Reč ima narodni poslanik Nebojša Jović, a posle njega narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovani narodni poslanici, Vlada Republike Srbije Predlogom zakona o budžetskom sistemu pokušava, i to treba pozdraviti, da na jedinstven i celovit način uredi budžetski sistem u okviru kojeg predlaže način planiranja, pripremu, donošenje, kontrolu budžeta Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih samouprava.
U Predlogu zakona članom 4. se kaže da je budžetski cilj makro-ekonomska stabilnost, održivi, stabilni ekonomski razvoj i smanjenje finansijskog rizika Republike. Ne slažem se sa predloženom formulacijom, jer smatram da su to više političke fraze, time se izbegava odgovornost za makro-ekonomska pitanja i smatram da se davanjem predloga budžeta za narednu fiskalnu godinu utvrđuje ekonomska politika države, čuva ekonomska stabilnost, obezbeđuje razvoj i zapošljavanje, izbegava finansijski rizik.
U članu 5. Predloga budžetskog sistema regulisano je pitanje obima budžeta i nije sporno da se sva primanja iskažu u ukupno ostvarenim iznosima, a svi izdaci u ukupno izvršenim iznosima i da oni moraju biti uravnoteženi, ali se ne slažem sa stavom 5. pomenutog člana, jer se time daju prevelika ovlašćenja Vladi i nadležnom izvršnom organu lokalne vlasti, koji mogu u toku godine raspolagati sredstvima ostvarenim do isteka tekuće godine, pogotovo što naplata niti može, niti jeste ograničena iznosom iskazanim u budžetu.
Predlogom zakona je predviđeno da je ministar, odnosno lokalni organ uprave nadležan za finansije u obavezi da direktno prati izvršenje budžeta i najmanje dva puta godišnje informiše Vladu, odnosno nadležni izvršni organ lokalne vlasti.
Smatram da treba propisati obavezu da kvartalno, tj. svaka tri meseca Vlada dostavlja Narodnoj skupštini, odnosno nadležni izvršni organ lokalne vlasti lokalnoj skupštini, izveštaj o ostvarenim prihodima i rashodima za protekli period. Time se, kako se od 5. oktobra kaže, kako reformisti kažu, unosi transparentnost u to kako se ostvaruju prihodi i troši budžet. Ovakav predlog budžetskog sistema članom 4. daje svoj pravi smisao tj. potvrđuje da je predloženi budžetski sistem u stvari tehnički budžetski sistem, jer se tim članom iskazuje budžetski kalendar od 30. aprila, kada počinje priprema budžeta, donošenjem budžetskog memoranduma, zaključno sa 25. decembrom, kada lokalni organ uprave nadležan za finasije dostavlja budžet lokalne vlasti ministru.
Ako je predviđen budžetski kalendar, nije mi jasno zašto predloženi član 14. u Predlogu zakona o budžetskom sistemu nije sankcionisan članom 47, jer ako je sve predviđeno budžetskim kalendarom, onda i oni koji su najodgovorniji moraju da snose sankcije ako ne donesu akta u predviđenim rokovima. Bez obzira što je članom 28. predviđeno da u slučaju da Narodna skupština, odnosno lokalna samouprava ne donese budžet pre početka fiskalne godine vrši se prinudno finansiranje u vremenu najduže prva tri meseca fiskalne godine.
Da li, pored ovako predloženog budžetskog kalendara, treba da postoji alternativa prinudnog finansiranja? Ako treba da postoji, mislim da je rok od tri meseca zaista dug period za to.
U članu 24. regulisano je pitanje utvrđivanja predloga budžeta. Tu nije sporno, da ministar dostavlja Vladi nacrt budžeta Republike, a Vlada Narodnoj skupštini. Međutim, novim Zakonom o lokalnoj samoupravi daju se velika ovlašćenja predsedniku opštine i on treba po dobijanju nacrta budžeta lokalne vlasti da odluči o izmenama nacrta budžeta, utvrdi predlog budžeta i dostavi ga lokalnoj samoupravi.
