Ako se u diskusiji pozivao na poštovanje zakona i Ustava, onda je elementarno da poštujemo ono  što je naša obaveza na sednicama  Narodne skupštine, a to je deset minuta za diskusiju.

Mislim da je prvi put da sam prekoračio vreme, samo da podsetim ministra na jednu rečenicu. Pročitaću pitanje, gospodine ministre, vama, pitao vas je  neko - od 29 zemalja tranzicije, 28 ministara za privatizaciju je završilo u zatvoru. Vi ste rekli - na mene se to ne odnosi.
Zaista bih želeo da se ni na koga od vas ne odnosi, ali bogami, čini mi se da će biti svega.

Reč ima narodni poslanik Dragoš Babić:

 Gospođo podpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog svog iskustva, za koje ne mogu reći da je malo, jer preko tri decenije egzistiram u ovom našem privrednom sistemu, osećam potrebu da se i na ovaj  način  obratim narodnim poslanicima i javnosti.
Naime, svih ovih godina smo imali prilike, a naročito mi stariji, da se uverimo u sve ono što su i prethodnici rekli, tj. u neefikasnost jednog neprimerenog privrednog sistema, čija je osnova u suštini upravo jedna nedefinisana floskula društvene svojine, jedan surogat svojine u privredi, ili trut u privredi, koga nam je svojedobno jedan slovenački učitelj, pre pedeset godina, ubacio kao kukavičje jaje.
I evo, već pedeset godina gajimo tog truta, i najzad, eto, posle pedeset godina smogli smo snage da ga izbacimo ovim zakonom iz upotrebe i smestimo u prošlost. Za efekte, koje ne treba ponavljati često, ali nije zgoreg da se ponove - negativne efekte privrede znali su, naravno, i mnogi prethodni kreatori ekonomske politike, i Brozovog, i kasnije Miloševićevog režima.
Imalo je mnogo dilema da li da se primeni nešto što je svetu primereno, naročito ekonomskoj nauci, neki efikasniji i profitabilniji sistem, jer je upravo taj sistem do sada egzistirao kod nas i omogućavao jedan vrlo značajan politički uticaj, uticaj koji nije imao samo to, nego čak i neki kadrovski i materijalni prihod. Naravno, bilo je teško lištiti se privilegije kojom je on decenijama stvaran, uljuljkivan i sa raznoraznim oblandama, počev od radničkog samoupravljanja, raznoraznim reformama ZUR-a i sličnih, koji su trebali da potpomognu ili barem malo usavrše taj sistem.
Međutim, njegovi negativni efekti su jedino bili mogući da se kompenziraju kroz stalne pozajmice od međunarodne zajednice, naravno, zahvaljujući našem geopolitičkom sistemu. Onog momenta kada je sredinom sedamdesetih jedan niz slavina presušio u tom smislu i kada smo se mi svi već javno suočavali sa negativnim posledicama, suočavani na način kada su nam brodovi i avioni plenjeni u doba Milke Planinc, bilo je jasno da ta kvazi društvena svojina u stvari predstavlja jedan oblik ili, kako jedan prethodnik reče, podoblik državne svojine. To jeste razlog da se kaže nešto i o tome, a to je da predlagač ovog zakona nije imao nameru da definiše pojam društvene svojine i da se tu sada apsolutno, a to ostavljam pravnicima i ekonomistima, ostavlja za raspravu o tome šta je subjekt, šta objekt. U mom daljem izlaganju, ako budem pravio neke pravne nepreciznosti, da se to uzme u obzir.
Naime, efekti takve naše privredne politike su bili jasni. Ono što nama sada preostaje, to je stvarno možda i poslednji trenutak promena, promena koje u suštini znače upravo ono što je gospodin ministar nagovestio, a to je - očekivane investicije i ulaganja. To je ono što pravnici obično kažu ratio legis ovog zakona, jer upravo od njega očekujemo ne rasprodaju, nego ulaganje. Šta se očekuje primarno? Primarne su direktne investicije koje potiču iz same prodaje i indirektno ono što je nažalost neminovno u stanju u kakvom se nalazi naša privreda, odnosno preduzeća, da skoro ne postoji ni jedno preduzeće u koga bilo koji strateški partner nebi morao da uloži poprilična sredstva. Ta poprilična sredstva u stvari predstavljaju ono što mi smatramo osnovnim pokretačkim impulsom za ovu našu obamrlu privredu.
Naravno, onda se stalno stavlja akcenat na mala i srednja preduzeća, jer se od njih i kao takvih očekuje najpre lak i brz preobražaj i mogućnost rešavanja onih efekata koji bi mogli da budu neprijatni u procesu ove privatizacije. Mora se ovom prilikom reći upravo i o tim negativnim efektima koji bi se mogli očekivati u većoj ili manjoj meri, u ovom, kako ga nazvasmo, olimpijskom periodu privatizacije od četiri godine.
