Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović, kao poslednji prijavljeni na listama govornika za raspravu u nečalu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam da odustanem od diskusije, jer me malo uplašio gospodin Čeda Jovanović kada je zapretio svim poslanicima koji ne podrže ovaj zakon da podržavaju nekakvog direktora Kliničkog centra. Međutim, mislim da ipak u Skupštini treba da se čuje i malo drugačije mišljenje, da se zakon pogleda i sa druge strane, da se otvore neke dileme, a ministar je tu i mislim da je kompetentan i može da odgovori na sva pitanja. Na prvi pogled naziv zakona, zakon o javnim nabavkama, ukazuje na običan zakon, a pogotovo građanima Srbije ne ukazuje na to da se radi o vrlo ozbiljnom zakonu koji je jedno opasno oružje koje, ako se pogrešno upotrebi, može da izazove velike posledice.
Zašto ovo kažem? Javne nabavke pokrivaju, kako ministar reče, preko 50% bruto nacionalnog dohotka. Znači, radi se o izuzetno velikim parama koje ova država izdvaja za nabavku. Ne negirajući želju gospodina ministra da stane na put sitnim korupcijama, od kojih niko u ovoj zemlji možda nije bio imun, pokušao bih s druge strane malo da osvetlim motive donošenja ovakvog zakona. Može jedan od motiva ovakvog zakona, u ovakvom tekstu, da bude i strah od brzog gubitka vlasti ove vlade koja je opkoljena moćnim finansijskim lobijima i pod pritiskom ukrupnjava velike nabavke. Tako stvara mogućnost da eliminiše male korupcije, ali da stvori ogromne korupcije. Ako je direktor Kliničkog centra plaćao 70.000 maraka, ne znam da li jeste ili nije, onaj koji bude iz fonda za zdravstvo sada nabavljao za desetine milijardi, taj verovatno neće uzimati rokovnike ili nešto drugo.
Moramo pogledati i okruženje iz sveta. Ne možemo tvrditi da dobrim zakonom o braku garantujemo dobar brak. Pogledajte aferu "Lokid" u Japanu, pogledajte 60-tih godina, može da se nađe u literaturi poznat primer Kozlova, direktora Ruske državne agencije za nabavke, a koji je samo na nabavkama masti za piroške napravio najveću pljačku u Sovjetskom Savezu možda u zadnjih 50 godina.
Prema tome, i gospodin Pavlović i
gospodin Srđan vrlo simpatično govore o zakonu, ali previše hvalite jedan ovakav zakon, da je to garancija da neće biti korupcije; prihvatam da neće biti sitnih korupcija. Daje se mogućnost; objektivno, ona postoji. Ako neko raspolaže sredstvima od nekoliko milijardi (pominju se cifre do 50 milijardi), ss velikim nabavkama, pogotovo kada se uključe strane kompanije, može da dođe do pojave velikih korupcija. Ovim možemo napraviti neku uštedu da u zatvorima smanjimo broj mesta, jer ako jedan napravi veliku korupciju, to je manje nego kada 100 napravi male korupcije.
Druga stvar koja može da motiviše donošenje ovakvog zakona, to je pritisak moćnih multinacionalnih kompanija na našu Vladu. Svesni smo činjenice da dolaze neke donacije i da multinacionalne kompanije učestvuju u obnovi elektroprivrede i svega ostalog. Međutim, ako realno, potpuno realno pogledamo opasnosti koje stoje, neko političko preganjanje ili ko kojoj stranci pripada, da pogledamo realnosti u oči.
Ako pogledamo slobodu tendera, voleo bih da ministar izađe (i možda posle da polemišemo o tome), i da mi navede samo jednu zemlju u svetu, koja je do ovog stepena liberalizovala sektor javnih nabavki. Znači, da može bilo ko, po bilo kojoj ceni da se javi i da dobije tender jer je u zakonu naglašena najniža cena. Znači, postoji više kriterijuma, ali jedan od osnovnih kriterijuma je najniža cena. Mogu da shvatim želju onoga ko raspolaže budžetom da jeftinije kupi. Međutim, medalja ima dve strane: taj budžet pune oni koji rade na ovom području. Mislim da otvoriti ovako naše tržište, bez ograničenja sa osnovnim faktorom cene, može da bude jako pogubno za privredu koja je u situaciji u kojoj jeste. Čeda kaže - za godinu dana smo doneli zakon. Mislim da druge zemlje nisu nimalo slučajno odugovlačile taj period.
