Ja sam se javio za reč i pažljivo sam slušao raspravu u Parlamentu. Kao što sam rekao, bila mi je i obaveza i čast da budem ovde. Pošto danas sigurno nećemo završiti raspravu, neću moći u ponedeljak i utorak da budem ovde jer idem u Brisel, na poziv Evropske unije, da dalje razgovaramo oko sprovođenja ovog sporazuma. Tada ćemo videti koliko zaista Evropska unija ozbiljno misli da pomogne u usaglašavanju ekonomskog sistema jedne i druge republike. Zato bih želeo da sada odgovorim na neke primedbe koje sam čuo tokom rasprave, ukoliko mi dozvoljavate.
Naravno, bilo je mnogo generalnih političkih primedbi. Vidim da ste imali veliku inspiraciju, zaista su to bile diskusije inspiratorne prirode, ali o njima ne bih govorio, to je pitanje političke rasprave. Govorio bih o konkretnim primedbama. Nažalost, bilo je samo četiri ozbiljne primedbe ili predloga i želim da ih komentarišem.
Prva je da postupak izmene Ustava nije u redu. Mi tu imamo politički deo izmene Ustava. U okviru svakog tog postupka postoji politički deo i onda formalno - pravni deo. Rečeno je da je prvo trebalo da dođemo ovde u parlament da usvojimo neku platformu i onda sa tom platformom idemo dalje u pregovore.
Mislim da to nije problem. Postoje dva načina: prethodno da dobijemo verifikaciju Parlamenta ili naknadno. Ono što je bitno, to je da Parlament odlučuje; da li prethodno ili naknadno, pitanje je tehnike. Šta bi se desilo u ovom slučaju, da smo prethodno došli u parlament i da smo govorili ovde: DOS bi, naravno, izašao sa platformom koju smo usvojili zajedno sa koalicijom "Zajedno za Jugoslaviju", ili najveći deo DOS-a, odnosno ceo DOS bi bio tu; SPS bi bila podeljena, pošto, koliko sam čuo ova dva dana, jedan deo je za nezavisnu Srbiju, drugi je za jaku federaciju; SSJ i SRS bile bi za nezavisnu Srbiju ili za jaku Jugoslaviju tj. unitarnu Jugoslaviju. Prema tome, ne bismo bili jedinstveni i većinski bi usvojili platformu koju smo imali kada smo išli na pregovore.
Šta bi se onda desilo? Kada bismo to uradili, došli bi na pregovore, ne bismo potpisali ovaj ugovor, ni na koji način, jer onda bi nas čvrsto obavezivala ova platforma, pre nego što ponovo dođemo na parlament, pa sve ponovo, više puta. Šta bi u međuvremenu bilo u Crnoj Gori? Ajde da gledamo realno. Ni jedna ni druga strana u Crnoj Gori nije želela da ide na referendum. To je realnost, da se ne zavaravamo. Ne bi bilo referenduma.
Onda bi polako sadašnja crnogorska vlast dalje nastavila da zaokružuje svoj privredni i politički sistem i do kraja godine mi bismo imali nezavisnu Crnu Goru. Kada bi se ponovo parlament sastao da nam da autoritet da potpišemo ili ne, sve bi bilo kasno - Crna Gora bi bila nezavisna. Ovo je poslednji momenat kada smo zaustavili taj voz; juče sam rekao da nemamo garanciju da smo ga do kraja zaustavili - zavisi od nas. Ali, ovo je bio poslednji momenat da se to zaustavi. U novembru ili decembru - prekasno, apsolutno prekasno.
Prema tome, nije napravljena greška što nismo prvo došli na parlament. Bila bi greška da nismo uopšte došli na parlamant i to bi bilo neoprostivo! Došli smo, a vi ćete reći: da ili ne. To je demokratija. Vi uvek možete da kažete ne; i u svakom slučaju ćemo svi mi koji smo potpisali snositi političke posledice.
Što se tiče ustavnog postupka, tu još ništa nije povređeno. Ovo je politička platforma. Ona se usvaja, a posle toga ide rad na usvajanju ustavne povelje. I jedan i drugi republički parlament će usvojiti tu povelju i onda ona ide na savezni parlament. Posle toga dolazi do promene jednog i drugog republičkog ustava. I promena saveznog Ustava i promena republičkih ustava ide po ustavnoj proceduri. To se podrazumeva. Prema tome, taj postupak će biti poštovan.
