Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da bar neko ima bar malo duše od vas koji ste u DOS-u, a sada ću da vam ispričam čitavu tu priču, pa vi koji ste roditelji presuđujte i prosuđujte. Zamolio bih vas da ne dobacujete dok ne čujete priču.
Meni se obratio jedan dečko iz Kragujevca, 7 pacijenata takvih ima u Srbiji. Boluje od bolesti koja je, sada to pričam iako on možda sve to zna, ali kojoj je prognoza zaista loša. Taj dečko će završiti verovatno u kolicima. On je imao tragediju u porodici, ostao je bez oca. Pitao je kako može da dođe do malo novaca da kupi lekove, pošto nema ni zdravstveno osiguranje. Za tu priču sam saznao i pokušao sam da pomognem.
Pošto se nalazio jednog dana u Beogradu na VMA, a pošto su on i Milovan Bojić poreklom iz istog sela, otišao je na Dedinje i tražio da ga pregledaju na Dedinju. Milovan Bojić, koga vi svi tako opštužujete, koji je možda načinio neko delo zbog koga treba da odgovara, ali nikako ne treba da odgovara za ono što je dobro učinio, je pogledao dijagnozu. Tom detetu treba mnogo lekova mesečno i uglavnom se nabavljaju iz inostranstva. Dogovrili smo se da počenomo da lečimo to dete. Da bismo mogli da ga lečimo, morao je da ima zdravstveno osiguranje. Da bi imao zdravstveno osiguranje, morao je da se zaposli, a to je dete, ama prekini čoveče. Ako nisi ženjen i ako nećeš da imaš decu izađi napolje.
Taj dečko je zaposlen na Dedinju. Od vremena koje je proveo, a to je skoro godinu i po dana ili dve kao zapslen, skoro godinu dana je bio na VMA, ležao kao pacijent i kada je počelo to sa promenama i kada je ušla revolucionarna vlast na Dedinje, prvo je bilo da njemu kažu da više nema nikakvih prava ni obaveza na Dedinju. Nekada je u Vladi Republike Srbije donosio poštu Milovanu Bojiću i meni, i evo ga sada ponovo kod kuće bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Bila je kod njega policija, dao je izjavu iz srca, od a do š, kako je to teklo s njim i mislio sam da vi koji se bavite personalnim dosijeima pojedinih ljudi u Srbiji umete, kada nešto pročitate, da odvojite ono što treba da napadate od onoga što ne treba da napadate.
Ovaj slučaj, slučaj ovog deteta bi mogao da posluži da se Milovanu Bojiću neka mala medaljica da, a nikako da ga zbog toga prozivate, nikada i nikako. Naravno, to dete je ponovo upućeno na to da po komošiluku pomalo novca nađe za lekove. Više nema nikakva prava zato što više nema ni radni odnos, ali to samo govori o vama koliko ste sitne duše pojedinci i neću sve da vas optužujem. Ne znam ni ko je to izrekao za govornicom. Pitao sam Srđu da li je on. Ti si Srđo mlad dečko.
To je dečko tvojih godina, mogao bi da ga vidiš kako ide ulicom i onda bi ti sve bilo jasno. (Predsedavajuća: Gospodine Nikoliću, molim Vas ...)
E, nemojte sad. Dok čačkate, vama je to lepo, a kad vam čovek ukaže šta se dešava, vama je to ružno. Niti je taj nečiji rođak, niti je nečiji brat, stric, strina, tetka. Dete koje nikoga ne poznaje, zakucalo je na vrata da traži pomoć i pomoć je dobilo. Kad vi budete tako nešto humano uradili u svom životu, javite se.
A, ženska mreža bi imala šta da sazna kada bi se o tom slučaju raspitala. Bilo bi dobro da pomalo i vi pomognete, a ja ću vam dati broj telefona, adresu tog dečka, pa mu bar pomozite.

 Gospodine Nikoliću, meni je žao tog dečka. Samo, mogu da vam pomognem, i nezaposleni imaju isto pravo na zdravstveno osiguranje. (Nikolić, sa mesta: A ko je to rekao da imaju pravo?)
Imaju pravo, prijave se na biro rada. Kao predsednik poslaničke grupe, reč ima gospodin Čedomir Jovanović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo prilika da dokazujemo svoju humanost. Brojni su primeri koji govore o individualnim činovima koji su potpuno drugačiji i u apsolutnoj suprotnosti sa onim što je karakteristika nekog pojedinca, nekog pokreta, čak i države.
Ne može se jednim humanim gestom, koji umiruje nečiju svest, ispraviti sve ono što je posledica neke konkretne politike. Od koje to bolesti je oboleo Ratko Krsmanović? Od koje bolesti je bolovalo 120 ljudi na tom institutu na kome je primalo platu? I po kom osnovu? Od koje bolesti su bolovali oni koji su lek tražili na Institutu za onkologiju, a lek nisu dobili? Reč je o citostaticima. A, zato što su sredstva proneverena.
