Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, SPS je juče u toku rasprave o donošenju Zakona o izdavanju kontragarancije za potrebe ŽTP-a istakla jedan set pitanja za koji mislimo da treba da se najozbiljnije razmotri, kako bismo došli u situaciju da i ovoj skupštini i građanima kažemo kuda to ova zemlja ide u pogledu zaduženja. Naravno da nijednom socijalisti niti građaninu koji misli dobro ovoj zemlji nije sporna potreba da se ulože određena sredstva u revitalizaciju elektroenergetskog sistema, ali u vezi s tim se otvara nekoliko bitnih pitanja za koja smatramo da Vlada, a posebno Ministarstvo finansija i ekonomije, mora da ih najozbiljnije razmotri.
Dame i gospodo, sve vas podsećam da je naša elektroprivreda do 1992. godine, do uvođenja sankcija od strane Saveta bezbednosti i Evropske unije, bila izvoznik električne energije, kao i da je u prethodnim decenijama od strane prethodnih generacija uloženo mnogo sredstava u razvoj elektroenergetskog sistema. Nažalost, zbog sankcija, a i kasnije zbog bombardovanja, došlo je u pitanje funkcionisanje tog sistema na način koji bi obezbeđivao da i privreda i građani funkcionišu prema standardima Evrope i prema potrebama života u našoj zemlji.
Iznos od 100 miliona evra kredita koji treba da odobri Međunarodna banka za obnovu i razvoj, odnosno njeno sedište u Londonu, sasvim sigurno nije dovoljan da se ti nagomilani problemi u elektroprivredi reše. Jeste značajan indikator da vrlo brzo moramo da razgovaramo o tome koliko ćemo mi to u ovom vremenu uzeti kredita od međunarodne zajednice i ko će te kredite u budućnosti da vraća. To je ključno i osnovno pitanje, zato što je u izlaganju gospodina Đelića potencirana činjenica da će se ulaganjem od 100 miliona evra u revitalizaciju elektroenergetskog sistema uposliti i neki domaći kapaciteti, da će se time pokrenuti određene privredne aktivnosti, što ne sporimo.
Otvara se pitanje kako vraćati kredite koji se ovih dana, ovih meseci, otkako je došao DOS na vlast, uzimaju, rekao bih, nekontrolisano. Nekontrolisano, između ostalog i zato što se jedna ekonomska politika vodi na nivou savezne države, a druga ekonomska politika se vodi na nivou Republike Srbije. Prosto, ako bih danas nekoga od odgovornih ljudi i u saveznoj i u republičkoj Vladi pitao koliko je to kredita uzeto u poslednjih godinu i po dana, koliko smo dobili donacija, koliko je bilo direktnih investicija, verujem da bi se iz dva izvora moglo čuti nekoliko različitih podataka.
Svima je poznato, i onima koji se ne bave ekonomijom i finansijama, da kada se traže finansijski izvori za određene investicije u našoj zemlji, onda je potpuno jasno da su najpovoljniji izvor donacije. Ne donacije koje smo imali u proteklom vremenu, koje su išle u tom pravcu da oni koji nam dodeljuju donacije zapravo tim sredstvima finansiraju svoju privredu, proizvode određene proizvode ili opremu ili robu široke potrošnje, a onda nam tu robu zapravo daju, a ne novac. Kredit je najnepovoljnija varijanta za razvoj privrednog i ekonomskog sistema u jednoj zemlji. Ono zašta se naša vlada i za ljudi odgovorni za finansije u našoj zemlji nisu izborili, to je da nam strani investitori ulože sredstva kao direktne investicije i u državna i u društvena preduzeća.
