Sada je već 11 minuta i 30 sekundi. Obavezna sam da opominjem na vreme.

Ovim zakonom se vrši svojevrsna nacionalizacija, podržavljenje. Zašto onda zakon predviđa deo sredstava ostvarenih privatizacijom za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana? Šta ako neko po smeni vlasti donese zakon kojim će predvideti da se sva preduzeća privatizovana po ovom zakonu vrate po njegovom mišljenju pravim vlasnicima - radnicima i izvrši poništaj privatizacije?
U Srbiji je sve moguće. Nas radikale izbacujete iz Skupštine. Svoje ni puškom ne možete da uterate u salu, ali da li će neko imati (predsedavajuća: 12 minuta) poverenja u ovu državu ako svaka nova vlast poništi i to retroaktivno sve zakone donete pre nje, iako ih je donela Narodna skupština.
Još samo dve rečenice. DOS je konačno dotukao "Zastavu" dovodeći nestručne i nekompetentne ljude, koji bi po njoj mogli da jure pacove, ali nemaju pojma šta je fabrika i kako se organizuje proizvodnja. Sada ćete da je dekomponujete, samo što se nama u Kragujevcu ne peva. Mi bismo najradije zaplakali nad sudbinom fabrike, koja je nekima od nas omogućila čak i da se rode.

12 minuta i 40 sekundi.
Reč ima ministar Aleksandar Vlahović.

