Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.

Evo, Skupština Srbije ima tu čast da se priključi tzv. razvijenim evropskim zemljama. Ovakav zakon o budžetu usvojila je Hrvatska, usvojila je Republika Srpska, usvojila je Crna Gora, usvojila je Makedonija; zašto da se ne priključimo toj razvijenoj Evropi, zašto da mi pravimo probleme toj Evropskoj zajednici, zašto da mi pravimo probleme MMF-u?
Najbolje usvojite ovakav zakon, a mnogo je bolje i korisnije nego predlog Žarka Koraća da na njegov način uđemo u Evropu. To je nepreporučljivo, pogotovo za nas srpske radikale, a vi kako hoćete. Interesantno je što ministar ovde sa svojim paničnim, a gotovo šizoidnim govorima želi da pokrije, a to je da se vrši centralizacija finansijskih sredstava. Vlada ne treba da brani zakon tako što će napadati opoziciju i opozicione poslanike. Zakon se brani argumentima. Ova centralizacija finansijskih sredstava, preko centralnog trezora, izvršena je ne da bi Vlada ili ministar držali ruku, ili šapu bolje rečeno, adekvatniji je izraz za njih, na tim finansijskim sredstvima, nego da bi Evropska ekonomska zajednica imala pregled, da bi ona kontrolisala sva sredstva koja su na raspolaganju u Republici Srbiji.
MMF bi na osnovu tih sredstava koja se nalaze u centralnom trezoru određivao daljnju politiku koju će sprovoditi ili voditi prema Srbiji. Onda treba javno priznati o čemu se radi. Gospodo, ovde smo čuli od samog ministra, a sa ponosom je rekao da se predstavnici Evropske ekonomske zajednice već nalaze u Vladi, da nam stranci određuju šta ćemo i u koje vreme mi u Srbiji da investiramo, šta mi u Srbiji treba da radimo, to će nam reći neko iz inostranstva. Nije to bruka, nije to sramota priznati. Ali, da zna narod Srbije u čijim rukama mu je sudbina; u čijim rukama su finansije, taj određuje sudbinu Srbije. Posle ovog zakona, 99% sam siguran da ide zakon o javnim nabavkama ili kako se već zove.
Evo kako, uprošćeno, to ubuduće treba da radi Vlada Srbije: resorni ministri podneće godišnje planove za korišćenje navodno budžetskih sredstava; onda će dotična osoba koja bude ispred Evropske ekonomske zajednice, odnosno MMF-a, procenjivati da li se isplati, da li je to korisno ili racionalno da se ide u tu investiciju; na osnovu njegove procene, prebacivaće se i sredstva. To jako lepo izgleda, a mogli ste da se edukujete, gospodo iz vladajuće koalicije, u Crnoj Gori. Kada dođe ministar resorni, recimo, za saobraćaj i da prioritet izgradnje puteva na delu Nikšić-Plužine, a onda Englez, gospodin Englez, pošto poznaje dobro situaciju, on određuje prioritet i kaže, taj put nije sada koristan, radićemo drugi put ili nećemo ni jedan, nego ćemo to prebaciti za unapređenje turizma.
Šta ovaj zakon otvara kao mogućnost? Upravo ovo što sam i govorio, raspolaganje sa gotovinom. Ko će raspolagati? Raspolagaće onaj koji drži šapu nad finansijskim sredstvima, a to je upravo predstavnik Evropske ekonomske zajednice. Da li ste videli to, da se nekome prebace sredstva, a onda neko odlučuje da li mu trebaju ili ne. Direktni, indirektni, budžetski korisnici, oni mogu da rade sa sredstvima šta god žele. Njihova dužnost i obaveza je da dostave plan. Realizacija tog plana se periodično kontroliše.
Pavloviću, ovo ti ne znaš, ne razumeš ti ovo. Ti da znaš samo jednu stvarnost, da je Tito umro, drugačije bi se ponašao.
(Slobodan Pavlović, sa mesta: Ima dva Pavlovića, na koga misliš?)
Ma isti ste. Sada da ja ulazim u to.
