Pravo na repliku.

Moram da kažem da su poslanici DSS radili u pauzi. Skupština radi ne samo kada zaseda, već i kada ne zaseda. Vi radite samo kada su uključene TV kamere. Mi radimo kada imamo važan zakon na dnevnom redu. Tačno je da smo ostali malo duže. Zato se i izvinjavamo svim ostalim poslanicima, ali smo radili i raspravljali smo o jednoj veoma važnoj temi, a to je zakon o privatizaciji. (Aplauz.)

Hvala. Prihvatamo izvinjenje. Sada možemo da nastavimo sa radom. Dajem reč narodnom poslaniku Ljubomiru Kragoviću, a posle njega narodni poslanik Jovan Todorović. Stići ćete  na miting.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da izlažem svoju materiju, želim da se obratim vama i da ste mi neopravdano dali opomenu. Pri tome ste prekršili Poslovnik i ja sada vama izričem i prvu i drugu opomenu i oduzimam reč, bar u ovih narednih deset minuta, dok izložim što imam da kažem o zakonu o privatizaciji. (Aplauz radikala.)
Predlog zakona o privatizaciji gospodine ministre, evo suštinskih i ključnih zakona kojima treba ići ka tržišnoj privredi. Dosadašnji model dirigovane i dogovorene ekonomije se pokazao kao neuspešan i prevaziđen. Model vlasničkih odnosa u privredi Srbije, zbog nepoznate ko je titular, a ko je vlasnik, upravo je doveo do uslova da se ovih dana donese preko neophodan zakon o privatizaciji. Tako bi se pitanje titulara u srpskoj privredi najzad rešilo.
Predloženi Zakon o privatizaciji ima svojih dobrih i loših strana. Dobro je to što je privatizacija obavezna za sve, što je oročena i što će nakon ove privatizacije privreda u Srbiji moći da krene putem tržišne privrede i ekonomije, koja je jedina merodavna za ocenu uspeha ili neuspeha privrede neke države, pa i naše države Srbije. Suština ovog predloga privatizacije svodi se na podelu kapitala, prodaju kapitala, imovine ili dela imovine preduzeća. Verovali ili ne, deo kapitala predviđen je za besplatnu podelu zaposlenima i građanima.
Predlogom ovog zakona uvode se nove institucije. Postavlja se pitanje neophodnosti formiranja ovih institucija, jer njihovo osnivanje i funkcionisanje zahteva ogromna finansijska sredstva. Ovaj predlog zakona daje neograničena ovlašćenja, a i garanciju za privatizaciju ministru za privredu i privatizaciju, daje mu skoro ulogu "bosa"a u ovom procesu privatizacije koji nas očekuje posle usvajanja ovog zakona. Zašto kažem ulogu "bosa"? Zato što su svi elementi odlučivanja dati nadležnom ministarstvu, to jest nadležnom ministru.
Poznato je da je proces privatizacije jedan jako složen posao, posao koji je skopčan sa velikim mogućnostima zloupotrebe, podmićivanja, korupcije i postavlja se pitanje da li svemu ovome što nosi sam proces privatizacije može da odoli naš ministar. Sumnjam, vreme će da to najbolje pokaže. Zakonskim predlogom je predviđeno da su osnovni modeli privatizacije podele kapitala i prenos kapitala bez nadoknade, a ostali metodi prodaja kapitala ili imovine su javni tender i javna aukcija.
Ono što je nepoznato je to, koja će preduzeća ići na model prodaje putem javnog tendera, a koja na javnu aukciju. Mislim da je to ovim predlogom zakona trebalo definisati. U ovom predlogu zakona o privatizaciji, pored prodaje kapitala i prenosa kapitala bez nadoknade, izostaje model dokapitalizacije, prodaje akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala koji je mogao da se primeni, za pojedina preduzeća, koji je najpovoljniji za preduzeće, da ta sredstva ostanu u samom tom preduzeću.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom predlogu zakona imamo jedan u pravnom smislu nelogičan i apsurdan član u zakonu koji govori da će deo sredstava ostvaren prodajom odvojiti za nadoknadu nacionalizovane imovine, odnosno za restituciju, to je ovaj iznos od pet procenata, a ono što je nepoznato je to da li će se i kada će se ovakav predlog zakona naći u skupštinskoj proceduri i da li će isti biti usvojen. Ovo je jedan delegatski pristup nečemu što bi trebalo da se donese u ovoj skupštini.
