Poštovane dame i gospodo, još od trenutka kada je prvi put predstavljen javnosti ovaj dokument je, na jedan sasvim očigledan način, izazvao ozbiljnu polarizaciju i potpuno oprečne stavove. I danas je jasno da u ovoj sali sedi nekoliko politički organizovanih grupa ljudi koji imaju potpuno oprečne stavove i koji na prvi pogled ni oko čega u vezi, ne toliko sa sadržajem ovog dokumenta, koliko sa njegovim mogućim konsekvencama ne mogu da se slože.
Polazim ipak od toga da postoji nešto oko čega moramo da se složimo. Ovo jeste istorijski trenutak i tu nema patetike. Svaki put kada jedan nacionalni parlament raspravlja o nekom dokumentu, čije usvajanje treba da predstavlja i da ima za posledicu neku prekompoziciju globalnih odnosa, dva naroda, dve države, usvajanje novog Ustava, to jeste istorijski momenat. Pošto je takav, to podrazumeva da i učesnici tog momenta sebi postave određene norme ponašanja i definišu svoj odnos prema tom trenutku.
Za početak, to svakako isključuje ovakve male, sitne, neodgovorne igre sa nedostatkom kvoruma u Skupštini, a u svakom slučaju isključuje i glumu, šmiru, lažni patos, lažne emocije i posebno nekakve virtuelne projekcije, nekakve navodno postojeće stvarnosti i navodno postojeće prošlosti.
Dakle, šta mi zapravo u ovom trenutku radimo? Da li mi dajemo nekakvu stručnu ocenu nekakvog seminara na kolokvijumu iz Ustavnog prava gospodi koja nisu studenti druge godine prava ili mi u stvari donosimo političku odluku?
Nisu ovde nama gospoda Koštunica, Đinđić, Labus, podneli neki papir koji treba da bude ideal njihovih viđenja o uređenju nekakve složene države. Oni su nama doneli nešto što je rezultat mučnih i teških, ozbiljnih i napornih pregovora sa jednom drugom grupom političara, koja je u ovom kontekstu zastupala neke interese koji nisu koincidirali sa našim.
Doneli su i rekli - gospodo, ovo ni mi ne smatramo idealnim, ali to je to što smo mi mogli i mi vam predlažemo da to prihvatite. Vi, gospodo, odlučujete, ne oni. Taj sporazum nas još uvek ne obavezuje, mi ćemo ga prihvatiti ili ga nećemo prihvatiti, ali donoseći tu odluku mi se ne možemo rukovoditi svojim idealima o finim, idealnim teorijskim ustavno-pravnim rešenjima složenih država ili svojim lepim željama. Divno bi bilo kada bismo sada mogli da proklamujemo i usvojimo ovde principe iz američkog ustava, ili nemačkog ili zašto ne švajcarskog, ali mi to ne možemo. Dakle, mi se moramo rukovoditi onim što jeste realno moguće.
I, nije istina da mi zapravo ovde imamo tri opcije. Ovde postoje dve opcije. Mi možemo u ovom trenutku da se odlučimo za brz momentalan, de fakto trenutan raskid odnosa sa Crnom Gorom, sa svim konsekvencama koje to nosi, mislim krajnje ozbiljnim konsekvencama, možda i nesagledivim iz ove pozicije. Donekle razumem mišljenje onih koji su juče zagovarali i to kao mogući koncept, delim stav da je to atraktivno mišljenje, ali ne verujem da ono sagledava moguće, možda i katastrofične, posledice takvog brzog opredeljenja.
Druga je solucija ovo što nam se nudi: labav državni savez, čudna državna tvorevina, konfederacija kakve možda nigde nema, ali nešto što je ipak definisano. Kažem, bolje realna labava konfederacija, nego virtuelna federacija. Treće solucije nema.
Oni koji nam tvrde da danas ovde mi odlučujemo o tome da likvidiramo Jugoslaviju, rade ono što sam rekao na početku da je zapravo zabranjeno, projektuju nam virtuelnu stvarnost. Dakle, koje to više Jugoslavije nema? One koja je bila lider svih slobodoljubivih zemalja sveta, one koja je u ratu pobedila NATO pakt, one koja je imala genijalna spoljnopolitička rešenja i tako sebi gradila fantastičnu poziciju, konfederaciju sa Grčkom, pakt sa Rusijom i Belorusijom, one koja je imala fenomenalnu ekonomiju, u kojoj se i nošenjem gajbica jedan mladić mogao obogatiti milionima maraka. Te definitivno nema.
