Idemo dalje, nema povrede Poslovnika. Ovo što ste rekli za znake navoda, koristio je vaš kolega Božidar Vučurović jutros u prepodnevnoj raspravi. Verovatno se odnosi na njega to što ste rekli.
Reč ima narodni poslanik Bogoljub Zečević, a sledeći je narodni poslanik Branislav Blažić.

        Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zakon o privatizaciji je po mom mišljenju najvažniji zakon koji će doneti ovaj saziv Skupštine Srbije. Ključ promena sistema od socijalizma, ako se ovo što se dešavalo u zadnjih 10 godina može nazvati bilo kakvim sistemom, ka zemljama tržišne privrede jeste privatizacija. Ovo je jedan vrlo komplikovan proces. Lako je bilo oduzeti privatnu imovinu, potpuno obespraviti prethodne vlasnike, neke staviti u zatvor, a neke i fizički likvidirati. Sada treba državnu i društvenu svojinu pretvoriti u privatnu i pri tom biti pravedan i prema bivšim vlasnicima i prema zaposlenima i prema građanima naše zemlje, a istovremeno obezbediti ekonomski napredak.
U načelu se slažem sa Predlogom zakona, ali imam nekoliko pozitivnih stvari da izdvojim i nekoliko primedbi i predloga, pa ću ih ovom prilikom i izneti. Prva dobra i ključna stvar jeste da cena nije odlučujući faktor prilikom prodaje preduzeća, već su to investicije i socijalni program. To je u skladu sa proklamovanom politikom DOS-a i Demohrišćanske stranke, da smisao novog zakona nije samo promena vlasnika, već ulaganje u privredu, što će doneti viši standard i bolji život svim građanima naše zemlje.
Drugo se odnosi na nacionalizovanu imovinu. Dobro je što se od privatizacije izuzima nacionalizovana imovina koja je ostala u nepromenjenom obliku, dok će imovina koja više ne postoji biti nadoknađena prethodnim vlasnicima u novcu. Istina, to za imovinu u prethodnom obliku u ovom zakonu ne piše, ali je Vlada javno obećala da će to sprovesti drugim zakonom. Postoji mnogo lokala, stanova, zgrada, koje su sada vlasništvo društvenih preduzeća i koje se kao takve mogu vratiti prethodnim vlasnicima. Povraćaj je važan iz sledećih razloga. Prvo, to su obično objekti na najboljim lokacijama, što može doneti dobru zaradu vlasnicima. Drugo, postoje emotivni razlozi zašto naslednici žele upravo te objekte, umesto eventualne naknade u novcu.
Treće, tako ćemo pokušati na društvenu scenu Srbije da vratimo one porodice koje su nepravedno, voljom komunističke vlasti, sa nje otišle. Moje sugestije na Predlog zakona su sledeće: glavna primedba na ovaj zakon su velika ovlašćenja koja imaju Vlada, resorna ministarstva i agencija za privatizaciju, dok je kontrola Skupštine, odnosno izabrnaih predstavnika naroda mogla da bude značajnije izražena. Smatram da je ovaj odnos neophodno promeniti kako bi sprovođenje zakona bio više javan i više kontrolisan proces, što je u opštem interesu našeg društva.
Dalje, Vlada, neprihvatanjem amandmana Skupštine Vojvodine, kojim se predviđa da sve opštine prema sedištu subjekta privatizacije dobiju po 5% novca od privatizacije, a jedinice teritorijalne autonomije još po 5%, dovodi u neravnopravan položaj i opštine u centralnoj Srbiji. Naime, opštine u Vojvodini će u proseku sa 10% kapitala od privatizacije raspolagati samostalno, dok će opštine u centralnoj Srbiji imati samo 5% kapitala na raspolaganju, te smatram da područje centralne Srbije treba da se izjednači sa područjem Vojvodine.
Treća primedba na ovaj zakon jeste da je potrebno pojačati i ulogu organa lokalne samouprave u postupku privatizacije. To se odnosi na privatizaciju javnih komunalnih preduzeća, jer su lokalne samouprave odgovorne za funkcionisanje komunalnih usluga u opštinama i gradovima.