Dalje, ono što je nepoznato je to da ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju procenjuje da subjekt privatizacije mora da se restrukturira, kao i u kojim slučajevima agencija sprovodi restrukturiranje, a u kojim nadležni organ subjekta privatizacije treba da dostavi podatke kod prestruktuiranja. Samo poveriocima sa većinskim državnim kapitalom data je mogućnost da svoja novčana potraživanja konvertuju ili pretvore u kapital subjekta u kome se sprovodi restrukturiranje. Zatim se i taj kapital prodaje na programu tendera ili aukcije. Znači, favorizovani su, ne važi zakon za sve.
Ono što je nelogično u ovom predlogu zakona o privatizaciji je da sredstva plaćanja mogu biti i obveznice neisplaćene iz devizne štednje, a one dospevaju zaključno sa danom prodaje kapitala ili imovine, a izdate fizičkim licima koji su državljani Republike Srbije. Zašto su stare devizne štediše uslovljene ograničenim rokovima dospeća. Mislim da bi ovaj član zakona trebalo amandmanski popraviti i da se otklone ili da se izbace ovi uslovi ili rokovi dospeća, tako da se može deviznom štednjom učestvovati kao sredstvom za plaćanje u procesu privatizacije.
Ono što nedostaje ovom zakonu o privatizaciji i što zakonom nije predviđeno, a to je da se sankcioniše kupovina preduzeća sa ciljem zatvaranja istih preduzeća. Ovo je moguće u praksi, jer će razna konkurentna preduzeća pokušati na sve načine da spreče razvoj konkurencije, pa i na taj način da kupe, a potom i da zatvore neko konkurentsko preduzeće. Na ovaj korak nas obavezuje izlaganje predsednika Vlade, a zakonom nije predviđeno da se zloupotrebe ove vrste moraju sprečiti. Naravno, ukoliko je premijer iskreno mislio kada je o ovom problemu govorio, o ovom predlogu zakona o privatizaciji.
Dame i gospodo narodni poslanici, prevelika ovlašćenja ministra za privatizaciju ogleda se u tome da on obrazuje tendersku komisiju. A na osnovu kojih kriterijuma on obrazuje komisiju i ko su članovi te komisije. Postavlja se pitanje, koja je uloga tenderske komisije, ako agencija za privatizaciju predlaže komisiji rezultate javnog tendera. Postupak prodaje kapitala ili imovine putem javne aukcije, takođe samo uopšteno, bez uvođenja ikakvih kriterijuma za utvrđivanja koja preduzeća će se privatizovati, a putem javne aukcije. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju bira članove komisije za aukciju.
Postavlja se pitanje, da zakonom nije definisano da li se formira jedna komisija za sve prodaje putem aukcije ili tendera ili za svaku prodaju pojedinačno. Sve ove nepoznanice koje predlogom zakona nisu jasno definisane, a na koje ukazuju poslanici SRS-a danas već i u daljoj raspravi, amandmanski će biti otklonjene.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od nedostataka ovog predloga zakona o privatizaciji je apsolutno odsustvo bilo kakvog socijalnog programa. Rezultat svake privatizacije, primera ima mnogi iz istočne Evrope, a to je i masovno otpuštanje radnika. Svaka vlada mora ovaj problem da predvidi i da predupredi sve ono što može doneti i što će doneti zakon o privatizaciji. Ozbiljna država mora da pripremi i da ima ozbiljne socijalne programe i mehanizme, a sve u cilju zaštite svojih građana. Nije dovoljno da ministar obeća da niko neće ostati na ulici. Obećanje ludom radovanje. Takve izjave moraju imati podršku dobrim socijalnim programima, jer će se u suprotnom desiti ono što će biti jako nepovoljno za ministra, a i za samu Vladu Republike Srbije.