Šta je interesantno ovde? Ovde je interesantno da se želi da ozvaniči nešto što nameće Evropska ekonomska zajednica. Kako to da se uradi? Preko poslanika u Skupštini, pa ćemo mi poslanici posle snositi odgovornost za uspeh i neuspeh ove vlade. Kako ste krenuli, gospodo, slobodno u Srbiji svaki razbojnik može da kaže da je reformista kao i vi. To je dokaz. E, ovo vam je reforma.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je teško danas govoriti o ovom zakonu kada naš predsednik, Slobodan Milošević, na impresivan način podseća čitav svet, a nažalost i deo sopstvenog naroda, šta se sve događalo u proteklih 10 godina, ko je pokrenuo ratove i kakve je zločine počinio...
(Predsednik: Molim vas da se vratite na temu.)
... NATO pakt našem narodu i našoj zemlji. Kada je reč o ovom zakonu, samo bih se osvrnuo na 59. član, koji govori o tome da organizacije u oblasti obaveznog socijalnog osiguranja mogu da se zadužuju kod domaćih i inostranih poverilaca, radi kapitalnih investicija. Paradoks je, gospodo, veliki da se danas govori o kapitalnim investicijama u oblasti socijalnog osiguranja kada znamo da sve ove organizacije nemaju dovoljno sredstava ni za redovnu delatnost.
Primera radi u zdravstvu, bez obzira što je iz budžeta izdvojeno čini mi se pet milijardi, ta sredstva su kap u moru i planirani prihodi neće biti dovoljni ni za 50% potreba, a kada je reč o platama zdravstvenih radnika, kada je reč o potrebama širokog spektra osiguranika. Pa onda, kada govorimo o penzijskom fondu, gde je situacija jednako teška, bez obzira što je Vlada predvidela 127 milijardi za ove namene, o kakvim kapitalnim investicijama da govorimo kada će penzioneri u ovoj godini ostati uskraćeni za tri penzije. To je i sam ministar Đelić priznao, jer će penzije biti usklađivane tromesečno i sa 50% rasta plata i 50% rasta troškova života.
Kada govorimo o Zavodu za zapošljavanje, znamo veoma dobro da su značajno redukovana prava koja su bila u naše vreme, a podsetiću da je obezbeđivana novčana naknada do penzije za one osiguranike koji imaju preko 30 godina staža; sada imamo da je za one sa 25 godina staža obezbeđeno samo dve godine novčane naknade. Znamo da će u ovoj godini još 100.000 ljudi ostati bez posla. Kada uzmemo ovu cifru i da je u 2001. godini ostalo bez posla više od 100.000, to je čitav milion bez posla. Direktor Zavoda za zapošljavanje, umesto da brine o tome kako će naći sredstva da pokrije ove novčane naknade, direktor Svetozar Krstić nam govori da će organizovati sajmove radne snage, gde je veoma važno da muškarci nemaju bele čarape na crne cipele. Znate, to bi bilo veoma smešno da nije tragično.
U stavu 7. ovog člana govori se o mogućoj pozajmici organizacija obaveznog socijalnog osiguranja iz budžeta Republike. To na prvi pogled može da izgleda kao jedan dobar potez. (Da li možete malo da ih umirite, slušajte, zanimljiva je tema.) Kako će se iz budžeta pozajmljivati sredstva za ove organizacije, kada znamo da je i sam budžet deficitaran za 38 milijardi i znamo šta je rečeno kako će se taj deficit nadomestiti.
To je putem donacija, putem kredita i privatizacije. Naravno, uslovi za donacije su veoma teški: izručenje Srba u Hag, gašenje Republike Srpske, puštanje svih Šiptara iz zatvora. Molim vas, posle govora Slobodana Miloševića i nastupa u Hagu, izručenje Srba u Hag neće biti lako.
Na kraju, kada govorimo o samim kreditima, više puta smo vas upozoravali, mi socijalisti, da treba da budete oprezni kada koristite kredite MMF-a, jer su gorka iskustva u mnogim zemljama. Poljska i Čehoslovačka su dobile najveće kredite, i Argentina, a njihovi dugovi su sada preko 100 milijardi dolara.
Samo za kamate u svim ovim zemljama odlazi 50% nacionalnog dohotka. I još jedan dobar primer, možda i za nas važan: svojevremeno je Etiopija dobila donacije, ali donatori nisu dali da se ta sredstva troše za pokretanje domaće proizvodnje, već su sredstva išla u američke banke, a dali su im kredite MMF koji su bili sa kamatama od 10 il 12% na godišnjem nivou.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, preostalo vreme poslaničke grupe SRS je pet minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, već 10 godina sam u ovom parlamentu kao poslanik SRS i za to vreme sam čuo mnogo premijera, mnogo ministara, razmatrali smo mnogo predloga zakona, deklaracija, ali ovako slatkorečivog ministra kao što je gospodin Đelić još nisam čuo.
