Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi potpredsednici, na dnevnom redu Skupštine je Predlog zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Neko reče da mu se ne sviđa i da bi voleo da stoji - verski praznici, ali u Srbiji ima i drugih praznika, i smatram da treba, jer narod vidi šta će slaviti i mislim da će biti slavljeni i drugi praznici. Nisam siguran da li nije bilo prioritetnih pitanja o kojima bi mogli danas da raspravljamo, u interesu građana Srbije?
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da prvo treba da počnemo da radimo, a zatim da razgovaramo kada ćemo praznovati. Mi u Skupštini Srbije donosimo zakon o praznicima, dok nam polovina radnika u Srbiji ne radi, jer je na plaćenom ili neplaćenom odsustvu, tako da mogu praznovati i duže, nego što je predviđeno ovim zakonom.
Zbog toga predlažem da se prvo stvori radna atmosfera i da se stvore uslovi za jedan ovakav zakon, da se zakon o državnim praznicima povuče iz procedure i uvrsti u dnevni red kada se za to stvore uslovi. Da li treba raspravljati o praznicima danas u Srbiji, kad se ne poštuje Ustav Srbije, kada Vlada Srbije krši Ustav Srbije? Ko će onda poštovati neki zakon o državnim praznicima?
Prvi Ustav, ako hoćemo da slavimo, treba i da ga poštujemo. Sledeće, da li uopšte ima smisla donositi bilo kakve zakone, kada se u praksi primenjuju samo političke odluke? Šta je potvrđeno odlukom Ustavnog suda? Ne važe sudske, već političke odluke. Za državni praznik predlaže se 15. februar, Sretenje, kada je u Kragujevcu 1835. godine donet prvi srpski Ustav. Pomalo mi nije jasno zašto je uzet ovaj dan za praznik, imajući u vidu kolika je Srbija bila u to vreme, i ako uzmemo (da li to nije slučajno) taj dan za praznik, da se neko ne doseti, pa da nam zatraži da se svedemo na granice iz tog vremena.
Sledeće, praznik je Vidovdan i slažem se da u obrazloženju stoji - Vidovdan spada u osnovne pojmove srpskog istorijskog pamćenja, ali, ne znam čime smo se rukovodili, kada smo predlagali ovaj dan - da li po Caru Lazaru, ili po Vuku Brankoviću?
Još jedan događaj vezan za ovaj dan: među narodom se sve više priča i povezuje da je predlagač ovaj datum predložio za državni praznik zato što je bivši predsednik Slobodan Milošević izručen na taj dan Haškom sudu.
Zbog toga prihvatam obrazloženje - Vidovdan, samo kao verski praznik.

