To nema veze sa vremenom. Morate da se držite teme.

Domaćice uzaludno čekaju jeftinu struju od dva do pet, ali je nema.
Sve je skupo i zato građani Srbije sve češće i sve više kažu -ako je ovo put u Evropu, sa ovim cenama i sa ovim nametima, radije ćemo ostati na Balkanu.

Dajem reč ministru za privatizaciju, gospodinu Aleksandru Vlahoviću.

Sačuvali smo kapacitete, to je priča koju slušamo u poslednjih deset godina. To bi i moglo da bude tačno, uz pretpostavku da se pod tim podrazumeva čuvanje kapaciteta od elementarnih nepogoda, ne daj bože zemljotresa, i tako nešto. Dakle, sačuvali smo zgrade i staru opremu.
No,da moja priča ne bude globalna, da sada kažem - društveni proizvod Jugoslavije je 45% od proizvoda koji je bio 1989. godine. Nego, hajde da to spustimo na lokalni nivo. Pošto, sticajem okolnosti, poslanik dolazi iz Rekovca, znam vrlo dobro stanje u privredi u Rekovcu. "Branko Krsmanović" ne radi, pre deset godina uspešna firma, pogon Fabrike kablova iz Jagodine, ne radi, pre deset godina uspešna firma. "Slovin", podrum pića, nekada deo "Slovenija vina" ne radi, ili radi veoma loše, "Blagotin" u Belušiću ne radi, radi neuspešno, pogon za "Zastavu" takođe sa ogromnim gubicima. Pa, to su ti kapaciteti koje smo sačuvali.
Zašto ne rade - zbog uspešne ekonomske i državničke politike, koja je na ovim prostorima "vođena" u poslednjih petnaest - dvadeset godina. Prema tome, kada kažemo - sačuvani su kapaciteti, onda bih mogao da se složim ako pod tim podrazumevamo spisak zastarele opreme i cigle i zidove koji stoje, kao nasledstvo investicija iz sedamdesetih, osamdesetih godina.
Ali, gospodo, pa to nema tržišnu vrednost, jer produkuje gubitak, gubici su ti koji govore o vrednosti kapitala. Šta je potrebno - potrebne su investicije. Još jednom ponavljam - da li bi podela deonica, uz neku isfabrikovanu procenu vrednosti, koju bi neki državni organ overio, zadovoljila potrebe radnika i da li bi to bila uspešna socijalna politika? Pa, naravno da ne bi.
Podelili bismo im akcije koje ne vrede, podelili bismo 60% kapitala koji ne postoji. Priča da je u Mađarskoj lošije stanje nije tačna, jednostavno nije tačna. Mađarska danas ima sedamnaest puta veći izvoz nego što ima Jugoslavija, meri se sa preko 28 milijardi dolara. Da vas podsetim, izvoz Jugoslavije je tek nekih 1,7 milijardu dolara bio u prošloj godini. Mađarska danas ima za 10% veći bruto nacinalni proizvod nego što ga je imala pre početka tranzicije, a mi danas imamo 40% bruto nacionalni proizvod od onog koji smo imali 1989. godine.
Mađarska danas ima stopu nezaposlenosti od 8,3%, a mi imamo zvanično 26,7. Kada tome pripojimo 700 hiljada samo prividno, formalno zaposlenih, naša stopa nezaposlenih ide preko 50%.
A podsetiću vas, u čitavu ovu priču 1989. godine smo ušli sa 13% stope nezaposlenosti. Danas pričamo o tome kako ovaj zakon ukida pravo da se od prodaje akcija iz akcijskog fonda finansira stvaranje radnih mesta. Pa, koliko je to akcija iz akcijskog fonda prodato?