Sledeći nedostatak Predloga zakona o privatizaciji je nedostatak ekonomskog programa, a to jest programa zaštite životne sredine, koji je morao naći mesto u ovom predlogu zakona. Pored Predloga zakona o privatizaciji, u paketu su dostavljeni i predlozi zakona o agenciji za privatizaciju, kao i o akcijskom fondu. Postavlja se pitanje, kako jedna institucija može istovremeno da inicira, sprovodi, kontroliše postupak privatizacije. Postavlja se pitanje opravdanosti osnivanja posebne agencije za privatizaciju, a imajući u vidu postojanje Ministarstva za privatizaciju i limitiranog budžeta Republike Srbije. Postavlja se pitanje, zašto se osniva posebna agencija kao državna institucija, ako se za osnivanje i rad agencije zasniva na donacijama, prilozima i sponzorstvima domaćih i stranih, pravnih i fizičkih lica.
Poznato je da onaj ko ulaže sredstva očekuje da mu se ta uložena sredstva vrate. Ako donatori obezbeđuju sredstva, kako će agencija kao državna institucija da štiti interese države u procesu privatizacije. Nedostatak ove agencije je javnost u radu, kontrola agencije koja nije definisana. Mislim da cilj osnivanja ovakve agencije nije da štiti interese države, već da preuzme potpunu kontrolu nad postupkom privatizacije u Republici Srbiji, u kojoj će presudnu ulogu imati strani sponzori i donatori, koji su pre svega zainteresovani za kupovinu naših preduzeća po jako niskim cenama.
Gospodine ministre, rekoste - ova vlada neće stimulisati i kreditirati mala i srednja preduzeća po partijskoj pripadnosti. Međutim, ove vaše reči nemaju utemeljenje, jer demantuje to kako možete da objasnite kada ste dodelili kredit potpredsedniku Vlade i njegovoj firmi "Lutra" koja uopšte nema nikakvog proizvodnog procesa, već je to jedna uslužna firma.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju, želeo bih da vas pitam kako ćete ovaj zakon o privatizaciji primeniti na prostoru Kosova i Metohije? Šta je sa sudbinom 50.000 Srba zaposlenih u privredi Kosova i Metohije, i kako će oni da nađu svoje mesto u ovom zakonu o privatizaciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.  Sledeći je narodni poslanik Bogoljub Zečević.

 Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine Vlahoviću, pred nama je verovatno jedan od najvažnijih zakona koji će biti donet pod ovom vlašću, ali i nezavisno od toga ko je vlast. Dakle, mi danas razgovaramo o zakonu o privatizaciji, zakonu o agenciji za privatizaciju i zakonu o akcijskom fondu. Sasvim je sigurno da je privatizacija jedna od najvažnijih pitanja, rekao bih prevashodno političko, zatim pravno, ekonomsko i socijalno. Nema nikakve sumnje da je postignuta politička saglasnost, bez obzira odakle je koji poslanik u ovom parlamentu, da treba ići u privatizaciju. Tu nema nikakvih sporova. Verovatno se jedino sporimo u tome na koji način i u kom vremenu i kojim sredstvima treba sprovesti privatizaciju.
Kada je u pitanju pravo, onda je ovde danas i prethodnih dana mnogo toga rečeno - da predloženi zakon o privatizaciji nije u skladu sa Ustavom, nije u nekim odredbama u skladu sa Zakonom o preduzećima kao i sa nekim drugim saveznim i republičkim zakonima. Ali, DOS-ova većina te primedbe ne prihvata. Ja ću to i da konstatujem, pa se neću upinjati da vam dokažem koliko je taj zakon u suprotnosti sa nekim drugim propisima.
Međutim, kada su u pitanju ekonomski i socijalni aspekti ovog zakona, želim da kažem nekoliko rečenica koje se verovatno DOS-ovoj većini neće dopasti. Ali, razumeo sam da je parlamentarna demokratija takvog tipa da možemo govoriti ono što mislimo i to argumentovati, a da u isto vreme u liku ministra imamo čoveka koji će te primedbe čuti i možda neku od njih i prihvatiti kao racionalnu i uvažiti.
