Tomoć, a posle njega narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Imam pravo na repliku.

Izvolite, imate pravo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za repliku, ne da kritikujem, ne da repliciram kolegi narodnom poslaniku, već sam osetio potrebu da treba da kažem, ali, nažalost, našim Poslovnikom ne možemo nešto reći što se dogodi na terenu, na poljima naših poljoprivrednika u vreme dok mi zasedamo ovde u parlamentu, i eto, moramo na ovakav način da se snalazimo da obavestimo javnost.
Odbor za poljoprivredu juče je imao sastanak u vreme zasedanja našeg parlamenta i jednoglasno smo odlučili da ipak treba da izađemo na teren i da vidimo šta se tamo dešava. Predsednik Odbora za poljoprivredu, ja kao potpredsednik, Zoran Nikolić kao član i gospodin Rafailović kao poljoprivrednik, poslanik i član Odbora za poljoprivredu, izašli smo i posetili opštinu Ljig, deo Lajkovačkog atara, Mioničkog i posle toga smo svratili u opštinu Obrenovac, gde smo posetili ta ugrožena područja.
Stvarno, to je katastrofa. Kada kažem katastrofa, ona je načinjena izlivanjem, da kažem potočića. To su male reke, Ljig, deo Kolubare i neke tamo pritočice, odnosno potoci. Stoga želim da kažem da nas niko posle toga kada smo se vratili, mislim konkretno na gospodina ministra Dragana Veselinova, nije ni pitao šta se to dešava na našim poljima širom Srbije. U ovom trenutku smatram da je gospodinu Veselinovu mnogo važnije da vodi politiku sa gospodinom Čankom, o nekakvim autonomijama, o cepanju Vojvodine itd, a da mu je svejedno šta se dešava na poljima širom Srbije.
Stoga želim da podvučem, kao što je moj prethodnik rekao, da ipak Vlada treba da ima ovo u vidu, da stavi na dnevni red. Mi smo zatražili da nam predstavnici tih opština dostave površinu i eventualnu procenu te štete. Još da potkrepim time, možda se sećate, nedavno sam rekao kroz moju diskusiju, da je poljoprivreda fabrika pod vedrim nebom. Eto, desilo se, ovi seljaci su, kažnjavanjem od Boga, šta im je naneto, pogođeni da nikakva druga obaveza, porezi, dažbine nisu potrebni. Sada dolazim na to za šta sam se zalagao, da se ipak kroz sistem oporezivanja doprinosa, i drugog, ima u vidu kada je u pitanju seljak.
Želim da još jednom podsetim Vladu da ima ovo u vidu i da što hitnije izađe sa jednim predlogom o sanaciji, pomoći tim delovima koji su nastradali od poplava. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, a posle njega Ljubomir Kragović.

Poštovana gospodo, narodni poslanici, ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima trebalo je da bude paralelno stavljen u raspravu pre zakona koji će tek doći posle Đurđevdana, a to je zakon o vlasničkoj transformaciji. Definitivno, ovde postoji jedna najznačajnija veza između ova dva zakona, zato što će jedan deo prava radnika koja su rešena u ovom zakonskom predlogu, biti dosta ugrožena. Biće ugrožena, zato što Vlada Republike Srbije u ovoj oblasti nema ozbiljne socijalne programe, čak ni u javnost sa tim nije izašla, osim političkih poruka koje se šalju sa ove ili sa neke druge govornice. Moram da kažem o čemu se konkretno radi.
Ovde se gasi jedno od prava koje je ustanovljeno kao tekovina prethodnog vremena, mislim da bi bilo dobro da ostane, jer smo prošli kroz ovu eru silnih sankcija, osiromašenja države i privrede. I u prethodnom periodu, da podsetim, čak 1992, 1993, 1994, 1995. i 1996. godine bilo je predviđeno Zakonom o radnim odnosima da se zaposlenom za čijim radom prestaje potreba od strane poslodavca isplati 36, a kasnije 24 zarade. Ovde je osnovni motiv bio da deo tih zaposlenih radnika ostvari nekakav drugi vid prekvalifikacije, odnosno da započne bavljenje nekim drugim poslovima. Veliki broj ljudi koji su iskoristili to svoje zakonsko pravo, danas posluju kao mali privrednici, zaposlili su i porodicu i familiju, ili ostavili svojim članovima domaćinstva da se bave izuzetno bitnim poslom u oblasti usluga, proizvodnje, male privrede itd.
