Da li neko drugi od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne.)
Prelazimo na drugi amandman na član 134.
Na član 134. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stanković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li podnosilac amandmana želi reč?
Ima reč narodni poslanik Milan Stanković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 134. predloženog zakona.
U ovom članu je definisan način podnošenja zahteva za zaštitu prava ponuđača, pa je predviđeno da je podnosilac zahteva dužan da u zahtevu za zaštitu prava navede podatke, kao što su naziv i adresa podnosioca zahteva, naručioca itd, a između ostalog predviđeno je da se uplati taksa od 40.000 dinara, odnosno 20.000 dinara.
Visina takse je ovde uređena tako da se za javne nabavke veće vrednosti uplati taksa od 40.000 dinara, a za javne nabavke manje vrednosti taksa od 20.000 dinara.
Amandmanom koji sam podneo predlažem da se u članu 134. stav 4. iznos od 40.000 dinara zameni iznosom od 20.000 dinara, a u stavu 5. iznos od 20.000 dinara zameni iznosom od 10.000 dinara.
Predloženi iznos i taksa su preterano visoki i prosto će odbijati lica, koja su učestvovala kao ponuđači u postupku javne nabavke, od zaštite svojih prava.
Smatramo da su iznosi koje smo mi predložili primereniji i finansijskoj moći naših građana, odnosno ponuđača, a ipak su dovoljno visoki da ne zatrpavaju neosnovanim primedbama onoga ko o tome treba da odlučuje.
Smatramo da je ovaj amandman dobar i predlažemo Narodnoj skupštini da ga prihvati. Hvala.

Da li neko želi reč od ovlašćenih učesnika u raspravi?  (Ne.)
Na član 145. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Marković, Miloš Lukić, Petar Petrović i Adam Urošević.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li u ime podnosilaca amandmana neko želi reč.
Ima reč narodni poslanik Miloš Lukić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 145. i član 146. SSJ želi da ukaže na jedan od mnogih nedostataka koji su se zapravo potkrali kod predlagača ovog zakona, a to je da su predviđene kazne izuzetno niske.
U članu 145. kaže se da će se novčanom kaznom od 100 do 200 hiljada dinara kazniti za prekršaj naručilac i onda je nabrojano zbog čega, a za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se odgovorno lice naručioca novčanom kaznom od sedam hiljada do deset hiljada dinara.
Molim vas lepo, da li uopšte treba razgovarati o ovim ciframa; pričali smo malopre 300 miliona, 500 miliona, 30 i 50, gađamo se ciframa koje su izuzetno velike, a onda kažemo da pretimo kaznom od sedam hiljada, do deset hiljada dinara.
Mislim da apsolutno imamo jedan diskontinuitet: sa jedne strane pokušaj da se zakon prikaže kao ozbiljan, temeljan itd, a sa druge u delu gde su sankcije, tu su zapravo smešne cifre.
Amandman naše stranke zapravo predlaže da se iznos od 200 hiljada zameni iznosom od milion dinara, mada već kroz ovu diskusiju možete zaključiti da su to cifre koje su izuzetno niske, obzirom na obim poslova o kome se radi, kada je reč o odgovornom licu da to bude do 100 hiljada dinara.
Obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana je takođe neprihvatljivo, jer Vlada kaže da su ove kazne u okviru Zakona o prekršajima. Svi se dobro sećamo, nije davno bilo, kada smo u ovoj sali raspravljali o Zakonu o izgradnji objekata, gde je predviđena kazna zatvora do tri godine, zapamtite dobro, za lice koje izvodi radove na objektu bez građevinske dozvole, za investitora koji gradi objekat bez građevinske dozvole, za odgovorno lice u javnom komunalnom preduzeću koje omogući priključak na vodovod ili kanalizaciju, za odgovorno lice u elektrodistribuciji koje dozvoli priključak električne energije na bespravan objekat. Hajde sada da uporedimo javnu nabavku od preko 300 miliona dinara i više i jedan takav prekršaj za koji smo zapretili kaznom zatvora.