Pored izdvajanja dobrih stvari i primedbi na ovaj zakon, imam i jedan konkretan predlog Vladi Srbije. S obzirom da ovih dana počinje sezona godišnjih odmora i da će veliki broj naših ljudi koji žive u zapadnim zemljama prvi put posle svega doći, smatram da je neophodno održati sastanak sa njima, kako bi se upoznali sa zakonom o privatizaciji, sa mogućnostima ulaganja u našu zemlji i uopšte sa namerama novih vlasti.
Pored ekonomskih motiva, koji uvek moraju biti u prvom planu, mislim da imaju i druge motive da svoj kapital ulažu upravo u Srbiju. Poslanici DOS-a, su podneli dosta amandmana na Predlog zakona, a deo njih je prihvaćen od strane Vlade. Smatram da još jednom treba pogledati do sada neprihvaćene amandmane poslanika DOS-a jer su svi dobronamerni i u funkciji donošenja kvalitetnog zakona. Uostalom, predstavnici Vlade su više puta ponovili da Vlada nije najpametnija i da na taj način zajedno, kao Skupština i kao Vlada, donesemo jedan dobar zakon koji bi trebalo da zadovolji građane naše zemlje, kao nešto što je naš narod očekivao i što je zaslužio.
Verujem da ćemo doneti i sprovoditi jedan kvalitetan zakon i da će Srbija biti primer uspešno sprovedene privatizacije.

Hvala, gospodine Zečeviću.
Molim vas da mi dozvolite samo da vrlo kratko u prilog obrazloženja o kršenju Poslovnika iz člana 88, malo pre sam samo izostavila da napravim jednu paralelu, da vam pokažem da ministar ima pravo i kao predstavnik Vlade i kao predlagač akta.
Kada vodimo raspravu u pojedinostima, recimo šef vaše poslaničke grupe, gospodin Šešelj može da se pojavi u dvostrukoj funkciji, kao podnosilac amandmana i kao predstavnik poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a sledeći je narodni poslanik Branko Pavlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je dosta u ovoj raspravi rečeno o zakonu o privatizaciji i teško je sada nešto novo, ne ponavljajući se, izneti. Mislim da je jedan dobar deo dilema već otklonjen. Verovatno će nešto biti otklonjeno i kroz amandmane, a ja ću pokušati da možda nešto dotaknem što do sada nije toliko spomenuto, nije dat akcenat toliko na te teme.
To se pre svega odnosi na zaštitu životne sredine i nešto što je takav jedan zakon već u nekim iskustvima pokazao u drugim zemljama, a pre svega u našem okruženju. Činjenica je, što su mnogi već rekli da se radi stvarno o jednom najvažnijem zakonu koji se donosi u ovakvim skupštinama, zakonu koji dolazi na red nakon decenijskih, na neki način, proba, mogućnosti i šta sve mogu da donesu razni vidovi imovine, a pre svega društvene imovine koja se pokazala kao krajnje neefikasna, inertna, destimulirujuća, nesposobna, imovina koja na kraju krajeva nije ničija i svačija je, i ono što je dovelo do današnjeg dana u ovoj situaciji u kojoj se privreda danas nalazi.
Prema tome odbacujući jedan takav koncept koji se pokazao krajnje nesposoban, dolazimo u situaciju da je pred nama zakon o privatizaciji, koji je pre svega dobar u tome što negira takvu vrstu imovine, što je oročen i što je osnovna njegova i glavna karakteristika, najkvalitetnija, što je u pitanju prodaja i dobijanje novih sredstava, svežeg novca za ulaganje i za kretanje jedne ovako uspavane privrede. Ono što ćemo imati kao problem i što možda ovde nije napomenuto, a to je da se radi o jednom psihološkom momentu, o momentu da naš narod još uvek nije dobro pripremljen za odgovore koje nosi surova privatizacija, surovi odnosi koji će vladati u privređivanju. Jedna generacija ili dve generacije ovim što je potrebno da da, zatim da se savladaju te psihološke barijere, kako bi mogli da odgovorimo na sve surove zahteve koje nosi sama privatizacija.
