Dame i gospodo narodni poslanici, protivustavno i protiv Poslovnika Narodne skupštine dva dana raspravljamo o Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, naravno post festum, nakon što je on potpisan. Bilo bi normalno da smo u obliku predloga odluke tih polaznih osnova raspravljali prvo ovde u parlamentu, a onda ovlastili ljude koji su za to kompetentni da te polazne osnove i potpišu.
Ovako imamo jedan privatni sporazum Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa, Filipa Vujanovića i Havijera Solane. Meni, pravo da vam kažem, više liči na sporazum Zorice Radović i Ružice Đinđić, koje su na osnovu šaputanja na jastuku pokušale da želje svojih supruga pretoče u jedan ovakav dokument.
Nama je ovde predsednik Vlade rekao da nije ni sam bio upoznat sa ovim dokumentom, sve dok ga Havijer Solana nije doneo u Beograd. Lepo je od njega što je to priznao i u svom ekspozeu neprestano govorio u svoje ime. Ja lično mislim - kaže Zoran Đinđić. Gospodine Đinđiću, briga nas šta vi kao Zoran Đinđić, građanin, razmišljate i mislite. Nas interesuje šta vi kao predsednik Vlade mislite, jer ste vi predsednik Vlade jedne države u veoma teškim istorijskim okolnostima i snosite odgovornost za sva politička zbivanja u zemlji i, naravno, za budućnost te zemlje.
Batić je govorio ono što Zoran Đinđić misli, a ne sme javno da kaže. Jedino je gospodin Labus javno rekao da se ovim dokumentom verifikuje postojeće stanje, odnosno obrazložio to politikom svršenog čina. Ništa novo ni na Istoku, ni na Zapadu, kod nas takođe politika svršenog čina uvek na kraju završi u jednom dokumentu. Međutim, ono što je jasno, to je da je za vas ovo u stvari već ustavni akt, odnosno da mišljenje koje ova skupština formuliše ili neki zaključci, ukoliko se uopšte budu formulisali, ne predstavljaju nikakvu obavezu ni za koga. Otuda je ovo jalova rasprava, ne služi ničemu i očigledno je samo gubljenje vremena. Vi ste akt potpisali, delegiraće oba parlamenta predstavnike za ustavnu komisiju i doneće se ta nakaradna ustavna povelja.
U samom ovom dokumentu već govorite o državnoj zajednici u okviru koje Srbija i Crna Gora potpisuju sporazum o principima preuređenja svojih odnosa i zaboravljate pri tom na član 1. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, koji jasno kaže da je Savezna Republika Jugoslavija suverena savezna država zasnovana na ravnopravnosti građana i ravnopravnosti republika članica. Dakle, još uvek federacija, još uvek republike članice, a ne državne zajednice.
Zatim predviđate ustavnu povelju kao najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Iako se ustavnim aktima obuhvataju samo ona pitanja koja uobičajeno predstavljaju materia constitutione, znači osnovne odredbe o državnom uređenju, državnim organima, odnosima tih državnih organa, osnovnim pravima i slobodama, međusobne odnose i nadležnosti, način promene Ustava, sada nas vraćate korak unazad na ustavnu povelju, koja kao najviši pravni akt predstavlja u ustavno-pravnoj teoriji detaljistiku ustavnog teksta.
