Pravo na repliku, ministar za privredu i privatizaciju gospodin Aleksandar Vlahović.

Šamac-Sarajevo i nije loša pruga, bila. Samo u vezi ovog drugog dela, opet zbog javnosti, pošto pretpostavljam da su  kamere uključene, nikada nisam rekao da je bilo ko iz prethodne vlasti potpisao ugovor. Pročitajte pažljivije.
Ono što sam rekao, to je da je postojala odluka prethodne vlade, prethodnog Ministarstva za vlasničku transformaciju oko izbora strateškog partnera i isto tako odluka Skupštine akcionara ili zaposlenih, već kako se zove, Beočina, o čemu ovde imam papire. Prema tome, ko god želi može posle da svrati i da pogleda.

Gospodine Mirčiću, vi ste izazvali repliku pa prema tome ne možete dobiti reč.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Miomir Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, privatizacija je nužnost i neophodan uslov celovitog tržišnog sistema.
Srpska radikalna stranka se tokom svog desetogodišnjeg rada po ovom pitanju i delujući kao opoziciona politička partija i kroz jedan mali deo učešća u vlasti zalagala za to da je ona neophodna i da je nužna i nama je sasvim jasno da jedino dobra privatizacija, dobar zakon o privatizaciji mogu da pokrenu sve ono što nedostaje u našem društvu i da su ti nedefinisani vlasnički odnosi, nemanje titulara, zapravo prouzrokovali u proteklim decenijama mnoge probleme i stvorili neefikasnu privredu i dugogodišnju krizu u razvoju.
Taj socijalizam, kao istorijski kompromitovan koncept, je zapravo početak onoga što se danas reflektuje u našem društvu. Taj sistem radničkog samoupravljanja, koji je pratio period od 1974. godine, od usvajanja ZUR-a, kada je društvena svojina proglašena kao svačija i ničija, ali to nisu samo osnovni problemi koji su prouzrokovalil ovakvo stanje u našoj privredi, već sve ono što nam se događalo u protekloj deceniji - a to su neviđeni pritisci i sankcije zapadnih sila, Amerike pre svega, sistematsko uništavanje, a na taj način i naše privrede, koje je kulminiralo u agresiji NATO pakta 1999. godine, kada su svi naši veliki privredni sistemi, infrastrukture, od strane zapadne vojne alijanse na najgori mogući način uništene i potpuno satanizovana naša privreda, koja je je ionako posrnula zbog sankcija i svih tih dešavanja u našem okruženju.
Ali da bi se efikasno sprovela privatizacija mora da se ide na koncept prodaje preduzeća za gotov novac, kao i obveznicama SR Jugoslavije po osnovu neisplaćene dospele devizne štednje građana. Međutim, ne samo za dospele obaveze države prema građanima koji su imali staru deviznu štednju, već za celokupan iznos i to je ono što treba da se promeni u ovom zakonu.
Mi, srpski radikali, smo ključni segment privatizacije zasnivali na oročenosti i na obaveznosti. Ako pogledate unazad videćete da smo se jedini oštro suprotstavljali u Saveznoj skupštini višegodišnjem produžavanju roka za procene vrednosti kapitala, odnosno produžavanju roka primene tog zakona koji je obavezivao privredne subjekte, jer smo smatrali da svako odlaganje ima za posledicu da privreda i dalje posrće, a naročito smo se suprotstavili odluci, u velikoj ljubavi te godine 1994. socijalista i Đinđića, da se stopira privatizacija.
Smatramo da bi ovaj zakonski projekat morao da se unapredi u mnogim stvarima. Naročito kod definisanja pojma društvene svojine, koja nam je prouzrokovala sve te probleme i taj problem može da se reši tako što bi se u zakonu jasno odredilo da je to jedan podoblik državne svojine i tako bi se uskladio zakon sa Ustavom Republike Srbije, jer društvena svojina i nije definisana u Saveznom ustavu i izbegle bi se sve pravne neprijatnosti osporavanja ovog zakona.