Hajde da dekomponujemo i tu reč "Dilojt i Tuš" o kojoj se toliko puno priča. "Dilojt i Tuš" je jedno od šest najvećih svetskih konsultantsko-revizorskih firmi. Ima promet od nekih 12 milijardi dolara godišnje i svoja predstavništva u 165 zemalja sveta. "Dilojt i Tuš" - Centralna Evropa, čiji sam ja bio partner, obuhvata 17 zemalja Centralne Evrope a osnovan je 1971. godine.
Ukupno danas "Dilojt i Tuš" - Centralna Evropa ima 137 partnera i ja ću vas obavestiti da danas u Jugoslaviji, dakle bez mene, postoji četiri partnera u "Dilojt i Tušu". Dakle, nije Aca Vlahović, nije Danko Đunić samo, nego tu su ljudi koji u hijerarhijskoj lestvici napreduju od običnog konsultanta, tzv. biznis analista i kada ispune sve kriterijume, a time vas danas neću zamarati, postaju partneri i ništa čudno. Tako su organizovane sve partnerske firme.
Partnerska firma znači u prevodu ortakluk onih ljudi koji unutra rade. I, kada sam rekao, i zahvaljujem se na potrebi da pojasnim, povukao sam akcije, tačno. Imao sam 108 akcija u "Dilojt i Tušu" - Centralna Evropa. To drugim rečima znači da kada neko izlazi iz "Dilojt i Tuša", s obzirom da je ortačka firma, on mora da prestane da bude vlasnik, odnosno suvlasnik te firme i zauzvrat dobije novac za svoje akcije.
Prema tome, to nije firma kojoj se akcije kotiraju na berzi, pa se akcije donesu kući i iz toga vuku odgovarajuću benefiti. Kad jednom izađete, izašli ste i sa akcijama. Zauzvrat ste dobili novčanu kompenzaciju, kao što se radi u bilo kom drugom ortačkom društvu. Toliko o tome.
Dakle, nisam član "Dilojt i Tuša". Ne radim tamo. Nemam nikakvo vlasništvo, s obzirom da sam u januaru, odnosno početkom februara u potpunosti isplaćen. Radim samo u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. Nemam nikakve druge vlasničke interese i još jednom napominjem - samo me interes države u ovom trenutku zanima.
Dok sam radio u "Dilojt i Tušu" samo me je interes "Dilojt i Tuša" u tom trenutku zanimao. I još jednom, savet: kada bi svako vodio računa o odgovornostima koje nosi mesto na kome se nalazi, u ovoj zemlji bi sve cvetalo. (aplauz) Naša privreda bi bila sjajna, i čitava zemlja.
Dakle, nema nikakvog konflikta interesa.
Isto tako tačno je da sam pre ulaska u "Dilojt i Tuš" bio u Ekonomskom institutu i da sam vlasnik 2,1% akcija Ekonomskog instituta od ukupno 85% privatizovanih. Isto tako, od januara stoji oglas na oglasnoj tabli da sam spreman da prodam te akcije jer želim i odatle da povučem i taj minorni procenat, koji je dobijen na osnovu zakona iz 1991. godine uplatom, kako je već taj zakon u tom trenutku predviđao.
Prema tome, nisam većinski vlasnik Instituta. Ni relativno ni apsolutno. Nemam nikakve akcije u "Dilojt i Tušu". Nemam nikakav poslovni odnos ni sa firmom "Dilojt i Tuš", ni sa Ekonomskim institutom i isključivo radim u Vladi Srbije, u Ministarstvu za privredu i privatizaciju i iz razloga koji mnogi od vas ne mogu ni da shvate. A to je - da želimo da napravimo da ovaj projekat bude uspešan, jer u meri u kojoj mi budemo uspešni sa ovim projektom, u toj meri će naša cena iza toga skočiti, i to je sasvim legitiman razlog, da ne pominjem razlog koji se zove - ovo je moja zemlja, ovde sam rođen, ovde hoću da živim i hoću da moja deca žive u ovoj zemlji. (aplauz)
Nisam član ni jedne političke stranke.
E, sad, par odgovora zašto devizna štednja samo sa rokom dospeća. Iz prostog razloga. Ti su ljudi uložili novac i ti ljudi zauzvrat treba da dobiju novac. Kada su ti ljudi ulagali novac u naše banke nisu se vodili interesom da budu investitori u Jugoslaviji, nego su odvajali ušteđevinu za crne dane i taj novac treba u potpunosti da im bude vraćen upravo tako kako su ga uložili.
Drugim rečima, to znači da deo od prihoda od privatizacije mora da bude usmeren za beneficiju deviznih štediša, jer ako se sećate ta devizna štednja je propala kroz peskovitu privredu. Zašto ne ukupna vrednost obveznica. Zato što konstatujemo da naša privreda prevashodno zahteva investicije. Pa, nećemo valjda nekome ko je uložio silne novce u naše banke koje su propale i nekome, ko i pored stotina hiljada maraka koje ima na deviznoj knjižici, sada još zauzvrat dajemo mogućnost da kupuje preduzeća čiji je kapital simboličan ili uopšte ne postoji zbog nagomilanih obaveza i da mu zauzvrat dajemo mogućnost da investira dodatne pare koje on nema.
E, to je bio razlog zašto ne devizna štednja obveznica u punom iznosu. Taj koji ima u dospelom iznosu, taj će imati i sredstva za investiranje. Ali, da vam kažem, ne bismo želeli da se sutra razni debt trejderi, odnosno oni kupci dugova i kupci obveznica, tzv. finansijski investitori, pojave i kupuju obveznice za staru deviznu štednju sa velikim diskontima, a onda iza toga se sa tako diskontovanim obveznicama pojavljuju kao kupci naših preduzeća, jer to ne bi bilo fer ni za vlasnike devizne štednje, a to nam ne bi produkovalo ni vlasnike preduzeća kakve želimo da imamo, jer to nisu finansijski investitori nego, pre svega, strateški investitori.
Zbog toga, a između ostalog, nema ni konverzije duga u ulog, jer konverziju duga u ulog možete jednostavno proglasiti, ali zauzvrat ćete dobiti opštu šumu, opštu džunglu vlasničkih odnosa, jer ne zaboravite - unutrašnji dug je 847 milijardi. A, samo kad bismo napravili konverziju duga u ulog onda bi vlasnici naših preduzeća bile banke. Preduzeća bi međusobno bili vlasnici i šta mi njima nudimo.
Mi kažemo - izvolite, restrukturirajte vaše potraživanje. Ali, zašto? Komercijalni motiv je zato što ćete sutra imati preduzeće koje će moći da vam vrati makar 40% od vašeg nominalnog duga. I, to je to. To se zove restrukturiranje i šansa pre svega poveriocima da makar u manjinskom iznosu povuku svoju propalu investiciju.
DOS nije dotukao "Zastavu". Kao što znate, "Zastava" osam godina živi na grbači budžeta. DOS, odnosno ekspertska grupa, koja radi na "Zastavi", prvi put pokušava da od "Zastave", i u tome će uspeti, napravi profitabilne subjekte, ali moramo konstatovati da je vreme od 200.000 automobila prošlo za nama, da je prošlo sovjetsko tržište, da nema više sjajnih, fenomenalnih izvoznih aranžmana, koji su se pravili pot- kraj 1980. godine. Jednostavno, "Zastava" mora da smanji svoju veličinu da bi bila profitabilna i mi ćemo u tome uspeti.(aplauz)

Ima reč gospodin Panajotović (replika).