O tome možemo da razgovaramo, ali ne ovom prilikom. Jer, od toga niko neće imati koristi. Ako mi nešto možemo da uradimo, spremni smo da pomognemo svakome, pa i konkretnom gospodinu koji je ovde pomenut, ako nešto možemo da pomognemo. Ali, to nije put za rešavanje ni njegovog ličnog problema, ni svih problema koji su se pojavili tokom prošlosti koja je ostala za nama.
Dakle, kada o nečemu govorimo, ne možemo govoriti na osnovu jednog primera, već na osnovu onoga što je činjenica i konkretan dokaz nesreće u kojoj smo mi živeli, nesreće sa kojom smo se rastali i u koju se sigurno više nikada nećemo vratiti. Kako zbog toga što mi tako nešto nećemo dozvoliti, tako i zbog toga što mi se čini da ste i sami svesni koliko je taj period bio težak i tragičan i da sami povremeno mislite ono što mislimo i mi o svima onima koje povremeno branite.
Dakle, nemojte na tom jednom primeru pokušavati da odbranite nešto što je neodbranjivo. Mi smo živeli u obespravljenom društvu, moralno degradiranom, u društvu gde su sudbine određivali pojedinci, poput gospodina koji ne zaslužuje da o njemu uopšte govorimo u parlamentu.

Nemate (obraća se poslaniku Nikoliću koji traži repliku). Vi ste koristili pravo na repliku. Nisam čula da ste spomenuti.
Reč ima narodni poslanik gospodin Mihajlo Jagodić.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, želim da verujem da ovako burna i dugotrajna rasprava o zdravstvu znači delikatnost i težinu problema kojim se mi sada bavimo i u kojima je naše zdravstvo, a ne da je to skupljanje političkih poena.
Kao neuropsihijatar, lekar koji je radio 16 godina u društvenom sektoru i 6 godina u privatnom, želim da vam kažem da je naš narod izuzetno emotivan narod. Mi smo Balkanci. Mi ne možemo bez emocija. A, strah je nešto što je emocija. Ne treba da pobuđujemo dodatne strahove u našem narodu, dodatnu sumnjičavost, da misle da se sada nešto valja iza brda i da će ti porezi biti takvi da će život i sve oko njih propasti.
Demokratska opozicija Srbije i Demokratska stranka, čiji sam član, smatra da će sve biti u redu ako mi gledamo unapred i gledamo u jedan cilj. Taj cilj će doći, samo nam promene koje želimo idu sporo. Razlozi za promene, koje se vide u daljini, sigurno postoje, ali sporo nastupaju.
Zato osećam potrebu da vam kažem da ova govornica jeste za sticanje političkih poena, ali je zdravstvo ipak jedna oblast koja ima pijetet i ne treba se sa njom tako ponašati.
Vratio bih se na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Već su moji prethodnici rekli da je to usklađivanje sa već usvojenim poreskim zakonima i o tome ne bih, to je jedna vrsta kodifikacije, ali pojava i afirmacija bruto zarade je nužno zlo u ovom trenutku. Direktori i rukovodioci raznih firmi su se snalazili na razne načine da izbegnu da uplate doprinose, dajući im to kroz neke druge načine, kroz regres, nešto drugo i zbog toga je bruto zarada jedna mogućnost da se poboljša finansijska disciplina i da ljudi koji treba da plate doprinos i plate taj svoj doprinos.
Kada se u narodu govori o porezima i doprinosima, niko ne kaže da su doprinosi preveliki, nego kažu da ne plaćaju svi. I, da nije podjednako raspoređeno, jer neki ljudi prijavljuju manje prihode nego što bi trebalo, ili ne prijavljuju svoje radnike ili svoje prihode prijavljuju mnogo manje nego što jesu.
Zbog toga je taj problem velik, a bruto zarada je nešto što taj problem treba da eliminiše. Sigurno da ona nije perfektna. Stepenovanje po stepenu obrazovanja nije baš neko rešenje, jer znamo da u nekim preduzećima koja dobro stoje u našoj privredi i neki nekvalifikovani radnici imaju mnogo bolje plate od intelektualaca sa visokom stručnom spremom. Tako, to stepenovanje po obrazovanju je neko nužno zlo, ali nije rešenje problema.
Sigurno je da ćemo doći i do boljih rešenja. Sve ovo što sada pokušavamo da dogovorimo i usvojimo, smatram kao neku vrstu prelaznog rešenja. Zbog toga mislim da neki delovi nisu ni dirnuti. Na primer, doprinosi za samostalne radnje nisu menjani. Ostali su isti. Možda bi i tu neke promene mogle da se dese.