Predsednik opštine ne mora da bude stručnjak iz te oblasti, i ovde se konstituiše i njegova stručnost u ovoj oblasti, a ovlašćenja mu se stavljaju iznad skupštine opštine, koju takođe biraju građani. Međutim, Zakonom o lokalnoj samoupravi to je tako doneto i tu sada nema promena.
U daljem izlaganju osvrnuo bih se na povraćaj više ili pogrešno naplaćenih budžetskih prihoda. Ako je od obveznika naplaćeno više tekućih prihoda, izvršiće se povraćaj u skladu sa zakonom kojim je uređena naplata javnih prihoda. Povraćaj ovih sredstava vrši se na teret uplatnog računa tekućeg prihoda. Ali, postoji problem - ako nema dovoljno sredstava da bi se izvršio povraćaj, nosilac platnog prometa, nadležan za povrćaj tekućih prihoda, obavezan je da traži od korisnika tog prihoda da na uplatni račun javnog prihoda, sa koga treba izvršiti povraćaj, prenese iznos sredstava koji će se vratiti obvezniku.
U Predlogu zakona nije definisano u kom roku je nosilac platnog prometa dužan da traži od korisnika povraćaj sredstava. Zbog toga poslanička grupa Socijalističke partije Srbije amandmanom traži da to nosilac platnog prometa treba da uradi u roku od tri dana. Takođe, smatramo da treba smanjiti rok od 15 dana na sedam dana dok korisnik ne prenese sredstva na uplatni račun, da nosilac platnog prometa izda nalog da se sredstva prenesu sa računa korisnika tekućeg prihoda na uplatni račun tekućeg prihoda sa koga se povraćaj vrši, jer to nisu njegova sredstva ako su uplaćena kao višak javnih prihoda.
Što se tiče promena aproprijacije u toku godine, kaže se da se u slučaju osnivanja novog direktnog korisnika budžetskih sredstava, sredstva za njegovo poslovanje ili ovlašćenje obezbeđuju iz tekuće budžetske rezerve. Tačno je da se sredstva tekuće budžetske rezerve koriste za neplanirane svrhe za koje nije izvršena aproprijacija u smislu člana 48, ali smatram da se daju velika ovlašćenja Vladi, a to se do sada ogledalo kroz formiranje velikog broja agencija koje su postale direktni korisnici, pa je poslanička grupa Socijalističke partije Srbije tražila brisanje stav 3. člana 41.
Kada sam se već dotakao budžetske rezerve, smatram da budžetsku rezervu treba razgraničiti na određene iznose i u tom smislu predlažem da tekuća budžetska rezerva iznosi najviše 1% od ukupnih prihoda za budžetsku godinu. To je dovoljan iznos za sve neplanirane svrhe za koje nisu izvršili aproprijaciju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem narodnom poslaniku. Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a posle njega Radojko Petrić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se zalaže za temeljnu reformu finansijskog sektora u zemlji, sa jasnim konceptom i pravcima finansijske reforme, sa zakonom o budžetskom sistemu kao rezultatom promišljene politike i jasnim socijalnim programom.
Vlada vodi fiskalnu politiku povećanjem stopa poreza i opterećenjem građana i privrede, a restrukturiranje bankarskog sistema vrši isključivo preko likvidacije srpskih banaka, umesto da izvrši efikasnu redukciju ogromne sive ekonomije.
Vlada se koristi reformističkom retorikom, umesto da donese mere za sprovođenje fiskalne politike sa jasnom strategijom za finansiranje zdravstva, prosvete, obrazovanja, kulture.
Zakonom o budžetu i ostalim zakonskim propisima koji regulišu ovu oblast određeno je ko donosi zakon o budžetu, odluku o budžetu i finansijske planove. Rešenjem koje je ponudila Vlada omogućuje se Vladi donošenje propisa koji će umanjiti nadležnosti Narodne skupštine, lokalne skupštine i nadležnih organa, zavoda i fondova.
