Reč ima narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, posle njega narodna poslanica Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas pričamo o jednom zakonu koji čak nema ni pun naslov. Taj naslov je verovatno problem onoga ko ga je pravio. Želim nekoliko stvari da kažem. Svako pozivanje na neku istorijsku tradiciju autonomnog položaja Vojvodine, kao osnove za utemeljenje njene samostalnosti i kvazi ili stvarne državnosti, potpuno je besmislena mistifikacija. Vojvodina nikad u istoriji, od rimskih imperijalnih vremena, pa do Titove Jugoslavije, nije posedovala nikakvu, ni teritorijalnu, ni političku, pa čak ni kulturnu autonomiju.
Vojvodstvo Srbije i Tamiškog Banata od 1849. do 1860. godine apsolutno nije imalo karakter i status koji bi odgovarao njegovom nazivu. To je bila jedna administrativna oblast krajnje centralizovanog Habzburškog carstva, kojim se na najbirokratskiji način upravljalo iz Beča i u čijim granicama čak nije bilo ni celo područje sadašnje Vojvodine. Sve ostalo što se smatra tradicijom vojvođanske autonomnosti bukvalno se svodi na stalno ugroženu i ograničavanu srpsku crkveno-školsku autonomiju, koja je na kraju 1912. godine i kao takva ukinuta. I, s druge strane, na žilavu i bezuspešnu preko dva veka dugu, počev od 1691. godine, borbu Srba da za svoj nacionalni opstanak u Austriji, a od 1867. u Ugarskoj, steknu političke i teritorijalne garancije u vidu redukovane autonomije oblasti.
Pored odsustva ovog istorijskog, Vojvodina ne ispunjava ni drugi bitan preduslov za sticanje, u današnjim uslovima, posebne države. Nema ni nacionalne homogenosti, ni embrionalne državotvorne svesti u svom višenacionalnom biću. Takva svest postoji samo u glavama trećerazrednih politikanata, preambicioznih i gramzivih prema vlasti i pogodnostima koje ona nosi. Postoji i u glavama onih špekulanata koji razumeju da je trgovina državom i njenim opstankom najunosniji biznis.
Uprkos svemu, određena svest o autonomiji, o Vojvodini kao specifičnom mentalitetu, kao duhovnoj, kulturnoj, pa i političkoj celini, u javnosti postoji i to je dosta rasprostranjeno. To treba uvažavati, i to na pravi način, a ne iz nekakvih trgovačkih razloga. Zato što su ovde neke kolege pričale, pa i juče smo čuli gospodina Čanka i gospodina Đinđića, koji izgleda da ne znaju šta piše u obrazloženju ovog zakona. Tamo piše da su se predstavnici Vlade i Izvršnog veća Vojvodine dogovorili da naprave ovaj bućkuriš od zakona i da nam ga predlože. Izgleda, neki koji su juče pričali ne, sećaju se toga.
Pročitajte, gospodo iz DOS-a, pa podsetite svog premijera da ste u svom pamfletu za decembarske izbore napisali da ćete kao prvo u novoj skupštini doneti deklaraciju da se radi promena ustava. Onda, podsetite premijera da ne treba ni poslanike ni građane Srbije da ovde, kao juče - ne može se kasti da neko laže kada nije tu - ali u svakom slučaju nije govorio istinu, inače, kada je rekao da oni uopšte u predizbornoj kampanji nisu pričali o nekom ustavu. Jednostavno, neka pročitaju šta su napisali građanima Srbije i na osnovu čega su dobili te izbore. Biće verovatno priče, fotokopiraću vam pošto ste verovatno izgubili, pa ćete pročitati još jedanput. Pričaćemo o ovom zakonu ako ga usvojite u načelu. Onda ima dovoljno divana i za posle. Razmislite samo, kada ovde izlazite za govornicu, da ipak pričate o nekim činjenicama i o nekim istinama.

Hvala. Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, a posle nje narodni poslanik Zoran Novaković. Molim vas da se udaljite.

Dame i gospodo, tema kojom se danas bavimo kao tačkom dnevnog reda na sednici Skupštine Srbije je tema koja je očigledno u našim raspravama mnogo više nego komentar na odredbe i članove zakona o određenim nadležnostima autonomne pokrajine. Tako se zove i tako mora da se zove, jer je to u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Dobar ili loš, takav je kakav je, dok ga ne promenimo. Naš je predlog - hajde da ga primenjujemo.
Zašto je više od odredaba i komentara na same članove zakona? Zbog toga što je ovo tema u kojoj je široko polje za predrasude, za proizvoljne informacije, za sopstvene strahove. Zato je većina diskusija koncipirana kao tema kojom se tumače tuđe namere, a ne tekst koji je pred nama. To je razumljivo. Razumljivo je iz više razloga.
