Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što pređem na ono što sam predvideo kao moje izlaganje povodom Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, moram da na neki način izrazim nezadovoljstvo načinom na koji su određene uvažene kolege pokušale da praktično dezavuišu ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi.
Naime, radi se o nizu netačnih tumačenja Ustava i samog Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, koji su ili proizvod neznanja, u šta sumnjam, jer su često to ovde bili i eminentni pravnici, ili je pitanje nepažljivog čitanja Predloga zakona, ili je pak jednostavno u pitanju politički marketing.
Međutim, to su toliko paušalne izjave da ću se, jednostavno, potruditi da na jednom primeru to sada i objasnim. Naime, jedan od naših kolega je ovde rekao kako su, eto, po sadašnjem Zakonu o lokalnoj samoupravi, po sadašnjim propisima, organi unutrašnjih poslova bili ti koji su imali pravo da cene zakonitost, celishodnost ili u celini gledano ispravnost upravnog akta za čije se izvršenje traži asistencija. A eto, po ovom novom zakonu o lokalnoj samoupravi to, nažalost, neće moći pa, Bože moj, jadni naši građani.
Vezano za to, zaista moram sebi da dozvolim da kažem nekoliko stvari, prosto kao neku vrstu pouke kolegi koji je to rekao. Prvo, policija niti ceni, niti je ikada i igde cenila zakonitost ili celishodnost akta donetog u upravnom postupku pred opštinskim organom uprave, za koji je tražena njena asistencija. Dakle, nikada nigde nije imala to pravo i to nije činila.
Jedini mogući način i put, i kod nas i u celom civilizovanom svetu, to je da se ocena zakonitosti upravnog akta vrši u zakonom propisanom postupku, putem redovnih i vanrednih pravnih lekova, pred višim organima uprave ili pak sudovima.
Jedini koji su kršili ovo civilzacijsko dostignuće bili su pojedini ljudi u Srbiji, u onim opštinama gde je na vlasti bila tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, u nameri da spreče efikasno vršenje vlasti. Da kojim slučajem diploma Pravnog fakulteta ima karakter vozačke dozvole, ovakav način interpretiranja prava bio bi razlog za ponovno polaganje.
Što se tiče onoga što zovemo lokalnom samoupravom u Srbiji, mi danas možemo, jednostavno, postaviti osnovno pitanje - postoji li lokalna samouprava u Srbiji, ili ne? Formalno posmatrano, postoji lokalna samouprava. Pominje je i Ustav SRJ, pominje je i Ustav SRS. Istina, postoji određeno nabrajanje nadležnosti lokalne samouprave u tim ustavima, ali s obzirom da nije primenjen princip pozitivne numeracije, to oni nisu prepreka razvijanju lokalne samouprave.
Postoji Ministarstvo lokalne samouprave, imamo ministra lokalne samouprave i, normalno, Zakon o lokalnoj samoupravi. Dakle, formalno, lokalnu samoupravu imamo. Ali, ako pogledamo Zakon o lokalnoj samoupravi, ako pogledamo zakon koji je već više puta ovde pomenut, a to je Zakon o sredstvima u državnoj svojini od 12. decembra 1995. godine, ako pogledamo neke druge propise koji se na odgovarajući način dotiču lokalne samouprave, utvrdićemo da je to prazna forma.
Tako ovo pitanje lokalne samouprave ima karakteristiku koja je imanentna našem društvu u poslednjih deset ili više godina, a to je da formalno i deklarativno ima svega - ima slobode, ima demokratije, ima saradnje sa svetom, ali suština i istina su nešto drugačije. Tako je to i sa našom lokalnom samoupravom, koja pre liči na lokalnu upravu, nego što je to lokalna samouprava.
Takav pristup ne samo da je nesaglasan Povelji o lokalnoj samoupravi - koja je usvojena u Savetu Evrope 1985. godine i koja u preambuli kaže da su lokalne vlasti jedna od glavnih osnova svakog demokratskog sistema - već je jednostavno jedan nakaradni i naopak sistem koji najbolje osećaju naši građani.
Suštinska je razlika između lokalne uprave i lokalne samouprave. Lokalna uprava podrazumeva visok stepen centralizacije. Srbija je danas centralizovana država sa visokim stepenom centralizacije na nivou Vlade Republike Srbije i vrlo malim ingerencijama lokalnih vlasti. Nasuprot tome, lokalna samouprava je protivteža centralnoj vlasti, sistem sa velikom autonomijom lokalnih organa, koja podrazumeva upravljanje lokalnom zajednicom i obavljanje posla od lokalnog interesa.