Znači, obrazloženje Vlade apsolutno ne može da prođe i ničim nije ograničeno da sankcije koje su predviđene ovim zakonom moraju biti u okviru Zakona o prekršajima. Za sada toliko.

Da li još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne.)
Na član 146. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Marković, Miloš Lukić, Petar Petrović i Adam Urošević.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li u ime podnosilaca amandmana neko želi reč? (Ne.)
Da li neko drugi od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne.)
Na član 148. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 149. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Srđan Petrović, Dušan Ilić (kome je prestao mandat narodnog poslanika), Slavoljub Matić i Arsen Kurjački.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Podnosioci amandmana nisu prisutni.
Da li neko drugi od ovlašćenih učesnika u raspravi želi reč? (Ne.)
Konstatujem da smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Ovim smo završili i ovu tačku dnevnog reda.
Određujem pauzu do 15,00 časova, kada ćemo u popodnevnom delu nastaviti rad po dnevnom redu. Hvala vam.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu i molim vas da utvrdimo da li imamo kvorum za rad.
Konstatujem da imamo kvorum potreban za rad.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADNIM ODNOSIMA U DRŽAVNIM ORGANIMA
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Dragan Marković, Petar Petrović, Miloš Lukić i Adam Urošević, Toma Bušetić, Hranislav Perić, Joca Arsić i Dragan Todorović.
Narodni poslanici Dragan Marković, Petar Petrović, Miloš Lukić i Adam Urošević, pisanim putem, povukli su amandmane na članove 4. i 5. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi 5 časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim predsednike ili ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa da zameniku sekretara Narodne skupštine dostave, po utvrđenom redosledu, spisak narodnih poslanika koji se prijavljuju za učešće u raspravi u načelu. Molim vas da to učinite što pre da bismo mogli da nastavimo rad povodom ove tačke dnevnog reda.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, Rodoljub Šabić, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi reč?
Reč ima ministar, gospodin Rodoljub Šabić.

Poštovane dame i gospodo, pred vama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Moj zadatak je da kao predstavnik Vlade dam uvodno izlaganje povodom tog predloga; iskreno se nadam da ono neće biti dugo i da ću štedeti vaše dragoceno vreme, jer za to postoje objektivni razlozi. Pre svega, reč je o jednom relativno kratkom tekstu od svega 20 članova, i to je osnovni razlog; a drugo, na prvi pogled sasvim je jasno da u zakonu dominira jedna prepoznatljiva ideja koju je ovaj parlament apsolvirao pre više meseci.
Dakle, da vas podsetim, pre više meseci, u zaista krajnje zanimljivoj debati, jednoj od najburnijih koje smo vodili, jednoj od najinteresantnijih po žestini dijaloga, po broju amandmana, po kontraverznim stavovima, po brojnim zadovoljstvima i nezadovoljstvima, ovaj parlament usvojio je Zakon o radu. Šta god danas mi mislili o tom zakonu, o kvalitetu njegovih pojedinih rešenja, o opravdanim podrškama ili nezadovoljstvima pojedinim institutima koji se nalaze u tom zakonu, o nezadovoljstvu sindikata odsustvom odgovarajuće socijalne atmosfere za usvajanje tog zakona, postoji jedna stvar koja se ne može dovoditi u pitanje, ne može se poreći i taj zakon, bez obzira na određene nedostatke što ih ima, legitimiše kao tranzicioni i reformski.
Naime, dame i gospodo, apsolutno je nesporno da je taj zakon za sva vremena napravio trajan iskorak, evidentnu i neotklonjivu distancu u odnosu na koncepciju radnog odnosa; koja je godinama dominirala u ovom društvu, zasnovana na nekakvim iracionalnim principima iz Zakona o udruženom radu, a dovodila je do stanja svesti da se kod nas radni odnos doživljavao više kao princip nekakvog dobrovoljnog članstva; pa je čovek bio u radnom odnosu ako je poželeo, a prestajao mu je radni odnos ako on to nije želeo, a inače taj status i taj odnos nije zavisio ni na kakav način od rada, od rezultata rada, od odnosa prema radnim obavezama i slično. Dakle, ta priča je ostala iza nas.