Po meni, ovo liči na pacijenta koji je polomio nogu prekjuče i pošalju ga na rehabilitaciju u banju. Ili, 10-11 igrača sa polomljenim nogama izađe da igra utakmicu protiv svetskog prvaka. Mislim da naša privreda u ovom trenutku apsolutno nije spremna da izdrži konkurenciju i srednjih svetskih firmi; a da ne pričamo zbog čega sve, od beneficiranih kamata, preko obrtnih sredstava, preko stanja privrede, kapaciteta, razaranja, postoje milion analiza koje mogu da se urade.
Šta će se praktično desiti? Da svi nađemo odgovor na to pitanje - da otvorimo tendere, znači ne zadržavamo, bez ikakve rezerve i bez ikakve granice, javiće se strani ponuđači. Čak i u poljoprivrednim proizvodima, jer subvencije su kod nas nikakve. Raspisuje VMA tender za nabavku hrane, jave se hrvatski proizvođači koji kačkavalj, znam sigurno, prodaju po 4,5 marke i imaju 2,5 marke subvenciju vlade, a naš "Mlekoprodukt" iz Zrenjanina lepo 7 maraka. Male su šanse bilo koje srpske firme da u toj konkurenciji dobije posao. Ne zalažem se za monopol, daleko od toga, moramo naše firme da školujemo i da navikamo na konkurenciju.
Da li ovakvo presecanje, i odjednom, može da da strašno negativan rezultat. Neko treba sutra da napuni budžet. Moramo deo od 50 milijardi, odnosno 50% nacionalnog dohotka, da bi ga imali u sledećem krugu, da vratimo onima koji su izdvojili za porez. Kako ćemo da im vratimo? Vratićemo im tako što ćemo im dati posao da imaju od čega da plate porez.
Prema tome, mislim da u tom delu, a bilo je par amandmana, ne treba da se stidimo, odnosno možemo da kažemo i onima koji nas pritiskaju - gospodo, uzmite propise. Pomenuo je kolega propise Svetske trgovinske organizacije. Postoji indeksacija za zemlje u razvoju i tranziciji, koja kaže da je pravo o zaštiti tržišta legalan način poslovanja, da vas niko zbog toga ne kazni. Znači, postoji mogućnost da se zaštitimo. Ne postoji zemlja u svetu koja ima ovako otvoreno tržište.
Ministar je došao iz Francuske. Voleo bih da mi kaže kako da izvezemo mineralnu vodu u Francusku. Stavili su perfidne zaštite, uveli su jedan faktor koji nigde ne postoji, našli su da njihova voda ima stepen elektroprovodljivosti 04 i kažu da vode koje nemaju stepen elektroprovodljivosti 04 ne mogu da uđu na francusko tržište, iako su u svim ostalim elementima bolje od te vode.
Prema tome, plašim se da ovako otvoreno tržište, odnosno ovako naglo otvaranje bez ikakvih rezervi (po meni, a možda nemam dovoljno informacija, ministar može to i da objasni, prihvatam to sa rezervom) daje vrlo slabe šanse srpskoj privredi, industriji i poljoprivredi, jer stanje u kome se nalazi ne garantuje mogućnost da igra utakmicu sa svetskom konkurencijom. Mislim da će nam se to možda vratiti u sledećoj godini, kada privreda zbog takvog stanja ne bude mogla da puni budžet. Onda nećemo imati ni izvor prihoda, da kupimo i to strano.
Mislim da treba prihvatiti amandmane koji idu u tom pravcu - ne davanja apsolutnog monopola, ali nekakve zaštite, bar pod istim uslovima. Mi smo bili toliko blagi, pa smo rekli - pod istim ostalim uslovima prednost dati domaćoj privredi. Mislim da ne treba da se uljuljkujute pričama o perfektnosti zakona.