Ono što je najvažnije i što nedostaje u ovako predloženom zakonskom projektu privatizacije je činjenica da su nezaposlenost i svojinska transformacija, odnosno privatizacija usko povezani i da zakonodavac, odnosno resorni ministar, to slučajno ili namerno nisu hteli da imaju u vidu, s obzirom na činjenicu da je neophodno da se u ovaj zakon ugradi odredba da se kupac izabran na licitaciji obavezuje da ne smanjuje broj zaposlenih u preduzeću koje je predmet privatizacije.
Vi pominjete neke socijalne fondove, koji sami po sebi nisu dovoljni, neće da zaštite toliki broj radnika, koji će ostati bez posla, a ozbiljni socijalni programi bi svakako trebalo da budu predmet vašeg razmišljanja i onoga šta ćete da uradite sa tolikim brojem ljudi u našoj privredi, u našoj industriji, koji će dobiti otkaz.
Moraju se izbeći sve greške koje su se desile zemljama postsocijalističkim, zemljama u našem okruženju, istočnoevropskim, koje su ovde potencirane kao zemlje sa svetlim primerom, a naročito ih je potencirao šef vaše većinske, nažalost, poslaničke grupe u ovom skupštinskom sazivu, gospodin Jovanović, koji, zapravo, ne zna da su sve te zemlje za proteklih deset godina, zbog primenjene šok terapije u procesu privatizacije, dovele svoj bruto nacionalni proizvod u potpunu stagnaciju.
Primera radi, i dan danas Istočna Nemačka dobija milijarde pomoći za razvoj od strane svojih pomagača, onih finansijskih institucija u Evropi i svetu sa kojima sarađuje, a ni dan danas nije sposobna da zdravo razvija i da ulaže u svoj sopstveni razvoj.
Sama privatizacija nije neki čarobni štapić, koji će da reši sve probleme, kao što to ovde reče premijer Đinđić, pa i ministar Vlahović, u više navrata, i u svom današnjem srceparajućem obraćanju narodnim poslanicima, već privatizaciju moraju da prate mnoga druga pravila i sve ono što nedostaje našoj državi i našem društvu, a što mora da se reši. Pre svega, moramo da imamo pravnu državu, što je očigledno ne demonstrira sadašnji režim DOS-a, ni na saveznom, ni na republičkom nivou, i sama činjenica da mi od danas imamo nekakvu Uredbu Savezne Vlade, potpuno protivustavnu, o izručivanju srpskih državljana, državljana Srbije i SRJ Haškom tribunalu, dovoljno govori o tome.
Mi nemamo, a treba da imamo, da bi se to uklopilo u ovakav koncept privatizacije, moral izvršne vlasti, moral u poslovnim odnosima, nemamo funkcionisanje tržišta, hartija od vrednosti, nemamo zdravu monetarnu politiku, ma kakav je privid da ona postoji, da je uspostavljena, i sve su to one stvari koje prate i koje će osakatiti ovakav zakonski predlog i budući proces privatizacije, jer, iskreno rečeno, na osnovu svega što se do sada dešavalo, niko normalan više ne može da poveruje da će upravo ova DOS-ovska vlast da sve ove osnovne principe, koje sam nabrojala, ustanovi, i da će da omogući da oni kao takvi prate proces privatizacije.
Ovaj zakon takođe sankcioniše one koji su već u prethodnim privatizacijama po starom zakonu iskoristili makar jednu deonicu i makar jednu godinu staža, i uskraćuje im dalje pravo. Postupak putem javnog tendera je dat vrlo uopšteno, uopšte nije precizirano kakvi su to kriterijumi za prodaju preduzeća i koji će se kupac izabrati.
Kad je već reč o Beočinskoj cementari i o Lafaržu, o ugovorima, sporazumima koji su sklopljeni, ja ću, gospodine Vlahoviću, da vas podsetim na izjavu od pre tri dana, koju je dao Iv Deklerk, izvršni podpredsednik Lafarža. On je rekao, što ste vi malopre izneli ovde, i ništa nije niti kolega Mirčić u tome rekao pogrešno, ali očigledno je da vi krijete od javnosti šta se zapravo iza ovoga dešava, kakve su zakulisne igre u pitanju i zašto se taj sporazum potpisuje pre ovog vašeg zakonskog projekta, pre nego što smo mi dobili materijal. Dakle, konačni sporazumi, kaže gospodin Deklerk, o svim detaljima postignuti su 19. aprila i 21. maja ove godine, i Lafarž sada, prema rečima Deklerka, sa zadovoljstvom očekuje početak saradnje i da Vlada Republike Srbije i resorni ministar održe svoja obećanja i da poštuju taj sporazum. Dakle, dileme tu nema.