Naime, izvesne socijalne tenzije ne mogu ostati zanemarene ovim zakonom. On apsolutno intenzivira obavezu Vlade na socijalnim programima, naročito na podsticajima malih i srednjih preduzeća u njihovom razvoju. Da se to stvarno tako radi, lično sam svedok, jer je Vlada već sada preduzela neke akcije otvaranja agencija za podsticaj malih i srednjih preduzeća, koje imaju cilj da se nekim manjim obrtnim sredstvima potpomognu upravo one proizvodne i profitabilne programe koji će na prvom mestu ne samo donositi profit, nego verovatno i smanjiti problem nezaposlenosti i povećati zaposlenost.
U tom cilju, aposloutno smatram opravdanim sve one sugestije koje su kolege poslanici nagoveštavali pre mesec i po dana, kada je jedan sličan zakon o podsticaju malih i srednjih preduzeća bio u raspravi. Taj zakon o malim i srednjim preduzećima je zaista neophodan i on će sigurno, po izjavi ministra da se već sada nalazi u nacrtu kod Vlade, u skoroj budućnosti ga očekujem ovde kao neophodni elemenat i prateći elemenat ovog zakona.
Ono na šta bih se naročito osvrnuo, na pojedine akcente prethodnika, a to je upravo ono učešće, koje se vrlo često čuje, radnika, zaposlenih u ovom procesu privatizacije. Moram da nagovestim i da naglasim namerno, na sve one koji nisu detaljno čitali ovaj zakon, da vrlo dobro obrate pažnju na članove zakona 16, 20, 21, 22, 40, 41. i naročito 60. O čemu se radi?
Upravo program privatizacije pokreće nadležni organ preduzeća. Ne samo da ga pokreće, nego je obavezan da odmah po toj inicijativi, ukoliko je usvoji, izvesti sindikat ili iks sindikata, koliko ih ima u preduzeću. Nema drugog načnina da se zainteresovani ili zaposleni interesuju za ono što je predmet i program privatizacije, ne samo kroz prospekt, nego i kroz program privatizacije koje nadležni organ, po instrukcijama Vlade ili Agencije, bio obavezan da sprovede i usaglasi. Upravo u tom smislu, govorim i o onoj finalnoj odredbi pisane forme koja se odnosi na ugovor o prodaji.
Naime, ugovor o prodaji apsolutno precizira ko je i kada taj finalni akt potpisao i kada on stupa na snagu. Potpisom na ugovor kupca, prodavca i agencije, upravo se obezbeđuje finalni dokument i javno saznanje da je nešto prodato, naravno u obliku akcija. Agencija se tu pojavljuje ne kao kontrolor, nego kao kontrolor postupka privatizacije i ona u tom slučaju služi kao svedok da je ugovor i ceo postupak privatizacije izvršen u skladu sa predloženim zakonom. Otprilike, to je nešto što garantuje da svi zaposleni moraju da vode računa o postupku privatizacije i moraju da se interesuju o onome što se privatizuje u njihovom preduzeću, a privatizuje se praktično sve. Mada to nije decidirano naglašeno, ali predmet privatizacije je ukupna imovina jednog preduzeća. Naravno, ove pravne formulacije ili neke preciznije stvari, koje se tiču članova ili drugih efekata ovog zakona, neću komentarisati sada. One će možda biti predmet onda kada ovaj zakon bude bio razmatran u pojedinostima.
Ono što je vrlo važno da se naglasi, a to je upravo ona tenzija, odnosno ona mogućnost socijalnih tenzija koju su iks iks poslanika naglašavili ovde. Moram da naglasim član 60. Zakona, koji apsolutno i u primarnom smislu naglašava upravo deo sredstava koji se odvaja u određene fondove i, pod dva, podsticaj razvoja. Taj podsticaj razvoja, koji nije normalno procentualno moguće uopšte dati, jer to je stvar nečega što tek treba da se ostvari, i naravno da niko drugi nego Vlada mora da odredi to u skladu sa prioritetima koji će sigurno biti u njenoj nadležnosti, a nama na uvidu, određivati upravo ono što je i cilj, a to je taj podsticaj razvoja.