Prvo, što se vrlo dobro zna da je tema autonomije Vojvodine nešto što može da bude kontroverzno u javnosti Srbije. Srećom, više nije. Bilo je potpuno opravdano da bude kontroverzno januara 2001, ali je to sada tema koja je potpuno razjašnjena na svim mestima gde se donose odluke.
Da ne bih upala u zamku da tumačim tuđe namere, govoriću o svojim namerama. Ukratko, pokušaću i vas sve da izvestim o činjenicama kako je tekao posao oko vraća određenih nadležnosti, a da tako upoznam i javnost u Srbiji. Dakle, januara meseca, kada smo ušli u Republičku skupštinu i novembra kada smo ušli u Skupštinu AP Vojvodine imali smo izbor da definišemo problem. Problem se zove: da imate Ustav takav kakav imate, sa izuzetno malim demokratskim kapacitetom i da taj Ustav, takav kakav je, nije bio primenjivan na teritoriji ni AP Vojvodine, a bogami i na teritoriji Republike Srbiji, političkom voljom, naravno, a što je bilo autonomno pravo onih koji su pre nas imali poverenje za upravljanje javnim poslovima u Srbiji i Vojvodini.
Onda kada definišete tako problem, onda kažete: šta sada da radimo. Imamo dva rešenja. Oba sa tačke gledišta naših želja i načina kako želimo da živimo, jednako su loša. Jedno je da se tema Vojvodine pusti da se proizvede kriza. Znači, unutar grupacije koja je dobila izbore, unutar opozicije, unutar građanstva, da se polarizuje na temu Vojvodine nešto što su stavovi svih nas koji živimo u Srbiji. Drugi je da gurnemo temu Vojvodine pod tepih i da kažemo: već ćemo o tome pričati nekada, jednoga dana kada se za to steknu uslovi. Procena je bila da treba da se nađe kompromis i da i jedno i drugo rešenje nije dobro. Ono što je pred vama, to je kompromis.
Zašto izaziva toliko emocija kompromis koji je pred vama? Zbog toga što ako se odlučimo da glasamo za zakon o određenim nadležnostima Pokrajine Vojvodine, a kasnije i u raspravi poboljšamo Zakon o lokalnoj samoupravi, onda ćemo zauvek promeniti karakter vlasti i karakter kojim se do sada upravljalo u Republici Srbiji. Nije sporno da svako od nas ima pravo na politički program. Meni je drago da čujem od svakoga jasno, kao što se ovde čuo stav: treba ukinuti autonomiju. To je sa stanovišta takve političke opcije potpuno legalno. Dobro je da se jasno kaže šta je zahtev.
Ono što je manje dobro: treba nam autonomija ali prava autonomija; ali ne sada nego u ponedeljak posle podne; ali na proleće. Dakle, to je stav, neću da ti kažem da neću autonomiju, zato što znam da to nije popularno u narodu u Vojvodini, ali je popularno u narodu u Beogradu i drugim delovima Srbije. Neću da ti kažem autonomija, kazaću ti regionalizam, da se ne vidi autonomija. Nije to nešto što će proći kao poruka javnom mnjenju i, pravo da vam kažem, znajući sve moje prijatelje po Srbiji, već sada bih se kladila u nišku kneževinu kao region, o tom-potom. To će biti predmet javne debate, istinske javne rasprave. I u startu, ako je regionalizam koji nije crtanje mapa, onda je dobro. Ako je crtanje mapa, onda nije dobro.
Šta će biti omogućeno ovim zakonom o određenim nadležnostima AP Vovjodine? Menjajući karakter vlasti pokazali smo da smatramo da postoje odgovorni ljudi, kako u svakoj opštini u Vojvodini i Srbiji, tako i u Izvršnom veću i u Skupštini AP Vojvodine, ti odgovorni ljudi imaće poverene poslove iz oblasti, koji su definisani u Ustavu Republike Srbije. Kao što je Ustavom Republike Srbije definisano da se zakonom poveravaju ti poslovi.
Ono što ovde niko neće da kaže, jer ne izlaze naši prijatelji iz regionalnih stranaka, iz Vojvodine, a to je da zakone koje poverite možete i da ih odverite, i to je ono što se njima ne sviđa. To je ono što se i ovim drugima ne sviđa, jer onda gube argumentaciju: eto nama secesije, eto nama otcepljenja, eto nama zla. To je prosto prirodno pravo svake političke stranke da se obraća svom biračkom telu i da formira izbornu kampanju za ovom govornicom. I to je komotno. Nemam takav komoditet, zbog toga što smo preuzimanjem javnih poslova u Srbiji preuzeli odgovornost za rezultat upravljanja tim javnim poslovima. To je pravo opozicije i dobro je da taj rezultat ocenjuje i procenjuje kao malen ili nikakav, nadajući se da će tu pokupiti nešto što je politička privlačnost za sopstvenu političku opciju. To nas nikako ne može sprečiti da na davanju rezultata radimo i da rezultatima u Vojvodini težimo.
