Samo da se razumemo, dakle, prethodni govornik, koji je širio versku i nacionalnu netoleranciju sa ove govornice, samo treba da razume da se moja kritika zakona nije svodila na to da ne treba da se slave verski praznici. Suprotno od toga, mislim da baš treba da se slave ti verski praznici, jer građani na to imaju pravo po članu 41. Ustava.
Problem je u obaveznosti slavljenja tih praznika kao neradnih dana za sve građane Republike. Evo, imamo ovde, profesor Bajčetić, moj kolega poslanik iz PDS mi je dao jedan zakon iz 1929. godine, koje je potpisalo njegovo kraljevsko veličanstvo, kralj Aleksandar Prvi. Dakle, zakon o praznicima, gde se kaže da u dane državnih praznika, na svoje verske praznike, označeni u paragrafu tri i na praznik svoje krsne slave, državni službenici ne moraju biti na dužnosti, osim slučajeva koji su zakonom izuzeti. Dakle, nije da su obavezni da niko ne sme da radi, već ne moraju oni koji slave. U paragrafu tri se objašnjava za pravoslavne, za Badnji dan, Božić itd, za rimokatolike, za grkokatolike, za envageliste, za muslimane i jevreje.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Vi onda dođite u Skupštinu.)