Na kraju, u jednom razgovoru sa našim kolegom poslanikom, došao sam do zaključka da su neke primedbe bile vrlo interesantne kada se tiče sekundranog prometa akcija, koji ovim zakonom nije obuhvaćen. Smatram da bi on trebalo da bude obuhvaćen, iako nisam upućen u dosadašnji zakon važenja prometa hartija od vrednosti, i sigurno bi jedan zakon o berzi, praktično, sekundranom promentu akcija, bio prateći potreban zakonski dokument koji sigurno i Vlada i odgovarajuće Ministarstvo finansija ili privrede, priprema.
Ono što posebno želim da naglasim, a to je razgovor sa kolegom poslanikom, koji je na jedan nagoveštaj sumnjive budućnosti DOS-a i njegovog ostanka na vlasti...
(Predsedavajuća: Deset minuta i 20 sekundi.)
....prosto me primorava na konstataciju i rešenost Vlade i ovog sastava parlamenta da je neminovnost promena ove vrste u našoj privrednoj strukturi, ma kako one možda bile i bolne i nose rizik za predlagača zakona, odgovorno ga prihvatamo, apsolutno uvereni u pozitivne efekte koje će praksa potvrditi.
(Predsedavajuća: Deset minuta i 40 sekundi.)
I kao nesrećni feniks, tako i naša privreda Srbije, mada oprljenih krila, ovim zakonom dobija onaj prvi pokretački zamah ka jednoj pozitivnoj, priznatoj i sposobnoj ekonomiji, da odgovori preuzetim i nasleđenim obavezama prema svom narodu i svetu.
(Predsedavajuća: Jedanest minuta.)
Ne samo zato, uveren sam i znam da je ovaj zakon, što bi građevinci rekli - armatura budućeg privredno-finansijskog temelja za zgradu budućnosti koju na ovaj način učvršćujemo i ostavljamo na polzu našim budućim generacijama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković, a nakon njega narodni poslanik Miloš Nešović.

Poštovano predsedništvo, cenjene kolege narodni poslanici, cenjeni ministre, ovaj zakonski predlog privatizacije, iako sadrži izvesna poboljšanja u odnosu na raniji predlog zakona, ima niz manjkavosti.
Glavna mana ovog zakonskog predloga je to što ukida mnoga od ranije utvrđenih prava, a imaće i nebrojeno više teškoća u primeni, nego što je imao stari zakon. Da krenemo najpre od koncepta ovog zakonskog predloga. Ovaj predlog zakona ukida socijalno pravedan model privatizacije, za koji se pre više godina zalagala i DS, doduše tada kao opozicija. Ovaj koncept, ukidajući pravednost privatizacije, sveo je na minimum upis akcija najširih slojeva stanovništva, zaposlenih i penzionera koji su stvarali tu imovinu u preduzećima.
Ovaj koncept privatizacije za koji se opredelila Vlada Zorana Đinđića znači u krajnjem pretvaranje najvećeg dela sadašnjeg društvenog kapitala u državni, a nigde u svetu država se nije pokazala kao dobar, nego uvek kao loš gazda. Pošto je sigurno da ova vlada neće uspeti da rasproda sva preduzeća u njenom mandatu, ona će ih samo podržaviti. Podržavljenjem svih preduzeća budućim novim vladama pružiće se ponovo prilika da prave svojinske odnose kako tim vladama odgovara. To će stvoriti ozbiljne probleme od sada potencijalnih kupaca.
To je, poštovane kolege, sigurno najveća mana ovog koncepta privatizacije, koga vi već po tradiciji nazivate istorijskim. Ako pođete od činjenice da je početkom januara ove godine blizu 4.000 preduzeća imalo završene procene kapitala i da je od toga 2.500 imalo i odgovarajuću verifikaciju procene, da su sada u proces privatizacije uključena i javna komunalna preduzeća, sa pravom se moramo zapitati poštovani ministri i kolege poslanici pozicije, kakva je to decentralizacija o kojoj ste ranije govorili, kada će Vlada na posredan ili neposredan način morati da odlučuje o privatizaciji u svima njima.
Samo da pomenem moj Leskovac, da li stvarno mislite da Vlada i resorni ministri, koji su jedva i čuli za branu Barje kod Leskovca, koja je samo jedan deo leskovačkog vodovoda, mogu na bolji način od SO Leskovac da obave privatizaciju leskovačkog vodovoda ili privatizaciju najbolje uređene pijace u Srbiji, kakvom raspolaže Leskovac. Sigurno ne, gospodo poslanici, a ako ste iole realni morate priznati da je ovim zakonskim predlogom prenaglašena centralizacija privatizacije. Pogledajmo samo kako je regulisano iniciranje privatizacije. Pravo agencije da sama pokrene postupak privatizacije preduzeća je indirektno neustavan. Pošto o modelu prodaje, tender ili aukcija, odlučuje država, time se na očigledan način zaobilaze zaposleni, a što sigurno nije dobro. U članu 16. se takođe samo formalizuje uloga sindikata, a o inicijativi za privatizaciju organizacija sindikata se samo obaveštava i ne čeka se njeno mišljenje, jer se u roku od pet dana inicijativa za privatizaciju, zajedno sa prospektom sa osnovnim podacima, dostavlja agenciji.