Mi već iz ovih polaznih osnova vidimo da to neće biti slučaj i da se ta ustavna povelja neće baviti detaljno svim onim stvarima kojima najviši pravni akt jedne države treba da se bavi. Postavlja se, naravno, pitanje - šta je ova monstruozna država, koju vi ovde pokušavate, ovim polaznim osnovama, da formirate, da li je to konfederacija, da li je to unija, realna, personalna, ili nešto sasvim treće, a očigledno je ništa ili sve to zajedno.
Konfederacija kao savez nezavisnih država; države članice ne prestaju da budu samostalni subjekti međunarodnog javnog prava; zajedničke organe konstituišu po principu konsenzusa; najviši organi izvršne vlasti država članica, a kada je u pitanju realna unija, koja se stvara ugovorom država članica, koje u nadležnost zajedničkih organa prenose poslove odbrane, finansija, spoljne politike; najčešće, to vam je poznato pretpostavljam, unije predstavljaju prelazno rešenje između konfederacije i federacije, a mi imamo već federaciju.
Znači, opet idemo korak unazad, i možda sve to zaista ne bi ni bilo ni tako čudno, ni nemoguće, u nekoj drugoj državi, ali ne u ovoj našoj, u kojoj živi većinski jedan te isti srpski narod.
Znate, moramo da imamo u vidu trendove modernog svetskog poretka, modernog sveta. To su tri osnovna trenda - razaranje individue, razaranje porodice i razaranje nacije. Kako se razara individua - čovek, pojedinac, treba samo da radi, da troši i da sluša ono što mu je namenjeno.
Kada se razara porodica, razaraju se porodični odnosi i društveni odnosi, jer je porodica institucija društva, a što se tiče nacije i jednog od ključnih formi opstanka nacije, to je nacionalna država, ali otvorena prema drugim nacionalnim državama; i kao što niko ne može da bira porodicu u kojoj će se roditi, naravno, ne može da bira ni naciju kojoj pripada. Pripadnik jedne nacije može da odbaci svoju naciju, ali je on onda odrođen od nacije kojoj pripada i predstavlja otpadnika.
Zaključak bi bio sledeći - ovaj akt koji ste nam dostavili je akt o razaranju države, kvazipravni akt, ovo je lično usaglašavanje stavova pojedinaca koji su se slučajno našli na određenim visokim funkcijama, i u saveznoj državi, i u Republici Srbiji, i u Republici Crnoj Gori. Traži se vreme, potrebno je još tri godine da Milo Đukanović dokrajči svoje separatističke ideje.
Samo vas, gospodo, pitam - zašto, kada već raspolažete svim medijima u Srbiji, kada vam je na raspolaganju televizija, kada su vam na raspolaganju novine, kada kontrolišete obrazovanje, od osnovnog,pa do univerzitetskog, zašto ne uložite napore, zašto vam nije palo na pamet da pokušate da utičete na javno mnjenje, tako da je naš nacionalni interes da mi gradimo unitarnu državu sa Crnom Gorom i, naravno, da sve ostale srpske države, srpske zemlje jednoga dana ponovo budu u sastavu te srpske države. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić.