Sasvim je sigurno da u ovoj zemlji postoje deplasirane, a do juče vrlo rado korišćene parole: radio - ne radio, svira ti radio ili ne mogu oni mene da plate tako malo kao što ja mogu malo da radim. Dakle, to je doneo Zakon o radu, novu koncepciju radnog odnosa koja na direktan, možda grub, možda bolan, ali sasvim realistički i nužan način stavlja zaposlenog i njegovu radnu poziciju u realan odnos prema njegovoj odgovornosti, sposobnostima i rezultatima. To je tako i to je jednostavno bilo neophodno.
Zemlja koja je sebi dozvolila da nakon perioda koji je trajao 10 godina, a da sada ne apsolviram moguće razloge za to, svede svoj društveni proizvod na trećinu, pa je sa pristojnog evropskog društvenog proizvoda spala na jedva pristojan afrički, ne može sebi dozvoliti luksuz da ne rade najvredniji, najsposobniji i najbolji. Oni moraju da rade i onda kada za druge nema radnih mesta, jer oni stvaraju novu vrednost, oni stvaraju reprodukciju, oni stvaraju osnovu da nakon toga rade i drugi.
Iako je ovaj parlament, dame i gospodo, pre više meseci obezbedio da taj zakon, taj novi odnos i nova atmosfera postanu dominantni u najvećem delu radnih odnosa, jer je problem državne uprave marginalan u odnosu na ukupnu sferu radnih odnosa, onda je sasvim sigurno da je došao trenutak da i državna uprava podeli deo te atmosfere i da
radni odnos u državnoj upravi podvrgnemo istim principima i istim kriterijumima na kojima smo radni odnos zasnovali u celokupnoj privredi.
Naravno, to ne može biti identično. Kada kažem isti, mislim mutatis mutandis, dakle postoji nešto što je specifično za državnu upravu, u svim zemljama, pa će biti specifično i u Srbiji, ali osnovni duh, osnovni kriterijum Zakona o radu mora biti inkorporiran u ovaj zakon i to jeste učinjeno. Dakle, ako pogledate član 7. zakona, njega naročito, ali i određene odredbe kojima se reguliše disciplinski postupak, videćete da se na nedvosmislen način zvanje mnogo lakše gubi, da se radni odnos mnogo lakše gubi, ali da to nije apstrakcija, nego je u direktnoj korelaciji sa rezultatima rada i odgovornošću pred radnim odnosom. To je tako, to tako treba da bude i to je dobro.
Kada već govorimo o nekim specifikumima u odnosu na ono što je urađeno Zakonom o radu, a sigurno postoje, spomenuću samo nekoliko stvari koje nije moguće zaobići, a karakteristične su za stanje radnih odnosa u državnoj upravi. Pre svega, sasvim sigurno, ne bi bilo dobro ni umesno zaobići famozni član 17, odnosno nešto što neki već, mislim pogrešno, nazivaju pravnim osnovom za lustraciju.
Dakle, nije reč o lustraciji. Pod lustracijom, bez obzira na nestandardno poimanje tog termina, podrazumevamo proces nekakvog čišćenja s obzirom na kriterijume koji su idejni, ideološki, politički. Ovde to nije; ovde se govori jednostavno o vanrednom vrednovanju, ocenjivanju rezultata rada radnika. Otvoreno i javno naglašavam da nema govora o opredeljivanju po političkim kriterijumima, stavovima, pripadnostima, nego jednostavno prema rezultatima rada.
Ne možemo reći da za to nema razloga, da smo baš oduševljeni rezultatima rada naše državne uprave; tokom perioda koji neće trajati dugo, šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona, postojaće mogućnost da se i vanredno ocenjuju rezultati rada radnika u upravi i da u zavisnosti od te ocene snose određene konsekvence, opet u skladu sa zakonom.