Ako oni misle na neku drugu Jugoslaviju, onda moraju da izađu pa da nam kažu koliko godina pre dolaska DOS-a na vlasti u Crnoj Gori de fakto ne važi Ustav Savezne Republike Jugoslavije, koliko godina ne važe savezni zakoni, koliko godina ne važe odluke Savezne vlade i odluke saveznih organa uprave; a važi li u Crnoj Gori jugoslovenski novac, deluje li u Crnoj Gori jugoslovenska Narodna banka? Ne deluje, gospodo. Prema tome, tu priču zaboravimo.
Danas mi odlučujemo koju ćemo soluciju prihvatiti: hoćemo li da biramo ovo što nam se nudi ili jesmo za trenutan prekid odnosa i za nezavisan put Srbije u svetu. Kažem, ovo što nam se nudi je bolje, bar iz dva razloga, ne ulazeći u analizu, u sadržinu dokumenta za koga i sam, naravno, imajući u vidu svoje lične ideale o nekakvoj organizaciji države, ne mislim da je dobar, ali znam da je to što je moguće.
Dakle, ima bar dve vrednosti: jedna je to što nešto virtuelno pretvara u realno; jedna federacija koja je postojala samo imaginarno, postaće jedna recimo realna konfederacija; i druga, što ljudi, zašto ne i novi ljudi, i novi procesi koji se mogu kombinovati sa procesima koji su dominantni u našem okruženju, dobijaju šansu na tri godine. Tri godine su u istoriji sekunda, ali tri godine ipak nisu i malo. U ime toga što jeste nesporna vrednost, socijaldemokratski poslanici glasaće onako kako Vlada predlaže. Zahvaljujem vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, a posle njega narodni poslanik Novica Đurašković.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče srpske Vlade, potpredsedniče Savezne vlade, poštovani novinari i gosti sa galerije, stav Nove Srbije prema ovom papiru je izrekao šef poslaničke grupe. Prosto se nosim mišlju da samo komentarišem odredbe ovog teksta, pa ću to učiniti taksativno, redosledom kako je to u tekstu napisano.
Dobro je što je Sporazum upućen na raspravu i verifikaciju u skupštine članica buduće zajedničke države. To je ono o čemu govori ovo prvo poglavlje Polaznih osnova. Drugo, Ustavna povelja, kao surogat za ustav zajedničke države, svojoj surogat državi.
Pod tri, odredbom o preispitivanju u startu se revitalizuju namere potpisnika ovog papira i visokog predstavnika Evropske unije, kao svedoka. Ova država je na staklenim nogama, čak i ako preživi grejs period od tri godine, koliko će, nadamo se, biti na kiseoniku međunarodne zajednice.
Ime državne zajednice - bilo bi bolje zajednička država, nego državna zajednica. Sigurno je da je naziv Srbija i Crna Gora bolji nego bivše ime Jugoslavija, doduše, nešto slabiji od pravog naziva da se zajednička država Srbijanaca i Crnogoraca nazove Nova Srbija. Evo, mi kao stranka smo spremni da naše stranačko ime žrtvujemo na oltar zajedničke otadžbine.
Sporazumom je predviđeno pet zajedničkih institucija koje su dosta nategnuto koncipirane:
a) teško je zamisliti mehanizme navodne zaštite od nadglasavanja, a da taj mehanizam štiti načelo političke pravednosti i pravičnosti; ono što je izvesno, buduća Skupština Srbije i Crne Gore biće onemogućena da odlučuje;
b) rešenje o predsedniku Srbije i Crne Gore, koji je ujedno i predsednik Vlade zajedničke države, nije loše predloženo, samo ne znamo kako će funkcionisati jer je kabinet predsednika Vlade ozbiljno redukovan, a njegova ovlašćenja ozbiljno limitirana.