Gospodo narodni poslanici, kad se obrazlagao ovaj predlog sporazuma o polaznim osnovama za zajedničko rešenje i zajednički naziv nove države, koja će se zvati Srbija i Crna Gora, pošlo se od činjenice, i obrazloženje je dato, koji su to sve interesi koji stoje iza ovog rešenja.
Koji su to interesi - prvo, najviši interesi za ovakvo rešenje su sigurno interesi svih separatista, i u Crnoj Gori i u Srbiji. Dalje, interesi su svih onih koji se bave sivom ekonomijom, jer nestabilan privredni i ekonomski sistem, nestabilna državna zajednica, nerealna poreska politika, dve poreske politike, dve carine, dva monetarna sistema - njima odgovara ovakva državna zajednica.
Zašto u Srbiji dinar, a zašto ne i u Srbiji evro? Zašto na Kosovu evro i u Crnoj Gori? Ne da bi neko podržao rast zarada ili poboljšanje privrednog sistema u Crnoj Gori, već da bi na tim prostorima i dalje cvetao šverc i siva ekonomija i da bi centar šverca i sive ekonomije bio na Balkanu i za ovih 50 miliona stanovnika, o kojima je ovde govoreno.
A onda služi, pre svega, za pranje prljavog kapitala sa Zapada. Kada kažete da imate u sebi iole patriotizma, onda se sa ove govornice kaže da nemate pameti. Prosto je neverovatno da se o svojim građanima, koji imaju u sebi patriotizma, tako misli. Ko ima srce, taj ima dušu, ima i razum, onda sigurno mora da ima i pameti. I svakako je prosta činjenica kada se u jednoj Americi, gde živi 50 naroda i ko zna koliko drugih nacija, vodi politika da svako onaj ko je ušao u tu državu, mora prvo da kaže da je Amerikanac. A ovde prosto nije više ni važna činjenica da li ste Srbin, već neko ustaje ovde i priča samo o ljudskim pravima. Pa čija su to ljudska prava ovde ugrožena? Ko je koga dirao ovde - niko nigde nikoga i nikada.
Zašto će nam onda ovakva nekvalitetna tvorevina? SPS se zalaže za jaku, stabilnu i bogatu državu srpskog naroda i građana Srbije, i to smo uvek i tražili. Od 1997. kad su narasli separatizmi, pa je onda neko ukapirao, a pre svega u Crnoj Gori Milo Đukanović, da će mu oni najpre pomoći da dođe na vlast, onda je došao u situaciju da danas ne može više da se brani od te politike i mora da traži nezavisnu Crnu Goru.
Što ga nismo pustili da održi referendum? Mnogo je prosto i jednostavno - ne bi prošao; onda bi Milo Đukanović pao kao ostatak bivšeg režima, kako vi volite da kažete. Znači, ne postoji ta politika. Postoji potreba da se čuvaju takve politike. Zašto tri godine - tri godine je neko vreme koje se stalno pominje i povodom Kosova, i Srbije, a sada i preko Crne Gore, a sada važi i za Jugoslaviju.
Nekome treba tri godine da medijski i finansijski ojača sve separatizme, da suzbije sve patriotizme i da razbije sve iluzije na ovim prostorima, da nekome treba država srpskog naroda. Već treba da živimo u nekoj tvorevini o kojoj će nam neko drugi doneti odluku. Ovo sam sve govorio zbog toga što nama niko, ni sa jedne strane, nije doneo rešenje. To se već reklo sa ove govornice. Trebalo je mi sami da ga nađemo i utvrdimo. Niko iz vladajućih struktura nije se ni potrudio da pronađe način - kako da utvrdi to rešenje.
Zašto da popuštamo Milu Đukanoviću? Pustimo lepo čoveka neka organizuje referendum i neka izgubi. Jer, definitivna je činjenica, a i opšte političko saznanje, da taj referendum u Crnoj Gori ne bi prošao. Ali, onda se gubi pravo i srpskog naroda da se u Republici Srpskoj izjasni na tu temu, a onda ćemo aktuelizirati, za tri ili četiri godine, pravo svih separatista da se na prostorima Srbije izjašnjavaju o svom budućem državnom statusu.
Ne vidim da će ovaj sporazum sačuvati ni Srbiju. Čini mi se da su najzadovoljniji ovim sporazumom, a najviše su ga i pozdravila, dva čoveka, Milo Đukanović i Stipe Mesić. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a posle njega Milorad Mirčić.