Drugi specifikum, kao jasna distinkcija u odnosu na privredu, to je formalizovan disciplinski postupak. To je, takođe normalna konsekvenca. Rekao sam, nikada i nigde radni odnos u državnim organima nije bio identičan, ni koncepcijski ni formalno, sa radnim odnosom u privredi; nije ni ovde. Takva su rešenja iz uporednog prava, sve susedne i druge zemlje poznaju ovakvu koncepciju disciplinskog postupka; mi smo ga, za razliku od rešenja iz Zakona o radu, i zadržali.
Treći specifikum sa upravno - državnog gledišta je i rešenje sadržano u članu 16, vezano zapravo za nešto što je manje - više izvesna ili neizvesna perspektiva zaposlenih u organima savezne države. Ne bih želeo da trošim vreme, niti da objašnjavam, sasvim je izvesno da će nadležnosti nove države ili državne zajednice, videćemo šta će nastati, sigurno biti mnogo uže i kao takve tražiti angažman manjeg broja ljudi. Ti ljudi su građani ove zemlje i oni rade određene poslove.
Postoji relativna izvesnost da će državni organi Srbije preuzeti deo ovlašćenja federacije, pa je bilo potrebno stovoriti i osnov za njihovo preuzimanje. Za sada je, kao što pretpostavljam, dobro poznato: u slučaju gašenja jednog organa i pripajanja drugom, postoji pravni osnov za preuzimanje radnika. Ovde je reč o dva nivoa, o federalnom i republičkom, pa je članom 16. stvoren osnov da se, u skladu sa potrebama i mogućnostima, preuzme određeni broj ljudi koji su sada na radu u saveznim organima.
Konačno, da završim, postoji još jedan specifikum; videli ste, to su članovi 3, 4, 5. i 6, ako se ne varam, a vezani su u stvari, po mom dubokom ubeđenju, za opravdano nastojanje da se jedna normalna struktura, po pravilu piramidalna struktura zaposlenih u državnoj upravi, postavi na normalan način. To je, dakle, tako da osnovica bude najšira, da ne stoji obrnuto. Imali smo situaciju da u velikom broju državnih organa radi, bar kada je reč o visokoj stručnoj spremi, veliki i najveći broj ljudi sa najvišim zvanjima. To jednostavno nije dobro, to sa zvanjem koje defakto nije moglo biti dovedeno u pitanje kada je jednom stečeno. Dakle, intencija je zakona da se ta piramida učini prirodnom: da se napredovanje uslovi ne toliko radnim stažom, ali naravno i radnim stažom, koliko rezultatima rada; da se stečena zvanja ne zakucaju za sve vreme, nego stave u relaciju sa rezultatima rada; konačno, da se nivo, odnosno broj ljudi sa najvišim zvanjima u državnoj upravi racionalizuje i svede na relativno malu i primerenu meru. Toliko, dame i gospodo. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? Narodni poslanik Milan Marković, Odbor za pravosuđe i upravu i narodni poslanik Bojan Pajtić, Zakonodavni odbor? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Uvažene kolege narodni poslanici, predlog izmene i dopune Zakona o radnim odnosima u državnim organima je dobrim delom rezultat usklađivanja sa Zakonom o radu, a što sam predlagač potvrđuje u obrazloženju, ukazujući da su radni odnosi uređeni pre svega odredbama Zakona o radu i da se ove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima i organizacijama.
Međutim, zbog određenih specifičnosti upravo ove oblasti državnih organa i rada u njima, postoji i Zakon o radnim odnosima u državnim organima. Na zaposlene u državnim orgranima supsidijarno se primenjuju i odredbe Zakona o radu. Samo bih da podsetim, za razliku od predlagača, koji je veličao Zakon o radu kao jedno vrhunsko dostignuće, kao jednu posebnu atmosferu rada, za nas socijaliste Zakon o radu je jedan od najtragičnijih zakona koji je donet u ovoj skupštini, sa dalekosežnim posledicama po sve zaposlene i po sve radnike.
To je zakon koji je ukinuo kolektivno ugovaranje, vrhunsko dostignuće i radničke klase i sindikata. To je zakon koji je ukinuo i oglašavanje. Vi znate da su u Zakonu o radu i oglas i konkurs prebrisani, a ovde se decidno govori da nema oglasa kada je reč o radu na određeno vreme.