Zaista, još jednom podvlačim - bilo bi mnogo bolje da u ovom papiru stoji - polazne osnove zajedničke države, nego državne zajednice. Kakva je to konzistentnost spoljne politike, ako je predviđenom rotacijom u Ministarstvu spoljnih poslova i poslovičnom neslogom ona u startu hendikepirana? Kakvo je to jedinstvo komande u vojsci u kojoj se komanduje konsenzusom? Kako mogu skladno da funkcionišu unutrašnji ekonomski odnosi, ako ne funkcioniše zajednička moneta? To su dileme zbog kojih je Nova Srbija zaista skeptična prema ovom sporazumu.
Sud Srbije i Crne Gore predviđa obavljanje ustavno - sudske i upravno - sudske funkcije, a nema nikakvu instancionu nadležnost. Pa, to onda liči na seosko mirovno veće.
Gospodo narodni poslanici, Nova Srbija je iznela suštinske primedbe na ovaj papir koji je danas na dnevnom redu. Mi ne sporimo potrebu zajedničke države, zajednička država treba da postoji. Zajednička država je uspostavljena 1918. godine na Velikoj podgoričkoj skupštini, kada su poglavari Crne Gore odlučili da se ujedine sa Srbijom.
Nikada se Crna Gora nije ujedinila ni sa državom Srba, Hrvata i Slovenaca, ni sa Jugoslavijom. Crna Gora je ušla u sastav srpske države. Naravno, pošto se u ovom papiru pominju istorijska prava i prava državnosti Srbije i Crne Gore, to je zaista tačno. Berlinskim kongresom su stvorene dve srpske države ili, bolje rečeno, kneževine: Kneževina Srbija i Kneževina Crna Gora. Zašto su napravljene dve? Napravljene su dve, zbog proste fobije koju je Austrougarska imala prema stvaranju nove Srbije. Napravljene su dve države iz razloga što je Bosna i Hercegovina postala protektorat Austrougarske monarhije. Napravljene su dve države i između njih je napravljen koridor koji je ostao u sastavu Otomanskog carstva. Taj koridor je pljevaljski i novopazarski Sandžak, zajedno sa teritorijom Kosova i Metohije. Jedini problem što tada nije mogla biti stvorena zajednička država bili su dinastički sukobi između dinastije Petrovića i dinastije Obrenovića. Onog momenta kada je došlo do dinastičke smene na srpskom prestolu i kad se dinastija Petrovića dovoljno kompromitovala u Crnoj Gori, dinastički problemi više nisu predstavljali prepreku za zajedničku državu.
Ako govorimo o faktičkom stanju, ako govorimo o nekom kontinuitetu, gospodine predsedniče Vlade, vaša vlada je u kontinuitetu sa onom Srbijom koja je uspostavila ovaj simbol. Doduše, AVNOJ-ev simbol je skinut sa zajedničke države, ove koja se još uvek zove Jugoslavija, ali ovaj AVNOS-ov nije. Otprilike, ovo je AVNOS-ov simbol. Rekli ste, gospodine premijeru, da je komunizam pao. Izražavam sumnju; sve dok na memorandumu vaše Vlade postoji ovaj satanski znak, sumnjam da je komunizam pao.
Crnogorska nacija je proizvod komunizma. Onog momenta kad padne komunizam, crnogorska nacija će se vratiti u svoje krilo, vratiće se u svoj prirodni vodotok, vratiće se svojoj državi matici, vratiće se svom matičnom narodu, vratiće se Srbiji. Kada iz jednog prirodnog vodotoka, neka i istoka krene svojim putem, postoji gravitaciona potreba da se vrati svojoj matici. Ako se ne vrati, to će postati samo baruština ili mrtvaja. Ako se napravi baruština ili mrtvaja, to će biti leglo komaraca. Komarci se leče diditijem, a matica ima potrebu da se zaštiti sanitarnim koridorom.
Zato, pre nego što upotrebimo diditi (nisam za tako drastične mere), napravimo zajedničku državu u kojoj će srpski narod, kao matični narod, kao državotvoran narod, konačno imati državu od respekta i poverenja.