Ovo zakonsko rešenje se značajno umanjuje ta prava. Ne možemo se ovde baš tako lako pozivati na bruto zaradu u nekim oblastima, jer ona zaista nema svoju težinu. Još se nije videla prava suština bruto zarade, zato što u momentu kada bude zaživela, ostaće jako malo vremena za razgovore između poslodavaca, sindikata i Vlade o novim kolektivnim ugovorima, kako će oni biti regulisani. Takođe, Privredna komora Srbije se po ovome nije uopšte oglašavala, niti je imala neke svoje stavove, osim pojedinih odbora koji su od poreskih propisa, pa do ovih propisa upozorili na ozbiljne manjkavosti i na ono što će se desiti zaposlenima.
Ono što je bitno je reći da Zakon predviđa da poslodavac može zaposlenom raskinuti radni odnos, onog momenta kada prestane potreba za njegovim radom, pod uslovom da mu isplati otpremninu.
Mi imamo u narednom mesecu raspravu o zakonu o vlasničkoj transformaciji, koja se najavljuje na velika vrata. Tokom vlasničke transformacije, a tu su i podaci iz štampe i izjave zvaničnika ove vlasti, veliki broj zaposlenih ostaće bez posla. Naravno, sve bi to imalo puno smisla da postoji jedan ozbiljan socijalni program kojim će to biti rešeno, odnosno omogućeno ljudima koji ostaju bez posla da se prekvalifikuju ili, dokvalifikuju, ali o tome treba da vodi računa Republički zavod za tržište rada. Ne vidi se za sada koji će to obim biti, u kojim oblastima i da li uopšte ova država u ovim uslovima ima snagu da tih 300 ili 400 hiljada zaposlenih, koji će ostati bez posla, odjedanput prekvalifikuje ili dokvalifikuje.
Posebno je to problem u pojedinim oblastima, kao što su građevinarstvo, metaloprerađivački kompleks, tekstilna industrija. Moram da kažem da su sindikati kože i tekstilne industrije, upozorili da su tu uglavnom zaposlene žene u starosnom dobu između 45 i 55 godina, da je najveći broj već prešao polovinu svog radnog iskustva i jedan dobar deo se nalazi pod određenim stepenom invaliditeta. S obzirom na kvalitet te radne snage, na njihovu potrebu da ostanu samo u kolektivima u kojima rade, gde doprinose, neće tražiti niko tu radnu snagu kao novu radnu snagu u nekim drugim granama ili oblastima, gde se govori opet o prekvalifikaciji. Oni amandmani koji su ponuđeni od strane poslanika iz svih poslaničkih grupa mislim da imaju puno smisla i trebalo bi da budu ponovo razmotreni, jer, definitivno, mnogi sad zaposleni imaju karakter jedne socijalne kategorije o kojoj je potrebno u ovom momentu voditi računa.
Mislim da u Predlogu zakona o radnim odnosima ima jedno cinično obrazloženje. Kategorija toplog obroka, regresa, prevoza i terenskog dodatka okarakterisana je kao oblast sive ekonomije. Moram da kažem da za ovo zaista nema smisla, jer ta oblast ne da nije imala karakter sive ekonomije, već je imala dvostruki karakter. Prvo je imala karakter, po Ustavu, prava koja pripadaju zaposlenim radnicima, dajući obavezu poslodavcu da ta prava poštuje. Druga stvar, što su poremećeni odnosi u društvu, a nastali su od sankcija, nezaposlenosti privrede i svega što nam se dešavalo u prethodnom periodu, držala je jedan socijalan milje, jer ta sredstva su bila dovoljna za neko puko preživljavanje.