Gospodin Nikolić je rekao da sam ja možda Đinđić, pa da hoću da odgovorim na ono što je on govorio. Teško je postati Đinđić, još uvek sam veoma daleko od toga, i mnogi od nas ovde.
Javljam se za repliku, gospođo predsedavajuća, zbog činjenice da sam u toku prepodneva citirao jedan deo izlaganja gospodina Đinđića, koji se odnosi na Predlog zakona o privatizaciji, iz rasprave od 29. jula 1994. godine. Gospodin Nikolić nije direktno pomenuo govor koji sam jutros imao, ali je indirektno iskoristio priliku da iz stenograma, do kojih je došao, pročita najubitačnije delove, koji bi na neki način trebalo da dezavuišu gospodina Đinđića, kao predsednika Vlade koji stoji iza Predloga ovog zakona.
Ako mi dozvolite, ja bih za tri minuta pročitao još neke delove.

Izvolite.

Gospodin Đinđić je pored ostalog, sledeće rekao,- govoreći o godinama, o kojima su govorili socijalisti, od 1990.-1994. godine: "U te četiri godine, tog privrednog i ekonomskog kontinuiteta, mi smo imali najveći ekonomski diskontinuitet koji je u istoriji zabeležen. Mi smo ove četiri godine imali  prvobitnu akumulaciju kapitala, koja je bila izopačena, jer se dešavala ispod žita, iza leđa i u polumraku.
Drugo, naš predlog je u tome (reč je o Zakonu o privatizaciji), u tome je suština ovog sistemskog zakona, da se tačno utvrdi status svojine u našem društvu. Predlažemo da se hitno definiše ekonomsko uređenje u kome Srbija hoće da živi. Ako to treba da bude socijalistički kapitalizam, koji je stvoren ove četiri godine, onda to kažite. Mi predlažemo, dakle, da se izvrši razgraničenje svojine, da se vidi po poreklu šta je čije u toj svojini, da se onda donese politička odluka - šta će sa tim da bude".
Gospodin Nikolić očigledno nije bio prisutan u sali ili je to namerno zaboravio, da je gospodin Đinđić rekao da jeste 1994. godine bio predložen Zakon o privatizaciji, onakav kakav jeste, ali da je od 1994. godine, za ovih sedam godina, privreda upropašćena do te mere da nije bilo moguće ponoviti isti koncept vaučerske privatizacije, za koji se Demokratska stranka zalagala 1994. godine. Hvala lepo.

Ali, ovo je bila replika na vaše izlaganje (obraća se poslaniku Tomislavu Nikoliću). Bila sam prisutna kada je izlagao gospodin ministar, nije vas uopšte spomenuo, niti vas, niti stranku, jedino ako se ne poistovećujete sa "Zastavom", gospodine Nikoliću. (Tomislav Nikolić, sa mesta: Gospodin Panajotović nije imao pravo na repliku.)
Nećemo da raspravljamo, zaista niste spomenuti. Ne dozvoljavam, na osnovu člana 96. stav 3, ne dozvoljavam pravo replike. Možda tražite povredu Poslovnika, ali to vam ne daje pravo na repliku. Prema tome, neću vam dozvoliti da koristite pravo replike. Možete samo o kršenju Poslovnika. Izvolite.

Poštovana gospođo, nepravo ne rađa pravo. Vi ste gospodinu Panajotoviću dozvolili da replicira, iako uopšte nije imao osnova za repliku. U toj  svojoj  tzv. replici on je mene direktno pomenuo i vi sada  meni ne date pravo na repliku, iako sam direktno pomenut, a gospodin Panajotović, samo da vam nešto objasnim- pa to je mogao i povodom diskusije gospodina Vlahovića, da vam nešto objašnjava.
Ali zašto kršite Poslovnik tako grubo da poslaniku koji je pomenut, čije se izlaganje ovde tumači sa govornice, ne date pravo na repliku? Znam, vi ćete ostati upamćeni po tim svojim biserima, ali ne ide vam to, bolje bi bilo da vas narod pamti kako ste ovde bili demokrata, kako ste se zalagali za neka nova načela. Bolje bi bilo.
Pa vas sada pitam - da li mi dajete pravo na repliku?