Hoćete da vam kažem podatak- nijedna. Koliko dinara je otišlo za razvoj radnih mesta - nula. Akcijski fond nije ni postojao. Dakle, to je bio taj stub, koji je trebalo da rodi nova radna mesta. Mađarska ima konstantni priliv direktnih investicija od dve milijarde dolara godišnje. U 1995. godini iznos priliva od investicija je bio 4,5 milijardi, a u 1996. godini je bio oko tri milijarde dolara.
Pa dobro, je li to neuspešno? Jesu li to pokazatelji koji govore o neuspešnosti ili uspešnosti? I zato kažemo - ovo je jedini put za prikupljanje investicija, za obnavljanje privrede, koja je u proteklih 15 godina, zbog sjajne ekonomske politike "izuzetno dobro" vođena i dovedena u stanje u kome godišnje produkuje gubitke na nivou od 200 milijardi dinara. (aplauz)

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista, još sam očekivao od gospodina ministra da kaže da je prethodna vlast  kriva i za drugu nesreću u Kolubarskom i Mačvanskom okrugu, katastrofalne poplave  koje su ih zadesile ovih dana, a ne reče šta je Vlada preduzela i od čega da se bar donekle obezbede pristojni uslovi za život ugroženog stanovništva.
Paket zakona o privatizaciji, koji obuhvata zakon o privatizaciji, zakon o agenciji za privatizaciju i zakon o akcijskom fondu, čine zaista krucijalni zakoni i predstavljaju finale namera ove vlade, na koje smo ukazivali od samog početka njenog formiranja.
Za vreme prethodne vlasti, najviše ste se bavili "sivom ekonomijom", a sada ste došli do najznačajnijih privrednih resursa ove zemlje. Uvodno izlaganje gospodina ministra Vlahovića, kratko se može oceniti - al, ga nam reče, sve nam reče, samo jedno ne reče - gde su pare i gde će pare od privatizacije: u budžet Republike ili će ići na neku drugu stranu?
Deset tačaka, deset pitanja, deset odgovora. U osmom odgovoru, na pitanje o privatizaciji, ministar odgovori da pare neće ići u budžet Republike. Gde će onda pare da idu, niko u ovom trenutku ne kaže. Znam šta je napisano za 15%, a za ostalo nigde nije napisano, a rečeno je i prilikom usvajanja budžeta o namerama i korišćenju sredstava od privatizacije.
I stvarno, ministar reče ono što nije napisano u zakonu, i nikome ne pruži, i ovom narodu, nikakve garancije, a ja ću onda tražiti deset garancija, kao i deset pitanja, i deset odgovora, da bi se narodu dokazalo da je ovaj zakon najbolji.
Prva garancija - kada ministar kaže - privatizacija, misli na investicije. Da li je to samo bombasta parola, kao i za donacije, koje ste ovom narodu obećali, a njih nigde nema?
Najveći deo procesa i uslova za privatizaciju reguliše Vlada Republike Srbije, opet uredbama, a sprovodi agencija, od iniciranja postupka, pa sve do kontrole, a najviši organ upravljanja agencijom je upravni odbor, koji broji pet članova, koje imenuje opet Vlada Republike Srbije, i sve je pod strogom kontrolom Vlade.
Zbog minimalnog opterećenja budžeta Republike, agencija će se finansirati od domaćih i stranih sponzora, donacija, što će sigurno prejudicirati neka rešenja i otvoriti malverzacije i zloupotrebe. Naš narod je rekao - med cediti, a prste ne lizati, ne ide nikako zajedno.
Da je konsenzus postignut sa svim relevantnim činiocima, mislim da nije, čak ni u politbirou DOS-a, što pokazuje izuzetno veliki broj amandmana.
Peta garancija - da subjekti prodaje neće postati samo puki objekti rasprodaje, ili propasti.
Šesto - socijalnu sigurnost trenutno zaposlenih radnika, koji će ostati bez posla, kapital je nemilosrdan, to svi znamo, sa prethodno skresanim pravima zaposlenih, do njihove potpune realizacije, bolje je bilo dobiti nekada i džak krompira, nego sada nijedan krompir od biroa.