Malo iritiram gospodina Bogdanovića koga iritiraju maske. Evo, vaša štampa je pisala o nabavci maski za policiju. Slučajno sam iz Kruševca i bio sam u "Trajalu"; poznajem fabriku dobro, oni izvoze u Nemačku, Ameriku, Holandiju, a njihove maske su maske koje svet priznaje. One nisu 2,5 puta.... pa pitanje je sada zašto nisu učestvovali, da li tender nije objavljen u crvenoj "Borbi". Voleo bih da neko pokaže dokumentaciju o kojoj pričam. Platiti 2,5 puta skuplje masku istog kvaliteta kao što je i konkurentna, ukazuje da tendencija korupcije neće biti suzbijena dobrim zakonom. Malopre sam pomenuo aferu "Lokid" iz Japana koji važi za zemlju nekog morala, i iz drugih zemalja bezbroj krupnih afera; što je veće raspolaganje većim parama, mogućnost velike korupcije, pogotovo ako uđu multinacionalne kompanije, još je veća.
Molio bih vas da pogledate još jednom amandmane. Zakoni su dobri u delu u kome mogu da se sprovode. Ovaj zakon, moram i to da kažem, ima dosta prenormiranosti. Kada vidite da je nešto preterano, normirano ispada dobro, to uvek izaziva sumnju. Znam iz sporta, najvažnije utakmice gde je bilo super kontrole su najuspešnije lažirane. Mnogo bolje nego one seoske utakmice dole. Prema tome, prenormiranost, preterano uvođenje normi može da bude izuzetno opasno, jer može da bude paravan za neke druge stvari. Znači, sve je transparentno, sve se vidi, svi gledaju, ceo svet gleda, ali je lažirano.
Prema tome, ne treba da imate toliko samouverenosti i toliko optimizma da će donošenjem zakona sve to da bude idealno i da neće biti novih afera. Zato, mi smo trenutno protiv zakona. Nismo u poziciji da budemo čuvari privrede, ali malo slušajte i Privrednu komoru, pitajte malo one iz Agencije za mala i srednja preduzeća, pitajte sve druge, vidite kako se reaguje, da ne dođemo u situaciju da posle nemamo šta da ispravljamo.

Reč ima narodni poslanik Nenad Bogdanović, pravo na repliku, na osnovu direktnog pominjanja u izlaganju narodnog poslanika Dragana Jovanovića.

Morao sam da se javim, poštovana gospodo poslanici, zato što ja sa tim maskama nemam nikakve veze i ne znam zašto je mene prethodni govornik povezivao sa bilo kakvim maskama. Iskoristiću priliku samo da kažem par rečenica, pošto mislim da je bitno. Kao predsednik Odbora za finansije nisam se javio na ovu temu, jer sam znao da će biti ovakvih priča i da će biti prilike da se u par rečenica kažu neke bitne stvari.
Ne mogu da shvatim argumentaciju - mi smo protiv toga, kako je rekao prethodnik, zato što to jeste dobro, ali ne znamo kako će biti. Onda vi uopšte ne razumete šta je u stvari argument, zašto je neko protiv nekoga. Zakon o javnim nabavkama je užasno važan.
Mogu da vam kažem da smo mi u Skupštini grada posle tri meseca praktično uveli izuzetno složene procedure, izuzetno normirane, izuzetno komplikovane i jako teške za sve, uključujući i članove Vlade. Naime, nasledili smo nešto što je bilo stvarno katastrofa iz prethodnog perioda. Preko 6.000 tendera je za ovih 14 meseci u Skupštini grada Beograda realizovano, i to ono što je pod direktnim našim nadzorom.
Pored toga, postoje tenderi i javne nabavke koje se obavljaju preko komunalnih sistema; to se radi iz njihovih para, koje mi direktno ne kontrolišemo, sem preko upravnih odbora. Mogu reći da je ta javnost pre svega važna, jer smo dobili sedam ili osam zvaničnih primedaba. Znači, oni koji su učestvovali su se žalili. Opet ću vam reći - od tih osam samo je jedna bila stvarno osnovana, napravljena je greška, mi smo je priznali. Prema tome, hoću da vam kažem da je javnost pre svega bitna da sve one koji u tom lancu nabavljanja učestvuju podseća da neko može da pogleda, da kontroliše, da neko može da kaže - gospodine, vi niste uradili svoj posao dobro.