Najpre, dame i gospodo, želim da iznesem nekoliko svojih stavova u vezi sa osnovnim konceptom zakona. Zakon predviđa da se privatizacija u buduće četiri godine vrši isključivo na dva načina, odnosno po osnovu dva modela, i to : prodajom kapitala i prenosom akcija bez naknade. Možda te dve stvari i ne bi bile sporne da mi se ne čini da je u ovom momentu bilo racionalno uvrstiti i treći model privatizacije, a to je dokapitalizacija. Vidim da neke kolege poslanici mašu rukama da to nije tačno, a ja ovde sve pitam kakav je problem ukoliko u neko preduzeće, koje se u ovom momentu nalazi u teškoćama, a konačno, ne mora ni biti u teškoćama, unesemo i dopunski kapital od stranog fizičkog ili pravnog lica, od domaćeg fizičkog ili pravnog lica, time u nekoj meri promenimo strukturu, ali omogućimo da se u budućem vremenu to preduzeće nađe u situaciji da znatno poveća cenu svojih preostalih akcija koje će biti po ovom zakonu izložene prodaji?
O dokapitalizaciji se može govoriti na različite načine. Naravno, tu postoje i dva koncepta. Jedan je onaj koncept koji je svojevremeno primenjivao Ante Marković, a on je podrazumevao da se za visinu dopunskog kapitala koji se uloži u preduzeća, na neki način, poništi iznos društvene imovine i na taj način, u momentu kada bi se unelo 100% kapitala u odnosu na postojeću vrednost preduzeća, onda bi de fakto privatizacija u tim preduzećima i bila izvršena. Na tu temu sam podneo nekoliko amandmana, i kad bude prilika da se o tome govori, verovatno ću moći da konkretnije argumentujem svoje mišljenje da je trebalo uvrstiti i model dokapitalizacije.
Drugo, što bih želeo da u formi pitanja ovde postavim i DOS-ovoj većini, ali pre svega Vladi, kao predlagaču, odnosno gospodinu Vlahoviću - zašto se prodaje baš 70% kapitala? Zašto to nije recimo 51%, 55%, 60%, zašto nije 65%, a jeste 70%? Gospodo, to se vama čini kao formalno pitanje, ali pogledajte i druge odredbe zakona, onda možete videti da čak ni ovih 30% kapitala, koji je predviđen da se u formi besplatnih akcija ili akciza bez naknade raspodeli radnicima i građanima, nije zagarantovano. S druge strane, imamo obaveznu prodaju kapitala do 70% vrednosti.
Ukoliko bi se u čemu bi se promenila suština ukoliko bismo ovim zakonom predvideli da se proda 51% kapitala? Dakle, onaj ko bi kupio 51% kapitala ili po osnovu dokapitalizacije postao vlasnik tog srazmernog dela kapitala, on bi u suštini imao kontrolni paket akcija i mogao bi bez ikakvih problema da upravlja preduzećem. Ukoliko bi taj bio dobar domaćin, kako se danas o tome govori, onda bi onaj preostali deo društvenog kapitala, sasvim sigurno u nekom vremenu znatno podigao svoju cenu na tržištu hartija, odnosno na tržištu akcija od vrednosti.
Prebrza privatizacija, period od četiri godine i iznošenje svega što imamo na prodaju u jednom momentu na tržište, sami znate da može u bitnoj meri oboriti cenu tih akcija. To je jasno i onima koji nisu išli ni u srednju ekonomsku školu, a dovoljno je bilo da samo nekoliko dana slušaju ovu raspravu u parlamentu. Brza privatizacija za mene i nije sporna ukoliko ne postoje kaznene odredbe koje se odnose na zaposlene u preduzećima koja se ne privatizuju za vreme kraće od 18 meseci. Znate, gospođo, zaista su to kazne za one radnike koji rade u firmama, a da se te firme nisu privatizovale za vreme kraće od 18 meseci. Jer, samo u slučaju da se privatizacija izvrši za vreme od 18 meseci, radnicima u tim preduzećima pripadaju akcije u vrednosti od 30% kapitala koji se prodaje putem aukcije. U čemu je krivica zaposlenih u tim preduzećima ukoliko agencija, akcijski fond i svi drugi organi koji nisu u preduzeću, nisu izvršili posao prodaje preduzeća. Onda vi kažete - ako je to prekoračilo 18 meseci i ide do 30 meseci, radnici zaposleni imaju pravo samo na 20% akcija. A, ako se prekorači i taj rok od 30 meseci, onda imaju pravo na 10% akcija. Ko može da mi odgovori na to pitanje, a da to ne bude ostrašćen pristup. Zašto su radnici krivi ukoliko agencija koja se formira ovim zakonom, akcijski fond, Vlada i drugi subjekti ne izvrše svoj posao u prodaji kapitala?