I verujte, zbog te slatkorečivosti narod je poverovao nekim obećanjima, pa je čak stekao i neke simpatije među građanima Srbije. Juče je on pokazivao dve knjige, jednu debelu knjigu koja je predstavljala budžet buvše kraljevine Jugoslavije i jednu malu knjižicu koja je predstavljala budžet za 2001. godinu.
Danas sam poneo jednu malu knjižicu koja predstavlja spisak ispunjenih obećanja Vlade Republike Srbije i ministra Đelića, a onu veliku knjigu koja je predstavljala obećanja nisam mogao da ponesem jer je to ogromna knjiga.
Dakle, dame i gospodo, došli smo do toga da danas usvajamo jedan zakon koji će transparentno pokazati kako se pravi budžet, kako se usvaja budžet i kako se troši budžet. Ono što nas kao srpske radikale i građane Srbije interesuje: da Vlada ponudi budžet koji će biti prihvatljiv građanima, koji će moći da pune svojim sredstvima, da bude dovoljan da zadovolji osnovne potrebe budžetskih korisnika i onih koji se po zakonu finansiraju iz budžeta Republike Srbije.
Mi ne možemo da osporimo da ministar Đelić ima i neke profesorske ambicije, pa se tako za rođenog Piroćanca kaže - aproprijacija, ono što mi kažemo da je ovlašćenje Vladi ili nekom organu da troši zakonom određena budžetska sredstva. Tako saznajemo od našeg ministra u ovom zakonu koji nije udžbenik, nego zakon, da budžetska primanja i izdaci moraju biti u ravnoteži.
Onda imamo još nešto što zaista treba da učimo, ovo nije zakon, ovo je udžbenik, da ukoliko su tekući rashodi veći od tekućih prihoda nastaje deficit, a ukoliko su prihodi veći od rashoda, imamo suficit.
Imamo i kalendar rada, pa se kaže prvo, 30. aprila ministar u saradnji sa organima nadležnim itd. donosi to i to, ali fali nešto. Ne kaže se šta tog dana radi ministar ujutru, recimo, ustao je u 7 ujutru, otišao sa tečom na pijacu, onda se obrijao, onda ovo, onda ono. Treba i to gospodo da bismo bili transparentni.
Ono što mi tražimo od ove vlade je da bude u drugom pogledu transparentna. Da ne saznajemo na Prvom programu RTS-a, iz jedne svađe između predstavnika DOS-a, između dva krila DOS-a, da ministar Vlahović treba da nosi bukagije, da Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju par jaja na oko ili kajgana predsednika Koštunice košta 250.000 nemačkih maraka, da se neke stvari dešavaju za koje mi pojma nismo imali.
Zar je potrebno da iz svađa predstavnika DOS-a Srbija transparentno saznaje šta se dešava. Da saznamo od visokog funkcionera jedne političke parije i bivšeg predsednika Narodne skupštine Republike Srbije da je 400.000 maraka iz donacije za zdravstvo razvučeno, potrošeno po raznim nevladinim organizacijama. Da se za izradu ovakvih zakona, na koje čekamo po godinu dana i koji su sve lošiji i lošiji, da se dobiju pare iz inostranstva, da se one takođe razvlače po nekim nevladinim organizacijama, troše mimo zakona i mimo javnosti.
Dakle, da ponovim, za SRS je potpuno nevažno na koji će način Vlada Republike Srbije usvajati i praviti ovaj budžet. Ono što je za nas važno je da pratimo trošenje tog budžeta, da svaka stavka bude na zakonu zasnovana, da svaka potrošnja iz tog budžeta bude zakonita, da budžet bude prihvatljiv za male privrednike, da bude prihvatljiv za one koji se bave velikom proizvodnjom, da bude prihvatljiv za građane Republike Srbije i da u toj meri u kolikoj je prikupljeno sredstava iz budžeta budu zadovoljeni svi korisnici budžetskih sredstava.
Sve ovo predstavlja tra-la-la i celo ovo vanredno zasedanje smo proveli u usvajanju zakona koji se neće primenjivati ili će se primenjivati tek za nekoliko godina. Mnogo važnije stvari čekaju Srbiju i političare u Srbiji.