Ima reč narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo, u obrazloženju Vlade, obrazloženju ovoga predloga zakona, kaže se, između ostalog, da, ako nešto ujedinjuje pokoljenja Srba, onda je to lik svetoga Save. Sveti Sava stekao je ogromne zasluge, pre svega na polju duhovnosti. Monah i pisac, prevodilac i mislilac, osnovao je zajedno sa svojim ocem, srpskim vladarom, Stefanom Nemanjom, manastir Hilandar na Svetoj gori.
Njegovim nastojanjem stvorena je srpska autokefalna crkva, koja je okupila do tada razjedinjene srpske zemlje. Graditelj i pokrovitelj umetnosti, označio je početak velike epohe srpske srednjovekovne sakralne umetnosti, a njegov kult spada u najraširenije u našoj sredini. Vidovdan spada u osnovne pojmove srpskog istorijskog pamćenja, slavi se kao sećanje na Kosovsku bitku i stradanje srpske vojske u sukobu s Turcima. Taj događaj već sada prevazilazi okvire jedne bitke, jednog događaja, i treba mu dati univerzalno značenje praznika, posvećenog svima palima za otadžbinu kroz dugu istoriju srpskog naroda.
U potpunosti se slažemo sa objašnjenjem predlagača zakona, sa onima koji su ovako nadahnuti tekst potpisali u Predlogu zakona. Baš zbog toga nas čudi da je članom 5. Predloga zakona predviđeno da se ova dva značajna datuma u srpskoj istoriji slave kao radni dani. Članom 5. je predviđeno da se u Republici Srbiji praznuje radno Sveti Sava, dan duhovnosti, i Vidovdan, spomen na Kosovsku bitku.
Zar nije potpuno opravdano da se i dan svetog Save i Vidovdan slave neradno? U amandmanima koje su predložili narodni poslanici SRS, Vitomir Plužarević, dr Goran Cvetanović, Božidar Vujić, Dragan Čolić, Branislav Blažić i ostali, predlaže se da se u članu 2. doda da se neradno slave i Sveti Sava i Vidovdan.
Vlada kaže (objašnjava zašto odbija ove amandmane) da se Sveti Sava tradicionalno radno praznuje u školama i drugim obrazovnim ustanovama, pa tu tradiciju treba nastaviti, a Vidovdan, kao uspomena na Kosovsku bitku i pale za otadžbinu, treba praznovati radno, jer se time na dostojanstven način obeležavalo samo značenje ovog praznika, tradicionalno. Pa kaže - zbog toga, treba nastaviti. Mislim da treba da postane tradicija da taj praznik obeležavamo u svojim kućama, đaci, studenti i učenici da imaju posebne akademije. Pa da mi roditelji možemo, zbog toga što smo tog dana slobodni, da zajedno sa njima učestvujemo u proslavi značajnih datuma srpske istorije.
Znate, dame i gospodo di 7. juli se tradicionalno proslavljao, pa setite se samo oni uranaka sedmojulskih veselja, izleta itd. To je bilo na neki način tradicionalno, ali dobro je što smo tu tradiciju prekinuli. Dobro je što ovim zakonom više ne slavimo dan srpskog poraza, srpske sramote, dan kada je Srbin, iz ideoloških razloga, ubio drugog Srbina. Iako smo već tu tradiciju prekinuli, potpuno opravdano i potpuno se slažem, bar mi iz poslaničke grupe SRS se slažemo, da je to trebalo ukinuti.
Ne možemo da se složimo da se ova dva značajna datuma praznuju radno. Sećam se, ćerka mi je skoro završila srednju školu, da se na dan Svetog Save čak nije dozvoljavalo ni žito da se nosi, ni kolač, da oni koji slave, recimo, odnesu kolač u školu. Zato baš treba dati veći značaj danu Svetog Save i Vidovdanu. Verujem da je to prihvatljivo i za ostale građane Srbije, koji nisu pravoslavne vere, jer kult svetog Save se poštuje i među pripadnicima drugih verskih zajednica ili onih koji su nekada bili Srbi, a sada se više ne osećaju Srbima, nego nekim drugim, šta ja znam. To je njihovo pravo, a ja smatram da postoje Srbi katolici, Srbi islamske veroispovesti i Srbi pravoslavci.
Dakle, ovaj zakon može biti prihvatljiv, ukoliko se ove dobronamerne primedbe i predlozi poslanika SRS-a, odnosno poslaničke grupe SRS-a, prihvate. Biće to zakon koji nećemo menjati 100 godina, zakon koji će biti prihvatljiv za svaki režim, za svaku vlast koja dođe i posle ove vlasti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a sledeći prijavljeni je narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni posalnici, Predlog zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji je jedan od predloga zakona koji najzad dolazi od strane Vlade Republike Srbije, a koji nije prethodno urađen u nekoj od članica EU. Međutim, ovaj predlog zakona, bez obzira što je urađen ovde ima svoje mane i nedostatke, na koje ću ja, kao poslanik SRS-a,  da pokušam da ukažem i da usmerim da se izmenama i dopunama, naročito amandmanima članova SRS-a, ovaj predlog poboljša i kao takav zaživi u državi Srbiji.