Recimo, u ovom predlogu smo definisali 350.000 dinara kao donju granicu. Mi smo je u Skupštini grada spustili još niže. To će moći i drugi da rade. Znači, naša granica je 100.000 dinara. Otpori tome su strahoviti - svih, onih koji rade, onih koji nadziru, onih koji kontrolišu, ali vam mogu reći da mi kao posledicu toga imamo ono što se nabavlja sada u dinarima košta dva puta niže u odnosu na ono što je 1999. nabavljano. Samo vam je to argument da se kaže da to mora tako da se radi.
Ono što meni fali u zakonu - moram da kažem da se nadam da će u nekom drugom zakonu to biti regulisano - ako se kroz javne nabavke dođe do saznanja da se danas kroz javne tendere nešto nabavlja dva ili tri puta jaftinije nego pre tri ili četiri godine, kako odgovara zakonski onaj koji je to radio pre tri ili četiri godine? To je sigurno bilo nešto drugo. To ovim zakonom nije definisano, ali se mora naći načina kako onaj ko je krao (a taj koji je pre tri - četiri godine nabavljao dva - tri puta više, taj je krao) da plati to što je tako.
Naravno, nije argument da uvek korupcije ima i da zato nećemo ništa da menjamo. To je potpuna besmislica. Svako ko barata novcem potencijalno može da učestvuje u korupciji, ali moramo stvoriti mehanizam, način rada da nikome ne padne na pamet da krade državne pare.

Na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč.
Pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa?
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, rasprava je pokazala da ipak postoje otvorena pitanja u predloženom zakonu o javnim nabavkama. Bez obzira na trud koji su uložili pojedini narodni poslanici i funkcioneri DOS-a, poslanicima SPS-a se ne može imputirati da su zlonamerni. To su pokazali amandmanima koje su podnosili. Rekao sam da su neki već prihvaćeni. Suština pitanja amandmana jeste da poboljšaju  zakonsko rešenje. Vi ste to priznali na taj način što ste dva amandmana prihvatili. Dakle, ne radi se o malicioznosti. Pre svega,  radi se o dobroj nameri da se predloženo zakonsko rešenje kritikuje. Kritika može biti pozitivna i negativna. Zatim, radi se o nameri da se građanima Srbije predoči šta mogu biti realne posledice usvajanja ovakvog zakonskog rešenja.
Interesantno je, svako ostaje pri svojim pozicijama ovde, ministar Đelić je rekao - evo sada (tako je rekao na početku) mi preuzimamo odgovornost, borimo se protiv korupcije, itd. Vlada Republike Srbije funkcioniše od 25. januara 2001. godine. Ako je postojala realna opasnost da je stari zakon koji je regulisao javne nabavke izvor korupcije, onda je trebalo ovakav zakon doneti ranije. To smo rekli, kolege narodni poslanici i ja, u prvom obraćanju.
Interesantno je šta sve predlagač zakona predviđa da se izuzima iz ovog načina obezbeđivanja javnih nabavki. Na jednom mestu u zakonu piše da se zakon ne odnosi, ukoliko je posebnim međunarodnim ugovorom ili nekim drugim aktom regulisano...
Gospođo Čomić, da li biste bili ljubazni da gospodu narodne poslanike privedete nameni, a to je da se, u skladu sa Poslovnikom, ponašaju elementarno tolerantno.

Za takvo obraćanje narodnim poslanicima izričem vam upozorenje pred prvu opomenu, a sve narodne poslanike molim da poštuju član 99. i da bez dobacivanja i sa pažnjom slušaju govornika.

Zahvaljujem se na striktnosti primene Poslovnika. Veoma sam počastvovan.