Ako je rad Vlade transparentan, zašto samo dva puta godišnje pratiti izvršenje budžeta kad je potrebno bar četiri puta informisati nadležni izvršni organ.
Otvaranje podračuna i drugih računa otvara mogućnost velikih zloupotreba u korišćenju budžetskih sredstava. Zašto u zakonu ne postoje odredbe neophodne za rešavanje materije koju zakon uređuje, već je predlagač zakona dao i definicije recimo budžetskog suficita i deficita, kao da se ne radi o zakonu već o predavanju u školi.
Budžetski kalendar očigledno liči na podsetnik ministra finansija, više na to lični nego na član zakona.
Za utvrđivanje predloga budžeta i dostavljanje Narodnoj skupštini odnosno lokalnoj skupštini, uputstvo, memorandum i smernice predstavljaju interna dokumenta između davalaca i korisnika budžetskih sredstava, pa zato ne treba da budu predmet ovog predloga zakona.
Predlogom da Narodna skupština daje saglasnost na finansijske planove organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, ovim institucijama se daje značaj paralelnog organa Vlade Republike Srbije, pa samim tim konstituiše njihov izvršni karakter, koji po Ustavu nije predviđen.
Kada je u pitanju fiskalna godina i privremeno finansiranje, zašto se ponovo ostavlja mogućnost da se budžet donosi sa velikim zakašnjenjem i da se vrši privremeno finansiranje u prva tri meseca fiskalne godine.
Stalna budžetska rezerva očigledno nije obrađena, jer ukoliko se planira deficit budžeta za tekuću fiskalnu godinu apsurdno je planirati sredstva za stalnu budžetsku rezervu.
Zašto u Predlogu zakona nije definisano u kom roku je nosilac platnog prometa dužan da traži od korisnika povraćaj više ili pogrešno naplaćenih budžetskih prihoda.
Ne vidim ni jedan razlog zašto da o ugovorima o kratkoročnim zajmovima i emitovanju kratkoročnih hartija od vrednosti odlučuje ministar jer postoji realna opasnost od zloupotrebe i samovlašća izvršne vlasti.
Ako smo već usvojenim Zakonom o lokalnoj samoupravi povećali finansijske ingerencije lokalne samouprave, zašto lokalne vlasti po ovom predlogu zakona ne mogu izdavati garancije.
Srpska radikalna stranka smatra da je nemoguće ostvariti uvid u zaduživanje ako predsednik opštine sam bude pregovarao o zaduživanju jedinica lokalne samouprave, kako kod inostranih tako i domaćih poverilaca. Zato je potrebno razmatrati takvu odluku o zaduživanju kod izvršnog organa lokalne vlasti i potrebna je saglasnost od strane odbornika skupštine opštine.
Ono što je evidentno i protiv čega je SRS, to je uspostavljanje trezora i jedinstvenog konsolidovanog računa, da bi se sprečilo uvođenje još veće centralizacije u finansijskoj sferi, jer je očigledno da ministar finansija sve želi da stavi pod svoj patronat, a evidentno je da nije, najverovatnije zbog toga, ni prisutan, jer to ne može da negira. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, donošenjem ovog zakona Vlada očigledno želi da se postigne više reda i discipline u celokupnom budžetskom sistemu.
Ipak, predložena rešenja ne znače nikakvo poboljšanje dosadašnjeg stanja u ovoj oblasti. Neki predlozi znače korak nazad u odnosu na dosadašnja rešenja, neka su nedorečena i ostavljaju mogućnost različitih tumačenja.
U daljem izlaganju ukazaću na pojedine napred izrečene konstatacije. Konkretno, u članu 14. Predloga zakona propisuje se budžetski kalendar za postupak pripreme i donošenja budžeta. Predloženi postupci su zaista dobra pretpostavka da budžet temeljito može da se pripremi i na vreme da bude donet, počev od opštine do Republike.