Sedmo, sprovođenje ovog bolnog i nepravednog koncepta do kraja i garancija ovom narodu. Gospodo, vi ste bacili oko na sedamdesetak značajnih subjekata, a šta je sa ostalih 7 hiljada, koliko pominjete?
Osmo, da će tržište kapitala odrediti da 30% besplatno podeljenog kapitala neće biti bezvrednije ili čak vrednije od 60% besplatnih akcija koje zaposleni trebali da dobiju po prethodnom zakonu o svojinskoj transformaciji.
Deveto, da su strateški partneri baš čekali vas i privatizaciju u Srbiji, da bi uložili kapital u uslovima najveće političke neizvesnosti, kao i svakodnevnog retroaktivnog donošenja zakona.
Deseto, ako prihodi od privatizacije ne finansiraju budžet, to stoji u vašem odgovoru na ovih 10 pitanja, onda obrazloženje budžeta koje nam je prezentirano - da će se deficit budžeta pokrivati iz sredstava od privatizacije, ne stoji. Faktički, taj deficit u budžetu neće biti pokriven, a znamo da Vlada raspoređuje sredstva od privatizacije, čini mi je da je iznos 10 - 11 milijardi, po Zakonu o transformaciji privrede, po Zakonu o socijalnom programu, po Zakonu o učešću u privredi itd. Uglavnom, znam da Vlada raspoređuje 11 ili 12 milijardi dinara po svojim nahođenjima. Sigurno je da neće rasporediti onima od kojih su ta sredstva uzeta prilikom privatizacije, odnosno prodaje.
Na kraju, ko daje jednu najveću garanciju u ovom trenutku, da posle svih ovih 10 tačaka koje su zaista priortitne, kao i garanciju da će svi akteri ove privatizacije ostati u ovoj zemlji da sačekaju krajnje efekte i finale? Ne mogu da ne podvučem i rečenicu premijera, da svetskom tržištu mi nudimo očekivanja i da će na osnovu toga oni investirati. Što bar delimično ne prenesete ovom narodu kako žive zaposleni u drugim zemljama u kojima je sprovedena privatizacija i u postupku tranzicije? Gospodo, što ne ponudiste novi zakon o radnim odnosima, pre ovih projekata o privatizaciji, pa da zaposleni kompletno budu svesni šta ih očekuje kao najamne radnike? Predložiste novo evropsko radno vreme i baciste kosku sindikatima da se glože i ne raspravljaju o evropskim zaradama, a i u ovom trenutku u ovoj zemlji je radna snaga najjeftinija. To znaju i oni na Zapadu, a znamo i mi ovde.
Nešto samokritički - možda je kriva i prethodna vlast samo za dve tačke: zbog nesprovođenja prethodnog zakona o svojinskoj transformaciji u rokovima i na način kako je propisano i što su subjekti dugo razvlačili postupak donošenja odluka; što je omogućila pojedinim agencijama da kroz procenu kapitala, a i vi ste, ministre, bili u jednoj od tih agencija, podesi nišanske sprave na one najznačajnije i najprofitabilnije firme. Zašto Pivara u Valjevu, a ne Valjevski Gradac, koji proizvodi vijačnu robu? Valjda narod ne može vijke da pije i da ih koristi. Zašto cementare, a ne zemljoradničke zadruge ili poljoprivredni kombinati? Možda je to samo prividno i moja neka zabluda, jer vi ne poštujete ništa. Možda bi već davno ukinuli zakon o svojinskoj transformaciji, a sve urađene transformacije poništili i ne bi za vas bilo sveto pismo, kako je to opet u onih vaših 10 tačka napisano.