Lokalna samouprava je, što je već kolega Radosavljević rekao, pravo građana i mi je isključivo kao takvu moramo tretirati. To je pravo građana da autonomno upravljaju poslovima od lokalnog značaja. Oni će to najbolje umeti, oni najbolje znaju koji su ti poslovi i kako ih treba rešiti.
Centralizacija je loša, centralizacija neminovno vodi neefikasnosti, neekonomičnosti, manipulaciji, zloupotrebama, mistifikaciji vlasti, otuđenju i gubljenju osećaja za dnevne lokalne probleme, pogrešnim odlukama i korupciji. U takvim uslovima svaki posao građana u birokratskim strukturama je pakao.
Ostvariti pravo zahteva veliku energiju i upornost, ali i konjske živce, a katkad i jak želudac. To je stanje naše lokalne samouprave i naše administracije na lokalnom nivou. Da li je to interes građana i da li je to uprava kao servis građana; naravno da to nije tako.
Da ne pominjemo posebno pitanje, a to je da su lokalne zajednice politipske, da je svaka na svoj način specifična, da ima komparativne prednosti i mane, da te specifičnosti čine upravljanje lokalnim zajednicama i da se ono ne može poistovetiti sa upravljanjem državom. Sve te činjenice prethodni zakonodavac nije znao ili jednostavno nije hteo da uvaži. Mi te činjenice uvažavamo.
Mi želimo da pravo građana na lokalnu samoupravu ne bude parola. Mi želimo da građani to pravo uistinu mogu da ostvare. Mi želimo da se prizna pravo lokalnih zajednica na različitost, da se razvije zdrav duh kompeticije i, istovremeno, uspostavi jasan sistem odgovornosti na lokalnom nivou. Mi želimo da se građani politički organizuju kroz svoju lokalnu samoupravu. Lokalna samouprava mora biti odraz političkog opredeljenja građana za mogućnost izbora modaliteta razvoja njihove lokalne zajednice.
Decentralizacija je naše opredeljenje zato što obezbeđuje bolju alokaciju resursa, lakšu kontrolu administracije i brže i bolje odgovore na lokalne probleme i potrebe. Mi želimo da sadašnji arhaičan, krut, nefunkcionalan, i iznad svega lažan sistem lokalne samouprave zamenimo savremenim, efikasnim, funkcionalnim, politipskim, preduzetničkim i istinskim sistemom lokalne samouprave. Zato danas donosimo ovaj zakon o lokalnoj samoupravi.
Nažalost, ovaj zakon o lokalnoj samoupravi ne može sam po sebi rešiti sve to što je tako drastično pokvareno poslednjih godina. Zato, pre nego što pređem na sam zakon, reći ću reč-dve o nekim koracima koji su neophodni da bismo mi na kraju imali zaokružen i uspostavljen sistem lokalne samouprave.
Prvo, imovina. Mislim da se tu svi slažemo - ne može se pravo na lokalnu samoupravu u svom punom obimu ostvariti bez imovine. Hitno je potrebno usvojiti izmene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije ili jednostavno ukinuti taj nakaradan zakon koji je donet 1995. godine.
Drugo, veličina naših lokalnih zajednica. Postojeći zakoni su zadržali osnovnu strukturu lokalne samouprave, nastalu u vreme reformi 1955. godine. U tadašnjoj Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji bilo je 3.900, a nakon te reforme samo 500 opština, koliko ih je ostalo do kraja te države. Što se Srbije tiče, još u 19. veku postojalo je 2.000 opština. Danas ih ima 190, odnosno 167, ukoliko trenutno ne računamo naše opštine na Kosovu.
Naše opštine u proseku imaju 50.000 stanovnika. To su najveće opštine u Evropi. Mi imamo mega opštine koje imaju po nekoliko stotina hiljada stanovnika i nekoliko desetina hiljada hektara. Upravo je veličina lokalne zajednice limitirajući faktor za ostvarivanje lokalne samouprave. Opština savremenog doba mora da bude dovoljno velika da poseduje adekvatne resurse, ali mora da bude dovoljno mala da sačuva atmosferu i duh zajednice u kojoj građani mogu politički da se ostvare.
