Ako se više niko ne javlja za reč stavljam amandman poslanika Bušetića na glasanje.
Za 56, protiv 121, uzdržan jedan, nije glasalo 8, ukupno je prisutno 186 narodnih poslanika.
Konstatujem da narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na član 1. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Božidar Vujić, Stevan Gudurić i Stevan Kesejić.
Vlada, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li se podnosioci amandmana javljaju za reč? (Da.)
Izvolite, reč ima narodni poslanik Stevan Kesejić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 1. stav 1. zakona o dopuni Zakona o radnim odnosima podneo sam iz razloga što je ovaj član veoma restriktivan i govori u stvari o tome da će veliki broj radnika ostati bez posla. To potkrepljujem činjenicom što se umanjuje otpremnina za radnike za koje je prestala potreba za radom.
To govori u stvari o ovom zakonu, koji smo usvojili u načelu, a isto tako govori o nameri DOS-ovske vlasti da ovaj zakon, odnosno ovaj amandman primene na taj način što će radnike koji budu otpušteni dovesti u veoma tešku materijalnu situaciju. Naravno da ovaj član neće biti podjednako primenjivan prema svim radnicima. Smatram da će pre svega, s obzirom na smanjenje ove otpremnine, na udar prvo doći radnici koji su politički neistomišljenici DOS-a i da je u stvari to priprema kako bi se radnici, tobože građani, doveli pameti i ne bi glasali više za opozicione stranke, a pre svega ne za SRS, jer na udaru su već od kako je DOS-ovska vlast došla 5. oktobra na vlast, počele su represalije i otkazi političkim neistomišljenicima.
Takođe, ovde je veoma simptomatično i to što je DOS-ovska većina isključila sa sednice dr Vojislava Šešelja, profesora od koga ste mogli nešto da naučite, pa umesto da učimo ovde pouke nekih ponavljača, vi ste mogli da naučite od profesora dr Vojislava Šešelja o pogubnosti...

Molim vas da govorite o amandmanu koji ste podneli.

Veoma je važno da kažem to iz razloga što u isto vreme ovaj predlog zakona ne štiti sve radnike podjednako i dovodi ih u tešku situaciju, pre svega, zbog toga što će smanjenje iz prethodnog zakona u tački 1, a posebno u tački 4, gde se umanjuje otpremnina i to više nego duplo, za radnike koji su redili preko 30 godina, dovesti te radnike u takvu situaciju da neće ni pomišljati o novcu koji će dobiti kao otpremninu za druge namene, sem da kupe štrik.
Zbog toga sam podneo amandman na član 1. stav 1. u tački od 1 - 4, kako biste makar delom zaštitili interese onih radnika koji će ostati bez posla i predlažem da se povećaju otpremnine za radnike iz tačke 1. do tačke 4., kako sam ovde u svom amandmanu naveo i zbog toga predlažem Skupštini da ovaj amandman prihvati, tim pre što ni u kom slučaju neće doći u pitanje budžet, koji je Vlada već usvojila, jer se očekuje priliv sredstava iz inostranstva, što je DOS-ovska većina obećala u preizbornoj kampanji i na taj način će moći da nadomesti deficit koji bi se povećanjem ove otpremnine stvorio.

Reč ima narodni poslanik Stevan Gudurić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam na ovaj zakon dva amandmana. Jedan na član 1. tačka 1. do 4. i na član 6, pa da se ne bih dva puta javljao, spojiću.
Čuli smo juče dva tumačenja šta će nam doneti ovaj zakon. Po jednom tumačenju, koje je dao gospodin Čeda Jovanović, da je to od 25% do 30% više od onoga što je bilo pre i onda smo posle podne čuli gospodina ministra da je to objektivno nešto manje nego što je bilo pre. Prema tome, činjenica je da je to objektivno manje nego što je prethodni zakon dao, jer kako god uzme da se računa jednostavno će matematika pokazati da sa ovim novim predloženim rešenjima to i jeste manje.
Da prihvatimo realnost koja stoji i postoji da privreda nije u blistavom stanju, ali isto tako imamo najavu i postoji od pre neki dan izjava, da li je gospodin pomoćnik ili zamenik ministra Vlahovića rekao, da će do juna "Beočinska fabrika cementa" biti prodata. Ne znam na koji način, pošto još uvek nemamo ni zakon po kome bi mogla da se završi ta privatizacija. Da li će to značiti da će "Lafarž" moći da kupi "Beočinsku fabriku cementa" za malo para i posle toga da pod povoljnijim uslovima otpušta radnike, nego što bi to bilo u jednom trenutku. To je ozbiljno pitanje. Ako možda ima nekog smisla tamo gde neće doći do promene vlasničke strukture, ali šta ćemo tamo gde neko bude došao da kupi fabriku, ovu ili onu, ne mora to biti ova. Šta će se u toj situaciji događati? Da li tu idemo slučajno ili namerno nekome na ruku ko će doći da otkupi te naše fabrike?