Dakle, potrebu za postojanjem zajedničke države, još jednom, uvažavamo, ali predviđene moduse napisane u ovom papiru nismo spremni da podržimo. Još jednom, zahvaljujem se, i u ime poslaničkog kluba Nove Srbije ja ću govoriti i u završnoj reči.

Reč ima narodni poslanik Novica Đurašković, posle njega narodni poslanik Dragan Marković.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gosti, pričalo se juče i danas o nama ponuđenom dokumentu, pričalo se o istoriji. Vraćali smo se od 80 do par stotina godina unazad, a ja ću samo da podsetim na neka događanja poslednjih godinu dana.
Šef poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine, kojoj pripadam, rekao je, a ja ću ponoviti: "Liga socijaldemokrata Vojvodine je mislila i dan-danas smatra da su u tim razgovorima trebali da učestvuju i predstavnici Vojvodine." Predsednik SRJ Vojislav Koštunica je ostao gluv na te predloge.
Smatrao je, kao i njegov prethodnik, koji je sada tamo gde jeste, da je bolje odlučivati i ignorisati druge, nego sesti i razgovarati. Konačno smo došli do ovoga što nam je ponuđeno, a o čemu mislim da i ne treba da se izjašnjavamo. U prvom pasusu piše da se dokument upućuje skupštinama na raspravu, a ne na usvajanje. Na osnovu mišljenja i eventualno zaključaka koje ćemo doneti i usvojiti, za koje ću ako budu u skladu sa mišljenjima iznetim ovde i glasati, pristupiće se izradi ustavne povelje.
Prema tome, dame i gospodo, sročimo, dajmo svoje mišljenje, recimo šta mislimo, stavimo to na papir, usvojimo to i omogućimo izradu ustavne povelje. Moram da ukažem još na nešto: tekst ustavne povelje će sačiniti komisija čije članove delegiraju skupštine Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije. Moram da vas podsetim, a i sve građane Srbije, da u ovoj zemlji postoji još jedna skupština, jer ako je predsednik SRJ izabran voljom građana, onda je i Skupština Vojvodine izabrana voljom građana Vojvodine. Ako je u razgovorima i sačinjavanju ovog sporazuma učestvovao, a jeste, predsednik Vlade Republike Srbije, moram da vas podsetim da i Vojvodina ima Izvršno veće, Vladu i predsednika te vlade.
Ne možemo da ignorišemo činjenicu da Vojvodina postoji. U celi ovaj posao koji nas čeka, a za koji mislim da će biti dobro završen, u pisanje ustavne povelje moraju se uključiti i predstavnici Vojvodine. Da bismo jednom više prestali sa neuvažavanjem mišljenja građana pojedinih regiona, da ne kažem oblasti koja broji dva i po miliona stanovnika kao što je Vojvodina, moramo konačno shvatiti i dati pravo i nama da kažemo šta mislimo, da se uvaži naše mišljenje o tome kako treba da izgleda uređena Srbija i kako da svi nađemo mesto u toj Srbiji.
Čujem od nekih da se bave srpskim nacionalnim interesom. Gospodo, niko do sada od vas koji pričate o srpskom nacionalnom interesu nije definisao srpski nacionalni interes. Reći ću vam, ja sam Srbin i po ocu i po majci, i po dedama i babama, itd. Srbin sam po rođenju, a ne Srbin po profesiji. Šta je nacionalni interes Srba, šta je nacionalni interes svih građana i svih nacionalnih zajednica u ovoj zemlji? Po meni, to je dobro uređena bogata država, a svaki građanin ove države da bude ravnopravan građaninu države u kojoj sada živi; tamo je zato što su ga neki odavde oterali, što su mu onemogućili da živi ovde; hajde da pokušamo da vratimo te ljude. A ako ne možemo da ih vratimo, da napravimo državu koja će imati u svetu dovoljno uticaja da može da im omogući da budu ravnopravni građani one države u kojoj oni žive. To je nacionalni interes i Srba i svih građana ove zemlje kao i onih koji sada nisu u ovoj zemlji.