Dame i gospodo, pozivate se u obrazloženju na iskustva zakona iz Slovenije, iz Poljske i Mađarske. Prema mojim saznanjima, a vi me demantujte ukoliko to nije tačno, čak su i Slovenci predvideli pravo preče kupovine od strane zaposlenih u tim preduzećima. Prema mojim saznanjima, 20% kapitala koji se privatizuje, neka me ministar Vlahović demantuje ako nije tačno, Slovenci su dali pravo svojim zaposlenima i u drugom krugu prodaja akcija mogu pod povoljnijim uslovima , sa pravom preče kupovine, kupiti do 20% kapitala.
(Milka Marinković: Nije tačno.)
Gospođo Milka, stvarno je tako. Ne pričam o onome što ne znam. Vi izađite za govornicu, pa me demantujte. Nemate potrebe da mi oduzimate vreme.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da ne dobacuju.)
Konačno, na moja pitanja odgovara ministar.
Želim samo da pitam gospodina ministra ili predlagača, u čemu je problem? (Komentari iz sale se ne čuju.)
Znate, u pitanju je pola odgovora. Jeste. I kada se postavi pametno pitanje, onda se može očekivati takav i odgovor. Jel, tako? E, sad pitam vas, kolega - zašto podržavate odredbu zakona koja kaže da u onim preduzećima u kojima nije prodato 50% akcija radnici nemaju pravo ni na jednu jedinu akciju? Zašto?
Molim vas, gospodo, ako neko hoće ovu stvar da posmatra racionalno, moglo je da bude prodato i 49%. Ako je putem podele akcija od 30% dobijeno u vlasništvo ukupno 79%, šta je problem. Da li je u upravljanju? Imamo još 21% kapitala koji je sa državnim ili društvenim predznakom, koji će se u kasnijoj fazi prodavati. Konačno, verovatno niste pročitali zakon, da akcijski fond ima obavezu da tek u roku od šest godina proda akcije. I da pri tome, što je potpuna glupost, ubira dividende po osnovu akcija u koje ništa nije uložio.
Ili, u preduzećima koja se restrukturiraju radnici nemaju pravo ni na jednu jedinu akciju. Molim vas, preduzeća poput moje lozničke "Viskoze", koja će se restrukturirati, nadam se, pretpostavljam da je zakon mislio na preduzeća tipa "Viskoze", tipa "Zastave" i mnogih drugih firmi koje su svojevremeno bile na spisku od 75 firmi koje se transformišu po posebnom programu, da će se putem prestrukturiranja doći na zdrave noge i da će se takva preduzeća moći privatizovati.
Ali, da li se privatizacija, odnosno restrukturiranje takvih preduzeća, ili bolje srpski rečeno - ozdravljenje, može izvesti bez zaposlenih u tim preduzećima. Konačno, kada se i to desi, gospodo, posle četiri godine, restrukturirano preduzeće je stalo na zdrave noge, namirili ste se sa poveriocima, a samo zaposleni u tim preduzećima nemaju nikakva prava i nemaju ni jednu jedinu akciju.
(Predsedavajuća: Vreme.)
U čemu je problem?
Konačno, želim da izrazim svoje neslaganje sa još jednom odredbom zakona. Mislim da je u članu 60, koji kaže da će se od sredstava iz privatizacije namiriti, odnosno naknaditi onim licima, pravnim ili fizičkim, od kojih je nacionalizacijom oduzeta imovina, ili da će se izmiriti obaveze za koje je država Srbija, odnosno Republika Srbija, obveznik, odnosno garant.