Nažalost, u proteklih godinu i po dana nemamo direktnih investicija u našoj privredi, ukoliko se izuzme otprilike oko 60 miliona dolara koji su direktno uloženi u razvoj privrednih kapaciteta na području Republike Srbije i SRJ ukupno. Zemlja koja se zadužuje morala bi da razmišlja i o tome kako vratiti te dugove. Ljudi koji vode ozbiljnu ekonomsku politiku potpuno jasno razumeju da je jedina perspektiva zaduženih zemalja, a u koje svakako spada SRJ, odrediti odgovarajuće prioritete među kojima je na prvom mestu izvoz, na drugom mestu izvoz, na trećem mestu izvoz. Sasvim sam siguran da će se gospodin Đelić složiti sa ovim.
Zašto? Da bismo mogli da uzmemo kredite, moramo da imamo pred sobom činjenicu da ona zemlja koja može otprilike jednu trećinu deviznog priliva da izdvoji za vraćanje obaveza, i po starim i po aktuelnim kreditima i po osnovu glavnice i po osnovu kamate, ima rezona da se zadužuje. Na drugom mestu - izvoz, zato što ne postoji nikakva realna mogućnost da se naša jugoslovenska i srpska privreda uključi u međunarodnu razmenu rada, ukoliko ne budemo podstakli proizvodnju, i to onu koja je izvozno orijentisana.
Znamo kakve su mogućnosti srpskog tržišta; znamo kakve su mogućnosti jugoslovenskog tržišta; znamo kakve su mogućnosti građana i koliko smo spremni i koliko smo u mogućnosti da kupujemo odgovarajuće robe široke potrošnje, koliko ulažemo u opremu, a koliko u neke druge investicije, od domaćinstva do fabrike. Ako to znamo, onda znamo da su nam te mogućnosti do krajnosti sužene i da je jedino pravo tržište izvoz. Dakle, izvoz u zemlje Evrope i širom sveta. Da bismo izvozili, moramo da imamo ovde odgovarajuće uslove i moramo da imamo realan kurs.
Dame i gospodo, imamo činjenicu da nam je od juna meseca 2000. godine do juna meseca 2002. godine kurs marke 30 dinara, ili evra 60 dinara. Sve se u ovoj zemlji promenilo, cene su otišle i preko 150% u odnosu na taj jun mesec 2000. godine, samo je marka ostala 30 ili evro 60 dinara. Da li je to stimulativno i podsticajno za proizvodnju koja je izvozno orijentisana. Protivnici devalvacije dinara reći će mi da bi to izazvalo lančanu reakciju u smislu skoka cena. Sa tim se slažem. Ozbiljna država i ozbiljna ekonomija mora da nađe načina kako da podstakne ona preduzeća koja mogu izvoziti. Iz tog izvoza možemo da pokrivamo uvoz i možemo da servisiramo svoje međunarodne obaveze preuzete po osnovu kredita, po osnovu garancija, po osnovu kamata i svih drugih finansijskih obaveza.
Nažalost, to nam se u ovom momentu ne dešava. Imamo činjenicu da nam je MMF odobrio 800 miliona dolara za tzv. stabilnost dinara. Dame i gospodo, podsećam vas da tih 800 miliona dolara nije moguće upotrebiti ni za jednu drugu namenu, osim za očuvanje ovakvog kursa dinara. Doduše, moguće je, ali samo u kratkim periodima i to interventno, iz tih sredstava Narodne banke intervenisati na međubankarskom tržištu deviza, ali opet u cilju da bi se održao ovakav kurs. Čemu zapravo taj kurs služi? Služi da bi se eventualno u nekim statističkim podacima moglo reći kako su nam bruto plate u odnosu na oktobar 2000. godine sada 200 maraka, a tada su bile 100. A šta se danas može kupiti za tih 200 maraka, jasno je svima, moglo je više za onih 100.
Sledeće pitanje koje ovde moramo da postavimo je da li će neko od onih koji predstavljaju DOS-ov režim u ovoj zemlji ozbiljno pokrenuti pitanje ratne štete po osnovu bombardovanja upravo ovog elektroenergetskog sistema koji danas treba da finansiramo iz kredita koji treba da nam odobri Međunarodna banka, odnosno Evropska unija. Razumni ljudi pitaju da li su oni to zapravo bombardovali elektroenergetski sistem da bi danas mogli da nam daju komercijalne kredite iz kojih ćemo da finansiramo tu obavezu.