Kada sam govorio o zaštiti životne sredine, moram da se pozovem na član 38, u kojem upravo može da se pojavi kao glavni problem, jer piše javni poziv iz stava 1. ovog člana, da učešće na javnoj aukciji može da sadrži obavezu za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih, obezbeđivanje kontinuiteta poslovanja i zaštita životne sredine. Znači može da sadrži, ali ne mora da sadrži. To je izuzetno bitno, ta jedna reč može mnogo toga da u nekom budućem vremenu donese, ili dobra ili zla na ove naše prostore.
Biću slobodan da uporedim kako se to dogodilo u Rumuniji, kroz privatizaciju Aurol firme, to je jedan rudnik zlata, gde je Australijska firma "Marisol" kupila i s obzirom da oni nisu imali ugrađenu zaštitu životne sredine, došlo je da su se izlile tone i tone cijanida u Tisu, da je došlo do trovanja živog sveta u Tisi, i u Mađarskoj i u Srbiji. Prema tome, moramo biti svesni toga da će zapadni investitor pokušati na sve načine da izbegne one obaveze koje ima u svojim zemljama, a u svojim zemljama pre svega ima obavezu da plaća taksu na zagađenje koju, u zavisnosti od emisije, povećava ili smanjuje ili vraćaju cenu proizvoda koja je plasirana na tržištu.
Prema tome, ako oni shvate da će im cena na tržištu Zapada biti jeftinija, tako što će ovde proizvoditi, onda mi možemo očekivati da će naš prostor biti dobro zagađen njihovim interesom, zagađen samim tim što će želeti da uštede za sve ove pare, a nama ostave zagađenu vodu, vazduh i zemljište. Ono što je vrlo važno i što bi možda moglo da se koriguje u ovakvom zakonu to je da kod manjih firmi, lokalna sredina treba da dobije određeni procenat od privatizacije. U suprotnom, ako se već zagovara decentralizacija, a ne čini se ništa u tome da se procenat od prodate firme ostavi i opštinama, onda nije ni interes tih opština da učestvuju u čitavom tom postupku. I možda ono treće i najvažnije, o čemu se možda moglo voditi računa i treba razlike u tome, to je realno posmatranje šta će se to moći prodati sada u Srbiji, odmah u prvom momentu.
To je nešto što može da bude vrlo opasno i mislim da smo mogli prići selektivno tom problemu, da je jedan deo tih velikih sistema zakonom trebalo izdvojiti i sačuvati za neke buduće generacije. Hvala lepo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Branko Pavlović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Dejan Mihajlov. Kršenje Poslovnika, Stevan Ž. Gudurić, ko zna koji put danas.

Povređena su tri člana Poslovnika, 80, 113. i 114. Pošto je već jedan dobar deo kolega poslanika iz DOS-a otišao na ovaj miting u 18,00 časova, red je da omogućite i drugima da se tamo priključe. Pa i vi ostali da se priključite, pošto dobar deo vaših kolega je već otišao. Znači, članovi 113, 114, ima više kartica nego poslanika, u članu 80. se kaže da treba utvrditi kvorum.

Gospodin Gudurić je predložio da utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice, radi utvrđivanja kvoruma.
Konstatujem da imamo kvorum. (Aplauz.)
(Stevan Gudurić, sa mesta: Poslovnik je prvo, ima više kartica nego poslanika u Skupštini.)
Stavila sam vaš predlog na glasanje. Dobićete kada završi govornik, ne mogu drugi put da ga vraćam, neću vam dati reč. Reč ima narodni poslanik (Stevan Ž. Gudurić: Prvo je valjda Poslovnik.) Ja sam isto govornik, znate kada ja završim, a dam reč i držim svoju reč, onda vi imate tek, a to je član 95. stav 1. Izvolite, da ne gubimo vreme. Izvolite.
Pošto je gospodin Gudurić reklamirao povredu člana 113. molim da mi se dostavi računarski uvid u elektronsko glasanje.