Ono što je vrlo značajno i što mora da se promeni ovde je definisanje nivoa depozita, jer nije jasno na osnovu čega će gospodin Vlahović, a to mu je dato ovim zakonom, da određuje visinu depozita prilikom prodaje preduzeća? Dekomponovanje "Zastave", popularno nazvano, je nešto što danas boli, što tišti i što sa zabrinutošću prati skoro svaki Kragujevčanin, ne samo oni, nego svi oni koji su kooperanti grupe "Zastava", a kojima je neizvesna budućnost. Potpuno ste ih šokirali jednim takvim projektom, zbog toga što ova vlada ima "eksperte", ali ne i ljude koji znaju šta je proces proizvodnje i koji ne znaju da fabrika automobila, a trebalo bi to da znate, ili radi ili ne radi, pomoćni programi mogu da budu dobrodošli i možda će i biti, ali to ne rešava sam problem.
Oni koji, kako vi kažete, poslujući po novim tehnologijama (strani izraz), neće na takav način, kao što ste vi propisali ovim zakonom da budu strateški partner "Zastavi", koja možda neće moći ni po zakonskom projektu, koji nam nudite, da se restrukturira, jer ima mnoge probleme, i onda se postavlja pitanje - a šta ćete tim ljudima da ponudite, i sa čime ćete da izađete pred njih, kada ste ih već pre dva meseca obmanuli, a to je već juče, oglašavanjem sindikata kulminiralo, jer niste ispunili sve ono što ste u sitnim satima potpisali sa njima, a to je da imaju radno angažovani broj na po petnaest dana, koji ste im obećali , i da dobiju visinu nadoknade za to, koju ste im obećali.
Obmanuli ste ih, i kako onda da vam veruju da ćete uspeti na takav način, pronalazeći takvog partnera, koji će sutra kupiti "Zastavu".

Pravo na repliku, ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović.       

Pa ovako, još jednu - dve rečenice o Beočinu, i time završavam za danas slučaj.
Prethodna vlast, prethodna Vlada je izabrala strateškog partnera, koji se zvao Lafarž, na osnovu sprovedenog tendera iz 1998. godine, o čemu imam dokumenta u torbi, ko voli, neka pogleda.
Izbor strateškog partnera na osnovu tendera je takođe validni pravni dokument. Dakle, nije samo ugovor nešto što rađa odgovarajuće pravne konsekvence, nego i odluke po osnovu okončanog tendera. Ugovor nije sklopljen zato što su iza toga naišle sankcije. Kada smo mi u januaru formirali Vladu, ono što smo uspeli da uradimo, to je - hajde da konstatujemo da su drugačiji uslovi na tržištu i da vrednost treba da bude drugačija, a ne ona na osnovu koje je 1998. godine Lafarž izabran na tenderu.
I, tako smo ušli sa njima u pregovore. Zbog toga, gospodin Deklerk, u svojoj izjavi (nisam slušao njegov intervju, ali sam ga takođe pročitao u novinama) kaže da su u aprilu, odnosno tokom aprila i maja, postignuti dogovori oko cene, koja je, gospodo, dva puta veća nego 1998. godine. I uslovi za Beočin su dva puta bolji, nego oni koji su bili 1998. godine, i uslovi koje je ova vlada postigla su za 40% bolji u odnosu na prvu sledeću fabriku cementa koja je privatizovana u centralnoj Evropi.
Drugim rečima, uslovi, vrednost kapitala, 190 miliona maraka, ulaganje od 70 miliona, sa bankarskom garancijom, i potpuno pokrivanje socijalnog programa , je nešto što nije postignuto niti za jednu cementaru u centralnoj Evropi.
