Reč ima Gordana Pop - Lazić, sledeći prijavljeni je narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj otac rođen je u seljačkoj porodici, pored njega još četvoro dece. Drugi svetski rat,  dva starija brata odlaze u rat, a on kao sluga u susedno selo sa 11 godina i tamo ostaje do završetka Drugog svetskog rata. Sa 15 godina odlazi na prugu Šamac-Sarajevo, a kao 16-godišnjak dolazi u Beograd da izučava zanat i postaje vrsni majstor. Uvek radio po učinku, ako znate šta je to, koliko komada uradiš toliko i zaradiš. Otišao u penziju sa punim radnim vekom i stekao toliku penziju koja je dan danas veća nego što je moja plata.
Upravo zbog toga što postavljate pitanje - a kuća - hoću da vam kažem da je taj moj otac odnegovao dvoje dece u patriotskom duhu, obrazovao ih i stekao izvesni imetak. Ima tu malo očevine, ima malo dedovine. Bio pametan moj deda pa 60-tih godina rekao mom ocu - znaš sine, jeste da si otišao, ali čim Berlinski zid padne, znaj Švaba će opet udariti na nas, neka ostane ova trošna kuća u Sekuriču da možeš decu da sakriješ, ako bude trebalo. Danas mom poštenom ocu i meni imputirate laži kroz vašu DOS-ovsku štampu. Jedino što je tačno iz ovoga, što po novinama sprovodite kao hajku na srpske radikale, jeste da je moj otac pošteno kupio i platio, kao i svi drugi građani, ovu građevinsku parcelu. Ono što znate, a nećete da napišete, jeste da ovo nije njegova građevina i da je samo jedan mali deo unutar te građevine njegovo vlasništvo.
Imaju i moj svekar i svekrva takođe kuću na Banovom brdu, izgrađenu 60-tih godina. Zna gospodin Đelić, dolazio je da gleda stan neposredno pored te kuće, kako ona izgleda, ali mu nije odgovaralo, verovatno, društvo. Prenećete vi gospodinu Đeliću, više mu se svidela ona dole u Lješkoj, lepši pogled ima na jezero. Ima i moj brat, bogu hvala, isto neke nepokretnosti i šira familija, pa kada već pišete napišite šta sve ima porodica Pop-Lazić i porodica Milić, pa napišite i za vas sve koji nešto imaju ili nemaju. Nismo mi žito bez korena, bogu hvala, ima se. Jedino što suprug moj i ja nemamo nikakvu nepokretnost, pa sam eto ja odlučila da podnesem zahtev ovoj skupštini za dodelu stana, a pretpostavljam da za 20 godina staža i troje dece niko pre mene neće biti na toj listi za dodelu stana i ukoliko ne budem prva dobila stan od ove skupštine, jer sva svoja prava iz radnog odnosa ovde ostvarujem, teraćemo se preko Vrhovnog suda.

Gospođo Pop-Lazić, molim da se vratimo na temu.