Članom 1. se predlaže da Sretenje Gospodnje bude dan državnosti Srbije i da se praznuje 15. februara. Mislim da ovaj član treba izmeniti i da umesto dana državnosti Srbije bude dan ustavnosti Srbije, ako je već poznata činjenica da je tog dana donet prvi Ustav u Srbiji.
Članom 2. predviđa se praznovanje verskih praznika i to prvog dana Božića i vaskršnji praznici. Ono što mislim da ne treba, a to je da ne treba slaviti Veliki petak, nego samo Vaskrs, a Veliki petak treba izbaciti iz ovog drugog stava, jer je to, kako svi znamo, dan žalosti i nema razloga ni za kakvu proslavu.
Član 3, stav 4. - ako praznik iz člana 1. ovog zakona padne u nedelju, ne radi se prvog narednog dana. To je jedan suvišan član, jedno nasleđe prošlog doba, koga treba da se oslobodimo. Nema potrebe, ne možemo mi Vidovdan koji je 28. da proslavljamo 29. i slično da pomeramo praznovanja naših praznika.
U članu 4. data su prava za praznovanje verskih praznika i sve su grupe obuhvaćene: od pravoslavaca, preko katolika i islamske zajednice, do jevrejske zajednice. Tu je jako lako uočiti da ove ostale imaju prednost u odnosu na pravoslavce, što normalno ne iritira nikoga i treba im omogućiti da slave i da poštuju svoje praznike.
Ono što najviše zameram, a to je u članu 5. gde kaže da se u Republici Srbiji praznuju radno Sveti Sava - dan duhovnosti, pa mislim da to treba ispraviti i da dan državnosti treba biti baš upravo Sveti Sava i to da bude praznik, a ne da se radno proslavlja, kao i Vidovdan, spomen na Kosovsku bitku. Još bih predložio da se doda u članu 5. novi stav koji bi glasio, da ako mora da stoji ova rečenica - radno, ona bi imala samo jednu obavezu, a to je - radno će proslavljati ove praznike samo Vlada premijera Đinđića. Zato što je na Vidovdan samo Vlada premijera Đinđića radila i to prekovremeno, a znamo koji je rezultat tog rada. Ujedno bih dodao i nov član u kome se pokušava da se obaveže da se radno proslavljaju Vidovdan i Sveti Sava, da to mora proslavljati i predsednik Jugoslavije. Zašto? Zato da ima obavezu, da ne bi čovek verovatno proslavljao, a onda se desi neki događaj u Srbiji, a on posle kaže da on to ne zna, da nije upućen.....
(Predsedavajući: Molim vas da se držite teme.)
.... ja stoga predlažem da ovo radno, bude obavezno, znači samo za Vladu premijera Đinđića i predsednika Jugoslavije gospodina Koštunicu. To treba da se naglasi (Glas iz sale: Izdajnici.) dok su oni, a to ste vi, gospodine, rekli - izdajnici, ja se slažem sa tim, hvala što ste me podsetili. Znači, to je jedna od mojih primedbi. Žao mi je što ovde nema ministra, da prihvati ove moje sugestije i verovatno bi on ubacio i prihvatio ove predloge, tako da bi ovaj predlog zakona bio jako poboljšan.
Mislim da ovaj predlog zakona neće biti dugog veka, verovatno ćemo dobiti izmene i dopune ovog zakona ubrzo, tako što će, verovatno, Srbija morati da proslavlja 4.juli dan nezavisnosti ili, eventualno, ono što sam ja priželjkivao - da dan državnosti bude 5. oktobar. Zašto? Zato što bi Srbija počinjala od 5. oktobra, pa ne bi morala Vlada Republike Srbije da kopa razne grobnice, razne leševe da traži, niko pre toga nije postojao, i ne bi to niko ni radio. Ovako, od 1804. pa naovamo, mnogo je bilo i borbe, ratova i mnogo ima leševa, tako da me je strah da će mnogo toga da pronađu i optuže Srbe da su zločinački narod.....
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Kragoviću.)
.... završavam gospodine, samo sam hteo da kažem da sam očekivao da bude 5. oktobar, kako bi se prestalo sa brukom Srba i srpskog naroda uopšte. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a sledeći prijavljen je narodni poslanik Marijan Rističević.