Takođe, prema predloženom kalendaru, pripreme za donošenje budžeta počinju na vreme, čak 30. aprila tekuće godine za donošenje budžeta za narednu godinu. U istom članu propisuje se obaveza da nadležni izvršni organ opštine do 5. oktobra dostavi predlog budžeta lokalnoj skupštini, odnosno da Vlada Republike Srbije do 1. novembra dostavi predlog budžeta Republike Narodnoj skupštini na usvajanje.
I, taman kad bi trebalo izreći pohvalu na uvođenje ovakvih novina, dolazimo do saznanja da to mnogo u praksi ne znači. Ostavlja se mogućnost da se budžet opština i Republike može i dalje donositi do 31. marta budžetske godine i za prva tri meseca vršiti privremeno finansiranje.
Čime pravdati toleranciju da se budžeti ne usvoje do 31. decembra? Ne znam ko može naći opravdanje da skupštine opština od 5. oktobra, a to je za tri meseca, i Republička skupština od 1. novembra tj. za
dva meseca, do kada im se dostavljaju utvrđeni predlozi budžeta, ne mogu zakazati sednice skupština i usvojiti budžete.
Dalje, u slučajevima kada obveznik traži povraćaj više plaćenih obaveza i kada se utvrdi da je u pravu, neopravdano se ostavljaju neki vrlo razvučeni rokovi, do kada će mu sredstva biti vraćena, iako na to ima pravo.
U članu 48. reguliše se pitanje formiranja i korišćenja tekuće budžetske rezerve. Manjkavo je što se ne propisuje koji je to maksimalni iznos u odnosu na ukupne prihode za budžetsku godinu. Taj iznos procentualno, kao i za stalnu budžetsku rezervu, treba propisati u zakonu.
Posebno je pitanje poglavlje duga i garancija, gde je zaista predloženim rešenjima ostavljeno mnogo nedorečenosti i stvara se mnogo nedoumica. Vrlo su diskutabilna predložena rešenja o zaduživanju, vođenju pregovora o zaduživanju, izdavanju garancija i drugo.
Olako zaduživanje kod banaka u zemlji i inostranstvu za pokrivanje budžetskih deficita nosi velike posledice za budući period. Uzeti krediti moraju da se vrate, i to uvećani za kamatu.
Druga je stvar kada se koriste krediti za nabavku repromaterijala, opreme ili za neke investicije, gde se očekuje dinamiziranje proizvodnje i ostvarivanje profita.
A drugo je kada se krediti koriste za pokriće budžetskih deficita, idu u javnu potrošnju; oni mogu da se vrate samo iz poreza. To opet vodi usporavanju privrednih tokova i smanjenju privrednih aktivnosti.
Podsećam samo da je ovogodišnjim republičkim budžetom predviđeno da se budžetski deficit pokrije iz kredita domaćih banaka u iznosu od 5 milijardi i 460 miliona, a iz stranih kredita čak iznos od 13 milijardi i 420 miliona.
Zatim, u članu 64, gde se propisuje kalendar pripreme, ostvarivanja i podnošenja završnih računa budžeta, verovatno je greškom izostavljeno da se utvrdi rok - do kada nadležni izvršni organ lokalne vlasti dostavlja predlog završnog računa budžeta lokalnoj skupštini na usvajanje. Taj propust nadam se da će biti, jednostavno, ispravljen sada, prilikom donošenja ovog zakona i razmatranja predloga od strane poslanika u vidu amandmana koji su dati na ovaj zakon.
Na kraju, zbog ograničenosti vremena za diskusiju, želim da ukažem još samo na pitanje budžetske kontrole i revizije. Jasno se definiše uspostavljanje interne budžetske kontrole, posebnih službi interne kontrole, budžetske inspekcije i revizije i lokalne službe za inspekciju i reviziju.