Pokušajmo da prihvatimo realnost takvu kakva je - da više ne prozivamo ni Slobodana Miloševića, ni Hag, ni bivšu vlast, a da ne kažem njeno ime da ne bih dao priliku za repliku, nego da jednostavno shvatimo da je ovo neminovnost i da mi moramo iz ovog jedino udruženi izaći; da smognemo snage da priznamo da smo u situaciji u kojoj smo i da u naredne tri godine pokušamo da nađemo rešenje za ove probleme koji su nam se nagomilali. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, a posle njega narodni poslanik Bratoljub Janačković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodine potpredsedniče Vlade, SSJ smatra da ovaj sporazum nije dobar i mi smo hteli da predložimo jedno rešenje - da se raspiše referendum,  da na referendum izađe i jedan i drugi narod i da se izjasne da li su za ovakav predlog sporazuma. Mislimo da nijedan narod, ni srpski ni crnogorski, ne bi na referendumu prihvatio ovaj sporazum, jer ovaj sporazum narodu ne donosi bolje sutra, osim političarima i političkim partijama. Poznato je da je na poslednje izbore izašlo 58% građana; od toga, DOS je dobio 70%, a opozicija 29%. Znači da vi, gospodo iz DOS-a, niste dobili većinu upisanih birača u Srbiji i da nemate mandat da odlučujete o jednom i drugom narodu.

Slušajući jučerašnje izlaganje gospodina predsednika Vlade, smatram da nije bio dovoljno ubedljiv; a isto tako ni potpredsednik Savezne vlade, ekspert iz grupe G-17 gospodin Labus; on kao ekspert i ekonomista kaže da je dobro što mi imamo posebnu valutu i što će biti posebna carina. Podsećam ga da Srbija nema izlaz na more, a Crna Gora ima, kompletna roba u tranzitu ići će preko Crne Gore i taj će procenat od carine ostati u Crnoj Gori. Takođe ga podsećam da će svaki građanin morati da plati 3.000 dinara kada bude počela da se menja lična dokumentacija: lične karte, vozačke dozvole, pasoši i ostala dokumentacija koju poseduje svaki građanin.

Takođe, nisam mogao da prihvatim tu priču gospodina Labusa (a ovih dana vidimo u štampi da raste rejting gospodinu Labusu, valjda zato što su otvorili više štedionica u Srbiji u pojedinim gradovima nego što se dece rodilo u tom mesecu i što su uzeli marku od građana po 30 dinara, a tržišna vrednost marke je 60 dinara); podsećam vas gospodine Labus da, kada govorite kao ekspert, malo povedete računa o nekim stvarima koje su poznate građanima i da tako nešto građani neće prihvatiti.

Slušajući jučerašnje izlaganje ministra za poljoprivredu, koji se u ovoj skupštini pojavio dva puta, jednom kada je bio omnibus zakon, kada je hteo da prikaže kako on to vodi računa o građanima Vojvodine, a zaboravio je da u Vojvodini građani žive od poljoprivrede; juče je želeo da nas ubedi, kaže, dobro je u ovom sporazumu što je predviđeno da isti broj ministara imaju i Srbi i Crnogorci. Pa kako to isti broj ministara da imaju i Srbi i Crnogorci, ako u Crnoj Gori ima 600 hiljada, a u Srbiji 8 miliona stanovnika. Mislim da taj paritet nije dobar. Ali, zaboravio je da je obećao da će cena žita za poljoprivredne proizvođače biti 11 dinara. Prevario je poljoprivredne proizvođače i isplatio im po sedam dinara. Zaboravio je da im je za suncokret obećao cenu od 15 dinara, pa ga je isplatio po 12 dinara.

Očekujem da ovih dana ministar za poljoprivredu uđe u Skupštinu sa predlogom: šta je to što će Vlada ponuditi poljoprivrednim proizvođačima; na osnovu toga da vide koju to poljoprivrednu kulturu mogu sada da poseju na svom imanju, koja će doneti dobit.