U tom delu je verovatno vlada morala imati dva aršina po kojima bi to obuhvatila. Ono što nije prvi slučaj, ponavlja se u ovom zakonu, a ponavljalo se u nekom ranijem paketu koji smo imali pre, da različito piše, pa ću vam reći za član 6, da iskoristim ovo vreme i da se ne javljam dva puta, u stavu 2. piše: "Minimalna zarada iz stava 1. ovog člana iznosi 35% od prosečne zarade u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike".
Onda u obrazloženju tog istog zakona na strani 2. piše: "Minimalna zarada iznosi 40% od prosečne zarade u Republici". U pregledu odredbi koje se menjaju na strani 4. piše: "Minimalna zarada iz stava 1. ovog člana iznosi 40% od prosečne zarade u Republici prema poslenjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike".
Onda vi imate običaj da kažete kako opozicija pravi opstrukciju rada ove skupštine, a kako da ozbiljno pričamo o zakonima koji barem tehnički nisu ispravno napisani. Ovo nije prvi put, obzirom da je ranije, a to sam gospodinu Đeliću i pokazao kada je bio procenat poreza na fond zarada, u dva zakonska projekta u kojima se to spominje bilo isto tako različitih brojeva, pa bih molio da ubuduće Vlada barem tehnički napravi ispravan zakon, ako u suštini nije dobar.

Da li se još neko javlja za reč? Reč ima gospodin Vujić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima. Tim amandmanom predlažem da se udvostruči visina, odnosno broj otpremnina koje vi predlažete članom 1. i gde menjate stari zakon koji je do danas važio,  član 34. Razlog za povećanje ovog dvostrukog iznosa od vašeg predloga ima više uporednih tačaka. Samo ste vi preko predsednika poslaničke grupe, evo danas smo čuli, priznali da je ono što je po vašem predlogu, ovim članom 1. od tačke 1. do tačke 4, u bilo kojoj matematici da koristimo, a koristili smo ova dva meseca i raznorazne varijante jedne iste matematike, u svakom slučaju, manji iznos nego što je bilo predloženo starim članom 34. Na jednom primeru lako je to dati. Svi zaposleni do 10 godina staža osiguranja, članom 34. do danas važećeg zakona, imali su šest iznosa neto. Ako je prosečna neto danas oko četiri  hiljade dinara, to je negde oko 24 hiljade dinara. Ako taj neto od četiri hiljade pretvorimo na bruto, to je oko devet hiljada, po vašem predlogu, za deset godina staža imamo ovim članom 1. Predloga zakona, gde se predlaže dvostruki iznos te zarade i to je 18 hiljada. To je suva činjenica koja kaže da je tu recimo iznos od šest, a da se ne ide do tačke 4, videćete u svakom slučaju da je iznos manji.
Ono što predlagač zakona radi jeste na naki način demagoški pristup po ovom zakonu i jeste izlazak u susret poslodavcima. Šta je to što će se događati? Stanje u privredi je takvo kakvo jeste. Ono što će ovim zakonom i zakonom koji se nagoveštava, zakonom o privatizaciji koji će doći, a što je u međusobnoj korelaciji, kao i onim zakonom o penzijskom osiguranju koji će uskoro doći na dnevni red, a koji je u okviru ove sednice, jeste sledeće: postoji određena skala po kojoj je poslodavac, odnosno preduzeće dužno da uplaćuje doprinose za penzijsko osiguranje zaposlenih i postoji ta skala, a ona kaže minimum onoga što se mora. Vi znate kakva je situacija u privredi, znate da mnoga preduzeća neće moći čak ni to da ispune. Za zaposlene to jeste povoljno, ali od danas deset godina da čekaju da odu u penziju. Za ono što poslodavac neće moći da uradi, kačiće ga kaznene odredbe tog zakona. U krajnjoj instanci, kaznene odredbe doći će do toga da će država podržavati to preduzeće. Izgleda da je to i cilj.
Sa druge strane, imamo minimalnu zaradu od lične garantovane zarade. Takođe je poslodavac u obavezi da isplaćuje tu minimalnu zaradu. Ako znamo kakva je situacija u privredi danas u ovoj državi, mnoga preduzeća čak neće biti u stanju da isplaćuju ni minimalne zarade i opet će doći pod udar kaznenih odredbi tog istog zakona. U krajnjoj instanci, šta te kaznene odredbe znače i dokle dovode? Dovode do toga da će opet država da podržava i ta preduzeća. Kada dođe taj zakon o privatizaciji, ono što DOS hoće da podržavi, sva preduzeća, država će biti ta koja će ta preduzeća da prodaje, preduzeća koja su stvarali zaposleni.