Suštinski nudimo promenjen karakter načina upravljanja javnim poslovima, podelu odgovornosti, jer zakon o određenim nadležnostima je podela odgovornosti, a ne podela nadležnosti. Promeniće se karakter vlasti i prvi put ćete otvoriti put da vlast postane zaista javni servis građana. Da dobijete kao građanin od vlasti ono za šta je u stvari birate, a to je da efikasno obavite posao sa tom svojom vlašću. To su razlozi zašto insistiram na svakom rešenju koje je kompromis i koje ide u tom evropskom duhu, koliko god ovde bilo negativnih komentara kada je Evropa u pitanju.
Odakle strah? Strah je od toga što ako postoje odgovorni ljudi u Vojvodini, onda postoje odgovorni ljudi i na nivou lokalne samouprave. Zašto neće biti priče oko toga da će se neka od opština otcepljivati i imati problema zato što dobija izvorne nadležnosti, dobija poverene poslove, dobija ustupljene prihode od Skupštine Srbije novim zakonom o lokalnoj samoupravi. Zato što je to interes većine.
Na pitanju Vojvodine, ne liči nam da je to interes većine, a jeste. Autonomija Vojvodine je dobra vest za Srbiju zbog toga što promenama u onome što je poštovanje zakonskih dokumenata, kao što je Ustav iz devedesetih godina, šta god o njemu mislila, dokazujete da ste sposobni da primenjujete propise, jer je to suština uređene vlasti. Kada budemo doneli bolje propise, onda ćemo i njih primenjivati, i to je suština. Kada budu došli na vlast oni koji hoće da ukinu autonomiju, ako budu imali većinu, onda će oni to uraditi, ali ćemo svi imati u tim oblastima rezultat.
Zašto je Vojvodina još dobra vest? Zato što Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine koristi taj minimalni demokratski kapacitet ovog ustava i to su činjenice o kojima ovde neće da se razgovara. Prvi put na prolećnom zasedanju Narodne skupštine, što je opet po Ustavu, Skupština Vojvodine podnela je amandmane na neke zakone, gde je o tim amandmanima raspravljano, jer to je suština Skupštine, ti su amandmani usvajani.
Prvi put s proleća ove godine Vojvodina je dobila izvorne prihode, od 1990. godine, od kada su svi izvorni prihodi Izvršnom veću oduzeti, ne Ustavom nego političkom voljom, samostalnom, privatnom političkom voljom onih koji su nama upravljali. Činjenica da je prvi put, što je isto ustavno pravo, na dnevnom redu nešto što je predlog Skupštine Vojvodine, već je dobra vest za promenjenu atmosferu, za promenjen karakter vlasti.
Da završim sa onim što je moja tema, a to je da kada god govorite o uređenju države, u suštini govorite o novcu i o moći. Kada govorite o novcu, onda vas molim da imate u vidu nezadovoljstvo mojih prijatelja iz Vojvodine i nezadovoljstvo mojih prijatelja iz drugih delova Republike. Uporediću Skupštinu Beograda i Skupštinu Vojvodine. Skupština Vojvodine od 1990. godine naovamo nije imala jedan jedini dinar prihoda koji bi prikupljala ili kontrolisala sa svoje teritorije. Skupština Vojvodine je imala plate zaposlenih u Službi, u Skupštini, u Izvršnom veću, a one su bile pozicija u republičkom budžetu.
Hajde da hipotetički okrenemo stvari, hajde da predložimo da se Skupštini Beograda i skupštinama opština oduzmu svi izvorni prihodi i da kažemo - sada pomaži Beogradu i sada upravljaj onim što je u Beogradu. Rekla sam da neće niko biti zadovoljan i to se po reakcijama čuje, prijatelji iz Vojvodine su malo tiši po prirodi stvari, ali prijatelji iz Beograda i drugih delova Srbije galame, isto po prirodi stvari.
Znači, ono što će biti direktan rezultat primene zakona o određenim nadležnostima su izvroni prihodi, upravljanje poverenim poslovima od strane Vlade Republike Srbije, određenim odlukom ove Narodne skupštine, pod nadzorom Vlade Republike Srbije i uz kontrolu svih državnih organa Republike Srbije. To su činjenice, a za sve druge koji vole da se bave maštom i emocijom, ova skupština je naravno mesto za to, ali na njihovu štetu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Nivaković, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Vučić.