Takođe, juče slušajući ministra pravde (smatram da je on ekspert ako je ministar pravde), pa on kaže da ovaj sporazum nije dobar, formalno-pravno gledano, onda treba da ga vratimo i da ne prihvatimo sporazum koji je predložio Havijer Solana, čovek koji je stisnuo dugme da se bombarduje SRJ. Zamislite, predsednik naše države na konferenciji za štampu kaže - dozvolite mi da pozdravim našeg prijatelja; on je prijatelj Havijera Solane. Havijer Solana je naš gost i mi moramo da sarađujemo sa njim, a nikada ne možemo reći da je on prijatelj, jer znamo šta su uradili 1999. godine Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Dalje, naš predsednik Vojislav Koštunica, nije mogao da dođe ovde u ovu salu, ne da pogleda nas poslanike u oči, već da pogleda građane; pa čak i ovi njegovi poslanici navodno su izašli, a ušla su trojica da čine kvorum, jer im je rečeno - u roku od dva minuta ako ne uđete u ovu salu, biće vam oduzeti mandati; oni su preopterećeni, prave torte, otvorili poslastičaru, pre neki dan su odneli predsedniku Vlade jednu tortu. Njima je do šale, odneli su malu tortu, pa ovi iz Demokratske stranke kažu - kako ste doneli tako malu tortu, pa u tortu možemo samo da stavimo dve svećice. Ovi iz Demokratske stranke bi hteli neku veliku tortu gde može 10 svećica da stane, misle da će vladati 10 godina. To je prepirka između dve najveće partije u skupštinskom holu, a građani nemaju od čega da žive.

Takođe, onaj koji treba da dođe da nas pogleda u oči valjda se stidi, jer će mu neko postaviti pitanje zašto je iz srpskih zatvora pustio 1800 Šiptara terorista, a da pri tom istog trenutka nije zahtevao da se puste Srbi iz albanskog kazamata; trenutno je 36 Srba u albanskim zatvorima.

Gospodine Markoviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Sve je to tema, poštovana gospođo, ali kako to vi da uđete uvek kada ja govorim. Molio sam Boga da ne uđete, a vi dođoste. Dobro, skratiću.
Dalje, poštovane dame i gospodo, supruga predsednika piše nov ustav, gde cepa Srbiju na šest pokrajina - a sada kada promenimo dokumentaciju i kada nas neko pita odakle smo, reći ćemo: mi smo iz Srbije i Crne Gore; a kada taj ustav koji je predložen bude primenjen i kada nas neko bude pitao odakle smo, mi ćemo reći iz Srbije i Vojvodine.
Predlažem mu da poslanici DSS-a više ne ulaze ovde, jer sa njima ova skupština i Vlada nemaju podršku. Nadam se da će mu ovo neko preneti, ali najverovatnije on i gleda ovu skupštinu, i molim ga da nam više ne piše pisma (kao što je to radila bivša vladajuća partija... pa onda pišu pisma, ledž specialis, kriminalis, itd), da to više ne radi, jer građani Srbije nemaju vremena da čekaju.
Takođe, dame i gospodo, naš predsednik savezne države pre podne kaže - pozivam Srbe da izađu na izbore, a njegov zamenik koji živi u Prištini, onaj kome treba verovati, popodne kaže, a i svakog narednog dana, da Srbi ne treba da izađu na izbore. Podelio je srpski narod - taj srpski narod sa Kosmeta sada je u Srbiji i Koalicija "Povratak" je nemoćna išta da uradi sama. Predsednik Savezne Republike Jugoslavije ne postavlja pitanje na svakom sastanku - Srbi sa Kosmeta i Kosmet. To je njegov zadatak, a on to ne čini, dame i gospodo.
Neki kažu da je Srbija na dobrom putu. Srbija i Crna Gora, ali ne znam da li je Crna Gora na dobrom putu. Ja kažem da je Srbija na traktorskoj drljači. Gospodin predsednik Vlade sigurno zna šta je drljača. Možda nije imao prilike da se vozi na drljači, ja sam se vozio, a vi ste se vozili na onom trotinetu - ali da znate da je Srbija u veoma teškoj situaciji. Živim na selu, gde živi 2.000 stanovnika, svaki dan imam kontakt sa građanima, i kažu da je veoma loše, ali kažu ovako - više verujemo Zoranu Đinđiću neko Vojislavu Koštunici. Ne zato što ga vole, dame i gospodo, ali kažu ovako...

Gospodine Markoviću, upozoravam vas da se vratite na temu dnevnog reda.