Ako se, poštovane kolege, odluka o privatizaciji donese u petak, onda ona već u sredu mora da bude u agenciji, a kod radnika koji rade u tri smene može i da ne stigne. Kakva je snaga agencije, poštovane kolege poslanici, vidi se iz člana 17, po kome agencija nije vremenski oročena da obavesti Vladu ako pokreće inicijativu za subjekte privatizacije sa većinskim državnim kapitalom. Ovim rešenjem je agencija praktično starija od Vlade. Da li je logično da sama agencija ili Ministarstvo za privatizaciju ima sposobnih ljudi za raspisivanje tendera ili aukcije, a da jedan gigant, kakav je recimo "Sartid", sa blizu 1.000 visokoborazovanih stručnjaka sivh profila, nije sposoban da sam raspiše ili bar uredi tender ili aukciju. Isto tako, neka preduzeća koja su u fazi pregovora sa partnerom, a i po ovom zakonu, agencija preuzme posao, to može izazvati čak i obaranje vrednosti tog preduzeća koje je bilo pred sklapanjem dogovora.
Druga manjkavost ovog zakonskog predloga je njegova nesaglasnost sa Ustavom Srbije i Jugoslavije, na isti način kao što je uz kršenje Ustava donet Zakon o prestanku važenja zakona o svojinskoj transformaciji. Danas želite snagom sile DOS-ovske parlamentarne većine da ovaj najveći zakonodavni dom uvučete u novo kršenje Ustava. Jasno je vama, poštovane kolege poslanici pozicije, da ključni princip zakona, obaveznost i stroga oročenost, krše članove 64, 55. i 57. Ustava Srbije i član 74. Ustava Jugoslavije. Krše se suštinski članovi Ustava koji garantuju poslovnu samostalnost preduzeća i njihovu ravnopravnost na tržištu, ali vi se i ne stidite da to priznate, pravdajući to hitnošću donošenja ovog zakona i nemogućnošću da se čeka procedura Ustava. Kako mislite, gospodine ministre i vi poštovane kolege poslanici, da se zalažete za pravnu državu, a da sami primoravate Skupštinu Srbije da svesno krši ustav koji je svima u svetu, osim vama iz DOS-a, prava svetinja.
Moram, kolege poslanici, da se naknadno osvrnem i na deo obrazloženja razloga za donošenje ovog zakona, koji uopšte ne stoje, a da to ne nazovem pravim imenom, pa da ne zaradim opomenu od predsedavajuće. Konstatacija koja generalno važi, da su analize privatizovanih preduzeća po starom zakonu pokazale da u tim firmama nije došlo do poboljšanja privređivanja, kao i da je došlo do zauzstavljanja tehničkog i tehnološkog razvoja, sigurno ne stoji kada se uzmu u obzir firme sa moga područja, kao što su "Simpo" "Jumko", "Graditelj" ili "Zavarivač".
Treća ozbiljna manjkavost ovog zakona je što je pravo upisa besplatnih akcija do visine 60% kapitala preduzeća pri aukcijskoj privatizaciji se svela praktično na 20% ili 10%, jer će onih 30% biti veoma teško ostvarljivo. Ovakvim rešenjima će bez akcija u ozbiljnim i vrednim firmama praktično ostati svi, osim zaposlenih u njima, jer su svi ostali upućeni na akcijski fond. Prema novim rešenjima, čak ni zaposleni u preduzećima ne mogu da dobiju besplatne akcije za staž ostvaren u drugim preduzećima. Kako ovo rešenje nazivati logičnim. Ako se ne proda više od 50% preduzeća, zaposleni će izgubiti pravo na besplatne akcije, a takođe se ovim rešenjem ukida i pravo zaposlenih na besplatne akcije od privatizacije putem poravnanja. Tek kada krene primena ovog zakona, poštovani građani Leskovca, kada se proda onih 70% firmi, videćete kao zaposleni, da u većini preduzeća neće moći da se ostvare vaša prava na besplatne akcije u punoj meri, jer deo kapitala od 30 do 10% neće biti dovoljan za to.