Dakle, lokalna zajednica ili zajednica od par stotina hiljada stanovnika; ali onda se ne može zvati lokalnom samoupravom; ili je, s druge strane, lokalna samouprava, ali onda ne može imati više od 50-60 hiljada stanovnika. Prema tome, ili - ili, jedno sa drugim ne ide. To je taj drugi korak koji se mora učiniti nakon donošenja ovog zakona o lokalnoj samoupravi: optimalizacija veličine naših lokalnih zajednica.
Ovaj predlog zakona unosi značajne novine, i to u širokom spektru, od finansiranja, organizacije, o čemu je ovde bilo dosta reči, novih oblika mesne samouprave, naravno, do povećanja nadležnosti u skladu sa principom koji je aksiom u savremenom svetu, a to je da se odluke donose bliže nivou primene. To je sasvim logično, jer ko bolje zna i ko bolje oseća potrebe i probleme lokalnih zajednica od samih žitelja te zajednice.
Jedna od novina koju predviđa ovaj zakon odnosi se na organe jedinice lokalne samouprave. To je uvođenje sistema podele vlasti. Ovaj sistem dovodi do jasnog uspostavljanja sistema odgovornosti. Naime, danas imamo skupštinu opštine, kao predstavničko telo, sastavljeno od određenog broja odbornika koji svu svoju funkciju ispune onda kada izaberu izvršni odbor.
Imamo izvršni odbor, kolektivno telo, sastavljeno od sedam, devet, jedanaest, nije bitno koliko članova; ono je centar stvarne moći u opštini. Ono donosi sve najznačajnije odluke i nosilac je izvršne vlasti u opštini.
Pored toga, imamo sekretara opštine; sekretar opštine je starešina opštinske uprave. Taj sekretar opštine je odgovoran kada organi opštine ne rade dobro, kada su neefikasni, kada rade sporo, kad su službenici neljubazni. To je taj čovek, sekretar opštine.
Na kraju, imamo predsednika opštine; njega prosto ne možete da nađete i da kažete šta su njegova ovlašćenja. Ja sam predsednik opštine Palilula i vrlo teško uspevam da se zadržim u okvirima ovlašćenja koja mi je predvideo zakon i statut. Ovlašćenja predsednika opštine su da jednom u tri meseca sazove sednicu skupštine opštine i da njom predsedava. Dakle, to su ovlašćenja predsednika opštine sada.
(Dobacivanje iz sale.)
Ako može malo pažnje, molim vas. Bio sam fer i podučio vas onome što niste znali, a sada me pustite da završim.
Znate, predsednik opštine je danas najobičniji simbol, najobičnija figura. To je ono što je teško razumeti. Zašto je to danas nama problem? Zato što građani sasvim drugačije to doživljavaju. Pa, građani doživljavaju predsednika opštine upravo kao glavu opštine i građani očekuju da postoji jedan čovek u opštini, jedno ime i prezime koje će biti odgovorno za sve ono što se u toj opštini dešava, kome će moći da se obrate kada žele da se njihov problem reši ili koga će moći da kritikuju kada nešto u toj opštini ne valja.
Zašto je ovaj predlog zakona dobar? Zato što ispravlja tu suštinsku nelogičnost u organizaciji skupštine opštine. Predlog je da predsednik opštine bude nosilac izvršne vlasti. Dakle, predsednik opštine će biti odgovoran za rad, ali imaće instrumente vlasti, imaće instrumente na osnovu kojih će ta njegova odgovornost biti utemeljena i objektivna.
U pitanju je jasna podela vlasti i jasno uspostavljanje sistema odgovornosti. Građani imaju pravo da neposredno izaberu predsednika opštine, koji će moći da rešava njihove probleme i koji će za svoj rad biti njima odgovoran. Ovo rešenje, to moramo da kažemo, jer, nažalost, neki
nisu dovoljno upućeni, je vrlo zastupljeno u uporednim zakonodavstvima; ono se, što je najvažnije i što je verovatno motiv zašto se ovde predlaže, pokazalo kao veoma racionalno i veoma efikasno. Zbog toga se predlaže i u ovom zakonu.
Naravno, predlagač je, verovatno poznajući naš mentalitet, predvideo izvesna ograničenja u vršenju funkcije predsednika opštine. To se posebno odnosi na izbor saradnika predsednika opštine, koji je nemoguć bez saglasnosti skupštine opštine, a što je precizirano amandmanima koje je Vlada prihvatila; ali, nažalost, Odbor za pravosuđe i upravu na neki način nije prihvatio te amandmane. Potrebno je da se mi, kada budemo govorili o tim amandmanima, njima zaista ozbiljno pozabavimo.