Onda će država da kaže - pojavili su se interesenti sa Zapada, ulazi kapital, radimo privatizaciju. Sada je svima nama u celoj ovoj državi jasno zašto je Đinđićevim zakonom iz 1994. godine prekinut jedan proces koji je počeo u oblasti privatizacije. Sada je svima jasno zašto smo, koliko pre dva meseca, ukinuli zakon o vlasničkoj transformaciji, samo zbog toga da bi država uzela sve u svoje ruke, a država, to je sada DOS, i onda, po uslovima po kojima oni hoće, prodavaće zainteresovanim partnerima fabrike koje su radnici mukotrpno, i kako neko ovde u DOS-u reče, i možda krvavo stvarali i osposobljavali. To je to.
Šta se sada postiže ovim amandmanom? Ide se na ruku poslodavcima. Kada je takva situacija, s obzirom da po članu 26. - ako ne može poslodavac da obezbedi sva prava zaposlenih, dobija priliku da tog radnika otpusti. I šta će uraditi? Ono što će da uradi, isplaćivaće ga onoliko koliko je to manje. Na taj način to ide na ruku DOS-u, takva je situacija u privredi, što više njih (radnika) će se otpuštati, a preduzeća će da troše svoju supstancu, kako mnogi govore, a kada se potroše sva obrtna sredstva, država će da uzme ta preduzeća i to bez radnika, jer će poslodavac moći te radnike da otpušta sada povoljnije, jer je manji iznos otpremnina nego što je to bilo pre.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, gospodin Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da reagujem s obzirom da se opet govori kroz pretpostavke i tumačenja zakona o privatizaciji koji će tek biti na dnevnom redu u Parlamentu. Tek pošto ga poslanici opozicije pročitaju, moći će da pretpostavljaju u kakvim odnosima će biti ona preduzeća koja su u ovom trenutku pred stečajem i država koja je dužna da reguliše i njihov status, uprkos činjenici da su sami po sebi u jednom jako teškom  položaju.
Što se tiče sredstava, prava ovih radnika, sada ste rekli da ovim idemo na ruku poslodavcima, a u kritikama koje ste iznosili tokom prethodnog dana, rekli ste da mi ovim uništavamo privredu. Znači, već smo napravili jedan korak unapred u definisanju odnosa unutar privrede i utvrđeno je naime, po vašem mišljenju, da ovim zakonom idemo na ruku poslodavcima. Šta ćemo sa društvenim preduzećima, ko je u društvenom preduzeću koje treba da uđe u proces privatizacije poslodavac, ko je vlasnik tog preduzeća, kome na ruku idemo u društvenom preduzeću u kojem tražimo da se primenjuje ovaj predlog zakona, za koji verujem da će biti usvojen u Parlamentu? Mi smo pred vas izašli sa principom otpremnine koji je realan, ne sa onim odnosima koji samo na papiru mogu da stoje i nigde drugde. Nije potrebno, i Ustav kada pročitamo mi ćemo videti da se u ovoj zemlji ne poštuju ni odredbe Ustava, ni one najosnovnije, koje recimo govore o kapitulaciji zemlje, o povlačenju sa dela njene teritorije, o pravima svih građana.
Dakle, mi tražim od Skupštine da usvoji zakon koji će realno biti primenjiv. Nije realno očekivati da preduzeće koje nije u stanju da isplati 24 plate radniku za čijim poslom prestaje potreba, koje nije u stanju da mu obezbedi prekvalifikaciju, koje nije u stanju da mu omogući da pređe na neko drugo radno mesto u okviru tog preduzeća, koje nije u stanju da mu omogući da prenese svoj radni odnos u neku drugu firmu, nije realno očekivati da će to preduzeće moći da isplati šest neto plata, pogotovu ne, s obzirom na sve one trendove koji postoje u ovom trenutku u privredi.
Radnici odlaze na tržište rada uz pismenu saglasnost da se i sami odriču otpremnine. Radnici ne dobijaju otpremninu koja je propisana zakonom, to oni znaju, i to znaju svi oni koji realno hoće ovim poslom da se bave i koji hoće realno da se pozabave činjenicama. Dve bruto plate su onaj maksimum koji privreda može da izdrži u ovom trenutku i bolje je isplatiti svakog onog radnika koji ostane bez posla, nego isplatiti dva, i zbog činjenice da su isplaćeni iznosi koji ne mogu biti ponovljeni u nekim drugim situacijama i ostaviti sve druge obespravljene.
Ovo je princip socijalne pravde, uz kompenzacije kroz budžet i sredstva koja su namenjena prekvalifikaciji radne snage, uz redovno isplaćivanje socijalnih obaveza države prema delu stanovništva koji je socijalno ugrožen, i mi ćemo proći kroz period tranzicije koji je samo po sebi težak i bio bi težak čak i da zadržimo odredbe ovog zakona.