Četvrta manjkavost ovog zakona je, kako mi socijalisti vidimo, u tome je što za tendersku privatizaciju Vlada pominje 150 velikih firmi, ali se one drže u tajnosti. Mišljenja smo da treba navesti tih 150 firmi kao dodatni prilog ovog zakona, kao što je uz njega i prospekt za prijavljivanje firmi za privatizaciju, kao što je prilog fimri imao i prethodni predlog zakona. Nije to sigurno tajna, a mišljenja sam da i strateški partneri koji bi ulagali u Beočinsku cementaru sigurno, hoće da znaju ko su ti partneri.
Na kraju, hoće li, gospodine ministre, na osnovu ovoga što ste uveli svuda intervenciju države i kada se izvrši rasprodaja mnogih preduzeća, hoćemo li i "Jugopetrol", koji ovog momenta prodaje gorivo sa 60% od evropskih cena, biti u poziciji da to radi i dalje. Hoće li prodajom fabrike lekova strancima Vlada moći da odredi cene lekova u visini od 60% domicilnih cena lekova u Sloveniji, kao što je to nedavno uradila. Sigurno da će to biti nemoguće, ali recite mi bar vi, kolege poslanici iz Leskovca, zašto "Zdravlje", leskovački farmaceutski gigant koji hrani više od 10.000 Leskovčana, mora da ide u dokapitalizaciju ili neku prodaju strancima, kada ima novu farmaceutsku prozvodnju i najveću u zemlji, tek u prvoj godini rada, kao i veliku količinu farmaceutskih sirovina. Zašto u prodaju da ide ovaj bazni pogon koji je još u fazi utvrđivanja otpimalnog kapaciteta. Šta tu treba ulagati?
Realni i pošten odgovor je, kolege poslanici, sigurno ništa. Nema tu drugog interesa nego da Vlada, nezainteresovana za rad privrede, ovim zakonom želi rasprodajom da se otarasi brige za preduzeća, a uključujući tu i naše mezimče "Zdravlje". To drugim rečima znači da će ova privatizacija koju Vlada želi da sprovede dovesti do određenih ozbiljnih problema. Sada, sasvim na kraju, malo povređen onim što je pričao jedan od naših kolega, bez ijedne reči o ovom zakonu, moram vam reći da vam je o ovom zakonu govorio čovek koji je do 1946. godine ....
(Predsedavajuća: Vreme.)
.... a doduše tada sa pet godina bio sedmi ili osmi u industrijskom Leskovcu, trećem gradu po razvijenosti u Srbiji u to vreme.
Ako ministar Vlahović pita oca - ko su Lešnjaci u Leskovcu, a koleginica Milka u Požegi, moraće neko da im ispriča o Lešnjacima, o bogatstvu do Zakona o nacionalizaciji. To ne znači da o ovom zakonu nije trebalo progovoriti i kao pravi socijalista. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović, a sledeći prijavljeni je Milorad Mirčić.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik SPS-a, koja predstavlja opoziciju u ovom parlamentu, trebalo bi da želim da ovaj zakon bude što lošiji, da izazove nemire u našem društvu, da ostavi radnike bez posla, da na taj način pokažemo da smo mi socijalisti bili, odnosno opozicija, u pravu. Međutim, kao čovek želim, s obzirom da smo ušli u proces privatizacije i u proces tranzicije, da ovaj zakon bude dobar, da našim građanima donese nešto dobro. Međutim, moram da kažem da mnoge priče i mnoge hvale me plaše da će to tako biti. Pošto imam dosta godina i veliko iskustvo u životu, naučio sam i, na kraju krajeva, ubedio sebe i doživeo da ljudi koji mnogo pričaju i mnogo hvale neki dokument, obično to ne bude tako.
Gospodine ministre, ovo se na vas odnosi, govorili ste nam da je ovo najbolji zakon, da će on najbolje odgovarati našim građanima i našim radnicima, a ja bih voleo da bude tako, ali mislim da to tako neće biti. Još nešto moram da vam kažem. "Telekom" Srbije je prodat 1997. godine u junu mesecu, kada je bio veliki rizik za ulaganja u Republiku Srbiju. Međutim, bojim se i mislim da bi predsednik Vlade i Vlada trebalo dobro da razmisle da se poprave odnosi sa strateškim partnerima koji nisu uložili male pare, uložili su 1.586 miliona dinara u kešu. Ne govorim o tome kako se trošilo to, ali znam da su to akcionari uložili. Upozoravam na to da se ne dogodi da oni održe konferenciju za štampu na međunarodnom nivou i objasne međunarodnoj zajednici kako to srpska strana poštuje međudržavne ugovore i akcionarske sporazume, i na taj način dovedemo sebe u priliku da nam od strateških partnera iz međunarodne zajednice niko ne dođe da uloži sredstva.