Nego, izgleda da je vreme da srpski radikali krenu sa mitinzima, idemo Pančevo, pa Niš, pa dalje.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a posle njega narodni poslanik Golub Rajić. Narodni poslanik Dragoljub Stamenković je iskoristio vreme poslaničke grupe SRS.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što nije ministar Đelić danas ovde prisutan, jer želim da u ovoj raspravi istaknem nekoliko po meni važnih pitanja, a koja u dosadašnjem toku priče o zakonu o budžetskom sistemu nisu pomenuta.
Najpre nekoliko osnovnih utisaka, reklo bi se da je ovaj zakon celovit, da je sistematizovan, da se na osnovu toga može izvući i zaključak da je kvalitetan, ali samo na prvi pogled. Ipak se ovde može postaviti nekoliko ključnih, po meni, suštinskih pitanja, a pre svega u onom delu koji se tiče primene zakona.
Mislim da je ovaj zakon na neki način preuranjen i da se teško može primeniti u našoj sadašnjoj ekonomskoj i finansijskoj situaciji, počev od nivoa Republike do nivoa loklanih samouprava i autonomnih pokrajina.
Drugo, smatram da ovaj zakon nije u potrebnoj meri usaglašen sa odgovarajućim saveznim propisima, posebno onima koji regulišu pitanje državnog duga i nadležnosti u stvaranju tog duga.
Treće, smatram da se osnovni budžetski ciljevi koji su u ovom zakonu pomenuti, obzirom na prethodne okolnosti, ne mogu postići. Rečeno je da je osnovni budžetski cilj makroekonomska stabilnost, stabilan ekonomski razvoj i smanjenje finansijskog rizika Republike Srbije. To je osnovni budžetski cilj.
Kada god se donosi budžet, to bi morao da bude osnovni budžetski cilj i ovde mi na žalost ne možemo govoriti niti o stabilnoj makroekonomskoj situaciji, niti o mogućem i stabilnom ekonomskom razvoju, niti o tome da Republika Srbija ima smanjen finansijski rizik u vremenu kada izvršavamo budžet za 2002. godinu, pogotovu što znamo činjenicu da je republički budžet deficitaran za preko 38 milijardi dinara, odnosno za preko milijardu i 300 miliona maraka. Samim tim ne može se smanjivati finansijski rizik jer je država već u startu dužna ili ino-poveriocima ili svojim građanima po osnovu namirenja osnovnih potreba u raznim sferama života.
Ministar Đelić je pokušao da u svom jučerašnjem izlaganju kaže kako imamo neke kvalitetne i nove kategorije u zakonu o budžetskom sistemu pri čemu je posebno mislio na trezor.
Vas, gospodo narodni poslanici, a i ministra Đelića želim da podsetim da trezor nije novina koja je došla sa dolaskom ministra Đelića na mesto ministra finansija, već da ga podsetim da smo i u onoj prethodnoj Jugoslaviji imali tu finansijsku instituciju - trezor. Pitanje je samo kako će ovaj trezor funkcionisati, kada postoji obaveza svih onih koji se putem poreza i doprinosa finansiraju da sva ta sredstva stave na jedan jedini konsolidovani račun, a da se dozvoljava da se u okviru tog konsolidovanog računa otvore i odgovarajući podračuni i drugi računi, kako je to rečeno u ovom zakonu.
Zašto je to pitanje? Najpre prethodna iskustva govore o tome da fondovi socijalnog osiguranja nisu imali obavezu prema prethodnom trezoru, a iskustva iz Evrope govore da nisu imali obavezu da svoja finansijska sredstva deponuju na taj jedinstveni konsolidovani račun trezora. Nisu imali, jer se i na zapadu, kao i kod nas, ponešto razlikuju obaveze korisnika prema fondovima, nego što je u pitanju obaveza prema budžetu. Jer, kao što znamo, u fondove uplaćujemo doprinose, a u budžet uplaćujemo poreze i to je bitna i suštinska razlika. Time se na neki način uskraćuje, ali najblaže rečeno ograničava pravo onih koji uplaćuju te doprinose i da upravljaju tim fondovima.