Naravno, pod onim uslovima i onim cenama u oblasti životnih namirnica koje su bile na snazi do septembra, a očigledno da pod ovim cenama ni to više nije dovoljno i ta bruto zarada neće imati značajan uticaj u oblastima gde su prosečne zarade bile na najnižoj zaradi od 470 dinara, gde se isplaćivala ona najniža cena rada. Jer, vidimo da će u ovim zakonskim rešenjima najniža cena rada biti 3.033 dinara, pa bez obzira da li će biti isplaćen neki dinar neto, uz obavezu da se do 30-og za prethodni mesec isplati taj puni iznos, mislim da će veliki broj preduzeća doći u ozbiljne probleme kada je u pitanju ovakav način tretiranja odnosa poslodavca, države, budžeta i zaposlenog radnika.
Mi moramo da konstatujemo da u ovom momentu veliki broj srpske privrede ne radi. Neću to da karakterišem nikakvim političkim razlozima. Hoću da govorim samo o socijalnim razlozima. Znači, niti imam nameru da ovde ubiram bilo kakve političke poene, niti imam potrebu, ali moram da konstatujem da je situacija u privredi dosta teška. Naravno, opet nekim poslanicima ovo što mi pričamo nije interesantno, nije važno, nije bitno. Gospodo, ovo je vrlo važna tema. Bogdanoviću, predlažem da izađeš da repliciraš ovde.
Ovo je jako bitno i ovo govorim iz razloga da ovu diskusiju shvate svi jako ozbiljno, jer ne bi bilo dobro da parametri koji su poremećeni zbog pada proizvodnje u privredi, zbog nemogućnosti da privreda dobro radi, zbog najave o vlasničkoj transformaciji, a najmanje u ovom momentu jasne definicije zbog šetanja jednog broja ljudi po Srbiji, koji nude određena preduzeća na rasprodaju i znači, niza nekih neargumentovanih priča koje stoje, a mislim da ne trebaju u ovom momentu nikome. Treba da govorimo o pravima radnika, socijalnoj karti radnika i kako ćemo uopšte svi zajedno preživeti narednu godinu. U tome je suština ove naše priče.
Na kraju, da kažem još par rečenica, molio bih ministra za rad i boračka pitanja da se mnogo ne poziva na Sindikat, jer moji prethodnici iz Socijalističke partije su rekli da ono što smo mi dobili ovih dana, a dobili smo pisma od Sindikata gde mole gospodina Dragana Milovanovića da ih više ne zastupa, ni njihova prava, oni će ostvarivati svoja prava onako kako je propisano zakonom.
Znači, da na kraju kažem samo dve rečenice, da napravimo nekoliko parametara šta da radi Vlada u ovom slučaju, da li će izaći sa socijalnim programom, da li je dobra ova kategorija najniže zarade o kojoj se priča i nemojte govoriti o toplom obroku, regresu i naknadi za terenski dodatak kao sivoj ekonomiji, mislim da to nema smisla zbog zaposlenih u privredi Srbije.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović i on je poslednji prijavljeni kandidat za diskusiju o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima.

Poštovane kolege, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima počinjemo raspravu o jednom setu iz radnog zakonodavstva, nakon usvojenih poreskih zakona kojima se puni budžet, koji je nerealan i inflatoran. Ovaj zakon je restriktivan iz dva razloga. Jedan, zato što je restriktivan prema poslodavcima, a drugi prema radnicima. Restriktivan je prema poslodavcima zato što su dužni, bez obzira na to da li isplate zaradu, da isplate poreze i doprinose, znači da izmire sve obaveze prema državi.
Prema radnicima je restriktivan naročito u članu 1. kojim se regulišu otpremnine, gde se restriktivnost odnosi na to da se iznos od dvostrukog do petostrukog smanjio sa nekada šestostrukog do dvanaestostrukog iznosa otpremnine za ove radnike za koje prestaje obaveza rada ili koji postaju tehnološki višak.
Minimalna zarada definisana ovim zakonom stvara dilemu i u članu 6. stoji da je minimalna zarada iz ovog člana 35% od prosečne zarade u privredi Republike, dok u obrazloženju stoji da je ta minimalna zarada 40% od prosečne zarade u Republici. Ne samo što je razlika u procentima 35 i 40%, nego je razlika i od prosečne zarade u privredi i prosečne zarade u Republici, jer prosečna zarada u Republici obuhvata i onu vanprivrednu delatnost, a znamo da je tu prosečna zarada veća nego što je u privredi Republike Srbije.