Dame i gospodno narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženi predsedniče Vlade i uvaženi potpredsedniče Savezne vlade, gospodo ministri, pored nama su Polazne osnove za preuređenje odnosa između Srbije i Crne Gore. Smatram da bi ovaj dokument trebalo drugačije nazvati. Ovo je zapravo promena tri ustava:  Jugoslavije, Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Proceduralno gledano predsednik Skupštine je stavio ovu tačku na dnevni red a da Odbor za ustavna pitanja o njoj nije raspravljao. Sigurno je da bi na Odboru moglo da se čuje mnogo toga što bi možda čak išlo i u prilog ovog predloga, da ne kažem da bi bilo samokritičkih tonova.
To bi bila i jedinstvena prilika da se ovaj odbor sastane, jer od momenta kada je konstituisana ova skupština taj odbor se nije sastajao, i ne radi svoj posao, a u javnosti se polemiše i pojavljuje se nekoliko verzija Ustava Srbije, što sigurno nije dobro. Ovaj dokument, zapravo, s obzirom na to ko ga je potpisao, već proizvodi pravno dejstvo i ova naša rasprava je samo tu da narodu, možda, nešto detaljnije objasni o čemu se ovde radi.
Nakon usvajanja ovog akta, očekuje nas jedna dosta duga procedura, a to je traženje mišljenja i zaključaka skupština, znači da se tek nakon toga razvije skupštinska rasprava, zatim da se formira ustavna komisija, a to su sve oni mučni i mukotrpni poslovi koji, sigurno, neće doprineti, ni na koji način, da se ovo pitanje uredi kvalitetnije nego što je uređeno ovim aktom.
Nakon tri godine očekuje nas postupak za promenu statusa, odnosno očekuje nas sigurno referendum u Crnoj Gori. Zašto kažem - samo u Crnoj Gori. Zato što je Srbija ovim aktom ucenjena i ne sme da traži istupanje iz državne zajednice. To jasno piše, jer jedino u tom slučaju, znači u slučaju kada bi se Crna Gora sama izjasnila da želi da izađe iz ove zajednice, Srbija bi zadržala državno-pravni kontinuitet, i u tom slučaju bi Rezolucija 1244, kao najvažniji međunarodni akt, važila za ovu Srbiju koja bi ostala i zadržala taj kontinuitet.
Ovim aktom uređeno je nekoliko ustavnih pitanja. Naravno, uređeno je na brzinu i nije pitan narod. Pre svega promenjeno je ime državne zajednice. To možda izgleda neozbiljno. Međutim, ipak, ime jedne države nije mala stvar i promeniti ime a ne pitati narod je u najmanju ruku neodgovorno. Zatim, formirane su institucije, kao što je - Skupština, predsednik, savet ministara, sud, uređena je ekonomska oblast, uređena je vojna oblast, uređen je način komandovanja vojskom, i tu je predviđeno odlučivanje konsenzusom, što je sigurno za ovu instituciju teško prihvatljivo. Prihvaćen je model da se vojska služi u svojoj republici, odnosno u svojoj državi, što je, zapravo, jedan od bitnih elemenata državnosti.
Predstavljanje u međunarodnoj zajednici predviđeno je putem rotacije i praktično su sva pitanja već uređena. Sve ovo što bi se naknadno radilo bila bi razrada ovih pitanja i mislim da je zapravo suština već u ovom papiru.
Sva argumentacija koja je ovde izrečena, izgovarana je sa različitih aspekata, a posebno predlagači nisu bili baš konzistentni u tom izlaganju, pa smatram da je to neiskreno. Jer, naredne tri godine će proći u dogovaranju detalja, u natezanju oko ovih pitanja koja su ovde samo otvorena, zatim i u jednoj i u drugoj državi vršiće se praktično pripreme za osamostaljenje. To je nedvosmisleno rečeno sa ove govornice, a ovo će istovremeno služiti i kao opravdanje za očekivani neuspeh reformi; o njima se naveliko priča, međutim, smatram da će ovo biti zgodan izgovor za neuspeh reformi, koji je takođe očekivan.
Kada je već takva situacija, kada već nije postignuta prethodna saglasnost među građanima, među organima vlasti, zatim među strankama iz vlasti i opozicije, a svedoci smo da nije postignuta ni saglasnost unutar koalicije DOS, onda se postavlja jedno logično pitanje - zašto je jedna grupa pojedinaca, bez obzira na funkcije koje obavlja, preuzela na sebe odgovornost za ovako krupno pitanje. Zašto je ova grupa pojedinaca prihvatila da sahrani jednu državu koju nije stvorila, kojoj nije dala ime, bez obzira kakva je ta država bila i kako je funkcionisala; da umesto tog pokojnika dobijemo sada jedno mrtvorođenče, koje ćemo za tri godine takođe sahranjivati.
Smatramo da je ovo izuzetno odgovorno pitanje i da je trebalo ovo uraditi mnogo ozbiljnije.
Stranka Srpskog jedinstva smatra da za ovu situaciju, za koju predstavnici vlasti nisu imali rešenje, postoji samo jedno rešenje: umesto što preuzimaju odgovornost za ovako krupno pitanje trebalo je da raspišu vanredne izbore na svim nivoima i da se na neki način oslobode te odgovornosti i prebace je na one koji su spremni da prihvate odgovornost za život ove države. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Nebojša Jović.