Pošto ste vi, ministre, radili procenu vrednosti kapitala po osnovu Zakona o svojinskoj transformaciji, članom 75. zakona ste propisali da se nova procena ne vrši za subjekte kojima su izdata rešenja o proceni, kao i ona koja su procene završili i procene dostavili direkciji, a za koje Ministarstvo za privatizaciju utvrdi da su u skladu sa zakonom. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Takođe, gospodine ministre, što je mnogo, mnogo je, jer vi kao ministar ne možete poništiti ono što ste uradili kroz procenu i što ste već jednom i priznali. Zato, mislim da je najbolji onaj predlog da ipak ova skupština mora imati neki uvid i informacije o toku privatizacije i svemu onome što se u tome dešava, pa i najšira javnost, jer su ipak svi do sada u stvaranju tog bogatstva i učestvovali.
To je isto kao i kad ministar Milovanović, koji je do sada delio krompir, sad to ne priznaje, već radnike šalje na biro bez zaštite. Gospodo poslanici, jedna olakšavajuća okolnost - nisam podneo ni jedan amandman na ova tri zakona, jer ne želim da učestvujem u najvećoj rasprodaji srpskog bogatstva i rada naših očeva i dedova.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju, još jednom da pitam - šta bi sa dokapitalizacijom, šta bi sa hotelom "Maljen", a šta bi i šta će biti sa onim parama koje ova Vlada ubere iz procesa privatizacije? Da li ipak bar delimično vratiti ovoj privredi od koje je uzela ili ćete sredstva potroštiti po svojim namenama? Hvala.

Pravo na repliku, gospodin Čedomir Jovanović.

U skladu sa Poslovnikom, kao predstavnik poslaničke grupe DOS-a ću iskoristiti pravo na repliku. Od nas je tražena garancija. Svako ima pravo da nešto tako traži, ali mislim da je garancija bila takve prirode da smo dužni na nju da odgovorimo. Mi nećemo ići iz ove zemlje. Ovaj zakon predlažemo svesni situacije u kojoj ga donosimo, svesni okolnosti pod kojima će on biti sproveden i u želji da više niko iz ove zemlje ne ode, a da se vrate svi oni koji su prethodnih 10 godina iz nje otišli. Budite sigurni da je to tako.
Pružiću vam još jednu garanciju, koja ima i puno ličnog sa stavom prethodnog kolege poslanika. Danas su opštinske vlasti iz Valjeva prosledile, između ostalog i Skupštini i poslaničkoj grupi koju vodim, materijal i analizu poslovanja Direkcije za obnovu porušenih objekata u Kolubarskom okrugu. Tu direkciju je vodio moj prethodnik. Ona je za sobom ostavila dug od 400 miliona dinara. Garantujemo da ćemo raščistiti svaki dinar i tog duga i svih onih dugova kojima su ovom društvu oduzimana prava i kojima je na tako ružan način definisana bar skora budućnost.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić. Sledeća prijavljena je narodni poslanik Gorica Mojović.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, poštovani ministre, neosporan je proklamovani osnovni cilj privatizacije koji se ovim zakonom želi postići, a to je: povećanje efikasnosti preduzeća, stvaranje uslova za realizaciju privatnog preduzetništva, obezbeđenje svežeg kapitala iz inostranstva, pokretanja investicionog ciklusa, uključivanje naše privrede u svetsku privredu, oživljavanje proizvodnje i razvoja, obezbeđenje sredstava za fondove penzijsko - invalidskog osiguranja, za podsticaj razvoja, za isplatu nacionalizovane imovine, za vraćanje dugova, kao i drugo.
Međutim, ima mnogo razloga da se posumnja da će se ti ciljevi moći lako ostvariti. Teško je očekivati da će se javiti veliki broj strateških partnera koji su spremni da investiraju značajnija sredstva u razvoj preduzeća, unošenje nove tehnologije, obezbeđenje plasmana na svetskom tržištu i drugo. Preti realna opasnost da se zbog nemogućnosti dobijanja kvalitetnih privatnih vlasnika, preduzeća u društvenoj svojini pretvore u preduzeća u državnoj svojini.