Rekao bih i još jednu stvar. Ovo limitiranje, da osnovica bude pet puta veća, kao neki limit, je nešto što je ipak trenutno potrebno, ali ne treba da bude trajno. Jer, ovim je zakonodavac hteo da privoli ljude koji imaju velika primanja da prijave svoja primanja. To možda nije pravo rešenje. Neko ko ima veća primanja, kroz neke vidove solidarnosti, neka bude u principu da da malo više, ali u našoj svesti to još ne može da bude.
Sigurno je da o tome treba narodu govoriti, da ljudi počnu da misle drugačije. Nedostatak novca u fondovima i zdravstvenim ustanovama je takođe jedan veliki problem. Fondovi i ustanove su raznim kompenzacijama pokušavali da premoste te situacije. To se dešava i dalje. Kompenzacije su nužno zlo, ali mi moramo da ih prevaziđemo. Sigurno da i ovaj naš Zakon o zdravstvenom osiguranju mora da prevaziđe i te kompenzacije koje su privremeno rešenje.
Moram da kažem da je siromaštvo teško svima, i Bogu je teško. Moramo ovu fazu sada da preživimo i da našem narodu tako objasnimo, da će biti bolje, da u njemu stvorimo jedno strpljenje i da pokažemo svoju dobru nameru. Ako mi uspostavimo neku situaciju međusobne svađe i nerazumevanja, onda ćemo samo otežati razumevanje ljudima koji nas slušaju i gledaju.
Predstojeća reforma zdravstva, zdravstvene zaštite, lekarskih komora, koje još uvek ne mogu da se formiraju, to je sigurno nešto što će doneti mnogo dobroga u ovoj sferi. Taj posao nije lak i biće javne diskusije, i imaćemo prilike da o tome sve ispričamo, ali sada, ovo je trenutak da mi prihvatimo ove izmene i ja ću glasati za njih. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Rajko Baralić.

Gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari i draga gospođo potpredsednice, ovde čovek rizikuje da, kad se za nešto principijelno zalaže, bude opomenut. No, ja ću rizikovati još jednom, mada nema gospodina Joksimovića, osim zamerki koje imamo prema njemu, kao ministru, postoje dve stvari koje je uradio sjajno - na krajnje efikasan način je prizemljio novinara Jugoslava Ćosića i saopštio mu, na čistom srpskom jeziku, ko ga plaća i za čiji interes radi. I na ovom istom jeziku je saopštio da ne izražava sumnju u kontigent lekova koji su došli iz Kine, dakle, da je on tu, on bi to čuo, ali nije. Želeo sam to da kažem, a rekao sam mu to i lično.
Kada bih bio siguran da će usvajanjem izmena i dopuna ovog zakona bolesnim ljudima u Srbiji za jedan dinar biti bolje i da će im u bilo čemu biti bolje, ja bih se za ovaj zakon danas izjasnio, bez obzira na stav svoje poslaničke grupe. Ali, nisam ubeđen da će se to dogoditi.
Problemi u zdravstvu nastali su još 70-tih godina, kada su spojeni fondovi radničkog i zemljoradničkog osiguranja. Onaj ko hoće da kaže pošteno, treba da kaže, zato što nas slušaju građani Srbije, da su tom prilikom izjednačena prava radnika i zemljoradnika, a da je nivo finansijskih obaveza prema Fondu zdravstvenog osiguranja praktično ostao na ljudima koji su bili zaposleni u industriji.
Ta mera je bila neophodna, ona je bila svrsishodna, samo što je, naravno, ta mera, pored ostalih problema koje imamo, uslovila da se fondovi zdravstvenog osiguranja brže prazne, nego što se pune. To je elementarna istina o samom početku finansijske krize u ovoj važnoj oblasti.
Osim prosvetitelja, za koje svi iskreno verujemo da rade najhumaniji mogući posao, medicinski radnici, ako se to uopšte može gradirati, za samo jedan mali stepen niže rade taj isti posao, kako bi se to ranije govorilo, na opštu korist stanovništva, sa krajnjom odgovornošću, i naša je obaveza da zdravstvenim radnicima uputimo reči hvale za jedan delikatan i težak rad u proteklih nekoliko godina i decenija, zato što oni to zaslužuju, bez obzira što su neki ljudi iz te profesije, kao i u mnogim drugim, uspeli da načine postupke koji samo te pojedince diskvalifikuju, ali ne profesiju u celini.
Mislim da je to važno (u ovoj skupštini ima takođe nekoliko lekara i nekoliko medicinskih radnika), zato što se u Srbiji najlaške poteže pištolj, pa onda reč - lopov. I onda, veliki broj ljudi, ili čitave profesije, uz pomoć nesavesnih, ili tzv. angažovanih novinara, dovodimo u poziciju da govore o stvarima, ili da se brane od nečega što nisu činili, niti što su želeli da učine.