Možda predlagač ima pre svega u vidu da su oglasi i nepotrebni, jer jednostavno u Srbiji od kada je DOS na vlasti ne znam ko se zaposlio, a 300 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Tako da je pomalo i bespredmetno govoriti o oglasima i konkursima. Taj antiradnički zakon je produžio probni rad, produžio prekovremeni rad, smanjio je godišnje odmore, smanjio je plaćeno odsustvo, smanjio je otpremnine.
Otkaz od strane poslodavaca je po tom zakonu veoma laka stvar. Setimo se tih odredbi zbog rezultata rada, zbog iznenada utvrđene nesposobnosti radnika koji rade možda 15 ili 20 godina, usled tehničkih, tehnoloških i organizacionih promena, zbog ponašanja se može dobiti otkaz. Bilo je sve i svaša u tom zakonu.
U svakom slučaju, centralna stvar, jeste da se taj zakon primenjuje i na zaposlene u državnim organima: to je zakon po kome su radnici najobičniji robovi, a poslodavci apsolutne gazde. Novčane naknade, setimo se, po tom zakonu smanjene su na dve do pet zarada. O višku zaposlenih uvek odlučuje poslodavac. Ovde je razlika, o višku zaposlenih sada odlučuje ne poslodavac, nego funkcioner koji rukovodi državnim organom. Iako je ovaj predlog zakona stvarno mali, imajući u vidu broj članova, dvadesetak svega, on je u suštini restriktivan, rigorozan i veoma nepovoljan po sve zaposlene u državnim organima. Tako je to od samog početka. Na primer, od člana 1, gde se upravo govori o radu na određeno vreme, da nije potreban nikakav oglas. Znate, vremena su veoma teška. Danas je svakom čoveku koji ostane bez posla sa visokom, sa višom spremom na primer, koji se najčešće zapošljavaju u državnim organima, veoma dragoceni mesec - dva i jedna godina, a kako će oni znati da uopšte ima upražnjenih mesta ako nema oglasa.
S druge strane, svi vrlo dobro znamo da je rad na određeno vreme na neki način ulaznica i za stalan posao. Brisanje člana 19, a to je član 2. u ovom predlogu zakona, za nas je takođe neprihvatljiva stvar; jednostavno, to je bilo jedno lepo rešenje i izbrisano je zato što je bilo u skladu sa Zakonom o radnim odnosima, a protivnom Zakonom o radu.
U tom članu se kaže: ako je zaposleni u državnim organima duže od tri meseca ne obavlja posao na zadovoljavajući način raspoređuje se na druge poslove. To je na neki način restriktivna odredba, ali dosta prihvatljiva za ove poslove u državnim službama. Međutim, ovde predlagač ide mnogo dalje, briše, jer to nije ni potrebno, bez posla se ostaje veoma brzo i veoma lako.
Zatim, imamo uvođenje zvanja višeg savetnika. Do sada smo imali savetnike, samostalne stručne saradnike, više stručne saradnike i stručne saradnike, a sada uvodimo jedno novo zvanje. Nije ni to sporno, ali sporno je što već u nekom drugom stavu imamo odrednicu da to zvanje može steći samo 5% zaposlenih, a zašto ne 6. Primera radi, ako u jednoj organizaciji, državnom organu, ima 100 zaposlenih, njih petoro imaju pravo na ovo zvanje. Možda neko zaslužuje svojim kvalitetom i svim drugim propisanim uslovima da bude šesti. On ne može, jer je ovde striktna odredba kako se to pitanje reguliše.
U zadnjem stavu, Vlada kaže, moguće je još 5%. To znači, ne onaj šesti, nego deseti, a što po nama nije nikakav specijalni napredak. Promena člana 35, po kome se brzo gubi zvanje, a još brže posao, mislimo da i taj član jednostavno ništa specijalno ne znači. U stvari, znači u smislu restriktivnosti i rigoroznosti.