Obzirom da je gospodin Budimović onako memoarski govorio o svom dedi i o svom ocu, pretpostavljam da moj deda i moj otac nisu ništa gori od  Budimovićevih predaka. Niste njega opomenuli, pa dozvolite i meni da iznesem ono što imam.
Ovo što ste danas napisali, gospodo, da sam dobila 350.000 dinara od SO Zemun, ovo je krajnja hajka na nas srpske radikale. Posle ovog napisa mogu samo da očekujem neke kriminalce sa čarapama ispred svog stana, koji bi mi provalili i tražili ono što nemam. To je ono što vi u stvari posredno i neposredno hoćete. Pošto ne možete da pronađete nikakav kriminal vi izmišljate. To pokazuje u stvari čitavu suštinu vaše politike i vaše vlasti koja se zasniva na lažima.
Ostalo je dovoljno vremena, naravno, da dam osvrt na zakon o privatizaciji, agenciji i akcijskom fondu, iako je 10 minuta malo da se podrobnije priča. Moje kolege su dosta toga koncepcijski rekli i trudim se kao pravnik da skrenem pažnju na neke pravne nelogičnosti i mislim da to treba imati u vidu. Jedna od logičkih primedbi bila bi da je suvišno ovu materiju regulisati sa tri zakona da bi , obzirom na predmet svog regulisanja, bilo daleko celishodnije da to bude regulisano jednim zakonom, a bilo bi u duhu modernog pravnog poretka za koji se zalažemo, vi deklarativno, a mi zaista tako mislimo. Znači, celokupnu ovu materiju mogli smo da regulišemo jednim zakonom.
Uočavamo jednu nelogičnost koja je čisto pravno nasilje, u članu 15. Zakona, pročitaću ga "kada postupak privatizacije obuhvata imovinu oduzetu od fizičkih i pravnih lica primenom propisa o oduzimanju imovine na teritoriji Republike Srbije, a koja je određena posebnim propisom", to podvlačim, "kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine itd.". Moramo da kažemo da takvog posebnog propisa nema i pitanje je da li će ga ikada biti i da li će ga ova ili neka druga skupština ikada doneti. Iako smo mi srpski radikali protiv denacionalizacije, pre svega zbog apsolutne zastarelosti i proteka vremena koje onemogućava da se ona izvrši tako da ne izazove brojne štetne posledice, na ovo ukazujemo samo u cilju upoznavanja javnosti sa činjenicom da takav zakon ne postoji, a da li će postojati - videćemo.
U članu 28, koji je u poglavlju - Javni tender, kao jedno od načela privatizacije kapitala svakako treba dopuniti socijalnim programom i ekološkim programom, jer ćemo samo tako zaštititi naše radnike da budu vrlo brzo ili odmah otpušteni kao tehnološki višak, a sve nas zaštititi od zastarelih i po zdravlje pogubnih tehnologija.
Šta nam ministar za rad kaže u vezi toga u "Politici" od 25. maja ove godine ? "Niko neće ostati na ulici", rekao je ministar za privatizaciju tokom razgovora sa predstavnicima sindikata metalaca i čelnih ljudi preduzeća autoindustrije i poljoprivrednih mehanizacija. Maksimum novca dobijen u procesu privatizacije biće investiran u proizvodnju. To je apsolutna laž, jer u ovom zakonu toga nema.
U članu 61. Predloga zakona o privatizaciji predviđeno je sledeće - 10% od privatizacije ide za penzije i invalidnine, 5% za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana - iako nemamo osnova za to, malo pre sam rekla - za finansiranje troškova sprovođenja prodaje, za vraćanje dugova čiji je obveznik ili garant Republika Srbija, koliko, ovde se ne kaže, za podsticanje razvoja, ovo o čemu ministar govori, ne znamo koliko, za druge namene , ne znamo ni koje, ni koliko.
U članu 20, to što nam ministar za rad obećava socijalne karte i to da će o svakom radniku koji bude proglašen tehnološkim viškom brinuti država, ne daj ti bože takve zaštite kod ovako neodgovorne vlasti i ministra za rad, bivšeg sindikalca, čiju ostavku radnici već uveliko traže. Vlada predlaže dva načina prodaje, putem javnog tendera i putem javne licitacije, ali ne propisuje kriterijume koji bi obavezivali na jedan ili drugi način prodaje. To će već ministar za privatizaciju da odredi i odradi po sopstvenom nahođenju, imajući u vidu svoj interes ili interes svoje konsultanske kuće " Diloji i Tuš". Kao dokaz za to je afera oko prodaje cementare Beočin. Gospodine Vlahoviću, Lafarž, evo i u novinama piše, vas sada upozoravam da su sa vašom Vladom već sklopili ugovor i da ne raspisujete novi tender, jer ćete se izgleda naći pred međunarodnom arbitražom u Parizu. Izgleda da je neko svoj procenat već uzeo, pa ste se sada našli u neobranom grožđu, kako to naš narod kaže.
U članu 32. piše da učesnici javnog tendera imaju pravo prigovora na zakonitost sprovedenog postupka. Prigovor se podnosi ministru nadležnom za poslove privatizacije u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja o rezultatima javnog tendera. Po podnetom prigovoru odlučuje se u roku od osam dana od dana prijema prigovora. Akt organa donet po prijemu prigovora konačan je.
Ovo je, gospodo, suprotno članu 22. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da svako ima pravo žalbe. Ovde praktično agencija i ministar, i u uprvom i u drugom stepenu, odlučuju i nema mogućnosti za sudsku zaštitu, što je neviđeni presedan ...