Napomenula bih samo da SSJ, čiji ste vi član, ima još pet minuta preostalog vremena, da poslanička grupa DOS ima 38 minuta, ali samo jednog prijavljenog govornika, DSS nema prijavljenih govornika, SPS ima 24 minuta i 30 sekundi, a Srpska radikalna stranka 15 minuta i 30 sekundi.

Poštovani građani, uvažene kolege narodni poslanici, meni je izrazito žao što premijer nije tu i zato što gospodin predlagač, odnosno Nenad Čanak nije tu. Vratiću se na jučerašnji dan samo u par rečenica.
Juče nam premijer, gospodin Đinđić, reče - Ustav je jedno, a život je nešto drugo. To bi morao malo da pojasni svojim glasačima i uopšte građanima u našoj Republici.
Usput je spomenuo da postoji i nešto treće, a to treće je možda najopasnije, to je pomenuo kao nečije uslove, pa mi je žao što nije hteo da nam objasni čiji su to uslovi i koji su to još dodatni uslovi da bi ovaj zakon bio usvojen.
Ovde je reč o takozvanom omnibus zakonu. Pitao sam neke poslanike šta znači omnibus, a neki su mi rekli da im liči na minibus Nenada Čanka. Znači, ovo je omnibus zakon, a ja vas pitam - pošto čitam, pišem i razumem našu ćirilicu - šta je to? Da li je to srpski autobus za negde? Ako je to autobus za Evropu, da vas obavestim, ako ste već hronično neobavešteni, da smo mi u Evropi oduvek, uvek i sada, čak mnogo pre mnogih sadašnjih evropskih vodećih naroda, a ako ne znate istoriju, pročitajte istoriju Srba po dr Jovanu Deretiću, vašem kolegi narodnom poslaniku u ovoj skupštini.
Srpska istorija, pa i istorija autonomije Vojvodstva, a voleo bih da me neko demantuje, recimo znam da je gospodin Naumov iz tih krajeva, da li je tu obuhvaćena srpska istorija još od Nina Belova do danas; ili neko ovde nama hoće provući da je istorija Srba od Marije Terezije do danas; ili da li je istorija Srba zadnjih 50 godina.
Molim vas, mi kao politička grupacija, poslanički klub koji ima ime stranke SSJ i koji poziva Srbe na jedinstvo, zapamtite to, pozivamo narodne poslanike iz Vojvodine da nam objasne kako to oni, samo oni, imaju starije škole nego mi ovde u Beogradu i ne znam pašaluku, kako to vojvođanska pošta starija od naše beogradske, i to sto godina. Objasnite istorijski ko ste to vi i recite jasno i glasno ko smo to mi. Ako ste vi zaslužili Vojvodstvo, ako ste to zaslužili nečim pre Vuka Karadžića, slobodno nam recite da bismo i mi znali ko smo to mi. A, po Deretićevoj istoriji, to vam traje popriličan broj godina. A gospodin, koji je ovde za govornicom rekao da su škole vojvođanske i pošte starije od srpskih, neka me demantuje. Ali, zar treba verovati Nenadu Čanku, koji sebe proklamuje kao Jasera Arafata Vojvodine, koji je u Generalnom urbanističkom planu Novog Sada tražio ucrtavanje lokacija za ambasade svih država.
(Predsednik: Vreme gospodine Novakoviću, rekla sam da imate pet minuta.)
Evo, završavam. Gospodin Čanak, kao simbol borbe za ostvarenje nezavisne države Vojvodine i kako reče neko juče sa mentalitetom talibana, to je onaj čovek koji je nazivao Srbiju Sodomom i Gomorom.

Gospodine Novakoviću, izričem vam opomenu na osnovu člana 103. Vreme je isteklo, završite rečenicu.

Zahvaljujem se na opomeni.
Znači, ako Čanak sanja vreme Marije Terezije, bojim se da on nije srpski vojvoda Dobrnjac. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sredoje Mihajlov (pravo na repliku).

Ništa vam stvarno ne mogu dodati, nego opet ponoviti da su one činjenice tačne. Vas ću pozvati na tu proslavu 250 godina srpske škole u mom selu, koju sam ja završio. Gospodina Naumova ste prozvali, imao sam čast da budem njegov školski drug. On će isto potvrditi da naša gimnazija toliko slavi. Nisam to rekao radi nekog razdora, već radi toga da bih upoznao ljude sa činjenicama, sa faktima.
Nisam pričao istoriju koja se prenosi sa kolena na koleno, nego o činjenicama. To su fakta i tu mi ne možemo ništa pomoći, to su, jednostavno, činjenice.