Član 35. je do sada glasio: "Zvanje, stečeno u skladu sa ovim zakonom, zaposleni može izgubiti ukoliko dve godine uzastopno bude ocenjen najnižom ocenom". To je bilo normalno vreme, ako dve godine ne radi kako treba, ide u niže zvanje. Sada predlagač kaže: "Zaposleni koji je ocenjen najnižom ocenom gubi zvanje, prelazi u neposredno niže zvanje u okviru iste školske spreme". Na kraju se kaže: "Ako ne postoji odgovarajuće radno mesto na koje se može rasporediti, prestaje mu radni odnos". Najverovatnije da će ovo biti glavni stav, najvažniji stav u ovom članu.
Kada je reč o godišnjim odmorima, imamo restriktivno rešenje, gde je ograničenje na 25 radnih dana. Molim vas, u državnim organima i organizacijama postoje poslovi koji su veoma složeni, koji su veoma teški. Zašto ne ići sa 30 radnih dana za one koji imaju 30 godina radnog staža. Mislim da je to rešenje i pravednije i bolje nego ovo što ste vi ponudili po ovom zakonu.
Kada govorimo o lakšim povredama radnih obaveza i dužnosti, i tu se ide restriktivno. Tu se kaže da je neopravdani izostanak s posla jedan dan dovoljan za lakšu povredu radne obaveze. Imamo već novčanu kaznu, koja je sad oko 20% od plate. U vreme socijalističke vlade to je bilo mnogo povoljnije, dva dana uzastopno je moglo da se ne radi i 10% je bila kazna od plate. To je razlika između socijalizma i ovog divljeg kapitalizma koji vi sprovodite i izvršavate po nalogu zapadnih mentora. Nešto jeste.
Kada je reč o težim povredama radnih obaveza, i tu ste veoma restriktivni. Neopravdani izostanak s posla najmanje dva dana, to je sada već teža povreda radnih obaveza i dužnosti. Naravno, tu su i ove novčane sankcije, veće do 35%. Svuda u vašim zakonima su samo sankcije, kazne, sankcije, kazne, kazne, kazne i samo to.
Posebno je za nas neprihvatljiv član 15, to je dodatni član, u kome se govori o otkazu, odnosno: "Zaposlenom se otkazuje radni odnos u sledećim slučajevima: ako odbije da radi na radnom mestu na koje je raspoređeni upućen". Šta to znači? Veoma brzo će ova vlast uputiti nekog državnog činovnika iz Sombora u Jagodinu. Njemu se ne isplati da putuje, da plati stan ne može, jer su vaše cene visoke. Naravno, on će odustati od takvog posla.
Ili, ako izgubi zvanje, a videli smo da se kod vas, po ovom zakonu, zvanje gubi veoma brzo. Najniža ocena i odmah se zvanje gubi. Ko odlučuje o tome, samo funkcioner koji rukovodi državnim organom. Kada je reč o tom članu - "usled organizacionih promena". Promena organizacije je moguća u svakom trenutku. Znači, rukovodilac državnog organa u svakom trenutku može da smisli da je došlo do određene promene u organizaciji i umesto 15 zaposlenih da kaže da mu ne treba više od 10, a ono petoro ide na ulicu. To su te odredbe.
Najrigorozniji i najrigidniji je član 17, u kome se kaže da se u roku od šest meseci, od dana stupanja na snagu ovog zakona, može sprovesti postupak vanrednog ocenjivanja rada zaposlenog. Šta to znači? To znači da je moguća ocena naknadno i to je na neki način neka vrsta lustracije u državnim organima. Žao mi je što nije ministar Batić ovde, jer on stalno govori o lustraciji. Lustracija je neko prečišćenje, ali od čega? To je prečišćenje od stranog štetnog uticaja. Strani štetni uticaj nije bio 10 godina, kako vi to pričate. Sada je strani štetni uticaj. Dobar je zakon o lustraciji, ali biće primenjen na DOS.

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po redosledu prijavljenih poslanika.
Prvi na listi prijavljenih je narodni poslanik Miloš Todorović, a posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.