Teoretski govoreći može se dogoditi, a obzirom na našu praksu sasvim sigurno i pretpostaviti da ćemo biti u takvim situacijama, da se npr. sredstvima penzionog fonda isplate zarade zaposlenih u oblasti obrazovanja ili u obasti zdravstva, a da penzionerima ne možemo na vreme isplatiti penzije u odgovarajućim iznosima. Naravno, može se desiti i obrnuto, ali osnovna suština je u tome da se prejako centralizuju sva ta sredstva na nivou Republike i da imamo takvu ili sličnu kategoriju trezora i na nivou autonomne pokrajine i lokalne samouprave.
Onda se otvara jedno drugo, suštinsko pitanje. Mi ćemo sada odlukom ministra za finansije, otvoriti taj konsolidovani račun kod nadležne službe za platni promet, odnosno kod Zavoda za obračun i plaćanje. Gospodo narodni poslanici, šta će se desiti onog momenta kada ZOP, odnosno služba za platni promet bude ukinuta? Kod koga će se onda otvoriti taj jedinstveni ili konsolidovani račun trezora? Kod koje poslovne banke, obzirom na činjenicu da znamo kakvo nam je stanje u bankarskom sistemu u zemlji? Da li ćemo doći i do takvih rešenja da se na saveznom nivou prolongira odluka o prestanku rada Zavoda za obračun i plaćanje ili ćemo odlukom Republičke vlade i ministra za finansije doći u nuždu da svoje konsolidovane račune otvorimo i kod inostranih banaka?
Ovde se otvara nekoliko suštinskih pitanja kako će uopšte trezor kao institucija da funkcioniše ako ćemo ispoštovati zakon o ukidanju ZOP-a. Da li ćemo onda moći da eventualno napravimo kombinaciju, da taj konsolidovani račun ZOP-a, što bi bilo po meni racionalno i celishodno, prenesemo recimo u Nacionalnu banku ili u Poštansku štetionicu ili opet prema odluci ministra u neku drugu poslovnu banku. Koja je to poslovna banka koja je u mogućnosti da u ovom momentu, a računajući i na godinu dana unapred, obavi poslove platnog prometa za sve korisnike budžetskih sredstava, na svim nivoima u ovoj zemlji?
Dame i gospodo, takođe vas podsećam da će ubuduće, prema zakonu o budžetskom sistemu, Narodna banka Jugoslavije biti samo jedan servis Republičke vlade, koja će sprovoditi svoje odluke u delu koji se odnosi na zaduživanje i to pre svega na zaduživanje u inostranstvu. Ovde se mogu postaviti suštinska pitanja o tome ko to u ovoj zemlji treba i može da odlučuje o državnom dugu. Kao što znate, Predlog ovog zakona daje sva ovlašćenja ministru i ministar donosi odluku o zaduživanju, o uzimanju kratkoročnih zajmova i kod domaćih i kod inostranih poverilaca. Otvara se pitnje da li je to iskustvo iz evropske prakse ili je to nešto što pokušavamo da ovde kroz ovaj zakon na mala vrata unesemo i šta će nam se dogoditi?
Mi ovde afirmišemo, što u principu nije dobro, što narušava pravila budžetske ravnoteže, afirmišemo budžetski deficit i onda će ministar uvek biti u prilici da poseže za inostranim zajmovima da bi taj deficit u budžetu smanjio ili eliminisao. Tu se postavlja pitanje kakav je to budžet koji u sebi unapred podrazumeva nedostatak sredstava i unapred podrazumeva da ćemo da bi napunili budžet morati uzeti inostrane kredite, pa makar i kratkoročne. Ko o tome može zapravo da odluči?
Čak sam u tom pogledu predložio jedan amandman i on je odbijen, a predložio sam da o dugovima kod domaćih poverilaca odlučuje Vlada, a o dugovima kod stranih poverilaca ne odlučuje ministar nego ova Narodna skupština na predlog Vlade.
Onda bi mi ovde mogli da razgovaramo o tome da li je celishodno i racionalno budžet popunjavati sa stranim dugovime i kreditima, a da pri tome zanemarujemo činjenicu da nije sporno uzeti državni dug, ali ga plasirati u kapitalne investicije, u izgradnju auto puteva, u izgradnju fabrika, u izgradnju pruga, itd, ali jeste sporno uzeti inostrani kredit, staviti ga u budžet i potrošiti ga kao javnu potrošnju.
To jeste sporno i nakon toga nam se može desiti da taj ministar, koji je zaključio ugovor o dugu, na primer ministar Đelić, opet ode recimo u Francusku ili u neku drugu zemlju, a da ovu zemlju ovde ostavi u dugu, jer je imao pravo po zakonu da zaključi ugovor o bilo kom dugu i bez ograničenja visine tog duga.