Zašto se ne slažem? Ne zato da tim ljudima ne treba nadoknaditi štetu, nego zato što, dame i gospodo, vidim jedan mnogo izdašniji izvor za tu namenu. A to je, ova DOS-ova vlast konačno mora d smogne hrabrosti, moralne i svake druge, da se obrati... (Predsedavajuća: Dvanaesti minut.)... Zapadu i da traži ratnu odštetu za izvršeno NATO bombardovanje.
I prema vašim skromnim procenama, 32 milijarde dolara je šteta, a nacionalizovana imovina ili obaveze imovine Republike Srbije sasvim sigurno nisu ni približno tolike. Smognite hrabrosti, stisnite petlju, tražite od NATO bombardera da nam plate štetu od 32 milijarde dolara, a ne da iz sredstava koja se ostvare po osnovu privatizacije namirujete obaveze.
Konačno, pošto vidim da je isteklo vreme, želim da se zahvalim gospođi predsedavajućoj, Nataši Mićić, što mi je obećala da ću stići na vreme na miting. Pozivam i nju i sve vas, sve građane Srbije, da u 18 časova dođu na Trg republike i podrže Socijalističku partiju Srbije u zahtevima da se nijedan Srbin ne sme isporučiti Hagu. Hvala.

Dajem reč ministru za privredu i privatizaciju, gospodinu Aleksandru Vlahoviću.

Dame i gospodo, poštovana gospođo predsedavajuća, radno predsedništvo, poštovani narodni poslanici, dokapitalizacija jednostavno nije metod privatizacije. To je mnogo dobra stvar za preduzeće. Ali, ima toliko dobrih stvari u privrednom životu   koje jednostavno nisu bile predmet ovog zakona, pa s tim u vezi ni dokapitalizaciju nismo mogli da stavimo kao poseban model privatizacije.
Dokapitalizacija je dodavanje kapitala na postojeći društveni kapital ili državni, a pošto je predmet ovog zakona privatizacija državnog i društvenog kapitala, dokapitalizacija nije metod. Ali, suštinski investicije u preduzeće su cilj ovog zakona privatizacije.
Kolega poslanik je dobro primetio da su svi dosadašnji zakoni sadržali metod odnosno model dokapitalizacije kao jedan od potencijalnih modela. Ali mi je žao što istovremeno nije kvantifikovao efekat tih modela dokapitalizacije. I, da mi ovde kaže koja firma, sem "Tehnogasa", nijedna druga, je imala dokapitalizaciju kao dominantan model privatizacije iako je ... (Glasovi - "Galenika.")
"Galenika"? To nije primer, verujte mi. To vi vrlo dobro znate - kako ste uradili 1990. godine.
... je prethodna dokapitalizacija čak nudila popust na postojeći društveni kapital. Dakle, gospodo, dokapitalizacija jednostavno nije model privatizacije i ne može kao takav da bude uključen u modele privatizacije, a dokapitalizaciju kroz poseban model suštinski nije moguće ostvariti. Investicije dolaze tek onda kada se zna ko je vlasnik, kroz tendersku ili aukcijsku privatizaciju, kako smo mi i predložili u modelu prodaje.
Ne obara se cena akcija iznošenjem akcija iz akcijskog fonda, jer ovo nije pijaca, pa ako ima 15 kg paradajza više, a tražnja je manja, akcije će se oboriti, vrednost akcija ne zavisi od toga koliko ćete ponuditi na tržištu, nego zavisi od poslovnih i finansijskih performansi subjekta privatizacije.
Prema tome, to jednostavno nije tačno i to je jednostavno problem neinformisanosti.
Pravo preče kupovine je institucija koja sprečava razvoj finansijskih tržišta. Pravo preče kupovine je zastarela institucija i koja može da se odnosi samo na zatvorena ortačka preduzeća, koja nisu nastala kao rezultat emitovanja akcija iz privatizacije, i stoga pravo preče kupovine ne može da bude dobro, ukoliko želimo da imamo razvoj finansijskih tržišta.
Zašto nema besplatne podele ukoliko nije prodato više od 49% akcija? Iz prostog razloga što bi u toj varijanti, pretpostavljamo, bilo fingiranih ponuda koje bi došle iznutra, iz preduzeća, koje bi lepo kupovale 30% kapitala i sa 30% besplatnog kapitala imale većinu.