Te službe imaće osoblje, prostor i opremu, vršiće, pored ostalog, i kontrolu primene zakona u oblasti materijalno - finansijskog poslovanja. Međutim, nigde se u predlogu ovog zakona ne predviđa da te službe u svom radu treba da sarađuju sa srodnim službama, kao što je finansijska policija Republičke uprave javnih prihoda ili finansijska inspekcija Narodne banke, odnosno Zavoda za obračun i plaćanje.
SPS u tom smislu, a u cilju ukupnog podizanja efikasnosti i racionalnosti, funkcionalnosti društvenog sistema, predlaže da treba propisati i obaveznost saradnje ovih institucija. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku.
Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Dame i gospodo narodni poslanici,        treba ovaj i ostale zakone koji moraju da se donesu u ovom domu što pre doneti,  jer je to osnovni uslov da uđemo u Evropsku uniju. Da bi to postigle vlade, trebalo bi da imaju sposobnost da prezentuju višegodišnje programe, uključujući pažljivu koordinaciju između partnera na različitim nivoima rada.
Brzina donošenja ovog zakona je uslovljena ne samo ulaskom naše zemlje, već i čuvanjem svih donacija koje nisu besplatne, a zna se čije su to pare uložene u našu zemlju.
Verovatno predlagač ovim predlogom zakona želi postići više reda i discipline u celovitom budžetskom sistemu, ali ovako predložen zakon više liči na udžbenik ekonomije nego na zakon, što svakako ne može biti cilj zakona.
Zakon mora biti koncizan, jasan i sadržati samo odredbe neophodne za regulisanje materije koju uređuje. Ovaj predlog zakona umesto da sadrži samo neophodne odredbe za jedinstven i celovit način uređenja budžetskog sistema Republike Srbije, sadrži i odredbe koje imaju karakter unutrašnjeg normativnog akta ili podsetnika ministra i Ministarstva finansija i ekonomije.
Očigledni primeri su čl. 14. i 17. Predloga zakona. U članu 14. Predloga zakona govori se o kalendaru republičkog budžeta, koji više liči na podsetnik, nego na član zakona, i u najmanju ruku je smešan. Član 17. takođe tretira sadržaj uputstva koje Ministarstvo dostavlja direktnim korisnicima budžetskih sredstava, a ministar već ima njihova obećanja. Takođe, zakon je neprecizan i nedopustivo je da predlagač u izvorima finansiranja ne predvidi akcize kao jedan od osnovnih izvora prihoda.
Kažete da je ovo jedan od ključnih reformskih zakona kojim se na jedinstven i celovit način uređuje budžetski sistem, prelazno definiše postupak planiranja, pripreme, donošenja i kontrole budžeta Republike, pokrajine i lokalnih samouprava. A ta ključna reforma je da osnivate trezor na svim nivoima. Ako uvodite ovu instituciju u budžetski sistem, efikasnije ćete upravljati tokovima novca, prilivom i odlivom sredstava budžeta i iz budžeta. Izdavanje garancija i zaduživanje mnogo lepo zvuči, samo kada bi bilo tačno. Suština je da vi uspostavljanjem trezora i otvaranjem jedinstvenog konsolidovanog računa praktično ukidate sve pojedinačne žiro račune svih korisnika; kako direktnih (mislim na ministarstva), tako i indirektnih (mislim na sudove, organizacije obaveznog socijalnog osiguranja).
To je suština, hoćete sve da kontrolišete iz jednog centra. Sve pare na jednu gomilu, a trošiće se kako kancelar kaže. Pa ni Tito nije vršio takvu centralizaciju. To je svojevrsna diktatura u finansijskoj oblasti.
To vi i ovde u Skupštini sprovodite, ali samo kao teror jačeg nad slabijim. Kad vam Poslovnik ide na ruku, vi ga koristite, kad vam ne ide na ruku, vi ga preglasate i tako idete dalje. Planirate da otvorite oko 150 trezora, koji će zapošljavati po petnaestak ljudi. Zamislite tu armiju ljudi. Planirate neke silne revizore - obične, pa neke vrhovne revizore. Ko može da plati tu ogromnu armiju ljudi, a idete na varijantu - štedljiva i jeftina država. Narod više nema iz čega da ispostavi te pare koje vi očekujete. Vidim iz Predloga zakona da želite da se zadužujete u inostranstvu, da emitujete kratkoročne hartije od vrednosti radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti.