Pitanje je uslova pod kojima se ti dugovi mogu stvarati u ovoj zemlji. Mnogo toga je ovde otvoreno i molim vas, ovim zakonom se daje pravo izvršnom organu skupštine opštine, što je predsednik opštine, da takođe zaključuje ugovore o zaduživanju lokalne samouprave i to bez odluke nadležne lokalne skupštine. Taj amandman Vlada je odbila. Šta to znači? Znači da ćemo imati nekog predsednika koji će uzeti koliko hoće da napuni taj opštinski budžet, da i on deficitarno finansira nekakve aktivnosti i nakon toga ćemo ga smeniti, ali njegova odgovornost po zakonu neće postojati.
Imaćemo trezor i na nivou lokalne samouprave, imaćemo reviziju i kontrolu poslovanja javnih preduzeća i to onih, a u zakonu se kaže, u kojima je država vlasnik 50 ili više procenata. Ali, ovde se postavlja pitanje po kom zakonu rade javna preduzeća. Podsećam vas da ta preduzeća rade po Zakonu o preduzećima, da se u tim preduzećima formiraju upravni i, posebno podvlačim, nadzorni odbori, koji su zaduženi za reviziju i kontrolu poslovanja tih preduzeća.
Ne sporim pravo vlasnika, pa neka je to i država, da učestvuje u odlučivanju, da učestvuje u kontroli, ali je sporno da se na nivou lokalne samouprave formira budžetska inspekcija ili neka druga koja će imati te nadležnosti revizora ili kontrole u javnim preduzećima, a da se pri tome zanemari da ta preduzeća posluju na tržištu i da mogu ostvarivati i dobit, da se mogu privatizovati na način koji je određen Zakonom o privatizaciji, ali Zakonom o privatizaciji javnih preduzeća i to zadire u jednu drugu sferu samostalnosti tih preduzeća i de fakto kvaliteta rada koji se u tim preduzećima može ostvariti.
Mogao bih mnogo da govorim i o drugim pitanjima iz ovoga, ali se postavlja pitanje zašto mi žurimo, zašto žurimo i zašto možda neke buduće događaje prejudiciramo? Dame i gospodo, državni dug je u nadležnosti savezne države i Narodne banke Jugoslavije i nije u redu da postavimo tako stvari da Narodna banka Jugoslavije bude servis Republičke vlade u stvaranju dugova. O čemu mi to govorimo? Da li mi mislimo da neće biti Jugoslavije? Zbog čega se tako ubrzano pripremamo za takvu varijantu, iako pregovori na tu temu nisu završeni? To je pitanje koje se ovde postavlja i da li zapravo Vlada gura Republiku Srbiju, pre nego što se svi dogovori postignu, u samostalnu državu, koja će između ostalog moći i da se zadužuje na način koji njoj odgovara.
Ne sporim pravo Republike, ali to mora biti pre svega procedura koja će se sprovesti na saveznom nivou, dokle god postoji Savezna Republika Jugoslavije. Nije u redu da mi kao Republika Srbija činimo bilo koji korak koji bi išao na ruku onima, pre svega onim ljudima u Crnoj Gori, da iz toga izvuku pouku ili zaključak da Srbija neće da bude sa njima i da im kaže idite od nas. Dakle, to je suštinska poruka koja iz ovog zakona može da se izvuče i zato mi je žao što ne mogu da čujem gospodina Đelića da mi odgovori na ova pitanja, šta se zapravo tom odredbom htelo postići?
Ko sada sprečava Saveznu vladu ili Narodnu banku Jugoslavije da odluče o tome treba li nekakav državni dug da se uvede u Republiku Srbiju ili ne. I tamo je većina DOS-ova. Zašto to svodimo na republički nivo? To je za mene jedno ključno pitanje i mislim da zaslužuje pažljiv i delikatan odgovor. Hvala vam lepo.

Da li hoćete da iskoristite 30 sekundi. Izvolite.

Poslanici Srpske radikalne stranke, zahvaljujući tome što su se uverili ko je Boža derikoža, neće glasati za ovaj zakon jer je Boža ojadio ove građane i ovim zakonom će učiniti nešto još gore tako što će ojaditi i celu Evropu, a vi želite u Evropu i zbog toga Srpska radikalna stranka ne želi zajedno sa vama u takvu Evropu.