U ovom članu se govori o tome da su pojedinim ugovorima, pre svega međunarodnim, neke organizacije lišene obaveze da javne nabavke vrše u skladu sa ovim zakonom. Ovde se pominje stacioniranje vojnih trupa na tlu države. Hoću da kažem da mogu odjednom da pogodim ko je tražio da se ovakva odredba nađe u ovom zakonu. Podsetiću na slučaj Makedonije koja je, misleći da čini dobro sebi i svojim građanima, ugostila 30.000 američkih vojnika pre izvesnog vremena. Ona nije uspela tim američkim vojnicima da proda nijedan litar mineralne vode. Dakle, isto tako ukoliko bi, ne daj bože, ovde imali priliku da takvi dođu, to ne priželjkujem, ne bi bilo moguće da domaći proizvođači bilo šta prodaju.
Kada je govorio gospodin Jovanović o prenormiranosti, on je, između ostalog, mislio i na ovo. Zašto se toliko vodi računa o detaljima koji su irelevantni, a veoma su važni za neke druge države i nečije tuđe interese. Gospodin Đelić je rekao da je Uprava za javne nabavke način da se na jedan korektan, efikasan, transparentan način omogući uvid i kontrola u trošenje finansijskih sredstava u javnom sektoru.
Naravno, to može da se brani tako, ali može i da se napada zato što je nenormalno da u jednoj državi na jednom mestu bude koncentrisana takva finansijska moć i takav uticaj samo u jednom čoveku. Ponavljam - ministri drugih ministarstava ovim zakonom lišeni su prava da bitnije utiču na odluke kojima se obezbeđuju nabavke za obrazovanje, za zdravstvo, za sve drugo što je u delokrugu tih ministarstava. Ministar finansija je ovde čovek koji praktično jeste kapa svemu.
Mi nemamo ništa protiv, ukoliko gospodin Đelić ima takav stepen poverenja Vlade Republike Srbije, ali to poverenje mora da se proverava i kod građana, mora da se proverava i u privredi, kod onih koji su zainteresovani da ono što proizvedu ili usluge koje mogu da pruže - pruže u svojoj zemlji za pare koje se obezbeđuju od poreskih obveznika u ovoj državi.
Evo, gospodine Kovačeviću, još samo malo. To je još samo sedam minuta.
Ovde hoću da ukažem na sferu poljoprivrednih proizvoda, na različite nabavke koje se vrše za potrebe zdravstva, vojske, studentskih ustanova i slično. U Jugoslaviji inače, u ovom trenutku u Srbiji, pre svega, ne postoji dovoljna zaštita u pogledu premija za određene poljoprivredne proizvode, niti pak u pogledu visine i vrste prelevmana za određene poljoprivredne proizvode koji se mogu uvoziti u ovu zemlju.
Na taj način se domaća proizvodnja stavlja u jedan položaj nekonkurentnosti, o čemu je ovde bilo reči, i mi smo dužni da građane Srbije u vezi sa tim upozorimo. Naša namera nije rđava. Mi imamo, pre svega, obavezu da ljude obavestimo da se to dešava. Dešavalo se da ovde, gde ljudi prošle godine nisu mogli da prodaju preostane preko 500.000 tona, uveze 17.000 tona krompira. Bilo je još takvih slučajeva. Za to je neko imao određene razloge.
Naravno da ti razlozi podležu sudu javnosti i takođe molim gospodina Đelića da nam da odgovor da li je tačno da je dobavljač za sirovu naftu određen do 30. juna 2003. godine. Ako jeste, zašto je takva odluka doneta? Da li građani Srbije imaju predstavu kolika je to nabavka, kolika je njena vrednost i kakve objektivne mogućnosti za različite spekulacije, neću reći - manipulacije, takva nabavka ostavlja. Zahvaljujem na vašoj pažnji.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima ministar u Vladi Republike Srbije gospodin Božidar Đelić.