Ovde je danas u nekoliko navrata nekoliko narodnih poslanika iz partija koje pripadaju vlasti govorilo o nekim ljudima koji su radili odgovorne poslove u zdravstvu Srbije, pri čemu su im izrekli optužbe, izrekli presude, nazvali ih lopovima itd. O tome je već govorio šef našeg poslaničkog kluba, dr Branislav Ivković.
Ostavimo da svako radi i uradi svoj posao, zato što, kada jednom kažete nekome da je lopov, nikakav demanti nakon toga ne može ga lišiti te ružne kvalifikacije, mnogo godina iza toga.
Nije, gospodo draga, ni u DOS-u sve sama pretrebljena pšenica. Evo, ovde je gospodin Nenad Bogdanović, predsednik gradske Vlade Skupštine grada Beograda. Grad Beograd je u mnogo čemu jedna polovina, nekad jedna trećina, a nekada dve trećine Srbije, zavisi o čemu se radi. U toj vladi, za koju je on odgovoran, jer nema drugog, nema predsednika Skupštine grada, nalazi se, nažalost, jedan lekar koji je nekoliko godina proveo iza rešetaka, zato što je uradio stvari koje nisu dozvoljene, zato što su na sudu dokazane.
Ovih dana čitam njegove izjave po novinama, kao lični stav, a upravo pokriva oblast u toj vladi, o kojoj mi danas ovde govorimo. Vi koji se bavite tuđim dosijeima, zavirite u taj dosije, biće za vas interesantan. Gospodin je član Demokratske stranke, veoma se često eksponira i govori o drugima, kao o lopovima. Dakle, nije lako i nije jednostavno govoriti o ljudima, a da se nema elementarna odgovornost i osećaj za meru, kad se iznose tuđa imena i kvalifikacije, koje idu uz njih.
Ako, draga gospodo, ustanovite da su neka od lica, za koja ste tvrdili da su pokrali zdravstvo Srbije, to zaista učinila, učinite sve da budu osuđeni najstrožije što je moguće, jer su zloupotrebili oblast na koju smo svi najosetljiviji, ali tek onda kada to bude konačno, i ako bude konačno.
Bilo bi bolje da imamo pred sobom danas kompletan zakon, zato što u svakom programu naših političkih partija, kojima pripadamo, narodno zdravlje jeste na jednom od najvažnijih mesta, i to nije demagoški, to jeste iskreno. Onaj ko tome ne poklanja dužnu pažnju, nema gotovo nikakve šanse da se ozbiljno bavi politikom.
Nemojte govoriti o dugovima u zdravstvu kao o parama koje je neko pokrao. U te dugove, između ostalog, spada osmogodišnje lečenje prognanih i izbeglih lica, kojih je samo u Čačku bilo 20.000, koje nikada niko nije mogao da plati. Nesebična i dugogodišnja pomoć zdravstvenim radnicima i bolesnim ljudima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, u nekim drugim delovima, zar je neophodno da o tome danas govorim. U tim parama, u tom dugu nalaze se, između ostalog, isplaćena bolovanja, isplaćeni putni troškovi, a kako se to kaže plaćanje stranim zavodima, lečenje na strani i mnogo toga drugog što je moralo da se učini, jer kada neko jeste bolestan, on ima za njega samog najveći mogući problem.
Kod lekara se ulazi skoro kao u crkvu, skoro pobožno. Lekaru se veruje, od njega se očekuje izlečenje, očekuje se savet, očekuje se uteha, ako nema povoljnog ishoda. Zato sve treba učiniti u ovom parlamentu da ti ljudi budu dostojno nagrađeni. Oni ne mogu biti dostojno nagrađeni tako što će se uzeti novac odande gde ga nema. Oni su toga svesni. Najmanje je bilo štrajkova kod medicinskih radnika, a upravo zbog nivoa odgovornosti prema pacijentu. Zar neko misli da zdravstveni radnici nisu štrajkovali zbog toga što im nije bila dovoljno mala plata. Ona je često bila ponižavajuća. Naša je obaveza da pomognemo, da ovaj važan segment društva stane na svoje noge, da prestanemo da se optužujemo i da svi koliko možemo pomognemo da zdravstvo ozdravi. Moramo da kažemo, ako smo pošteni...

Gospodine Baraliću, vreme.

Završavam, da nivo prava zdravstvene zaštite mora biti ekvivalentan finansijskim sredstvima koja se za ovu oblast ubiraju. Ponuđenim izmenama i dopunama zakona koji je danas pred nama, još jednom kažem nisam stekao uverenje da zdravstvo može dobiti nešto više, a da će poslodavci davati nešto više, u to treba verovati, jer smo to već videli na samom početku. Hvala lepo.

Replika, izvolite, pravo na repliku gospodin Bogdanović.