Gospođo Pop-Lazić, dvanaesti minut je.

Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a zatim Ljubomir Mucić.

Poštovano predsedništvo, uvaženi poslanici, veoma je teško danas govoriti o ovom veoma važnom zakonu, u trenutku kada Savezna vlada, bolje reći krnja Savezna vlada donosi uredbu koja krši sve pravne norme i najviši pravni i politički akt, tj. ustave i SRJ i Republike Srbije. Još je teže što ta uredba treba da bude navodno pokriće za isporučivanje bivših lidera ...
(Predsedavajuća: Gospodine Bušetiću, molim vas da se vratite na temu. Upozoravam vas.)
... i svih branilaca, haškim dželatima. Istina je to.
Kada je reč o višemesečnom zasedanju Narodne skupštine, mi smo ovde doneli brojne zakone. Svi zakoni su uglavnom proizvodili nove namete i nove poreze i uskraćivali određena prava radnika i svih zaposlenih. Međutim, ovaj zakon, zakon o privatizaciji, je najpogubniji i imaće najteže posledice po sve zaposlene u Srbiji i građane u celini.
Ovaj zakon je urađen po diktatu Zapada, po aršinima koje su oni propisali i njegova suština je ad hok prodaja svega onoga što vredi i svega onoga što je profitabilno. Usvajanjem ovog zakona naneće se ogromna šteta srpskoj privredi, koja je i u najtežim uslovima sankcija sačuvala svoje osnovne resurse.
Usvajanjem ovog zakona ona će de fakto prestati i da postoji. Uostalom i sam predsednik Vlade je ovde pre nekoliko dana vrlo jasno rekao da Zapadu ne trebaju naše fabrike, naši objekti, da Zapadu samo treba naše tržište. Upravo je to esencija i suština našeg upozorenja.
Konkretno gledano, šta se u stvari dešava po ovom zakonu: država prodaje, stranci kupuju, radnici ostaju bez posla, a od socijalnog programa i materijalnog obezbeđenja radnika nema ništa. Stranci navodno kupuju, a stvarno pod veoma povoljnim uslovima preuzimaju samo ono što donosi veliki profit, veliku dobit i što u krajnjem slučaju nije ni trebalo prodavati.
Sve drugo biće zatvoreno, a već po donetim propisima u oblasti radnih odnosa, zapošljavanja, socijalnog osiguranja, stvoreni su uslovi da država izbegne svaki ozbiljniji socijalni program ili uobičajene obaveze prema armiji ljudi koji će ostati bez posla. Prekvalifikacije, dokvalifikacije nisu prava alternativa i pravo rešenje, pogotovu za ljude koji imaju dvadeset i više godina staža.
Sve priče o navodnim ulaganjima i o investicijama iz inostranstva, o kojima je govorio ministar Vlahović, su priče za malu decu i imaju za cilj samo da našu javnost uspavaju i ostave neku nadu. Od toga nema ništa, kao što nigde nije ni bilo, ni u jednoj zemlji, odnosno državi u tranziciji, u našem okruženju.
Ulaganja eventualno mogu biti samo u onoj meri u kojoj će se ona višestruko vratiti svom ulagaču. Srbiji i njenim građanima neće od tog kolača ostati ništa. Uostalom, u Predlogu zakona ne stoji obaveza budućeg kupca prema radnicima i državi u odnosu na ostvareni profit.
Svi navodno uspešni modeli sprovedenih privatizacija u zemljama Istočne Evrope, a naročito je ovde isticana Estonija i Mađarska, nemaju nekog naročitog uporišta. Pričalo se o Mađarskoj. Ni Mađarska se nije usrećila svojim modelom privatizacije. Fabrike su prodate. Iza toga zatvorene. Prosečna plata u Mađarskoj je 400 maraka. Poslanik Pal Šandor mi reče nije ni 400, nego 300, a elementarne usluge, kao što su struja, stanarine, komunalne usluge, negde su približno u toj visini. Znači, daleko od El Dorada i od tog boljeg života, a govorili ste baš o tome da je Mađarska dobar primer za to.