Dame i gospodo, u poslednjih godinu i po dana niko, ni sa saveznog, niti sa republičkog nivoa, nije se usudio da postavi ovo pitanje onima koji su upravo doveli taj elektroenergetski sistem u stanje da moramo i na ovaj način da ga finansiramo da bi ga revitalizovali. Sigurno svi znate, to ste vi utvrdili, vaša grupa G-17, grupa stručnjaka je utvrdila da su direktne štete po osnovu NATO bombardovanja 31 milijardu dolara, da su indirektne štete po osnovu NATO bombardovanja još 50 ili 60, čak 70 milijardi dolara, što ukupno čini 100 milijardi dolara. Ima li rezona da baš niko sa nivoa savezne države, sa nivoa Republike Srbije, ne postavi to pitanje međunarodnoj zajednici? Ima li rezona da se mi zadužujemo, a da isti taj svet, ista ta međunarodna zajednica nama duguje?
Podsećam vas na Sjedinjene Američke Države. Gospodo, 300 miliona dolara duguju Sjedinjene Američke Države našoj državi.
(Predsednik: Gospodine Todoroviću, da li ćete da koristite i sledećih 10 minuta?)
Da, koristiću.
Duguju našim preduzećima i bankama 12 punih godina, sa kamatom od 6% godišnje. Ta kamata je 101%, što bi zajedno sa tom glavnicom činilo 600 miliona dolara. Gospodin Buš nalazi za shodno da obavesti svoj kongres da i u narednih godinu dana zamrzava ta naša sredstva u Vašingtonu. Dakle, reč je o 600 miliona dolara, reč je o oko 700 miliona eura. Mi danas i juče razgovaramo o tome kako ćemo se i hoćemo li se zadužiti kod Evropske banke za obnovu i razvoj za 157 miliona eura, da uložimo u ono što je ista ta Amerika, koja nam ne da naših 600 miliona dolara, srušila tokom NATO bombardovanja i uništila tokom desetogodišnjih sankcija.
Razum nalaže da se ovo pitanje vrlo brzo otvori. Razum nalaže da se ne možemo radovati takozvanoj pomoći i velikodušnosti te međunarodne zajednice u iznosu od 40 miliona dolara, a da nam, pri tom, ista ta međunarodna zajednica duguje, samo Amerika, 600 miliona dolara. Ova zemlja ima potraživanja i od drugih. Gospodine Đeliću, vi znate da imamo potraživanja od Rusije preko tri milijarde maraka ili, ako hoćete, milijardu i po eura. Šta se tu uradilo?
Od 1992. godine do oktobra 2000. godine ova zemlja se nigde nije zadužila, osim u kineskom aranžmanu možda nekih 300 miliona maraka ili, recimo, dolara. Ali, od 1992. godine naš spoljni dug je sa 7 milijardi narastao na 12,5 milijardi. Kako se to desilo, dame i gospodo? Tako što nam je međunarodna zajednica, ta koja nam sada pomaže, obračunavala kamate, obračunavala zatezne kamate, sve to prepisivala glavnici i uvećavala naš dug. Onda smo, navodno, postigli veliki uspeh kod Pariskog kluba, kada su nam oprostili dve trećine duga. Gospodo, znate šta su nam oprostili? Upravo one kamate koje nisu imali pravo ni da nam obračunaju za vreme sankcija. To je suština. Kada smo to hteli da postignemo i kod Londonskog kluba, nismo uspeli, iako smo na sva zvona najavljivali takav uspeh.
Imamo takvu situaciju da nam DOS u medijima, u novinama, na sve moguće načine seje iluziju o tome kako međunarodna zajednica ulaže u privredu, obnovu i razvoj SRJ i Republike Srbije. Nema toga, gospodo, jer da ima, proizvodnja ne bi konstantno padala, građani u ovoj zemlji ne bi sve lošije i lošije živeli, ne bismo povećavali broj nezaposlenih sa 700.000 na 800.000, sa jednom mračnom perspektivom da se samo u toku ove 2002. godine otpusti još 500.000 ljudi. Da ima tih sredstava, ova privreda bi oživela, ovaj narod bi bolje živeo i ne bi bilo nikakvih problema.