To nije naš cilj. Naš cilj je da dobijemo prave vlasnike koji su spremni iza toga, ukoliko veruju u preduzeće, ukoliko veruju u profitni potencijal preduzeća, da kupe 70% kapitala i da postanu većinski vlasnici i da u preduzeće investiraju.
Akcijski fond, podsetiću vas, je tvorevina nastala kao posledica primene prethodnog zakona o svojinskoj transformaciji. I, zašto akcijski fond i zašto šest godina rok za prodaju akcija? Iz prostog razloga što su u drugom krugu privatizacije emitovane akcije sa rokom plaćanja od šest godina. I, uvek postoji varijanta da se odustane od plaćanja tih akcija koje, shodno prethodnoj zakonskoj odredbi, automatski upadaju u akcijski fond.
Stoga minimum, minimalni vek trajanja akcijskog fonda, mora da bude šest godina, koliki je i rok otplate akcija iz drugog kruga, shodno prethodnom zakonu o privatizaciji.
Restrukturiranje, zašto radnici ne dobijaju besplatne akcije po postupku restrukturiranja. Iz prostog razloga što u postupku restrukturiranja kapitala nema. Tamo gde je imovina manja od ukupnog nivoa obaveza, nema kapitala. Kapital je uvek jednak imovina minus obaveze. Da je imovina minus obaveze pozitivna cifra, ne bi bilo potrebno ni ulaziti u restrukturiranje.
Ne bi bilo potrebno da država preuzima dugove na svoja leđa i da kasnije, konverzijom, ulazi u finansijsku konsolidaciju. Tu nema kapitala i zbog toga nemamo šta ni da podelimo. Gde ne bude bilo potrebe za restrukturiranjem, tu će postojati kupci, tu će postojati atraktivnost i tu će biti akcija za podelu zaposlenima.
Što se tiče sukoba zakona sa Ustavom, jednim, drugim, sa saveznim zakonom, juče sam dva puta ponovio da ovaj zakon niti sa jednom svojom odredbom ne dolazi u sukob sa Ustavom Republike Srbije, odnosno, Ustavom Jugoslavije. Naravno da postoji diskrepanca između zakona o privatizaciji i Zakona o preduzećima, ali ponovo ću vam reći - zakon o privatizaciji reguliše oblast koja joj je između ostalog i Ustavom delegirana na republički nivo.Pošto se radi o ledž specialis poslu, koji ovaj zakon ima da obavi, uvek možemo primeniti poznato pravilo, koje ovoga časa neću ponoviti.
Pošto moj običaj nije da kažem - ne, ovaj zakon je u sukobu sa Ustavom, pa šta fali, pošto su socijalisti i prethodna vlast mnogo puta bili u sukobu sa Ustavom, pa im to onda, naravno, nije smetalo. Naravno da to nije bila ideja vodilja kad je ovaj zakon pisan, i mi smo poštovali postojeće odredbe u Ustavu Republike Srbije i u Ustavu Jugoslavije, ali nije zgoreg pomenuti onoliko kršenje Ustava u ekonomskoj oblasti, koje ste, između ostalog, i vi za vašeg mandata imali.
Taj mnogo prozivani savezni Zakon o osnovama pretvaranja društvene svojine je sve do prošle godine bio u sukobu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji, koji ste 1997. u ovoj skupštini doneli. Kad je 1992. izvršeno podržavljenje, odnosno nacionalizacija velikih javnih preduzeća, tada vam nisu smetali argumenti koje danas ističete, a to je da je društvena svojina neprikosnovena i da ne može da bude promenjena u druge oblike svojine, u konkretnom slučaju bila je promenjena u državni oblik svojine.
Time ne želim da govorim - da li je bilo opravdano ili neopravdano tako nešto uraditi, ali time želim samo da vas podsetim da isti argumenti, koje danas potežete za ovom govornicom, ti isti argumenti su trebali, između ostalog, da vam posluže i onog trenutka kad ste zakonom 1992. izvršili nacionalizaciju najvećeg dela javnih preduzeća i, u krajnjoj liniji, kada su vam mnoge odredbe bile u suprotnosti sa saveznim zakonima.