Kako ćemo primeniti ovaj budžetski sistem na gradove kad njih nismo regulisali nijednim zakonom. Ta oblast gradova treba tek da se reši. A i Zakon o lokalnoj samoupravi je u Skupštini usvojen samo kao želja, jer on treba da počne da se primenjuje tek posle redovnih novih izbora. Budžetski sistem je pokušaj Vlade Srbije da razvodni budžetske želje koje su uvek bile transparentne.
Ovim sistemom se stvara sistem koji nije moguće kontrolisati, a to je krajnji cilj. Zašto se on ne može kontrolisati? Zato što je ovim sistemom sve do te mere iscepkano uputstvima i pomoćnim aktima za koje je potrebna armija da to sve sistematizuje, ali se nadam da ovaj budžetski sistem neće ni zaživeti.
Vi, umesto da idete ka tome da smanjite javnu potrošnju, vi je ovim zakonom pojačavate, čak planirate da zarad vašeg komfora i čukununučiće zadužite. I najveći biser je taj, što to isto planirate da omogućite i lokalnim samoupravama. Znajući vaše kadrove u lokalu, plašim se, da će nam kad siđete sa vlasti, trebati 50 godina da razdužimo opštine. Ovaj zakon mi srpski radikali nećemo podržati.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a posle njega narodni poslanik Milorad Mirčić.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, već nekoliko puta u proteklih par meseci u raspravi o različitim finansijskim pitanjima rečeno je da će ta pitanja biti rešena ili uređena budućim zakonom o budžetskom sistemu. Predlog tog zakona je danas pred poslanicima Skupštine Srbije. Gledajući njegov sadržaj, može se izreći nekoliko konstatacija i postaviti par pitanja.
Prvo, Predlog zakona sadrži brojne odredbe kojima se formalno ne može mnogo prigovoriti. To su opšti stavovi, ocene, novi nazivi za već poznate i primenjene radnje i postupke, metodologija izrade budžeta i finansijskih planova, objašnjenje pojedinih pojmova, zaduženja pojedinih subjekata, rokovi za propisane radnje i mnogo drugog, uglavnom već poznatog. Pitanje koje se postavlja jeste da li je ovaj zakon uopšte bio potreban, jer se ceo taj sadržaj zakona mogao iskazati kroz jedan podzakonski akt. Ako je Predlog zakona već napravljen, u kojoj meri će on biti sproveden, šta je od napisanog primenljivo, šta je to što ovaj zakon čini posebnim da mi o njemu danas u Skupštini raspravljamo.
Suština ovog zakona je, po mom mišljenju, da predviđa do sada nepoznatu centralizaciju upravljanja novcem, dok se u isto vreme stalno govori o decentralizaciji i finansijskoj samostalnosti, što na velika vrata govori o deficitu u budžetima, na republičkom i na lokalnom nivou, što se apsolutizuje pozicija i pravo ministra da upravlja svim finansijskim sredstvima, bilo kao neposredni naredbodavac, bilo kao neko čija je saglasnost potrebna za raspolaganje novcem. Zakonom se, u stvari, želi institucionalizovati postojeća praksa, čak i rešenja koja su skupštinska većina, a i ministar lično, do sada više puta kritikovali, osuđivali kao nedozvoljena, neprimerena, kao nešto što je relikt prošlosti i što se ubuduće neće činiti, a čini se. Konkretno mislim na uzimanje novca iz budžeta Republike Srbije i njegov plasman u druge svrhe, kao što je bio slučaj kod EPS-a, što smo videli pre nekoliko dana u okviru rasprave o davanju garancija.