Privatizacija je veoma važno sistemsko pitanje, ona nije sama sebi cilj. Ona je sredstvo ka uvođenju tržišne privrede i cilj ulaska u privatizaciju je stvaranje efikasnog privrednog sistema koji će da opstane na tržištu. Mi imamo zadatak da dograđujemo privredni sistem kako bi stvorili uslove za dalji privredni razvoj, a ne da budemo opterećeni imperativom punjenja državnog budžeta. U ovom poslu ne treba izgubiti iz vida da je na svetskom tržištu u toku ekonomska kriza čiji recidivi neće mimoići nas.
Predlog zakona o privatizaciji prikazuje nameru Vlade da dinamizira ovaj zadatak. Ako želimo da se u predviđenom roku završi ovaj posao, potrebno je da se u pristupu držimo kontinuiteta, i to sa započetim procesima, a samim tim i potrebe višekolosečne privatizacije. Međutim, Predlog zakona malo vodi računa o kontinuitetu. To može da dovede do odlaganja privatizacije za više od četiri godine. Nedostatak kontinuteta u predlogu je ispoljen po bitnim pitanjima u dosadašnjim procesima, a ovo se naročito ispoljava kroz ukidanje brojnih prava iz prethodnog zakona, koja su bila data subjektima privatizacije i zaposlenima.
I pored toga što predlagač navodi u predlogu načelo stimulativnosti, praktično imamo degradaciju stimulativnosti i ovome doprinosi činjenica da su mnoga predložena rešenja nejasna, data su velika ovlašćenja Vladi, a neka rešenja u predlogu su u suprotnosti sa važećim Zakonom o preduzećima. Činjenica je da se ukida oko 20 prava koja su bila promovisana u dosadašnjim zakonima, među kojima bih nabrojao samo neka: reducira se pravo emitovanja besplatnih akcija na 30%, 20% ili 10% kapitala u zavisnosti od dužine oko privatizacije; stečeno pravo zaposlenih na besplatne akcije u dinarskoj protivvrednosti od 400 DM za svaku godinu radnog staža smanjuje se na 300, odnosno 150 DM, po isteku od 18, odnosno 30 meseci; potpuno se ukida pravo zaposlenih na besplatne akcije, ako nije prodato više od 50% kapitala; ukida se pravo Republičkog penzijskog fonda na 10% svih akcija preduzeća i smanjuje se pravo na 25%, odnosno sa 25% na 10% prihoda od akcija, a koje prodaje akcijski fond; ukida se pravo institucije tržišta rada na 25% prihoda, koje prodaje akcijski fond, a to je do sada bilo u funkciji povećanja zapošljavanja. Ukidaju se i brojni drugi popusti u kupovini akcija.
Nejasna su brojna rešenja u datom Predlogu, među kojima su naročito uočljiva - namena sredstava ostvarenih u postupku privatizacije. U predlogu se uopšteno kaže - koristiće se za podsticaj razvoja. Iz ovoga se ne vidi koja su prava privrednog subjekta privređivanja u korišćenju ovih sredstava. Postavlja se pitanje šta će od prodaje imati, kada govorimo o Raškom okrugu, Fabrika vagona "Magnohrom", "Jasen", šta će imati i "Ibar", šta će imati "Mineralna voda" Vrnjci, Vrnjačka Banja, zatim Tekstilni kombinat Raška u Novom Pazaru, Drvni kombinat u Tutinu. i ostali drugi subjekti privatizacije. Pretpostavlja se da će većinski vlasnik podići tržišnu efikasnost kupljenog preduzeća radi sticanja profita.
Međutim, većinskog vlasnika bi trebalo obavezati da radi na daljem razvoju subjekta privređivanja i iz ovog razloga ne bi trebalo ovo svesti u uopštenu formulaciju o nameni sredstava i oduzeti kompletno pravo subjektu privređivanja na ulaganje u njegov dalji razvoj. Zato je potrebno izvršiti dopunu i deo sredstava ostvarenih od prodaje nameniti subjektu privređivanja.
Ova namenska sredstva imala bi višestruki uticaj, kako na dalji razvoj, tako i na stvaranje obaveze novom većinskom vlasniku ili, kako ga mi zovemo, strateškom partneru, da dalje ulaže i radi na daljem razvoju privrednog subjekta, a zaposlenima bi ovo značilo određenu sigurnost u daljem radu. Ja sam i po ovom pitanju podneo amandman i imam jedan odgovor, mislim da o tome treba dobro predlagač da razmisli. Položaj i ovlašćenja agencije za privatizaciju nisu precizno utvrđena, kao i njena odgovornost prilikom prodaje i nemamo odgovor šta će se dogoditi ukoliko agencija izazove štetu po preduzeće ili ne omogući njegovo funkcionisanje.