Te promene neće obezbediti ni dovesti do transformacije privrede. Dovešće do etatizma novih vlasti, nezabeleženog u dosadašnjem periodu. Prevelika centralizacija i nadležnost države u regulisanju privrednih tokova neće obezbediti dinamičan i uspešan razvoj. Praksa je odavno pokazala da država kao superdirektor nije položila ispit. Zakon ne postiče dokapitalizaciju od strane inostranih strateških partnera, a što bi u uslovima globalizacije i svetske ekonomije bilo neophodno.
Takođe, ovaj zakon ne stimuliše strane firme na zajedničko ulaganje stranih partnera i naših preduzeća. Atraktivne firme će se moći brzo rasprodati, ali gde naći zainteresovane kupce za one gde se moraju ulagati značajna sredstva za modernizaciju proizvodnje. Kako sprečiti da se namerno preduzeća dovode do bankrota, kako bi se lakše otkupila za male pare? S obzirom na oročenost privatizacije, hoće li velika ponuda oboriti cene ispod realne vrednosti? Hoće li doći do velike rasprodaje narodne imovine u bescenje. Želi li se stvaranje nove ekonomske i političke elite u našem društvu, bez pravog ekonomskog i socijalnog ili pravnog osnova.
Da li će se i za naša strateška preduzeća postići realna cena sa stranim partnerima? Pozivaće se oni na nepovoljan geopolitički ambijent i nastojati da obore cenu. U zakonu kod tenderske prodaje nema odredbi koje predviđaju obaveze novog vlasnika u pogledu nastavka procesa prozvodnje, kvaliteta proizvoda, osvajanja novih proizvoda, obrade tržišta, plasmana proizvoda na domaće i svetsko tržište. Nema odredbi koje obavezuju novog vlasnika koliko će radnika zapošljavati. Treba da se zna koliko će radnika ostati bez posla, koliko će se predvideti da se zaposli, koliko mladih stručnjaka, kako će se školovati i dr.
Normalno je da će stranci najpre da ulažu svoj novac tamo gde će najviše da zarade i zaštite svoj interes. Isto tako, i mi moramo zaštiti svoje interese. Mora se dogovoriti da će doći do povećanja prozvodnje, da ne dođe do zamiranja proizvodnje i uvoza sklopova, a koji će se kod nas samo montirati. Da se ne desi obustava prozvodnje i prodaja gotovih proizvoda iz zemlje odakle su došli novi vlasnici. Da se ne ispostavi da je strani parter sebi obezbedio tržište i samo stvorio neko privid da se i kod nas nešto proizvodi.
Poznati su takvi slučajevi u zemljama tranzicije. Ne sme se dozvoliti da stranac kupi fabriku i masovno otpusti radnike, uz neku nadoknadu za kraći period, da ublaži proteste i izbegne masovne socijalne naboje. Pravila se moraju znati unapred. U Predlogu zakona, mislim da je to član 38, samo kada je u pitanju aukcijska, prodaja, kaže se, citiram: "Javni poziv može da sadrži obavezu za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih, obezbeđenje kontinuiteta poslovanja i zaštite životne sredine". Kod tenderske prodaje nije uneta ovakva odredba, iako kod aukcijske prodaje nije predviđeno kao obavezujuće, već samo kao mogućnost da se to traži. Ne dozvolimo da se zemlja u globalizaciji ne pretvori u posebnu multinacionalnu kompaniju i izgubi ekonomsku osnovu u vezi političke samostalnosti.
Vlada je preuzela isuviše nadležnosti i ovlašćenja o odlučivanju u procesu privatizacije i većinskoj prodaji kapitala. Normalno je očekivati da će se za veliki broj preduzeća u kratkom roku javiti zainteresovani partner sa gotovinom. Mnoga preduzeća će ostati neprodata. Nakon toga, slede pregovori o direktnoj prodaji, a to već stvara ozbiljne uslove za korupciju. Postaje nejasno, zašto je u zakonu predviđeno da se prodaje 70% kapitala preduzeća. Većinski deo i kontrolni paket obezbeđuje se sa 51% kapitala.