Sve te zemlje u našem okruženju danas ne samo da više nemaju svoju nacionalnu proizvodnju i privredu, nego su u potpunosti svoja tržišta prepustile zelenaškim multinacionalnim kompanijama. Kako to izgleda u praksi - fabrike su ugašene, prodavnice prepune inostrane robe, američke, italijanske, nemačke, što je već sada slučaj. Svi će gledati u te lepe izloge, ali će malo ko imati para da kupuje te proizvode.
To je sudbina zemalja u našem okruženju. To je i naša sudbina. To je sasvim sigurno, da je tako. Zašto bi naša sudbina bila bolja od sudbine Bugara, Mađara, Rumuna i mnogih drugih.
Zato mi kažemo da je prethodni zakon, koji je DOS suspendovao, ukinuo, bio pravedniji i bolji. Prilikom donošenja tog zakona stvarno je organizovana javna rasprava u sindikatima, sa radnicima u više preduzeća, u čitavoj Srbiji, i brojni predlozi tih sindikata i tih radnika su upravo bili ugrađeni u taj prethodni zakon. Zakon koji ste suspendovali.
Ovaj predlog zakona, sadašnji, ukida brojna prava koja su bila osigurana prethodnim zakonom. Navešću samo nekoliko. Ukidaju se prava preduzeća da emituju besplate akcije do visine od 60% kapitala preduzeća, ukida se pravo izdavanja besplatnih akcija pre prodaje 70% kapitala preduzeća, ukidaju se popusti pri kupovini akcija, ukida se pravo Republičkog penzijskog fonda na 10% svih akcija preduzeća, a nejasna su rešenja u pogledu ovlašćenja Agencije za privatizaciju, jer se sve prepušta posebnim propisima. Modeli prodaje putem tendera i aukcije ostavljaju se podzakonskom aktu. Nejasno je uređena i prodaja akcija preko finansijske berze po čl. 59. i 73.
Stoji činjenica da je prethodna vlast sačuvala preduzeća u najtežim uslovima, a istovremeno dosta je uloženo u razvoj, bez obzira na teška vremena. Radnici su se odricali često i svojih zarada. Takav primer je i Bor, gde je uloženo negde oko 150 miliona dolara u procese istraživanja, što znači u razvoj.
Preduzeća ne smeju da izgube preduzetničku funkciju, ali će ovim zakonom tu funkciju svakako izgubiti. Jasno je da je ovaj zakon neustavan i da je u suprotnosti sa članovima 64, 55, 57. Ustava Srbije i članom 74. Ustava Jugoslavije.
Ovim zakonom će oni koji su stvarni vinovnici propadanja naših preduzeća i privrede u celini, oni koji su nas 10 godina držali pod sankcijama i na kraju nas bombardovali, ubijali civile, rušili fabrike, konačno dobiti priliku da zagospodare ne samo na političkim nivoima, jer su to sve već učinili pod rukovodstvom DOS-a, već će i materijalno zagospodariti, ulazeći u posed naše privrede, što će po sve nas biti kobno i dovesti nas u krajnje nepovoljan položaj.
Zato i smatramo da je ovaj predlog zakona suprotan osnovnim državnim interesima i štetan po ogromnu većinu građana Srbije. Ono što još na kraju želim da vam kažem, predstavnicima vladajućih partija, je da su njihove promene nagle, bolne, velike i primer je u vezi sa višestrukim poskupljenjem struje. Danas penzioneri samo mogu da sanjaju i da uzaludno čekaju jeftinu vikend struju, jer je nema.

Gospodine Bušetiću, drugi put se udaljujete od teme. Molim vas da se držite dnevnog reda.

Imam samo još jednu rečenicu i jedan minut.