Dajem reč narodnom poslaniku Branku Paloviću. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o privatizaciji ima svoje dobre i loše strane. Ono što je meni bilo interesantno u ovim prethodnim danima rasprave u načelu, bilo je u tome što su predstavnici opozicije napadali zakon, isticali neke njegove nedostatke, navodno štiteći pre svega radništvo,  a ti napadi koji su dolazili, uglavnom su u stvari dobre strane tog zakona. To ću kasnije da objasnim. Mislim da je promakao jedan krupan nedostatak ovog zakona o kome ćemo takođe govoriti, a koji će biti novina u ovoj našoj dosadašnjoj raspravi. Pre nego što pređemo na tu analizu, hteo bih samo da odredimo dva termina, da utvrdimo među nama, a jedno je bila privatizacija u užem smislu, a to je ovaj predlog zakona koji mi imamo danas na dnevnom redu.
Dakle, promena titulara svojine i privatizacija u širem smislu. To je ono kada gospodin ministar govori o investicijama, kada govorimo o ekonomskom razvoju i socijalnoj sigurnosti. To je u stvari naznaka jednog šireg koncepta privatizacije. E sada, u tom definisanju šireg koncepta privatizacije, mislim da moramo biti precizniji nego što je zalaganje za ekonomski razvoj i socijalnu sigurnost, jer bi se za to založila svaka vlada. Dakle, koncept privatizacije u širem smislu podrazumeva takve makro ekonomske mere koje utiču da se svaki privredni subjekt ponaša racionalno. Drugim rečima, da kažnjavate sve one koji se ne ponašaju racinalno. To su pre svega mere dominantne uloge direktnih poreza, to su mere kursa dinara, to su mere izvoza i uvoza. Jedna od tih mera je i promena titulara svojine. Dakle, kada imamo taj širi koncept privatizacije, koji za posledicu ima ekonomski razvoj, onda imamo i ovu jednu meru promena titulara svojine o kojoj mi danas govorimo.
Još jedno da kažem, a vezano za denacionalizaciju. Neću o tome da pričam ništa ozbiljnije, imaćemo prilike da o tome raspravljamo još mnogo detaljnije kada to bude na dnevnom redu. Ovde samo toliko, da ne postoji uzročna veza između denacionalizacije i povećavanja efikasnosti privrede. Vi nemate uzročne veze, a drugo ćemo kada budemo govorili detaljnije o tome.
Šta se napada ovde? Napada se po ovom konceptu predloga zakona o privatizaciji, što se za četiri godine ukida društvena svojina i bitno se smanjuje uticaj, ne uticaj nego struktura vlasništva se bitno smanjuje u državnoj svojini. Mislim da je to izrazita prednost ovog zakona. To je odlučno eliminisanje društvene svojine. To je u stvari jedna od najboljih strana ovog zakonskog predloga.
Vrlo često smo čuli ovde da će se preduzeća prodavati po nekoj ceni koja nije prava vrednost tih preduzeća. Moram da kažem da je to jedno suštinsko nerazumevanje tržišta uopšte. Ne postoji ništa što bi bila prava vrednost izvan tržišne vrednosti. Odustajanje od ovog zakonskog predloga od bilo kakve obavezujeće procene vrednosti kapitala, u stvari je vrlo velika vrednost ovog zakona. To je upravo dobro u ovom zakonu, što se opredeljuje za to da će se preduzeća prodavati samo po tržišnoj vrednosti, jer nema drugog pravog kriterijuma, a po kome se bilo šta može ozbiljno raditi.
Bilo je mnogo primedbi vezano za otpuštanje, za prava radnika, za nekakvu socijalnu ugroženost. Uglavnom na toj liniji je bilo dosta kritika. Mislim da je opredeljenje za nešto što će omogućiti veće investicije, a definitivno ovaj zakonski predlog može omogućiti veće investicije, jeste prednost i jeste mogućnost zapošljavanja. Dakle, mi moramo jednu psihološku barijeru da probijemo. Kada kažemo da u toj firmi može da radi po tržišnim uslovima toliko i toliko radnika, mi smo sačuvali ta radna mesta. Ovim putem socijalizacije kroz zapošljavanje, mi bismo doveli do toga da bi svi oni ostali na ulici i svi oni bukvalno formalno zaposleni bili bez posla. Dakle, to je jedna dosta teška psihološka situacija, ali mislim da je i u tome ovaj predlog zakona na pravom putu.