Dosta neizvesnosti unosi odredba da postupak privatizacije, pored subjekta privatizacije odnosno preduzeća, može pokrenuti agencija ili Ministarstvo za privatizaciju. Nema razrađenih uslova kada oni to mogu da čine, ako samo preduzeće nije pokrenulo inicijativu. U zakonu nije definisano kada se vrši prodaja kapitala povodom javnog tendera, a kada metodom javne aukcije. Logično bi bilo da preduzeće o tome samostalno odlučuje, a ne agencija ili bar da su razrađene odredbe kada o tome odlučuje agencija.
Tenderska komisija je faktički bez ozbiljnijih ovlašćenja, pošto je rečeno da ona odobrava rezultat javnog tendera, ali tek na predlog agencije. Znači, faktički agencija je ta koja odlučuje, koja će da kaže sa kim da se zaključi ugovor. Teško je pravdati da se učešće radnika u privatizaciji svojih fabrika smanjuje sa 60% na svega 10 do 30%. Smatram da je necelishodno da se vrši pritisak na radnike, da što pre prodaju preduzeće. Inače, ako to ne urade u roku od 18 meseci, njihovo se učešće smanjuje sa 30% do 10%.
Isto se ovo odnosi na smanjenje vrednosti sticanja akcija bez naknade. Tim načinom se vrši pritisak da se preduzeća što pre prodaju. Za izvršenu prodaju u roku od 18 meseci zaposleni dobija za svaku godinu radnog staža besplatne akcije u visini 400 maraka, a nakon tog roka vrednost se smanjuje do 150 maraka. Ponuda za prodaju velikog broja preduzeća u kratkom roku neminovno obara njihovu cenu. Vodiće to rasprodaji preduzeća, zaista za male pare. Limitiranje prava zaposlenih kod sticanja besplatnih akcija na 35 godina radnog staža je neopravdana. Zar nije logično i pravedno da radnik ima pravo na svaku godinu radnog staža. Taj limit treba da bude podignut do 40 godina.
Nepravičan je, ali mislim i neodrživ predlog, da pravo na besplatne akcije nemaju građani koji su to pravo delimično ostvarili kao zaposleni u privatizovanim preduzećima. Njima treba obezbediti pravo na razliku, tj. od delimično ostvarenog prava do punog iznosa prema ostvarenim godinama radnog staža. Namena korišćenja sredstava dobijenih od privatizacije, a mislim na ove privatizacione prihode, mnogo je nedefinisana, osim 10% za Fond PIO i 5% za isplatu licima čija je imovina nacionalizovana. Sve drugo se prepušta Vladi, pa da li će te pare otići za pokriće budžetskih deficita ili nešto drugo. Smatram da bi trebalo zakonom regulisati da najmanje 50% ovih sredstava ide u Fond za razvoj. Da podstaknemo privredni razvoj, a to je potpuno namensko obezbeđenje sredstava i plasiranje dugoročnih razvoja ove zemlje.
Uporedo sa ovim zakonom trebalo je doneti i socijalni program, kako će se zbrinuti veliki broj radnika koji će ostati bez posla. Ne sme se zanemarivati sudbina onih radnika koji će ostati bez posla i njihov socijalni položaj. Trebalo je to unapred definisati, a ne da se odlaže i stvara neizvesnost i opravdano socijalno nezadovoljstvo. S obzirom da je zakon o privatizaciji jedan od osnovih ekonomskih zakona, očekujem da će nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima uz značajan doprinos poslanika SPS-a, u zakonu biti izvršene ozbiljne prepravke i iste biti prihaćene. Zahvaljujem.