Sledeće pitanje koje se otvara u vezi sa ovom garancijom ili sa ovom kontragarancijom, jeste pitanje cene električne energije. Upravo u momentu kada se u ovoj skupštini razmatra zakon o zaduživanju elektroprivrede, odnosno Republike Srbije, radi pokretanja kapaciteta, smanjivanja gubitaka, povećanja kvaliteta usluga itd, imamo informacije (to svi čitamo u novinama, slušamo našeg ministra za energetiku) da mora doći do povećanja cene električne energije, i to najmanje 100%.
Gospodo, pitam vas kako ćemo onda realizovati, recimo, strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća, koja je nedavno razmatrana na Odboru za razvoj i ekonomske odnose, gde se, između ostalog, traži da ona preduzeća koja se u ovim mesecima i ovim danima pokreću dođu u takvu situaciju da ne plaćaju duplu cenu električne energije (govorim o sadašnjem stanju), da bi se izjednačila cena sa cenom koju plaćaju građani itd.
Sada ćemo doći do toga da moramo da povećamo dvostruko cenu električne energije. Građani koji plaćaju i ovu cenu ne mogu da plate. Ne mogu da plate zato što nemaju nikakva primanja. Primanja nemaju zato što su nezaposleni, iako imaju radni odnos u preduzećima koja ova vlada nije uspela da pokrene. Gospodo, to su činjenice sa kojima morate da se suočite kao odgovorna vlast i odgovorna Vlada. Nema nijednog preduzeća u ovoj zemlji koje nije radilo, a da je pokrenuto otkako je DOS došao na vlast. Ima mnogo preduzeća koja su stala, a koja su radila u momentu kada je DOS došao na vlast.
(Glas iz sale: Nemoj da pričaš.)
Hoću da pričam, gospodine. Nemojte da dobacujete, jer ovo su činjenice, a vas samo činjenice mogu da uzdrmaju.
Hvalili smo se na televiziji, u medijima, kako nam je Međunarodna banka za obnovu i razvoj odobrila novi kredit od 2 milijarde i 100 miliona dolara, ali nismo hteli da kažemo da smo sa te 2 milijarde i 100 miliona dolara vratili samo stare dugove. Nisu to bili naši dugovi, gospodo. To su bili dugovi one prethodne Jugoslavije, one Jugoslavije koja je osnovala MMF, među 38 zemalja osnivača je bila, koja je bila uredan dužnik. Ali, za vreme sankcija ste dobili obračune kamata, obračune zateznih kamata. Kada ste vi došli na vlast prekinut je kontinuitet SRJ. Zato su se uplašili poverioci, zato su sklopili novi aranžman, odobrili vam novi kredit da bi vratili stari. Od tog kredita nijedan cent nije ostao u jugoslovenskoj privredi. To je istina, gospodine Đeliću, vi to znate.
U svakom slučaju, završavajući ovo izlaganje, pozivam vas da učinite sve što je moguće da proradi privreda; onda ćemo moći da vraćamo dugove. A do tada ćemo se besomučno zaduživati; pogotovo ukoliko znamo činjenicu da ona zemlja koja ima bruto nacionalni proizvod u toku jedne godine manji od ukupnog duga nema šansu da preživi. Dakle, ne možemo se zaduživati nekontrolisano, ne možemo imati deficitarno budžetsko finansiranje, ne možemo uzimati kredite od međunarodne zajednice da bismo finansirali potrošnju. To nije moguće. Ovaj slučaj jeste izuzetak, ali jeste kredit. Nije direktna investicija, nije donacija.
To je ono sa čime se mi, kao socijalisti, nikada ne možemo složiti. Hvala vam lepo.