Pokušaću da odgovorim na nekoliko pitanja koja su se javila u ovoj raspravi. Ovi zakoni žive. I ovaj zakon će živeti svoj život. Ako pogledamo iskustva drugih zemalja, posle nekoliko godina primene došlo je do nekih promena. Međutim, mi smo veoma pazili da se napravi prava ravnoteža između interesa naše privrede, odnosno to je bila jedna od ključnih stvari koja se ovde prelamala, i interesa potrošača, a potrošači su kroz državu naši poreski obveznici. Tu je veoma važno uspostaviti pravu ravnotežu.
Direktno i u vezi s tim pitanjem moram da kažem da je veoma začuđujuće da čujemo toliko brige za domaću proizvodnju od onih koji su ovu zemlju doveli u međunarodnu blokadu, onih koji su, rekao bih, privatizovali - ono malo privatizacija koje su radili sproveli su bez ikakvog tendera; od onih koji su, baš zbog toga što nije bilo nikakve regulative, bili de fakto u mnogim slučajevima eksponenti uvozničkog lobija, onih koji su bili, u ovom ili onom slučaju, u stanju da ponude mito. Za to imamo i te kako primera u zdravstvu i u mnogim drugim oblastima.
Ove odredbe - transparentnost, striktnost i normiranost predstavljaju obezbeđenje da naša domaća proizvodnja konkuriše po istim uslovima a ne po uslovima onoga ko ima više novca, kada nešto nije uređeno. Sudeći po prvih 16 meseci, za sprovođenje javnih nabavki, naročito onih koje raspisuju javna preduzeća, vidimo - kada se postupi na pravi način naša domaća industrija i te kako ima šansu; i nije uopšte slučajno da u onim javnim nabavkama koje se naziru kroz zakon koji ste izglasali pre nekoliko dana, za kontragaranciju, od MIN-a preko "Goše" i drugih naših preduzeća, oni mogu da ponude svoje usluge.
Naravno da ćemo pratiti veoma pomno šta se dešava. Naravno da su interesi naše domaće proizvodnje veoma visoko na listi svih ciljeva koje imamo. Uvereni smo da ovakva normiranost ne samo da će dobro obezbediti našu domaću, postojeću proizvodnju protiv uvozničkog lobija koji hara kada nema pravila, nego će dodatno omogućiti da se i neki naši novi proizvođači jave, da imaju pristup; mislim da je u tom pravcu išao i jedan amandman, ali će to dati taj efekat, da nova mala i srednja preduzeća imaju mogućnost da konkurišu tamo gde su se pre stvari dešavale samo između postojećih proizvođača i uspostavljenih poslovnih veza.
Zbog toga nije tačno da je ovakav zakon protiv interesa naše domaće proizvodnje. Naprotiv, on je duboko u interesu naše privrede i on će omogućiti da se naši proizvođači nađu na istoj poziciji kao i oni koji eventualno u ovom momentu mogu da ponude nekome neki novac. Rekao bih da niko ne bi smeo da pomisli da je ovo nastalo pod pritiskom nekog krupnog kapitala, da se koristim vokabularom šezdesetih godina, naprotiv, ovo je jedan uređen način koji će omogućiti da preduzeća iz Kruševca, Leskovca, Niša i drugih gradova naše zemlje mogu da konkurišu na pravi način i imaju kome da se žale ako misle da neko ko je u kontaktu sa nekom velikom međunarodnom kompanijom želi da nešto uradi protiv njihovih interesa. To je bio jedan od veoma važnih razloga zbog kojih ovaj zakon donosimo u ovom momentu.
Napomenuo bih da je bilo ovde i nekih nelogičnosti. Neki poslanici su rekli - pa, zašto ste toliko čekali; dok su, s druge strane, rekli - mi smo protiv ovog zakona. To ne ide zajedno. Ili se slažete sa nama da bi ovaj zakon trebalo doneti što pre, i u tom slučaju se slažete sa njegovom celishodnošću, ili ste protiv njega i onda objasnite zašto ste protiv, ali onda ne možete reći da vam je žao što smo na njega čekali šest meseci.