 Dame i gospodo narodni poslanici, mi živimo u jedno zlo vreme koje se prilično negativno odražava na naš ukupni materijalni, kulturni i duhovni život. Međutim, u takvom vremenu svih naših stradanja, možda se taj duhovni život najbolje održao. Možda smo time pokazali svu vitalnost prolaska kroz razne istorijske muke koje smo imali. Ovaj zakon u tom pogledu mogao bi da bude doprinos jednom duhovnom osveženju našeg naroda, posle decenijskih, raznih ideoloških isključivosti.
Mogao bi da bude sa određenim dopunama koje su neophodne da se on napravi. Koji su to osnovni principi koji su potrebni da se poštuju, da bi ovakav zakon, bio dobar?
Prvi princip je da se ta ideološka isključivost koju smo decenijama imali definitivno, najzad, ukloni. Da se napravi zakon koji u sebi nema stavku da ga praznuje samo jedna politička opcija.
Drugi princip koji bi nam bio potreban je da se poštuju oni datumi koji su izdržali sva istorijska iskušenja. Datumi koji su pokazali da ono što je vredno traje. Ono što nije vredno, traje u nekom periodu života, ali veoma brzo dolazi na udar kritike.
Treći princip koji treba poštovati kada je u pitanju ovakav zakon su neradni dani. Mislim da te neradne dane treba smanjiti što je više moguće. Mi smo pokazali u nekom prethodnom periodu da smo skloni da povezujemo slobodne dane, pa da od jednog dana državnog praznika napravimo pet, da stvaramo jedan kult nerada i stalno "pevanja i igranja", praznovanja, umesto da smo krenuli da stvaramo kult rada.
Ono što je značajno, to je da se mora izvršiti promena zakona u smislu da se dopuni, da dan Svetog Save bude neradan dan i praznik. To bi trebalo da bude dan naše duhovnosti i državnosti. Vidovdan sigurno treba da bude neradni dan, jer ipak je to dan na kojem su se generacije, na neki način, vaspitavale u poštovanju svog naroda, u poštovanju velikih vrednosti, u poštovanju nečega što svima treba da nam bude sveto.
Na kraju, hteo bih da se osvrnem na neke komentare koji su se čuli povodom ovog zakona, a dolazili su iz grupacije na vlasti, iz grupacije DOS-a. Čuli smo i ovakve komentare, da je on represivan, da je u pitanju diskriminacija, neravnopravnost. Onda, bilo je predloga da se neki praznici slave na samo nekom delu teritorije Srbije, a da se ne slavi na drugom. Bilo je čak i konstatacija da su ugrožena ljudska i kolektivna prava, da se podržava ovaj zakon zato što je Žuža pevala u nekoj austrougarskoj kafani povodom Prvog srpskog ustanka.
To su apsurdne stvari i mislim da se na tim komentarima ocrtava celokupna dubina krize u kojoj se nalazi ovo društvo. Ocrtava se da je zalaganje za demokratiju kod pojedinih iz konglomerata DOS-a prilično lažno. Očitava se da demokratija, tako shvaćena kako se prezentira, poništava sebe samu. Mislim da se to mora uzeti u obzir i da nije dobro ovde nastupati sa ove govornice, sa pozicija, ne samo uskostranačkih, kada su u pitanju državni praznici, nego to su i etničko-teritorijalne pozicije, koje su pojedini poslanici ovde zastupali. To sigurno ne može doneti dobro razvoju demokratije u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je posle niza dobrih reformskih zakona ove vlade, još jedan dobar predlog zakona, Predlog  zakona o državnim i drugim praznicima. Ovaj zakon definiše državne i verske praznike, radne i neradne dane. Posle svih onih "Josipa radnika", "Svetog Josipa radnika", "Praznika svetog Miška", "Dana borca", "Dana ustanka", "Dana kad je neko pucao u nekog", evo DOS nije uzeo dan ideologije za neki svoj dan. Nije uzeo dan svoje pobede, 5. oktobar, za državni praznik. Tog dana su ovi drugi "pukli kao zvečka".
Ovaj zakon omogućuje konfesijama, ne samo pravoslavnim, pravo na praznovanje svojih verskih praznika. Ovo je svakako, demokratska odlika ovog zakona, i ta pozitivna diskriminacija drugih, manjih konfesija i nacionalnih manjina, jer one imaju pravo, meni se čini na četiri neradna dana više, nego većinska konfesija, nego većinska nacija.