Predlog definiše brojna ovlašćenja Vladi bez definisane odgovornosti, kao i ovlašćenja resornog ministarstva. Predlog nastoji da na Vladu prenese veliki broj ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, ukidajući Skupštini mogućnost kontrole nad ovim važnim procesom. Brojna rešenja u ovom zakonskom projektu u suprotnosti su sa Ustavom Republike Srbije, ugrožena je samostalnost preduzeća, koju garantuje Ustav, uočljiva je suprotnost sa saveznim zakonom u vezi obaveznosti i oročenosti, izbora modela privatizacije, a postoje i brojne druge suprotnosti sa saveznim zakonom.
Prilikom dogradnje ovog predloga, pored dosadašnjih teškoća u sprovođenju privatizacije, treba imati u vidu i probleme sa funkcionisanjem finansijskog tržišta. Znamo da je uspeh privatizacije tesno povezan sa funkcionisanjem finansijskog tržišta, koji još nemamo u pravnom smislu te reči. Počinjemo sa parcijalnim rešavanjem koje ne može biti efikasno i imam utisak da se eksperimentiše. Država treba da prekine sa eksperimentisanjem u domenu privatizacije, odnosno i transformacije, iako se to kritikuje, svojine, i svoj stav prema privatizaciji dokaže završavanjem ovog procesa. Privatizacija će biti završena kada akcije po osnovu privatizacije izađu na finansijska tržišta.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a sledeća je narodni poslanik Nataša Jovanović.

 Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je jasno saopštila svoj stav kada je u pitanju Predlog zakona o privatizaciji. Ono na šta smo upozoravali to je da je u ovom zakonu trebalo predvideti da se preduzeća podele, da se izvrši podela na velike i male, ne samo radi lakšeg posla i manje obaveza koje bi imala Vlada, ako bi se to uradilo, nego iz jednog praktičnog razloga, jer vidimo da su u vidu amandmana podneti predlozi  da se autonomnim pokrajinama i lokalnoj samoupravi od ukupno privatizovane imovine izdvoji 5%.  Ako ostane ovakav zakon u celini kako ga je predložila Vlada, a usvoji se ovaj amandman, doći će do određenih nejasnoća ili zabuna. Onda će po usvajanju ovog amandmana, što je nadležni odbor na osnovu izveštaja pojedinih članova usvojio, opštine, odnosno lokalne samouprave koje su u  Autonomnoj  pokrajini Vojvodini imati više,  jer nije precizirano da li se to samo u  Autonomnoj pokrajini Vojvodini odnosi na lokalnu samoupravu ili je lokalna samouprava plus Autonomna pokrajina. Znači, to bi u zbiru bilo 10%, prosto sabiranje, tako da treba precizirati.
S druge strane, prednost ovoga bi bila u samoj činjenici da bi mogla namenski sredstva da se opredele privatizacijom malih preduzeća. Ne bi bilo nikakvih problema u sklopu ovog zakona da se kaže da 30% ili do 40% od imovine prodatih malih preduzeća pripada lokalnoj samoupravi, ali namenski opredeljena za unapređenje komunalne infrastrukture. Ovako se to radi otprilike, opredeljuje se 5%, koja nemaju u zakonskom aktu, a niti predlogom amandmana unapred predodređen cilj, jer ako se da 5%, a ne kaže se namena, namena je neka opšta definicija da je to za unapređenje privrede u lokalnoj samoupravi. Onda to može da dođe na osnovu iskustva sami znamo, može da dođe do određenih zloupotreba ili nenamenskog trošenja, jer je to širok pojam. U ovom slučaju jasno bi se priciziralo za šta bi ta sredstva koristila lokalna samouprava.
Druga stvar koja u ovom zakonu nije jasno isprecizirana, a to je javnost sprovođenja ovog programa. Jeste u onom delu gde se predlaže zakon o radu agencije rečeno da agencija podnosi najmanje dva puta godišnje izvšetaj Vladi. Ovo nije neki krupan propust da se ne bi moglo ispraviti. Možda bi bolje bilo da stoji, pošto svi znamo kakvom će brzinom u ovoj godini na početku ići privatizacija, da stoji najmanje dva puta u roku od tri meseca. Podrazumeva se da je naravno najmanje dva puta godišnje, da može da se brani ova primedba od strane Vlade, da se kaže - možemo mi svakih mesec dana ili svakih 15 dana, ali da ne bude nejasnoća, najbolje je to ugraditi u zakon.