Bojim se, kada se bude ponovio tender, da ćemo dobiti lošije uslove, ali molim, to je princip transparentnosti - radnici su tako odlučili, kako su odlučili, nadam se da su sposobni, i rukovodstvo, da sutra snose konsekvence lošije ponude. Na njima je konačna odluka bila.
Što se tiče "Zastave", dekompozicija "Zastave" ne znači dekompoziciju programa koji se odnosi i na vozila. Vrlo dobro znate da, pored "Zastava vozila", koja su koncentrisana u "Zastava automobilima" i "Zastava kamionima", uključujući i prodajno-servisnu mrežu, da postoji veliki broj preduzeća , koja mogu potpuno samostalno da nastave svoj život i da traže svoje vlastite puteve u privatizaciju.
I, da nema potrebe da ih holding, da ih vrh sistema guši, i to je princip koji je tako definisan - dekompozicija sistema, da ono što može samostalno da nastavi svoj život, da nastavi. Vozila da budu u punom smislu tehničko-tehnološki zaokružena, ali sa primerenim brojem ljudi, što je takođe bio dogovor, postignut one aprilske noći sa sindikatom.
Mi smo danas na kraju tog programa i na planu da postignemo ono što smo i želeli, a to je da "Zastava" prestane da bude socijalni slučaj ove države, nego da bude stabilni ekonomski subjekt, koji će ostvarivati profit i koji će, između ostalog, doprinositi državi plaćanjem poreza.
To se zove smanjenje veličine jednog preduzeća koje se prilagođava tržišnom potencijalu i potencijalu prodaje.
(Predsedavajuća: Vreme.)
To je jedini put za sanaciju sistema i za konsolidaciju velikih sistema. Tu postoje socijalni programi. Pošto je bilo jako puno prozivki - gde je taj socijalni program? Ne postoji socijalni program unapred za celu privredu. Postoji socijalna politika koja je vrlo jasna, a programi se rade za svako preduzeće ponaosob, onda kada uđu u privatizaciju. Hvala.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Replika.)

Nemate pravo na repliku. Niste spomenuti uopšte.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Pomenuo je prethodnu Vladu.)
Da li ste vi prethodna Vlada?
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Jesam.)
Niste. Nemate pravo na repliku. Na osnovu člana 96. stav 3., mislim da nemate pravo na repliku. Vi niste predstavnik prethodne Vlade, niti imate, kao takav, a i da jeste, ne biste imali pravo na repliku.
Reč ima Milorad Mirčić, po Poslovniku.

Reklamiram povredu Poslovnika, a u vezi sa izlaganjem resornog ministra. U Poslovniku jasno piše da se mora govoriti, i poslanici, a podrazumeva se i ministri, o onome što je na dnevnom redu, a to prvesnstveno podrazumeva da se mora govoriti istina.
Gospodine ministre, uz sve razumevanje i sve shvatanje vaše želje da se ovaj zakon što pre donese, da se pravično i pravedno sprovede privatizacija, nemojte u cilju toga da se služite, sad moram da kažem, neistinom.
(Predsedavajuća: Gospodine Mirčiću, nisam vam dala pravo na repliku, nego ste se javili po povredi Poslovnika.)
Samo obrazlažem u čemu je kršenje Poslovnika.
(Predsedavajuća: Ne možete da ulazite sada u raspravu.)
Nije tačno da je prethodna Vlada potpisala bilo kakav sporazum sa "Lafaržom". Potpisala je saglasnost Skupštini akcionara u Beočinskoj fabrici cementa, da bi mogli da pregovaraju sa francuskom kompanijom. To je to što imate ispred sebe.
(Predsedavajuća: Gospodine Mirčiću, nisam vam dala reč po osnovu prava na repliku. Izričem vam prvu opomenu na osnovu člana 101.)
Na kraju krajeva, ako vi tvrdite da je tačno da je prthodna Vlada potpisala ugovor, onda laže predstavnik "Lafarža".
(Aleksandar Vlahović, sa mesta: Nisam rekao "ugovor".)
