Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, teško je sada ponovo vratiti pažnju na ono što nam je osnovni zadatak, da radimo i za šta smo plaćeni ovde. Nažalost, došlo je opet do zloupotrebe govornice u neke međustranačke svrhe, ili lična prepucavanja. Ali, nadamo se da toga neće više danas biti i da možemo početi sa radom.
Dakle, moj amandman se ponovo odnosi na raspravljanje o zaostavštinama, o kojima su i prethodnici govorili, s tim što sam ja precizirao određenu grupaciju i određene iznose, koje bi trebalo promeniti.
Zašto sam to pokrenuo - iz prostog razloga što je raspravljanje o zaostavštini vanparnični postupak gde građani svojom odlukom ne utiču i ne izazivaju taj postupak, tako da je normalno, u skladu sa tom prilikom, treba imati u vidu i visinu te sudske takse, koja treba da tereti tog naslednika.
Naime, svaki naslednik je u prilici da učestvuje u postupku raspravljanja zaostavštine, i bez obzira na njegova mala ili nikakva lična primanja, on je u obavezi da plati tu taksu. To je suština cele priče.
Zašto sam predložio da baš naslednici prvog naslednog reda, bračni drug i roditelji ostavioca, i to baš za iznos zaostavštine veći od 200.000 dinara, budu oslobođeni plaćanja sudske takse, dakle samo za tu kategoriju?
Svi mi znamo kakva je situacija u našim selima, da su nam sela opustela, da je poljoprivreda totalno u jadnom stanju, da su imanja ispod svake kritike, ispod svake građevinske vrednosti.
Imamo naslednike koji su po gradovima, po fabričkim halama, koje ne rade, i koji iščekuju nešto da se desi pa da ne moraju da se vraćaju u sela, bez ikakve perspektive.
Međutim, ipak, svaka ta nekretnina, koja ostane na selu, objektivno vredi više od 7.000 DM, koliko je predviđeno u ovoj kategoriji za plaćanje takse. Dakle, po predlagaču, naslednik je dužan da plati do 10.000 dinara sudske takse. Pitamo se kako taj osiromašeni naslednik, koji se vodi kao zaposleni, a faktički ne prima već dugo godina nikakva primanja, da plati to?
I još da podsetim, po Zakonu o sudskim taksama, sud taksenog obveznika oslobađa jedino ako nema imovinu, ili ako je nezaposlen. Samo u ta dva slučaja, po pitanju zaostavštine.
Dakle, veliki broj građana je na prinudnim odmorima, primaju najniže neto zarade. Jednostavno, u momentu kada sud donese rešenje o nasleđivanju, tada se smatra da on ima imovinu i ne može da bude oslobođen plaćanja takse. To je praksa o kojoj sam već govorio. Zato se postavlja pitanje da li on treba da proda tu kuću, zemlju, tu svoju dedovinu da proda ispod cene, da bi mogao da plati tu taksu do 10.000 dinara, jer objektivno, u ovim momentima nije u mogućnosti da pribavi toliki novac. Ili, da se odrekne te svoje imovine u korist nekog drugog naslednika koji može da plati tu taksu.
Još jedna stvar koja je vrlo simptomatična, a to je porez na nasleđe. Mi smo doneli Zakon u aprilu 2001. godine, gde je članom 21. tačka 1. određeno da porez na nasleđe i poklon ne plaća naslednik prvog naslednog reda, bračni drug i roditelj ostavioca, upravo oni koje sam i predložio. Onda, analogno tome, treba isti princip da primenimo i za sudske takse. Znači, ovim amandmanom se neće u većoj meri umanjiti neki priliv u budžetu Republike Srbije, a to je daleko pravičnije za građane. Ovim amandmanom bismo harmonizovali tu osnovnu zamisao i po pitanju poreza i po pitanju sudskih taksi.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Četiri i po minuta.)
Moramo imati u vidu da su u sticanju te predmetne zaostavštine često učestvovala i deca ostavioca, bračni drug i roditelji. Znamo kako izgledaju porodične zadruge. Zbog toga, između ostalog, ovi naslednici su i oslobođeni plaćanja poreza, pa bi zbog toga trebalo da ih oslobodimo i plaćanja ove visoke takse.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
One niže takse nisu toliko problem, ali ove visoke takse bi trebalo da ih oslobodimo, naročito ako imamo u vidu da smo ih oslobodili poreza koji je mnogo značajniji za budžet nego što su ove takse.