Kada je u pitanju javnost možda bi bilo dobro da se pri metodu prodaje ili načinu prodaje javnom aukcijom jasno u zakonu precizira koja je početna cena prodaje, da to bude početna cena javnom aukcijom, da bude najniža procenjena vrednost kapitala. Evo zbog čega. Da ne bi bilo logikom stvari i da se kaže - pa valjda neće ići nižom cenom, postoji jedna opasnost da se sumnja u prodaju koja se vrši javno aukcijom ili prostije rečeno licitacijom, što je u svakom slučaju isto, da početna cena bude najmanja procenjena vrednost ukupnog kapitala. Nešto što i te kako može da se precizira u ovom predlogu zakona to je metodologija procene vrednosti preduzeća. Dobro je što se ne daje toliko ovlašćenja ili mogućost manipulacije od strane preduzeća, što je Vlada oročila rok kada preduzeća moraju dostavljati inicijativu, a još je bolje što bez obzira da li oni pošalju inicijativu Vlada, odnosno Agencija ostavlja sebi mogućnost da izvrši privatizaciju. Da bi bilo sve jasno, mora se tačno navesti metodologija procene vrednosti, da li je to prihodni metod, da li je to neto vrednost, da li ulazi u to, ali jasno u zakonu reći , pošto je i Vlada sama predvidela inicijativu u vidu jednog prospekta, da ne ostavlja nikakve sumnje.
Što se tiče socijalnog dela, mora Vlada da uradi socijalni program. Ne možemo mi da gledamo i da se oslonimo na samu činjenicu da će preduzeća uraditi socijalne programe. Nisu sva preduzeća sa kojima raspolaže ova država Srbija i koja treba da se privatizuju u rangu i po bogatstvu jednaka Naftnoj industriji Srbije ili onim preduzećima koja se bave proizvodnjom i prodajom mineralne vode. Znamo u kakvoj je situaciji privreda, a sa druge strane mi, srpski radikali, smo jasno rekli da je loša strana ovog predloga zakona to što ova vlast sprovodi zakon i ne govorimo mi srpski radikali, nikada napamet, niti nam pada na pamet da na ovome zarađujemo jevtine političke poene. Govorimo na osnovu dokaza.
Evo vam najbolji dokaz: prilikom privatizacije Beočinske fabrike cementa javnost je do detalja bila upoznata kakave su sve afere potresale prodaju ili nagoveštaj da će se Beočinska fabrika cementa prodati Francuskoj kompaniji.
Nemojte misliti da mi srpski radikali sumnjamo u to. Te sumnje su prvenstveno kada je u pitanju Beočinska fabrika cementa unutar DOS-a. Zar nisu pojedini lideri i pojedine članice DOS-a osporavale prodaju Beočinske fabrike cementa. Da li je argumentovano ili nije - to će vreme pokazati. To ćemo da vidimo.
Najveća sumnja je u činjenici, bez obzira koliko su čisti pregovori i čiste namere Vlade, da je ministar stisnut argumentacijom pojedinih članica DOS-a pribegao blago rečeno malo neistini. Rekao je - to je naša obaveza. Ta obaveza je nastala kod prethodne vlade. Prethodna vlada je potpisala ugovor. Mi moramo ispoštovati potpisani ugovor.
Čak se išlo i do toga, a radi istine ne mogu da tvrdim da je to ministar izjavio, ili toliko daleko da su rekli - dr Vojislav Šešelj je potpisao. To nije bila istina. Mogli ste ministre da se branite nekim boljim argumentima. Mogli ste, ako ništa drugo, radi istine da kažete da prethodna vlada nije potpisivala nikakav ugovor, a pogotovu da nema parafa od strane potpredsednika tadašnje vlade dr Vojislava Šešelja.
Ali, pritisnuti uticajem vaših koalicionih partnera vi ste morali zarad nekog mira, ne znam kakv je to mir, da pribegavate i nekim neistinama. Pokazalo se da na prvom predmetu privatizacije počinjete da pričate ono što nije istina. Iako je, ponovo kažem, sve najčistije, ostavlja sumnju zbog činjenica koje se odvijaju oko prodaje Beočinske fabrike cementa da tu nisu, što bi narod rekao, čista posla.
Nema nikakvih problema izaći za ovu govornicu, gospodine ministre, i ispričati priču gde na prvo mesto stavljate svoje dobre namere. Između dobrih namera i krajnjeg rezultata, krajnjeg cilja, uvek se nalazi nešto što niko ne bi želeo, a to je lični profit, lična zarada. Toliko se kunete lično u svoje dobre namere, u dobre namere vaših saradnika, obrazlažete i to potkrepljujete vašim razlogom, to vraćanje iz inostranstva, ali je još falilo, gospodine ministre, da se zakunete u prugu Šamac-Sarajevo ili u Titovu štafetu pa da vam poverujemo.