Dobro, ministre, mislim da sam s vama završio i da se slažemo.
Predsedavajući, molim vas da kada se spominje nešto što je vezano za SRS, da date reč Tomislavu Nikoliću, koji je zamenik predsednika poslaničke grupe, a ne da vi odlučujete i vi presuđujete da li je on bio član prethodne Vlade ili nije, a sa ove govornice se izgovaraju takve reči. Nije to bezazleno. Ne znam koliko vi možete to da shvatite, ali se jednostavno govori neistina.

Prvo, gospodin ministar je dobio pravo na repliku. Već sam to jednom objašnjavala - kad dobijete pravo na repliku, ne morate da se držite teme dnevnog reda, nego odgovarate ono zbog čega ste prozvani.
(Milorad Mirčić, sa mesta: Mora istinu da govori.)
A, vi ste ti koji ćete da određujete da li neko govori istinu.
(Milorad Mirčić, sa mesta: Nije valjda da ste vi.)
Ne dobacujte sa mesta. Dužna sam da vam objasnim povrede po Poslovniku, a vi se ovde sa mnom nagađate.
O pravu na repliku, u skladu sa članom 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, odlučuje predsedavajući. Ako niste zadovoljni, možemo da stavimo na glasanje. Tako je po Poslovniku.
(Milorad Mirčić, sa mesta: Što ste ljuti?)
Nisam uopšte ljuta.
Reč ima Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar, koji je dobio reč mimo Poslovnika, povredio je član 99. stav 1. Poslovnika, po kome su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Gospođo, mene čudi zašto niste reagovali kada je ministar sa govornice izrekao jasnu otvorenu pretnju zaposlenima u Beočinskoj fabrici cementa i kada im je rekao - ili ćete biti privatizovani ovako kako je Diloji tuš.....
(Predsedavajuća: Gospodine Nikoliću, vi takođe vršite povredu Poslovnika, jer ste izašli da reklamirate povredu i sada se opet upuštate u repliku.)
Objašnjavam vam kako je povredio. Pročitajte Poslovnik. Imam pravo tri minuta da vam obrazložim kako je izvršena povreda Poslovnika. Ministar nije povredio Poslovnik izlazeći za govornicu, ni odlazeći sa govornice. Povredio je dok je govorio. Pošto vi ne pratite šta mi govorimo ovde u sali, dužan sam da vam kažem šta je rekao ministar i da vam kažem kako to ja, kao narodni poslanik u ovoj sali, tumačim.
To je bila jasna pretnja, samo što vi nećete to tako da shvatite. Ili će biti ovako kako je rekao Deklerk juče ili - ajde vi radnici, privatizujte se. Kako će oni sad ako im Vlada preti da će morati ili kako im je Vlada rekla, i to, kaže, negde iz marta i aprila meseca, a tada nije bilo privatizacije, gospodine ministre. Privatizacija je bilo zaustavljena. Otkud se Vlada bavila privatizacijom Beočinske fabrike cementa u martu i aprilu, kada je to jedan interegnum između onog zakona i ovog, u kome nije bio primenjivan zakon o privatizaciji.
Naravno, ja ću iskoristiti svoje izlaganje da malo obrazložim vaše učešće u svemu tome i šta me nagoni da sve više sumnjam u to da su vam namere poštene.
Kad opominjete poslanike SPS-a, zašto se zalažu za podelu besplatnih akcija, pročitajte šta ste zastupali koliko samo pre nekoliko godina. Takve sunovrate u ekonomskoj nauci ne poznaje ekonomska nauka. To mogu ja kao laik u ekonomiji da se 1994. godine zalažem da se građanima podele akcije, a 2001. da tražim da se nađe kupac i da se zanemari to da su fabrike radničke. To stručnjaci koji vode ekonomiju ove zemlje, sigurno da takve lupinge ne mogu da prave. Da ste vozili avion i da ste napravili takav luping, vi biste ste slupali.
(Predsedavajuća: Gospodine Nikoliću, da li je to isto iz člana 99?)
Da li ste vi izdržali 2,48 minuta. Još sam imao 10 sekundi.