Dakle, ne mislim, iako je to zaista za mene bio ozbiljan prigovor, da nije procedura poštovana. Ne mislim da smo tu nešto ozbiljno pogrešili i ne mislim da bi tu bio drugi rezultat da smo drugačije radili.
Druga stvar je pitanje ko će da finansira novu zajedničku državu. Finansiraće se iz doprinosa budžeta jedne i druge republike. Vi ćete ovde, a parlament u Crnoj Gori će svoj deo doprinosa da uplaćuje u zajedničku kasu, onda ćete da usvajate budžet zajedničke države i to će biti budžet sa svim onim podeocima; sada imamo razvrstavanje do četiri decimale, da tako kažem, sutra će biti do šest.
Znači, vi ćete određivati koliko će ići para u zajedničku državu i za šta će se to trošiti, s tim što mislim da bi bilo pametno da se za ove tri godine obezbedi stabilno finansiranje te zajedničke države, da se donese, okvirno, odluka za naredne tri godine, da ne bi bilo svake godine rasprave oko toga da li jedna ili druga država više ili manje finansira zajedničku državu, tim pre što je najveći korisnik tog budžeta Vojska. Da se tu ne bi napravili problemi, dovoljno je da jednom i jedan i drugi parlament odrede svoje doprinose ili principe i na osnovu toga da se za tri godine u ovom periodu finansira zajednička kasa.
Ako ovo nije dobro, ovde smo imali samo jedan realan ili realističan protivpredlog - to je nezavisna Srbija. Tehnički, može se postići nezavisna Srbija. Ne može se na silu postići unitarna država, to je nemoguće. Mi ne želimo ni na koji način Crnoj Gori silom da nametnemo rešenje. Kao što ste videli, ne može se ni jedna jaka federacija na silu nametnuti. Mi ne želimo na silu ni to da nametnemo.
Ono što smo mi mogli da uradimo, to je da otcepimo Srbiju od Jugoslavije. Mislim da to ovog momenta ne bi bilo dobro, iz mnogo razloga. Prvi je - ne bi bio problem sukoba između nas i Crne Gore, bio bi sukob u Crnoj Gori. To mi ne bismo mogli da izbegnemo a da se sutra ne umešamo, hteli ili ne. To bi bilo strašno loše za nas.
Druga stvar je Kosovo, bez obzira šta vi mislite da li smo mi vodili računa o Kosovu ili ne. Vodili smo računa. To je bila slaba pregovaračka karta za nas, jer smo znali da moramo da održimo sada u bilo kom obliku zajedničku državu, da bi Rezolucija 1244 nastavila da deluje. To je bila naša slaba pozicija, zato što smo vodili računa o Kosovu, ali smo dobili tri godine da nešto uradimo.
Treća stvar, što je jako važno, a dva puta je spomenuto, to je pitanje patriotizma, pitanje Bosne i Hercegovine, Republike Srpske. Da vas podsetim: Ugovor u Dejtonu je potpisan 1995. godine, vi ste ga potpisali, mi ćemo da ga ratifikujemo. To je međunarodna obaveza koja mora da se poštuje.
(Vojislav Šešelj: Ko ga je potpisao?)
Slobodan Milošević je potpisao. Svi smo bili za to, ne samo on, jer to je bio jednog momenta jedini način da se reši taj problem. To je međunarodna obaveza. Naravno, da se sada Srbija izdvoji, nema nikakvog razloga da mi onda kažemo Srbima u Republici Srpskoj da oni nemaju pravo da glasaju i da se nama pripoje, ali to bi značilo kršenje ove međunarodne obaveze. Mi na taj način ne možemo sa Srbima u Srpskoj da se spojimo.
To jeste naš dugoročan nacionalni cilj. Ali, kako? Tako što ćemo da idemo u Evropu i mi, i Crna Gora, i Bosna i Hercegovina. Svi zajedno ćemo da idemo u Evropu i onda neće biti granica. Zato se nama žuri da mi idemo u Evropu. Zato treba da podstičemo i Bosnu i Hercegovinu i Republiku Srpsku, da idemo u Evropu. To je jedini način, miran, jedini racionalan način da ostvarimo taj naš cilj. Vi možete da tvrdite da na drugi način može da se ostvari, to je vaše pravo, ali mislim da na normalan, miran, racionalan način nema drugog rešenja. Hvala.