Bilo je ovde reči i to je gospodin ministar rekao, a mislim da je u tom delu potpuno u pravu, nije nesaglasan ovaj zakon o privatizaciji sa dokapitalizacijom. To su dve stvari koje se povezuju. Ovaj predlog zakona upravo omogućava veću dokapitalizaciju. Zašto? Vi kada prodate preduzeće, te pare idu državi. Onda taj koji je kupio preduzeće ima dalji interes, pošto je već uložio značajna sredstva, da dalje ulaže u ta preduzeća da bi ga osposobio, razvio i sve drugo uradio što mu je potrebno na tržištu. Dakle, te dve stvari su kompatibilne, nisu suprostavljene međusobno. Ono što ne valja u ovom zakonu, pre svega je kocentrisano u onom delu glave II, kada se govori o pripremi za privatizaciju, a odnosi se na restrukturiranje. Uspostavljen je jedan koncept koji dramatično narušava principe tržišne ekonomije.
Dakle, za mene problem ovog zakona nije u višku tržišta, nego u manjku tržišta. Šta je restrukturiranje - kada neko preduzeće ne može da nađe kupca na tržištu. Dakle, ne samo u onim slučajevima koje je naveo gospodin ministar, kada su obaveze preduzeća veće od njegove imovine. Naravno, u tom slučaju svakako, ali u svim drugim slučajevima , u kojima preduzeće takvo kakvo je ne može naći kupca na tržištu, primenjuje se restrukturiranje.
Ključni nedostatak je u tome što se tu država preko agencije, odnosno nekih paradržavnih organa, pojavljuje kao telo koje će u stvari obvezujuće, direktivno, za svako konkretno preduzeće govoriti šta ono sad treba da uradi da bi otklonilo svoje nedostatke. Taj koncept da neka grupa ljudi, bili oni u jednoj kancelariji u Beogradu, u pet kancelarija ili spušteni na nivo lokalne samouprave, ali da državna struktura može da rešava konkretne probleme svakog preduzeća, to je državni planski kapitalizam i to ne može dati dobre rezultate, čak ni pod pretpostavkom da se radi o najpametnijim ljudima uopšte.
Dakle, konceptualno, to što agencija može direktno da se obraća preduzećima i obvezujuće govori šta oni treba da rade, toliko destimuliše same one zaposlene u preduzećima i menadžment tih preduzeća, da praktično sve pada na teret države. Taj koncept načelno ne može dati dobre rezultate. Kad bi to bilo moguće, onda se Sovjetski Savez nikada ne bi ni raspao. Da je to moguće, onda bi oni zaista pretekli Ameriku. Dakle, konceptualno je to vrlo veliki problem.
Kad pogledate drugi član koji govori o restrukturiranju, videćete, i na to je već ukazivano, jednu odredbu koja govori o tome da onog trenutka kad agencija donese rešenje o početku restrukturiranja, svi drugi poverioci više ne mogu prinudom da se naplate. To je dramatičan upliv u tržišne tokove. Dakle, ako ja u ovom trenutku u gubicima, ako imam obaveze, sve što treba da radim je da hitno kod agencije izdejstvujem da donese rešenje da idem u program restrukturiranja. Tog trenutka moj račun je deblokiran. Tog trenutka naplata prema meni nema.
Dalje narušavanje tržišnog koncepta je u tome što država, kada na takav način, radikalno, preuzme obavezu za restrukturiranje nekog preduzeća, ona onda, hteli to da priznamo ili ne, počinje da pomera ukupne uslove na tržištu da bi restrukturiranje tog preduzeća uspelo i time dalje vrši upliv u tržišne mehanizme, koji bi morali sami da nateraju sva preduzeća da se racionalno ponašaju. Mislim da koncept restrukturiranja, koji je predložen u ovom zakonu, a na koji niko do sada nije ukazao, bar nisam ja možda tada bio u sali, a pažljivo sam se trudio da slušam, je vrlo problematičan. Mislim da uz najbolje namere, ne može dati dobra rešenja.