Lično, kao i moje kolege socijalisti, nemam ništa protiv toga što se državni novac preusmerava u druge svrhe, ako se time ne dovode u pitanje budžetski korisnici. EPS-u je, neosporno, taj novac bio potreban za remont, jer je radio u nemogućim uslovima, gde nije bilo moguće normalno nabaviti rezervne delove, a pogotovu što su postrojenja bila razorena i oštećena za vreme NATO agresije.
Ali, ono što ne možemo nikako prihvatiti, to je taj dvostruki pristup Vlade ovom i sličnim pitanjima. Naime, kad god je postojala potreba kritike prethodne vlade, ministar je, pored političkih ocena, sve poslanike i javnost zdušno uveravao da će postojati "transparentnost javnih finansija" i da se neće "izneveriti budžetski korisnici".
Nije nimalo transparentno, a ni briga o budžetskim korisnicima, uzimati novac iz budžeta i davati ga za druge potrebe, a o tome ne obavestiti javnost, sem kad se to mora, kao u pomenutom slučaju. Čak je ministar, ne trepnuvši, izjavio da, u slučaju da Skupština ne da kreditne garancije, novac bi trebalo da se traži od nekih drugih budžetskih korisnika. Ovo pominjem iz razloga što aktuelna Vlada radi u potpuno regularnim uslovima, dok je prethodna radila u uslovima sankcija i rata.
Drugo, u budžetski sistem, preko trezora, uključeni su i socijalni fondovi, penzijski, zdravstvo, što nije u skladu sa suštinom da sredstvima fondova upravljaju oni koji putem doprinosa finansiraju te fondove.
Treće, ovim predlogom zakona se definitivno uspostavlja deficit u budžetu, kao nešto sa čime aktuelna vlast trajno računa. Ovim Vlada direktno potvrđuje da je ekonomska situacija u zemlji izuzetno loša, da proizvodnja praktično ne postoji, da se iz domaćih izvora neće moći podmiriti obaveze države, sem povećavanjem poreza, ali se onda postavlja pitanje ko će to moći da plati. Zakoni koji su gromoglasno najavljivani za popunu budžeta, kao što je Zakon o ekstraprofitu, nisu ni izdaleka dali očekivane rezultate. U donošenju zakona govorilo se o velikim prihodima i o socijalistima kao glavnim ekstraprofiterima. Međutim, kada je objavljena lista ekstraprofitera, videlo se da socijalista među njima nema. Otpao je i elan za sprovođenjem zakona, jer je ekstraprofitere trebalo tražiti na drugom mestu, među svojima, a sa padom elana je opao i priliv novca u budžet.
O efektima privatizacije, kao uzoru za pokriće deficita, sada se uopšte ne govori. Donacije iz inostranstva se skoro i ne pominju. Dakle, ostaju samo krediti za popunu deficita, ali krediti, kao što je poznato, koštaju. Naravno, koštaće i nas.
Četvrto, nedostatak zakona o budžetskom sistemu ogleda se i u tome što, za razliku od Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, nema precizno utvrđene oblasti koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Naime, Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima u više članova, 18, 19, 20. i 21, vrlo detaljno, stavku po stavku, navodi korisnike finansiranja, dok ovaj predlog zakona sadrži opšte, uglavnom načelne odredbe.
Kolege poslanici, ono što je u proteklih godinu i nešto više dana proglašavano manom, to će posle usvajanja zakona o budžetskom sistemu biti vrlina. U stvari, u suštini je reč o jednom tehničkom zakonu, nikako sistemskom, čija je funkcija da poboljša imidž Vlade Republike Srbije u javnosti. Deficit budžeta, umesto da bude rešen, biće transparentno iskazan, a posledice toga će osetiti građani, prvenstveno oni koji su uredno izvršavali svoje građanske obaveze. Iz pomenutih i razloga koje su pomenule moje kolege socijalisti, ovaj predlog zakona za nas nije prihvatljiv.