U pitanju su amandmani koji se odnose na kabinet predsednika opštine, kao pomoćno telo, u kome su njegovi saradnici; kao i amandmani koji se odnose na načelnika opštinske uprave i na načelnike pojedinih odeljenja, gde se traži saglasnost skupštine opštine. Samo ukoliko usvojimo te amandmane uspećemo da zaokružimo potpuni sistem podele vlasti, odgovornosti i kontrole predsednika opštine kao nosioca izvršne vlasti.
S druge strane, na taj način ćemo afirmisati skupštinski rad. To je već i sam predlog zakona izuzetno dobro predvideo. Dakle, skupština neće biti jedno inferiorno, isfrustrirano telo; afirmisaće se skupštinski rad i rad po komisijama. Predsednik ne može da bude odbornik. Skupština ima svog predsednika skupštine i svog sekretara. Na taj način je ona potpuno funkcionalno zaokružena. To je jedini mogući način da ona kao zasebno telo, bez ikakvih pritisaka i interesa, može da kontroliše svoju izvršnu vlast. Ovakvo rešenje garantuje racionalnost, efikasnost i uspostaljanje sistema odgovornosti.
Građani će znati kome treba da se obrate za rešavanje lokalnih problema, ko je odgovoran za iste. Zbog toga je ovo jedno od bitnih, rekao bih markantno obeležje ovog predloga zakona; neke, možda važnije, promene nisu mogle da se izvrše zbog drugih zakona koje sam, uostalom, pomenuo.
Samo kratko, posebno je pitanje grada Beograda. Kada je reč o Beogradu danas, tu imao veoma ozbiljan problem; nastao je kada je tadašnja opozicija, a sadašnja vlast počela da osvaja najpre centralne gradske opštine, a zatim i šire. Onda su ingerencije postepeno izvlačene iz tih gradskih opština najpre na nivo Beograda, a kasnije na nivo Republike.
Lokalna samouprava u beogradskim opštinama ne postoji. Dakle, koliko god mogli onako krajnje dobronamerno reći da postoji lokalna samouprava negde u Srbiji, za Beograd potpuno otvoreno i nedosmisleno možemo reći da u beogradskim opštinama nema lokalne samouprave. To je zato što je grad Beograd definisan kao jedinica lokalne samouprave. To je definisano postojećim Zakonom o lokalnoj samoupravi. Kako da se lokalna samouprava ostvaruje na nivou od dva miliiona stanovnika. To jedno drugo isključuje; to nije lokalna samouprava; ili je lokalna samouprava ili je zajednica od dva miliona stanovnika. Zajednica od dva miliona stanovnika može biti država, sigurno je da ne može biti lokalna samouprava.
Unutar Beograda nalaze se tzv. gradske i prigradske opštine. Prigradske opštine još ne liče na opštine širom Srbije, a to kolege iz unutrašnjosti i poznaju. Gradske opštine su najobičniji šalteri gradske uprave. Te gradske opštine nisu male. One imaju od sto hiljada do 300.000 stanovnika. Građani tih opština nemaju nikakvo pravo na lokalnu samoupravu. I mi sa Palilule, nas je oko 200.000, bili bi srećniji da bar imamo onoliko prava koliko imaju građani Lazarevca, a da ne govorimo o Vrnjačkoj banji, Loznici, Kladovu ili sličnim. Valjda je normalno da nas 200.000 koji živimo u jednoj gradskoj opštini možemo da odlučimo o tome gde ćemo da postavimo tezgu, gde ćemo da postavimo onoga čistača cipela na ulici, da popravimo ulicu ili uredimo park.
Ako ta prava nemamo, gradske opštine i ne treba džabe da se zovu opštinama, ne treba da imaju političke organe kao što je predsednik opštine ili izvršni odbor. Tu ovaj zakon donosi važnu novinu, to je donošenje posebnog zakona o glavnom gradu; u članu, 134. utvrđena je obaveza da se u roku od šest meseci donese poseban zakon o glavnom gradu. Građani Beograda imaju pravo na taj zakon. Nadam se da ćemo tim zakonom ispraviti nepravdu koja je učinjena prema Beograđanima u poslednjih deset godina. U celini posmatrano, pred nama je dobar zakon, zakon koji daje maksimum u postojećim okvirima i zato ga, bez svake sumnje, treba usvojiti. Hvala na pažnji.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Replika.)