I na kraju, još jednom o svim tim pravima, koja mi, navodno, ukidamo, bez onih navodnika, verbalno, navodno ukidamo, a koja su zdušno postojala u prethodnom periodu - pravo besplatne podele akcija.
Molio bih, ako je moguće, da mi navedete, ili dovedete ovde, najmanje dvoje, a ne više od petoro ljudi, vlasnika akcija, koji su, zbog toga što su vlasnici akcija imali dividende najmanje 10% od nominalne vrednosti akcija, koje su držali u svojim rukama.
Ako govorimo o ukidanju prava seljacima, zemljoradnicima, dovedite ovde, evo, ovo javnost sluša, neka se jave, neka se javi najmanje dva, a najviše pet zemljoradnika, koji su imali dividendu 10% godišnje, od nominalnog iznosa, onog koji piše na akcijama, da vidimo koja su to prava i kakve su to beneficije sticane kroz besplatnu podelu akcija.
Umesto toga imali smo promet tih istih akcija, sa diskontima od preko 90%. A to, da je prethodni zakon, svojim prihodima, koji su usmeravani u tržište rada, u fond za razvoj, u penzioni fond, snažno podržavao institucije, što je juče neko od poslanika rekao, evo, ja imam ovde cifre, koliko je tržište rada za četiri godine prihodovalo od efekata ovog prethodnog Zakona o svojinskoj transformaciji, ukupno za četiri godine u Republički zavod za tržište rada ušlo je 1.300.000 nemačkih maraka.
Eto, to je efekat privatizacije. Samo ću vas podsetiti - ova vlada je za mesec i po dana u leskovačkom kraju podelila dva miliona maraka za razvoj malih i srednjih preduzeća, a vi ste za tržište rada za četiri godine, kao sjajni efekti prethodnog zakona, prihodovali 1.300.000 maraka. Hvala.

Hvala.
Ima reč gospodin Nikolić, po Poslovniku.

Želeo bih da reklamiram povredu Poslovnika, član 88. stav 2. - dozvolite mi da na osnovu člana 95. stav 2. najpre citiram, pa tek onda da počne da mi teče vreme za obrazloženje.
Po članu 88. predlagač, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača akta ima pravo da u prvom obraćanju i u završnoj reči govori tri puta duže od vremena određenog za narodne poslanike. U toku pretresa predloga, predlagač ima pravo da još jednom dobije reč, radi davanja obrazloženja, u trajanju određenom za izlaganje narodnih poslanika.
Dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o Predlogu zakona nije sudska rasprava, i ne teče, po pravilu - reč jedan narodni poslanik, reč ministar, reč drugi narodni poslanik, reč ministar. Pravo da vam kažem, bez obzira na moje skromno poslaničko mišljenje, koje je stvoreno o vrednostima današnjeg ministra, moram da kažem da je jadan onaj ministar koji ne može u vremenu sedam puta dužem od vremena za narodnog poslanika, da obrazloži zakon.
Mislim da je ministrovo pravo i dužnost da zapiše primedbe, da neke odbaci, da se na neke koncentriše, imao je uvodno izlaganje da nam obrazloži Predlog zakona, izlazio je juče više od deset puta u okviru onog jednog prava koje je imao u toku rasprave, i imaće pravo još pola sata na kraju, da svede ovu našu raspravu u načelu. Mislim da je to sasvim dovoljno.
Ovo zato što ni mi isto nismo mogli ovde da se usredsredimo na ministra i na njegovo ponašanje u okviru prethodnog zakona, a on, kad god se seti nečega što nije valjalo po prethodnom zakonu, izađe, pa ovde pročita ostalim poslanicima. Ne pitam ministra ko je učestvovao u izradi tog lošeg predloga zakona o privatizaciji, ne pitam ga ima li dividende Hadži Dragan Antić, koji je uz vaše sugestije privatizovao "Politiku". To ne pitam, čak i ne pitam da li je moguće da će po novom Zakonu o privatizaciji "jarac da čuva kupus".