Napomenuo bih još dve stvari. Prva se tiče organizacije i odgovornosti u ovom postupku. Nije tačno da ova uprava odjednom postaje super kupac. Pogledajte odredbe ovog zakona. Ona je tu baš zbog toga da postoji neko ko gleda šta drugi rade. To je stepen kontrole, transparentnosti u radu, koji će omogućiti da svi oni koji formiraju komisije, svi koji sprovode javne nabavke znaju da postoji jedna uprava na nivou Vlade Republike Srbije koja mora sama da podnosi izveštaj Vladi, a samim tim i Skupštini, da se zna šta se dešava u njihovim javnim nabavkama.
Nije tačno da Ministarstvo finansija i ekonomije preuzima ulogu resornih ministarstava, ali je tačno da je ono jedino zaduženo za ravnomerno izvršenje budžeta. Kao što smo videli krajem godine, kada smo razgovarali o onim pitanjima - kako će se odrediti šta je pozitivna lista lekova, koja su to pomagala; pa valjda iskustvo iz zadnjih deset godina pokazuje da je malo kolegijalnosti i malo unakrsne kontrole, malo provere onoga koji nije baš iz te struke, npr. zdravstvene i druge, dobrodošlo, tako da ne dođe do nekih dogovora u nekim strukama. Dobra je intervencija onih koji nemaju nikakvog kontakta sa tim strukama, nego treba da uspostave interes budžeta i ravnomernog izvršavanja budžeta, bez obzira na to ko su korisnici.
Znači, to nije nikakva sumnja u poštenje. To je samo mehanizam koji omogućava da se u sprovođenju svega toga zna da se na više stepena, kroz učešće Ministarstva finansija i ekonomije, sa jedne strane, a uprave sa druge strane, donosi izveštaj i da će tu biti više stepena i reflektora koji će se upaliti tako da svi znaju da će jednog dana svako moći da pita zašto je to tako bilo. To je prvi korak i prvi stepen eliminisanja korupcije u ovom domenu.
Druga, odnosno zadnja stvar se tiče kazni. Pitanje je šta ako se neko ogreši o zakon. Tu imamo dva potpitanja. Slažem se sa poslanikom iz jedne opozicione grupe koji je rekao da su kazne ispod nivoa, ali takav je naš zakon o kaznama i prekršajima. Ako to treba da se promeni, u jednom uređenom zakonodavnom sistemu, onda treba.
Mislim da postoji i predlog izmena u tom zakonu, da se izmene neke odredbe u domenu naše kaznene politike, koja po mnogo čemu više ne priliči, rekao bih, modernom sistemu, pošto je privredni kriminal jedan od najvećih kriminala koji u društvu. Zbog toga je pravi put da se prvo izmene ti zakoni i lično ne bih imao protiv da se posle toga, u skladu sa tim, postave kaznene odredbe ovoga zakona na jedan malo primereniji nivo.
I najzad (to je bilo pitanje kolege Bogdanovića) - šta ako se kroz ovaj postupak utvrdi da je bilo nepravilnosti? Pa naravno, ne postoji i jedan drugi element, a to je budžetska inspekcija, koja treba, prema Zakonu o budžetskom sistemu da se ustanovi na nivou lokalne samouprave, na nivou AP Vojvodine; ona se sada širi i jača na nivou Ministarstva finansija i ekonomije. Naravno, po službenoj dužnosti ona treba da pokrene postupak i da proveri šta se tu desilo i da predloži odgovarajuće mere.
Ako pogledamo budžetsku inspekciju od 1996. do 2000. godine, već sada postoji dvadest i kusur krivičnih prijava protiv 47 lica; dodatna budžetska inspekcija će dovesti do povećanja tih krivičnih prijava, sve do 100 lica.
Eto, toliko o ovom zakonu o javnim nabavkama. Rekao bih da naši građani treba da se plaše onih čija su usta puna podsticaja domaće proizvodnje, a veliki broj čelnika je uhvaćen na delu, da su, u stvari, sa nekim inostranim proizvođačima i njihovim posrednicima dobijali mito; treba da se čuvamo onih koji danas smeju da pričaju o tome - a šta će biti; i nije tačno, uopšte nije predviđeno nikakvo stacioniranje inostranih trupa ovde; oni su njihovom suludom i samoubilačkom politikom doveli inostrane trupe na naše tlo. Eto toliko.