Oko Sretenja se može razgovarati. Mislim da je Vlada uzela pravi dan, dan oko koga se nećemo sporiti. To je svakako, bolji dan od 28. marta kada su doneti neki, po meni nakazni amandmani koji su bili uzrok sukoba na ovim teritorijama. Meni smeta malo više srbovanja i malo nepoznavanja srpske istorije.
Mi obično razgovaramo o Vidovdanu, o 1389. godini, pa onda preskočimo do 1804. godine, kao da između ta dva datuma Srbi nisu postojali. Ili nisu postojali Srbi, ili ste vi sa nekih teritorija koje srpska država nije obuhvatala, srpske države gotovo da nije ni bilo tada. Vi zanemarujete neke događaje koji su se dogodili na teritoriji Srbije.
Mi ovde možemo govoriti i o Teodoru vršačkom, o Prvom srpskom ustanku 1594. godine, ako se ne varam, kada je podignut ustanak banatskih Srba protiv Turaka. Sukob je trajao godinu i po dana i po obimu sukoba i broju žrtava bio je čak veći od Prvog srpskog ustanka. Teodor vršački je toliko iziritirao Turke da su oni godinu dana kasnije spalili mošti svetog Save, pokazujući banatskim Srbima kako će proći, a samog Teodora vršačkog su živog odrali i srpska crkva ga je proglasila za sveca.
Takođe, smeta mi, ali ne toliko puno, što se ne pominje 1848. godina, 13. maj, Sremski Karlovci. Srpski sabor koji je vojvoda ... proglasio za komandata srpskih vojnih snaga i koji je mitropolita Rajačića proglasio u srpskog patrijarha i time je obnovljena autokefalnost srpske crkve. Toliko da vas ja malo poučim istoriji, da ne bude da smo imali samo 1389. godinu, pa smo se onda pojavili 1804. godine.
Mi smo svakako, zadovoljni ovim predlogom i glasaćemo za njega, bez obzira na ove datume. Navodim ih čisto kao primer da su Srbi postojali i između ta dva perioda.
Takođe mi pomalo smeta mistifikacija da neke naše najveće poraze smatramo pobedama, a neke pobede zaboravljamo. Ovde je Vuk Branković spomenut kao najveći srpski izdajnik. Dozvolite da se ne složim sa time, Vuk Branković je, a to je istorijska činjenica, umro u turskom zatvoru. A, Kraljević Marko, koga većina smatra najvećim srpskim junakom, poginuo je kao turski vazal u bici na Rovinama, kao turski vojnik u Bugarskoj. Toliko o nama Srbima, kako mi možemo iskriviti neke činjenice i najveće naše istorijske poraze pretvoriti u pobede, a neke pobede sasvim zaboraviti.
Takođe, malo mi smeta naglašeno srbovanje dojučerašnjih komunista od kojih danas čestiti Srbin i više ne može ući ni u crkvu.
Navešću jedan primer i molim vas za strpljenje:
"Svojim ukupnim dosadašnjim radom sam pokazao i dokazao vlastito marksističko-lenjinističko teorijsko ubeđenje i komunističku ideološku orijentaciju", itd. reče 1982. godine Vojislav Šešelj u tekstu: "Zašto sam izbačen iz Saveza komunista". A, ja danas od njega ne mogu progovoriti o Srbima. Toliko o tom, nekom prenaglašenom srbovanju. Slavili smo tog grešnog Josipa Broza, sve i svašta smo slavili, i onda smo zaboravili. Verujem da je pola ove skupštine pripadalo Savezu komunista, a ne samo ovaj čovek čije sam ime pročitao.
Takođe se ne slažem oko poslednjeg Vidovdana. Mislim da Vidovdan možemo da shvatimo i kao dan hrabrosti, dan kada treba stisnuti petlju i doneti neku odluku, pokazati izvesnu hrabrost. Treba odati priznanje i Vladi, da se malo našalim, na prekovremenom radu. Ovo je prva Vlada koja radi i to besplatno o državnim praznicima, a, ako neko nije zadovoljan, lako ćemo mi uvesti više Vidovdana u toku jedne godine. Hvala. (Aplauz poslanika DOS-a.)
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Replika.)

Nije vas spomenuo.

(Aleksandar Vučić, sa mesta: Dajte mi pravo na repliku, pomenuo je predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.)

Nije pomenuo vas, nego gospodina Šešelja.

(Aleksandar Vučić, sa mesta: Znači nećete mi dati repliku.)

Ne.

(Aleksandar Vučić, sa mesta: Onda se javljam po povredi Poslovnika.)

Izvolite.