Ovo je dokument koji nam je predložila Evropska unija, ili kako su to rekli predstavnici vlasti - nametnula  Evropska unija, čiji je predstavnik Havijer Solana. Naravno, uvek su namere dobre kada je u pitanju Evropska unija, pogotovu kada je u pitanju ličnost kakva je Havijer Solana. On uvek ima dobre namere prema Srbiji i Crnoj Gori u ovom slučaju, a pogotovu prema većinskom srpskom narodu. To je već, što kažu, i vrapcima poznato i vrapci znaju na granama da on ima dobre namere.

Kakve su to dobre namere, a koje su sadržane u ovoj povelji? Prvo, dobra namera je da će nova zajednica imati skupštinu, imati predsednika, savet ministara i sud. Skupština će biti jednodomna. Kakvi će izbori biti? Po tvrđenju potpisnika ovog sporazuma - održaće se novi izbori na saveznom nivou, a samim tim kada dođe do promene republičkih ustava doći će do izbora i na federalnom nivou, a u ovom slučaju i na nivou Republike Crne Gore i Srbije.

Međutim, nakon potpisivanja došlo je do drugog objašnjenja. Premijer Vlade Republike Srbije je rekao - nema izbora dok sadašnja Vlada ima apsolutnu većinu. Nema neposrednih izbora - to kaže premijer Crne Gore. Biće delegirani predstavnici u Saveznu skupštinu, u jednodomni parlament.

I šta da mi očekujemo, kakve će biti naredne tri godine? Biće još gore nego što su sada. Zašto? Pa, zato što će, pošto budu na ovakav način izabrani poslanici, u toj skupštini većinu sačinjavati oni koji uvlače i Crnu Goru i Srbiju u sve veću i veću krizu.

Kakav će nam biti predsednik? Biće do sada neviđeno, a čak i u Brozovo vreme ili tačnije rečeno nakon njegove smrti, nije ovakva kombinatorika pravljena, imaćemo jednoipogodišnjeg predsednika. Taj predsednik niti će biti dete, niti beba. Za početak predlažu da to jednoipogodišnje dete bude Koštunica, taman njegovom razmišljanju odgovara taj uzrast.

Ono što je principijelna primedba, to je da parlament Crne Gore o ovoj povelji raspravlja već nekoliko dana. Već nekoliko dana u parlamentu Crne Gore vodi se žučna rasprava, rešava se sudbina Crne Gore, njene zajednice sa Srbijom, a nama velikodušno skupštinska većina daje 10 sati da raspravljamo o dokumentu koji znači bukvalno budućnost naroda koji živi i u Srbiji i u Crnoj Gori. Stvarno nemam reči za takvu velikodušnost.

Mi u SRS kritikujemo ovaj dokument i one koji su prisustvovali od samog početka pregovora, pa i činu samog potpisivanja. Lično sam se uplašio kada sam čuo reči Miroljuba Labusa, kako je on u svojoj vizionarskoj politici predvideo, ako se razdvoje Srbija i Crna Gora, šta će bože moj biti sa Kosovom i Metohijom, šta će to biti sa Republikom Srpskom? Pa Republiku Srpsku od samog dolaska na vlast, gospodo iz DOS-a, otpisali ste. Na svaki mig, na svaki pomak iz međunarodne zajednice i znak da Republiku Srpsku stavite pod spoljni zid sanckija, vi to radite pre nego što oni ispostave svoj zahtev.

Kako to da se sad u tom vašem vizionarstvu setite Republike Srpske, kako se to niste setili konkretno Kosova i Metohije, gospodine

Labus, kada su vam zamazali oči sa tom činjenicom da će u slučaju odvajanja Srbije i Crne Gore, pravo na Kosovo i Metohiju, uprošćeno govoreći, imati Srbija, jer je ova ustavna povelja iznad Rezolucije 1244 koje su donele Ujedinjene nacije.

Zašto tada niste reagovali? Bio sam ganut na vaše reči da ste bili neraspoloženi kao eminentan profesor; vi uvek koristite blaže izraze, hteli ste da kažete, bili ste ljuti. Ali, na svu sreću, smirio vas je sa svojim rečima juče iznesenim za ovom govornicom, a i danas ponovljenim, premijer srpske Vlade, kada je rekao da osim, gospodine Labus, što koristite srce i stomak, morate koristiti i još nešto što imate u glavi. I vi ste priznali i sami da ste se smirili kada ste shvatili nakon izlaganja gospodina Đinđića da je to realnost.