Ono na šta je ukazivano, za šta mislim da je potpuno u redu- prodaja većinskog paketa akcija od strane države je bolje rešenje nego insajderska privatizacija podelom do 60% radnicima. Zašto je bolja? Nije bolja zbog toga, kao što je ovde gospodin ministar rekao, što bi se onda delili gubici . Gubici postoje, pa postoje, bilo da se podele radnicima ili da to radi država. Problem je u tome što će zaista strani partner lakše, brže i bolje pregovarati sa jednim subjektom kao što je država, nego sa velikom količinom radnika koji su disperzovani. To je ta prednost, a ne u tome što bismo mi podelili gubitke. Gubici su onda na teretu prodavca, koji je u ovom slučaju država. Ali, jeste prednost i jeste bolja strana. Mislim da bi o restrukturiranju valjalo još dobro porazmisliti, pre nego što na kraju usvojimo ovaj zakon. Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, a posle njega narodni poslanik  Tomić S.Dragan.

Poštovana predsedavajući, dame i gospodo cenjeni poslanici,  ovih dana smo se naslušali priče o zakonu o privatizaciji, da li je koncept dobar ili loš, da li postoji ili ne postoji socijalni programi, da li postoji ili ne postoji denacionalizacija i ostale stvari koje smo pominjali. Ono što niko nije u ovoj skupštini doveo u pitanje,  to je jedna stvar što nas posebno raduje i što je stvar oko koje je postignut konsezus, a to je da nam je privatizacija neophodna. Privatizacija nam je neophodna jer je naša privreda došla u kolaps, jer je ona dovedena u kolaps nestručnim, a mogu slobodno da kažem  i namernim lošim rukovođenjem svih ovih godina. Mi u DSS-u smatramo da je ovaj zakon prihvatljiv, uz usvajanje nekih amandmana koji će donekle promeniti neke stavove i ovaj zakon učiniti boljim za građane Srbije.
Neću se baviti obrazlaganjem svih stvari koje su bile predmet i tema višednevnog raspravljanja u ovoj skupštini, već ću se zadržati na četiri stava koja su malo pominjana, a za koje smatram da su jako važna. To je da prirodna bogatstva Srbije ne smeju ni po koju cenu biti predmet privatizacije, rudna bogatstva, šume i sve ostalo što je regulisano ovim zakonom. Treba tačno da se pobroji u jednom zakonskom projektu i da se pobroje propisi kojima se to reguliše i ne sme se dozvoliti raspodela prirodnih bogatstava, kao što je to bilo u nekim drugim zemljama u našem okruženju ili u drugim zemljama koje su u poslednjih 10 godina bile u tranziciji.
Smatramo da je takva privatizacija, koja se vodila u nekim zemljama, koju mi treba u ovoj našoj državi da sprečimo, krajnje neodgovorna. Mi ćemo se kao DSS zalagati za to da prirodna bogatstva, koja su samim tim vlasništvo svih građana i ove države i svih narednih generacija, ne smeju biti predmet prodaje po ovom zakonu. Kako vidim, to je i predviđeno, samo tu odredbu treba malo precizirati i na taj način se obezbediti za buduće vreme, da to ne potpadne nekim ekstenzivnim tumačenjem, čega je bilo u nekim drugim slučajevima, da postane predmet ovog zakona.
Druga stvar koja je isto tako važna, a to je da obaveza o jednokratnom oporezivanju ekstra profita, po zakonu koji smo usvojili na ovoj sednici, mora da bude ispunjena ukoliko neko lice hoće da bude subjekt u procesu privatizacije. Ne može neko lice koje će dospeti i biti poreski obveznik po Zakonu o ekstra profitu, biti subjekt u privatizaciji i ne može kupovati naša preduzeća dok god ne ispuni svoje obaveze po tom zakonu. Smatramo, ako smo već doneli taj zakon, da moramo da ga poštujemo i da ne može neko fizičko ili pravno lice koje je po povoljnim uslovima, nekim kreditima iz primarne emisije, steklo neki kapital, obrtalo taj kapital svih ovih godina, da kupi neku firmu i onda iz proizvodnje u toj firmi koju je kupila u procesu privatizacije, da otplaćuje svoj dug koji ima prema državi po Zakonu o ekstra profitu. Smatramo da bi ovaj amandman trebalo da bude inkorporiran u ovaj zakon, jer na taj način bio ono što smo usvojili kao prošlu tačku dnevnog reda, bilo pravda, o čemu sam tada govorio. Isto tako, smatram da bi smo na taj način uspeli da zaštitimo i naša privatna preduzeća, da ih zaštitimo od tog privatnog kapitala koji je na taj način stečen.