Govori se da se uvođenjem bruto plata i oporezivanjem toplog obroka, regresa, naknade za terenski dodatak i naknade za prevoz eliminiše siva ekonomija, a ja tvrdim suprotno, da se ovim oporezivanjem uvodi još veća siva ekonomija, jer doći će do toga da će se još veći broj radnika naći na ulici, a on će biti prinuđen da se baš upravo bavi tom sivom ekonomijom kako bi uspeo da preživi ovaj režim, koji nema nikakav osećaj za ono što se dešava u Srbiji i koji samo nametima i nekim jasnim zakonodavstvom želi da uvede neka pravila igre, kao da se Srbija nalazi na nivou zemalja Evropske unije, a ne kao zemlja koja je bila 10 godina pod sankcijama, koja je bombardovana pre dve godine i u kojoj se dosta teško živi.
Ovim zakonom nigde se ne precizira šta se dešava sa jednom populacijom radnika koja živi na prostorima Kosova i Metohije, koji su ne svojom krivicom ostali bez radnih mesta, bez svojih fabrika, bez svojih preduzeća. Kakvu će sudbinu imati ti radnici i ko će voditi brigu o njima za sada je nepoznata činjenica, a Vlada se o tome nikako ne izjašnjava. Šta hoće radnik? Radnik ne traži milostinju, nego traži da vi onih 6 milijardi dolara, koje ste obećavali u predizbornoj kampanji, uložite u investicije, u privredu, industriju i samim tim radnik će moći bolje da živi i da sebe prehrani, kako sebe, tako i svoju porodicu.
Kaznena politika ovog zakona, u stvari sankcije za nepoštovanje ovog zakona su jako rigorozne i stoga što se predviđa i zatvaranje preduzeća koja ne poštuju ovaj zakon, u trajanju od 30 do 90 dana, a kao i zbog same činjenice da je raspon novčanih kazni u razmeri 1 : 100, tako da za jedno isto delo, za jednu istu krivicu, neko će biti kažnjen sa jedan dinar, a neko sa 100 dinara, normalno mnogo puta uvećano.
Međutim, razlog što su prava radnika ovim zakonom smanjena, a to je upravo predstojeći zakon o vlasničkoj transformaciji, kojim treba da uvedete tzv. strateške partnere, tako da bi oni imali manju obavezu prema onim radnicima koji budu u tim firmama.
Ići će se na to da dođe, pošto firme neće moći da isplate ove poreze i namete, kao i obaveze zbog poznate situacije, do rasprodaje preduzeća u Srbiji, ali se ovim zakonom povlašćuje onaj strani partner ili tzv. strateški partner, kako vi to kažete, a nikako radnička klasa koja je zaslužna za postojanje te firme koja je radila dugi niz godina i koja je ceo svoj život ulagala baš u razvoj te firme i tog preduzeća.
Znači, nema ništa od onih šest milijardi dolara. To ste stavili u svoje džepove, a sada očekujete....

Molim vas da se držite  teme dnevnog reda, tema je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima, nije zakon o privatizaciji, nisu donacije, nego izmene i dopune Zakona o radnim odnosima.

Upravo govorim o tome. Malo bolje me saslušajte i upravo ćete čuti da sam konstantno pričao o temi dnevnog reda, o položaju radnika i Zakonu o radnim odnosima, koji je na dnevnom redu.
Što se tiče restriktivnosti ovog zakona, to je jedna osobina vladajuće koalicije DOS-a, jer je on restriktivan ne samo prema radnicima, konkretno u ovom zakonu, ne samo prema građanima sa ovim nametima i porezima, nego i prema svakom drugom ko ne misli kao on.
Ta restriktivnost se odnosi na to da se trenutno vodi hajka protiv SRS, da se na ničim pravdan način hapse srpski radikali zato što lepe nalepnicu "DOS je najgori", zato što je udaljen predsednik poslaničke grupe SRS, zbog nekih reči koje su izgovorili drugi poslanici, tj. poslanici DOS-a. To je sramota za ovaj parlament i upozoravam da se takve situacije više ne dešavaju i da se ne može po predlogu ni jednog poslanika izjašnjavati Skupština, jer to ne postoji, jer je to kršenje Poslovnika.