Znači, uključili ste ono na šta je i apelovao premijer Vlade Srbije. Ono što sa velikim zadovoljstvom možete vi iz većine DOS-ovske ubuduće da tvrdite, to je da ste ušli u istoriju kada usvojite ovu povelju. Ušli ste u istoriju jednako kao i onaj pojedinac koji se preziva Mesić, koji je rekao - ispunio je svoj zadatak, Jugoslavija više ne postoji. Usvajanjem ove povelje, vi ćete ispuniti zadatak, Jugoslavija više neće postojati, a i dalje će biti dilema u narodu ko je veći Stipe ili vi ili Mesić?

Za reč se javio ministar pravde i lokalne samouprave, gospodin Vladan Batić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nisam mislio danas da govorim, ali pojedini narodni posalnici su očito pogrešno protumačili ono što sam juče rekao i koji su me motivi rukovodili da izdvojim svoje mišljenje.
Ponavljam još jednom vrlo kratko: zato što nije ispoštovana zajednička platforma DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", koja je proklamovala dva principa - funkcionalnu federaciju i jedinstveni ekonomski prostor.
Drugo, zato što nije ispoštovan koalicioni sporazum između DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju".
Treće, zato što je sa ustavno-pravnog stanovišta ovo vrlo diskutabilna tvorevina. Izneo sam juče sijaset argumenata, mislim da nema potrebe to ponavljati.
I konačno, zato što nije poštovana volja građana ove zemlje.
Želim da vas podsetim da su građani Crne Gore 1992. godine imali priliku da se na referendumu izjasne da li žele da žive u zajedničkoj državi. Srpskom narodu i građanima Srbije takva prilika nikada nije pružena. To je elementarno građansko pravo i ne verujem da bi pravo na samoopredeljenje ili princip narodnog suvereniteta, ni Evropska unija ili bilo koja međunrodna institucija, mogli da ospore građanima bilo koje zemlje. To je osnovno i elementarno pravo.
Rečeno je da je to što sam govorio na neki način politička kalkulacija, sračunata na postizanje političkih poena. Podsećam vas da je stranka kojoj pripadam 14. jula prošle godine donela rezoluciju kojom se traži referendum i u Srbiji, i imala je kampanju 6 meseci unazad. Dakle, nije na to uticala odluka koja proističe iz ovog sporazuma. Rečeno je takođe da sam govorio da bih navodno amnestirao premijera Republike Srbije. To jednostavno nije tačno.
Zašto sam pominjao predsednika Savezne Republike Jugoslavije? Zato što se on upravo poziva na onu tradicionalnu, da svaka država treba da ima svog domaćina, pa je on domaćin Savezne Republike Jugoslavije. A i ako pročitate Ustav, i ako pogledate nadležnosti predsednika SRJ, potpuno vam je jasno ko je najodgovorniji. Dakle, kada postoji domaćin, ukućani, oni mogu donekle da se pitaju, ali domaćin presuđuje. O sudbini grada Beograda odlučuje gradonačelnik, ne odlučuje predsednik opštine Stari Grad. To je stvar kristalno jasna.
Rečeno je da posledice eventualnog razdvajanja mogu da budu kata strofične ili katastrofalne. To takođe nije tačno. Mi i Crnogorci smo braća, nikada ne bi bilo nikakvih sukoba i nema tu nikakve bojazni od bilo kakvih katastrofalnih posledica. Samo se plašim da možemo izgubiti još mnogo vremena i zato smatram potpuno legitimnim zalaganje za samostalnu Srbiju, a onda ona može i sa Crnom Gorom i sa nekim drugim, Republikom Srpskom, da pravi neke oblike državne zajednice, savez država, zajednicu država, možda neku uniju, jer ovde ovim ponuđenim rešenjem nemamo čak ni monetarnu, ni carinsku uniju. Hvala.

Zamolila bih našeg gosta, potpredsednika Savezne vlade, dr Miroljuba Labusa, da nam se obrati.