Treća stvar - dolazim iz Pančeva, grada koji je prilično hemijski zatrovan i, mogu slobodno da kažem da je crna tačka na karti Srbije, da je najzatrovaniji i najzagađeniji grad u Srbiji. Ovaj zakon ne pominje puno i ne obezbeđuje puno one gradove u kojima će doći do privatizacije velikih kompleksa. Jedan od takvih kompleksa je petrohemijski kompleks u Pančevu i ne daje veliko obezbeđenje građanima Pančeva ili bilo koje druge lokalne samouprave, gde će se to naći, da bilo koji stranac ili možda i domaće lice, koje ima para da kupi to preduzeće, neće nastaviti sa izgradnjom štetnih tehnologija.
Ono što mi smatramo da je potrebno, i u tom slučaju bi Vlada trebala da odigra veliku ulogu, a to je da se prilikom tenderske prodaje tih velikih preduzeća, u samom tenderu uslovi da se neće moći graditi "prljave tehnologije", kako se one nazivaju u tim gradovima i u okviru tih fabrika, i da će se morati ići samo na one tehnologije koje smanjuju zagađenost životne sredine i koje će tim građanima koji žive u tim gradovima gde će se prodavati ta hemijska industrija omogućiti ne da gore žive, već da bolje žive posle našeg zakona o privatizaciji.
Smatram da je to neophodno da Vlada uradi uredbom kojom će se regulisati tenderi. Samim raspisivanjem tendera da se uslovi stranim ili domaćim investitorima da to mora da bude tako i tako, a ne da mi u Srbiji dobijemo, naročito na mestima na kojima postoji infrastruktura petrohemijskih kompleksa, jedna stecišta stare tehnologije koja ničemu ne vode već samo daljem zagađivanju životne sredine.
Ovo kažem zato što se ekonomisti uglavnom rukovode profitom i ekonomskim interesom. Ponekad znaju da zanemare interes, život i zdravlje građana i zato moramo da upozorimo da do toga ne dođe i da se posebno na tim neuralgičnim tačkama, kao što je Pančevo, povede računa da do toga i ne dođe.
Poslednje, što je po našem mišljenju važno, je da se uspostavi velika, jaka, čvrsta kontrola celokupnog procesa privatizacije od strane ove skupštine. Kod većine zemalja u tranziciji, koje su donosile zakon o privatizaciji, u dobrom delu taj proces pratile su afere, skandali, korupcijski skandali i mnogi od ministara privatizacije završili su nakon toga u zatvoru.
Mi tu sudbinu našem ministru ne želimo. Želimo da on i u nekim narednim vladama bude ministar privatizacije, što bi značilo da će on dobro obaviti svoj posao, da neće ostaviti nikakvu mogućnost da dođe u takvu situaciju da ga neko optuži da je bilo nekih zloupotreba tokom procesa privatizacije.
Zato ćemo mi u Demokratskoj stranci Srbije insistirati da se naš amandman koji se odnosi na kontrolu procesa privatizacije, upravo od ove skupštine, od nadležnog odbora ove skupštine, prihvati, da se kontrola vrši i da sam postupak privatizacije, za koji se govori da je apsolutno javan i transparentan, bude transparentan i prema ovoj skupštini i prema poslanicima, prema nadležnom skupštinskom odboru, bilo da su to poslanici iz opozicije ili pozicije i da na taj način otklonimo svaku mogućnost za mito i korupciju. Pogotovo ako znamo da je Srbija na začelju zemalja po mitu i korupciji u Evropi.
Treba smanjiti svaku mogućnost za jedno takvo ponašanje. Mi ne prejudiciramo da će se možda tako neko i ponašati, ali jednostavno hoćemo da otklonimo sve mogućnosti i da uspostavimo dobru kontrolu, kako bi pospešili postupak privatizacije, a ne da ga zaustavimo, i na taj način omogućili našim građanima da što pre uđu u postupak privatizacije, da što pre svež kapital uđe u našu privredu, kako bi sama privreda počela da funkcioniše i kako bi naravno počeo da skače standard građana. Hvala.